Parum artifex (Mole non refert)

Ovaj je esej pokušaj pojašnjenja remek dela Zorana Zokija Šumadinca, Autotune.

 

Kao što je već dobro poznato, radi se o vrsnom i duboko filozofskom delu koje govori o životnom puta Z. Z. Šumadinca (u daljem tekstu mali The Umetnik) ispričanom kroz njegov masterpiece, Autotune. Kako je u pitanju many layers uradak, pisci se unapred izvinjavaju ukoliko – a što je potpuno moguće – nešto od mnogih i višestrukih odgovora u ovom eseju izostane. Tu grešku snose pisci isključivo, čije intelektualne mogućnosti stoje skromne pred ovim gigantom našeg vremena.

 

Odmah na početku video zapisa o kojem je reč, mali The Umetnik nas obaveštava da je primio “poziv” iz Evrope i (logično zaključujemo: zapadnog) sveta, i da je odlučio da “pravi preokret”. U tri minute i trinaest sekundi čiste umetnosti prožete filozofijom, pesnik nam na izuzetno suptilan način nagoveštava koja su dešavanja u njegovom životu dovela do takve odluke.

 

Pokušaj istinskog razumevanja dela nemoguć je bez osvrta na ono što nam mali The Umetnik govori o prećutnom problemu društva koje s visoka (pun intended) posmatra one koji su bili te nesreće da se na jednom, reći ćemo bez izvinjavanja, primitivnom delu sveta rode relativno manjeg rasta. Dobro je poznato i više puta od strane eksperata potvrđeno da su visoki ljudi (kad potiču sa nazadnih, patrijarhalnih i žalosno religioznih prostora) oduvek surovo ugnjetavali one nižeg rasta od sebe, bez obzira koliko je to teško ili čak i nemoguće zamisliti u visoko Civilizovanim zemljama progresivne zapadne Evrope. Mali The Umetnik ironičnom ali svejedno oštrom jasnoćom (za one koji umeju da čuju, što će reći samo odabrani) opisuje svoje probleme: “diže se prašina”, čak i ako se s pouzdanjem može pretpostaviti da redovno plaća svoje komunalne obaveze, što je samo još jedan pokazatelj žalosnog stanja društva u kojem službe za to namenjene ne obavljaju posao za koji su plaćene. (Moguć je i nagoveštaj problema korupcije i nepotizma.)

 

Bivajući relativno nižeg rasta među generalno višljom poplacijom, sasvim je jasno da je mali The Umetnik usamljen u svojoj muci i ne nailazi na razumevanje, o čemu nam govori dalje u video zapisu. Može se sa sigurnošću reći da nema nikakve sumnje oko istinitosti njegovih tvrdnji, obzirom da danas čak i nekadašnji najuporniji negirači priznaju kako su ljudi nižeg rasta definitivno bliže zemlji od onih visokih, iz kojeg je razloga problem udisanja “dignute” prašine kod njih najjače izražen. U isto vreme dok mu se sve to dešava, mali The Umetnik je pod represijom i u svom profesionalnom životu, usled čega a mada je jedini (smisao člana The) Umetnik, svejedno mora “puštati autotune” (napomena: obratiti pažnju na naziv dela) što dovodi do dizanja prašine i fatalnog začaranog kruga.

 

Ako obratimo pažnju na jedan detalj garderobe malog The Umetnika, primetićemo da iz nekog razloga na sebi nosi predugačke pantalone. No, je li to zaista slučajnost? Možda nam pesnik nešto želiti staviti do znanja? Vratimo se na časak problemima s kojima se sreće relativno niža osoba u generalno višoj populaciji. Mali The Umetnik mora imati odeću za donji deo svoga tela. Verujem da ćemo se svi složiti oko toga. Prodavnice drže samo velike brojeve. Mali je The Umetnik prinuđen otići kod krojačice. Međutim, šta se dešava? Očigledno je da na tim prostorima – osim očiglednih problema kao što su ružna rasistička navika ljudi da se rađaju visoki, budu krezubi, slušaju nešto što se zove Grand, konzumiraju beli luk, gledaju tzv. Parove (napomena: nije u pitanju prevaziđeno tradicionalno ulaženje u brak), imaju izuzetno opasnu i nastranu naviku da ližu nekakve kašike u crkvama (?), neutralni su spram Ukrajine i vole Putina – krojačice, možda neočekivano ali nikako neobjašnjivo; predvode u tom besramnom body shamingu. Predugačkim pantalonama mali The Umetnik nam efektnom jednostavnošću stavlja do znanja da u društvu postoje problematični elementi gde ih možda ne bi očekivali tražiti.

 

Dalje, a kako smo u potrebe pisanja ovog eseja saznali iz pouzdanih izvora koji su želeli ostati anonimni, mali The Umetnik je navodno u čekaonici jednog frizerskog salona slučajno u novinama pročitao da tamni kolutovi oko očiju ukazuju na probleme s jetrom, a fleke oko usana uvećanu slezinu. U isto vreme, a kako nam naši izvori prenose, radnik neimenovanog salona mu je u neobaveznom razgovoru pomenuo kako je tajna zdrave kose Angele Merkel duboka hidratacija. Konstantno pod težinom svojeg robovanja nazadnom, bigotskom društvu; a svestan da umetnik mora biti zdrav, mali The Umetnik je potražio stručno mišljenje. Nekim čudom (da li čudom? U ovako slojevitim delima “čuda” su često metafora za nešto sasvim drugo), on je, navodno, imao knjižicu. Obzirom da odbijamo da poverujemo u mogućnost posedovanja knjižice baš koliko ne verujemo ni u teorije zavere tipa “moguće je pokrasti izbore”, “korporacije misle isključivo na svoju dobit”, “vlast ne radi u korist naroda” ili “mediji ne govore istinu”; ostavićemo da tu krajnje neverovatnu informaciju čitaoci protumače kako god misle da treba.

 

U daljem toku video zapisa saznajemo da mali The Umetnik odlučuje da “pliva kroz oblake”, što je najverovatnije metafora za letove avionom propisane od strane stručnog lica a usled pesnikovih već pomenutih problema s prašinom.

 

Govoreći o metaforama kojih je ovo many layers delo prepuno, moramo staviti poseban naglasak na one koje bi ljudi s niskim IQ i ne-intelektualci sigurno prevideli. Obratite pažnju na nekoliko detalja u video zapisu: u pozadini scene stoje muzičari s instrumentima – međutim, ako ste intelektualac, shvatićete da ti tzv. muzičari ne sviraju. Ljudi koji poznaju filozofiju primetiće još nešto: naime, “muzičari” se u isto vreme i smeju. Postoji nekoliko mogućih interpretacija, ali pisci eseja priklonili su se školi mišljenja koja uči da se ova vrsta metafore treba tumačiti kao pesnikova kritika ne samo stanja u društvu. već i podjednako loše situacije na aktuelnoj muzičkoj sceni. Osim toga, samo je po sebi jasno da tzv. muzičari, koji su svi višeg rasta i pri tom se smeju, predstavljaju ironičan i pomalo mračan reprezent socijalnog stava o samom pesniku. Ne možemo a da ne ostanemo zapanjeni ovakvim majstorstvom baratanja simbolima, iz čega se svakako ne sme izuzeti pesnikova naoko ovlašna napomena kako ga “svi zovu i traže” mada je očigledno prisutan – ali naravno van njihovog visokog vidnog polja. Gorčina takve jedno bigotrije i desničarske, anti-vakcione ideologije pod kojom mali The Umetnik trpi bukvalno nam je naterala suze na oči.

 

Međutim, pesnikova genijalnost je tolika da nas je u stanju iz krajnjih ponora očaja podići do visina paklenog gneva. U nastavku video zapisa on nam govori o ženi u koju je zaljubljen. Ta je ljubav daleko od uzvraćene. Njegova izabranica, avaj, samo se “pravi fina”, kako nam to mali The Umetnik  maestralnom upotrebom tzv. slenga, kaže. Postoji razlog za taj trenutni izmeštaj iz produhovljene, gotovo metafizičke lirike u rečnik običnog plebsa: naime, tome je namera da nam se efektno ukaže na karakter dotične ženske osobe. Ona nije parnjak pesniku, niti po svom srcu a ponajmanje po svom intelektu – ali nemojmo žuriti da sudimo! Postoje razlozi iz kojih žena o kojoj je reč nije antagonista, već samo nesretna žrtva.

 

Ona se “pravi fina”, odnosno – a da budemo šturi – laže; međutim ne od svoje volje. Zapitajmo se zašto žene lažu. Naravno, zato što su žrtve patrijarhalizma. O tome nema potrebe da se pitamo, to je nauka. Opsežna istraživanja su davno dokazala da svugde osim na Zapadu Evrope i u Severnoj Americi, žene svakodnevno trpe batine tokom čitvog svog života. Takva jedna na Civilizovanom Zapadu apsolutno nepoznata i bukvalno nezamisliva situacija, primorala je žene da lažu. Perfidnost njihovih mučitelja i dželata, muškaraca, (Ima li potrebe naglašavati: belih? Ne verujemo.) tu se ne završava. Naime, poznato je da muškarci u tim nesretnim krajevima zemljine kugle ne peru kosu, a sve u cilju kako bi sprečili žene da imaju visoka očekivanja, što je kao dan očigledan vid kontrole i dominacije. To je, između ostalog, osnovni razlog zbog čega ljudi na Balkanu generalno ne znaju u čemu je tajna zdrave kose.

 

PRVA IZJAVA ACE LUKASA O KONSTRAKTI: "Da sam prao noge na bini, možda bih pobedio", OTKRIO JE I ZAŠTO NIJE OSTAO DO KRAJA TAKMIČENJA

Klasičan primer autohtonog balkanskog muškarca (izvor nepoznat).

 

Naravno, mali The Umetnik nam odmah u nastavku ponosno govori kako je on sasvim nešto drugo (u šta, naravno, nismo ni sumnjali), rečima da on “fura svoj stil”. On zna da su niži ljudi viši od viših.

 

Važno je napomenuti i momenat u kojem se pesnik osvrće na problem paparaca, koji je, pretpostavljamo, jasan po sebi. Čitalac se mora složiti da je mali The Umetnik – čovek, te stoga ima pravo na svoju privatnost, čak i ako mu paparaci to onemogućavaju tako što neće da mu “naprave mesta”. Samo jedan detalj bi ovde valjalo malo više istaći: brojku “dvesta”. Zbog čega paparaca “dvesta”? Zašto je pesnik izabrao baš taj broj, a ne neki drugi? Koje dublje značenje ima cifra dvesta? Naše pretraživanje relevantne literature kao i konsultacije numerologa, astrologa, Saveza Astralnih Letača Balkana i wiccanske zajednice nije nam, nažalost, ponudilo odgovore koje bi smatrali dovoljno argumentovanim za prezentaciju u jednom ozbiljnom radu kao što je ovaj. Iz tog će razloga ova misterija morati da ostane nerešena, barem u dogledno vreme.

 

Koliko god se govorilo o many layers ovog genijalnog remek-dela, čini se da nikad neće biti dovoljno. Ingenioznost malog The Umetnika je bezgranična. Pogledajmo na koji minut video zapis još detaljnije. Obratimo još jednom pažnju na scenu. Primećujete li nešto? Naravno, ako ste intelektualci i iole se razumete u filozofiju – a i ako vam je IQ visok, ne bi bilo zgorega dodati – sigurno možete pretpostaviti gde ciljamo. Da, u pravu ste! Govorimo o bojama Ukrajine, besprekornom produkcijom vešto “skrivene” pod krinkom naoko sasvim random simbola bez određenog smisla. Ali naravno da to nije tačno, jer kod malog The Umetnika ništa nije random, i svaka je, pa i najmanja stvar deo slagalice koja se savršeno uklapa u celinu. To je svakako jedna od najvećih kvaliteta ovoga dela, i nikad pre viđena bukvalno nigde u Evropi – a možda i u svetu. 

 

Dodaćemo još samo ovo: video zapis datira iz 2018-e godine. Da li je moguće da se čoveku ne zavrti u glavi od vizionarstva malog The Umetnika? Neverovatno! Umetnost, filozofija, vizionarstvo i aktivizam u tri minuta. Malo je reći da smo ostali bez daha.

 

Životna priča malog The Umetnika iznešena u video zapisu koji je predmet ovog eseja; priča o drugačijem čoveku, žrtvi zatucanog sistema koji ne ceni genijalnost već samo spoljašnju lepotu, odnosno visinu –  naslućuje srećan kraj, što neće biti neočekivano ni za koga ko je zapazio suptilni nagoveštaj sa samog početka iskazan mističnim, dubokim smislom protkanim rečima: “a ja pravim preokret”. Skoro sa sigurnošću možemo pretpostaviti da je taj “preokret” metafora za svačiju najintimniju i najvatreniju želju: da konačno ode na Zapad, da konačno bude deo te veličanstvene Civilizovane Evrope. Najposle, tolike su milijarde na svetu koje čekaju taj čuveni “poziv” s početka ove priče, i “preokret” koji će potom uslediti. Poziv za sve intelektualce, filozofe i aktiviste, i preokret kroz oduševljen odlazak ka zalasku sunca gde se njihova vrednost ceni i razume. 

 

Najposle, šta reći? Kakav zaključak doneti? Možda ovaj: smrtan čovek teško može pojmiti fenomen koji mu je praktično do juče bio nepoznat. Sa svrhom smo najvažniju stvar ostavili za kraj, podsećanje na to kako pre malog The Umetnika umetnost zapravo nije ni postojala. Ali to svakako znate – ako ste intelektualci i poznajete filozofiju. 

 

Ako to možda nije slučaj, ako vam je IQ nizak, ako imate tendencije ka pojavama koje se piscima ovog eseja maltene gade pomenuti – mada bi, u ime nauke, trebalo podneti tu žrtvu – ako ste, kako velimo, kojom nesrećom skloni primitivizmu poput tradicije, ojkanja i lelekanja tzv. “etno muzike”, sramotnim zabludama kako poruci, dubljem smislu, višeslojnosti, projekciji i aktivizmu navodno nije mesto svugde i u svim stvarima – onda odmah napustite ovo mesto. Na svetu – osim, svakako, zapadne Evrope i Severne Amerike – ima mnogo zla, više nego dovoljno. Vi ste pokora i kuga ostatka planete, a mali The Umetnik mora biti zdrav, biti zdrav.

 

Jer, ako se kakvom nesrećom njemu nešto desi, ko će onda biti The Umetnik? Ne želimo ni da mislimo o tome!

 

Kako smo došli do samog kraja ovog eseja, pada nam na um da zapravo ne postoji bolji epilog. Nestaj bedo, crkni plebsu! Vraćaj se pod kamen ispod kog si ispuzao, u svoje blatnjave opanke! Još vam je jedino tamo mesta preostalo za vašu zatucanost, primitivizam, tradiciju, jezik i kulturu! Mali The Umetnik je stigao i on mora biti zdrav!

 

I šta ćete sad?

1

Izdržavana

Neki je dan osoba koja mi je vrlo draga, i, svakako ne misleći da me uvredi – obzirom da nije toliko o meni znala – upotrebila izraz: izdržavana žena.

 

Ja sam izdržavana žena.

 

Do prije par godina, ljudi većinom nisu mislili loše o tome. Da, zamislite, pogotovo ne Američani. Oni imaju nešto što zovu “soccer mum”, a što je žena iz dovoljno privilegovane kuće da ne mora da radi, već se bavi samo decom, tom istom kućom, školskim aktivnostima dece i opet, decom. To je posprdan naziv, ali mu koren nije isti kao i kod “izdržavane žene”. Soccer mum je kastinska odrednica, i predstavlja nekoga ko je na poprilično visokoj poziciji u jednom društvu u kojem maltene svak živ mora da radi dva ili tri posla da bi uopšte preživeo. Kad u takvom društvu imate nekoga ko ne radi a nije na socijalnoj pomoći, beskućnik i ne spava u jarku skupa s ostalim narkomanima (što Američani kolektivno misle o beskućnicima, da su svi na ulici jer su spičkali kuće na drogu, što veze s mozgom nema ali Američani inače tek pokatkad imaju veze s mozgom u stvarima koje misle i rade) elem, kad tamo kod njih neko ne radi, a nije ništa od gore pobrojanog, to znači samo ono jedino preostalo: da je toliko bogat i privilegovan da i ne mora. Štaznam, ko Paris Hilton, naprimer.

 

U Srbiji i njoj podobnim zemljama se fenomen slično doživljava, ma koliko na mnoge druge načine nemali veze s Američanima, i mada je ovde preziranje od drugačijeg korena. U Srbiji je to uglavnom pitanje opstanka, ne kaste i majmunisanja. Ovde žena po pravilu nema izbora: ona mora da radi jer muževa plata nije dovoljna da deca ne budu gladna. “Izdržavana žena” je eufemizam za starlete i sponzoruše, kulturniji naziv da se kaže: kurva.

 

Pa. Da li sam ja kurva? Zavisi koga pitate, zar ne.

 

U svojim najcrnjim mislima verujem da jesam, ali ne zbog kakve socijalne stigme već usled mojeg sopstvenog odrastanja. Ja sam imala majku koja je prvi posao našla u svojoj četrnaestoj godini, ne iz nužde, već samo zato što je htela da ima svoje pare zbogradi kojih joj niko nije mogao braniti ili postavljati uslove da u životu čini šta i kako god hoće. Sva je moja ženska linija s majčine strane takva. Nekada sam govorila da dolazim iz linije slabih muškaraca ali jakih žena, i mada je to na određen način tačno za majčinu porodicu, izjava je svejedno diskutabilna obzirom da je ta grana, bilo muška bilo ženska, skroz luda. Šta je slab mušarac ili jaka žena u familiji u kojoj su svi uvrnuti? Tačno tako: ništa.

 

S druge strane, očeva je linija jednim krakom u Habsburšku monarhiju doselila skupa s Čarnojevićem tamo negde od iz Crne Gore (znam i odakle, jedno malo mesto u Boki) mada je to retko za Crnogorce, da su ikada napuštali ognjište. Danas im se pripisuje u veliko herojstvo mada je istina mnogo prozaičnija. Crnogorci nikad nisu bili pod turskom šibom na isti način na koji i Srbi, iz prostog razloga što je po’ Crne Gore planina. Turci su čuveni po tome što su ih zanimali samo veliki i bogati gradovi, i što se nikad nisu zamajavali planinčugama obzirom da – živa istina – nisu ni imali potrebe. U bogatim je gradovima (kao i danas) bio centar sveta, i čak i ako vam je dom bio u nekoj vukojebini na planini, neizostavno ste morali ponekad sići u grad, i time opet doprinosili turskoj ekonomiji. Turci se doživljavaju ko divljaci, iako su zapravo bili visoko civilizovani i imali skroz pragmatičan stav spram sebi podčinjenih. Oni nisu sekli glave koje mogu platiti porezu, konkretno ili na drugojačije načine, jer bi to za bilo koju i kakvu državu bio skroz budalast rezon.

 

Državu, uvek, i čak i danas, zanima samo vaša poreza. Nadam se da ste svi svesni toga, deco.

 

Elem. Obzirom da mi je otac rodom iz tijeh krajeva, i naročito obzirom da je uvek hteo sina, pokušavao je od mene načiniti Virdžinu. Terao me je da se bavim muškim predmetima u školi, da težim muškim profesijama i da, sve u svemu, u životu rezonujem ko muško. Naravno da nije uspeo, barem ne u najvećem delu tih stvari. Ja sam bila skroz naskroz žensko dete, odbijala sam se pačati matematikom i fizikom kroz celo svoje školovanje, i na pamet mi nije padalo da postajem oficir JNA. Ja sam samo htela da čitam knjige i pišem priče. Ne moram posebno naglašavati da nikad nije bilo naročite ljubavi između oca i mene.

 

Međutim, geni su ti čudo, i čak i kad ne voliš naročito svoje odrastanje, neke se stvari iz tog perioda zalepe za čoveka toliko čvrsto da ih nikada ne uspe otresti. To je ono što zovem prljavim pelenama koje vučemo iz detinjstva. Jer, mada je uticaj mog oca tokom mojeg odrastanja zapravo bio slab (setite se, ja dolazim iz linije jakih žena), u meni ipak čuči jedan mali, vekovima star čiča Crnogorac koji stalno maše štapom i kune me zbog svake nedostojne stvari koju počinim. U nedostojne stvari spada i biti izdržavana žena.

 

Znam, reći ćete, čudan rezon za Crnogorce, ali zapravo nije. “Izdržavana žena” nije plemenita ni herojska profesija u crnogorskom domu u kojem nema muške dece. Plemenit čin u toj situaciji bio je i ostao da žensko postane Virdžina. Da se skroz pošmukarači, zavija duvan, vodi s muškarcima razgovore na istoj nozi i (najbitnije) izdržava celu porodicu, i samu sebe.

 

Ja zavijam duvan, metaforički rečeno, i stvarno se ceo vek mlatim s muškarcima na nekim poljima koja oni smatraju skroz ličnima – ali to nije bacanje kamena s ramena već filoSofija, u kojoj je malo časti po sebi, naročito ako će o tome suditi onaj brkati čiča koji mi celog veka sedi na glavi i urla na mene jer sramotim familiju i ime koje nosim. Ime koje je u svakom ratu otkad se zna imalo heroje, spomenike podignute u njihovu čast, najbogatiju kuću u deset sela i bič. Po kojem mi je najčuvenija bila prababa, ali to je imalo svoje razloge.

 

Ne možete nositi gene ljudi koji nikad ništa ne zajme, koji će pre crći nego da se bilo gde i kod bilo koga zaduže ili iskaju leba – i biti izdržavana žena. To prosto ne ide jedno s drugim.

 

Kako je sa mnom ipak došlo do toga je jedna duga priča koju neću bistriti sada. Ili možda čak i nikada, obzirom da sam na smrt umorna usled konstantnog mlaćenja govnjivom motkom onog brkatog čiče i stvarno me gnjavi da se pravdam pred još nekim. Ni pred njim se nikad nisam uspela opravdati, niti ću.

 

Poenta je sledeća: da, mogla bih ja sada nadrobiti čitave sate kontemplacije i argumenata koji bi mi išli u prilog (na neke od njih čak ni čiča nema odgovora i drugojačijeg rešenja, a ako nema on, taj moj celoživotni sudija koji me sav vek posmatra i psuje me i tuče zbog maltene svega što sam ikada učinila, činim ili tek hoću – teško da bih i svećom po svetu našla surovijeg sudiju, i svi ostali kritičari naprosto blede kad se s njim porede i tek sam spram njih prezirna da bi rešenje mogli naći) ali ne radi se o tome. Ono što vam želim reći, deco, jeste sledeće: nemojte.

 

Ako ikako umete izbeći, vi nemojte.

 

Ja sam tradicionalna (molim bez zviždanja s galerije) i jebeš muško ako nije u stanju da zaradi za sebe i kuću – da, čak i ako je nečim konkretnim sprečen. Loša država, nezakonje, tursko ropstvo – to ništa nema veze. Muško mora da zarađuje, pa ako nikako drukčije, onda hajdučijom. Ako je maloletan ili malouman onda će drugi zarađivati za njega, ali to onda, da prostite, nije muško. Onda je dete, a ako muško nešto ne sme biti, onda ne sme biti dete. Ne jednom kad nauči kako sam da ide na toalet. Neću se mnogo pravdati oko ovog svog rezona. To je moj rezon, i niko me neće naučiti drugojačijem ma koliko se trudio. Uopšte me ne zanima je li tačan ili pogrešan. To je moj rezon.

 

Ali, ako žena ikako može, ona treba da ima svoj dinar. Nek se nađe. Nikom pod nebom ne bih savetovala da bude – izdržavana žena. Ne jer se stidim – to je ipak bio moj izbor i niko me nije tukao po ušima da ga iznađem – što je odgovor na koji čak i brkati čiča s motkom zaćuti (jer geni su ti čudo, i čak i hajduci koji vam sede na glavi sav vek priznaju pravo čoveku da u svom životu odabere šta god – inače, koja bi bila svrha zvati se čovek uopšte? Onda se možeš i govedom zvati.) Ne govorim vam ovo s visine nekog moralnog trona. Govorim vam pragmatično. Jer, da mi sad na s neba padne jedno miliJon eura, da li mislite da bih izdržavana žena bila?

 

Slažem se.

 

0

Krajnje rešenje

Neću o Novaku, jer mi ta priča ide na živce, mada ne iz razloga koji bi vam prvi pali na pamet.

Ne dopada mi se način na koji će Srbi poleteti na ulice za Novaka, dok ih ni vezane konjima za repove ne bi izvukli na ulicu zbog mnogo bitnijih stvari. Ne sekiram se ja za Novaka – čak i da večeras stavi katanac na butigu, ni on ni njegovi unuci neće umret gladni, štaviše. Ali, mi hoćemo, ukoliko se ne uzmemo u pamet.

Što neće da se desi, mislim, da se uzmemo u pamet. Očigledno.

Međutim, Australija je tiranska država, i tiranska je već izvesno vreme, što sve nema veze s Novakom. Jesenas sam gledala kako izvode tenkove na ulice protiv sopstvenih građana, a što je prizor koji sam (dotad) navikla viđati samo u Kini ili Severnoj Koreji. Zatim, a da se na časak vrnemo Novaku, mene su u školi učili (pogrešno, kako ispada) da je sudstvo samostalno od vlasti, i da, shodno tome, nikakav tamo ministar ne može nadglasati odluku suda. Mešanje u rad sudova takođe je nešto što je uobičajeno u diktatorskim režimima.

Uzevši sve u obzir, izraz “licemerje” je krajnje neozbiljan i mlak opis situacije kad jedna zemlja, koja izvede tenkove na ulice protiv sopstvenih građana, i u kojoj se vlada meša u rad sudova, proziva ma koju drugu državu da je diktatorat. To je ona narodna: rugala se sova senici.

Međutim, stvar je zapravo sledeća: uskoro će biti dve godine kako su me neki ljudi na forumu napadali da sam teoretičar zavere ili (u najbolju ruku) “ne razumem težinu situacije” kad sam izjavljivala da ova kuga, kao prvo, nije kuga, Crna Smrt – jer da jeste, stvari bi izgledalo mnogo drukčije; i kao drugo, da se o kugi kao o kugi u stvari i ne radi. Da uopšte nije poenta u kugi.

Pre neki dan čujem za nekog nesretnika leftičara kako se buni zbog problema na poslu. Naime, posao, shodno kugi, obavlja od kuće i ima redovne sastanke putem zuma. Znači, niko nije u neposrednom fizičkom kontaktu ni sa kim. Naglašavam ovo zadnje da ne bi bilo zabune. Kako god, stiže mu mejl da treba da nosi masku, zato što nekog od kolega koji prisustvuju sastancima (putem zuma, ponavljam, ne fizički) trigeruju lica bez maski. Ponoviću.

Trigeruju ga ljudska lica bez maski.

Prvo, a da odmah to skinemo s one stvari; ne razumem s kojim moralnim i bilo kojim drugim pravom gorepomenuti leftičar uopšte sme da se buni, obzirom da je njegov okot taj koji je od maske napravio svetu kravu. Najveći broj konzervativaca, liberala i svih ostalih koji leftičari nisu, ne zagovaraju maske ili im se čak i otvoreno protive. Neću da ulazim u rasprave je li to ispravan rezon ili ne, samo iznosim fakte. Činjenicu da su leftičari ti koji od prvog momenta na maskama insistiraju. Momkov lament em mi je bio nejasan, em sam smatrala da nema nikakvo pravo da lamentira.

Kad smo to skinuli s kurca, drugo. Molim da pročitate ponovo ovu rečenicu:

“Trigeruju ga/nju ljudska lica bez maski.

Nije vam jasno? Ok.

Ljudska deca imaju jedan kritičan period u životu tokom kojeg se uče socijalizaciji. To se uči isključivo i jedino putem fizičkog kontakta s drugim pripadnicima ljudske vrste. Ne postoji zamena za taj način. Stručnjaci su eksperimentisali u ona blažena vremena kad opiti nad ljudima još uvek nisu bili zabranjeni, i na mnoge i debelo dokumentovane načine dokazali da je to jedini način na koji se dete može socijalizovati. S tim u stvari, postoje dva problema.

Prvi je što se to učenje odvija samo tokom tog određenog (ranog) razvoja deteta, i ako se ne dogodi tada, više se nikada ne može naučiti. Znači, socijalizacija – a koja je, kao što pretpostavljam znate, jedna od najbitnijih stavki u čovečijem životu, jer su ljudi socijalna bića, jer je neizbežno da žive u zajednici itd – se uči tokom tačno definisanog perioda u dečijem razvoju, i ukoliko iz bilo kojeg razloga dete taj nauk ne stekne u tom periodu – više nikad i neće. Ne postoji način da se to naknadno uradi.

Drugi je problem što se socijalizaciji uči kroz fizički kontakt s drugim ljudima. Znači, ne da mamu i tatu gledaš na ekranu, već da s njima budeš u neposrednom kontaktu. Takođe, ne da mama, tata i beba budu u rukavicama i maskama, već je obavezno da postoje fizički dodiri, da dete oseti toplinu ljudske kože i da – veoma bitno – vidi ljudska lica oko sebe. Nepokrivena ljudska lica. Tuđa nas lica uče važnim stavkama socijalizacije: preko lica se učimo emocijama, učimo da prepoznajemo osmeh, mrštenje, radost, nezadovoljstvo, gnev itd itd.

Danas postoji generacija koja nikad nije videla ljudsko lice. Leftičarski roditelji konstantno drže maske svojim bebama na licu, i usput nikad ne skidaju svoje. Na Reditu je pre nekako bio post od kojeg se upišalo (od smeha) pola interneta, jer se u njemu žena žalila da joj je muž toliko uplašen od kuge da neće da skine masku ni dok vode ljubav. Ko je god čitao ovaj blog, i prevrtao očima smatrajući me za ludu i ničim izazvanu mrziteljku leftičara – jel vam sad jasnije? Da li me najzad razumete? Hm?

Pre nekako pojavio se poster (?), vladina reklama (?) šta li – s majkom koja u rukama drži bebu zamotanu u celofan. Karikiram, nije celofan, već nekakav najlon, šta li. U smislu “racionalne i odgovorne zaštite od kuge”. Da vas pitam nešto, onako, zbogradi priče: šta mislite da li će ispranih mozgova paranoični mladi roditelji (poglavito leftičari, tačno) koji vide taj pamflet skinuti svojim bebama celofane i maske ne bi li ih naučili socijalizaciji u jedinom periodu u životu kad im je to uopšte moguće? Socijalizaciji, koja je ljudima potrebna da bi iole bili u stanju funkcionisati u društvu? Pravilno odrasti, školovati se, tražiti poslove, ići na poslove, naći sebi partnere? Steći prijatelje? Bilo šta što uopšte čini čovečiji život?

Jel’ zaista verujete da mladi roditelji isprana mozga, paranoični i paničari sveze kuge, hoće? Mislim, raspakovati svoje bebe?

Ako verujete, onda ste veoma naivni, žao mi je što kažem. Ali neko vam mora reći. Znaš?

Logopedi, psiholozi, medicinari i ostali već mesecima podsećaju sve nas budale koji smo (očigledno) zaboravili ono što je i naš predak znao dok je još gologuz trčao okolo; kako se dete ne uči govoru samo tako što s ljudima oko sebe priča. Dete se govoru uči i tako što vidi lica ljudi oko sebe. To je neophodan deo učenja govorenja. Stručnjaci tvrde da će deca koja danas odrastaju s maskama (svojim, i maskama na licu svoji imbecilnih roditelja) imati ogromne poteškoće prilikom učenja govora, kao i s govorom kasnije u životu.

Okej, reći će neki, to zapravo nije važno. Uveliko se radi na veštačkoj inteligenciji, i ljudsko se društvo iz korena menja. Stara pravila više nisu bitna. Ljudi neće morati da rade (?) jer će ih mašine zameniti. Za upoznavanje partnera već postoje socijalne mreže samo u tu svrhu – više nema potrebe ići u klub da bi sreo potencijalne parnjake. Što se tiče dece, ljudi je na planeti ionako previše, i u stvari je pohvalno i poželjno da se što manje dece rađa. Po običaju – reći će mi – kukaš za bezveze. Posle Velikog Reseta, kad sve to stupi na snagu, najzad ćemo imati raj na zemlji. Novo Doba! Jednorozi će leteti nebom, i svi ćemo pevati kumbaja.

Doduše, nećemo se držati za ruke, zbog kuge. Ali to nije važno ionako.

Iz te perspektive posmatrano, sigurno kukam za bezveze. Nažalost, to nije perpektiva koja će se desiti, jer se neće desiti na način na koji mali Perica zamišlja, i najverovatnije će se katastrofalno završiti i po jednoroge i po ljude. Ako ništa, tada socijalizacija stvarno više neće biti važna. Jer će retko ko preostati uopšte.

Ja sam Žalosna Sova (ko razume, razume) i ne verujem u utopije. Ja verujem u Ragnarok. I ekstremno sam netolerantna na takve zajebancije kao što su New Age i Veliki Reset. Uz sve to, surova sam, pa ću vas podsetiti da i psi isto tako imaju period tokom kojeg se socijalizuju, ili ne. Nesocijalizovan pas je opasan i nepredvidljiv i treba se držati dalje od njega.

Znate li šta odgajivači preporučuju kao jedino rešenje za nesocijalizovane pse?

Upravo tako.

1

Mesec dana kašnjenja za trogodišnjicu

Bio si klinac.

 

Gadnog jezika, u svađi sa svima, s logikom koja me je nervirala i koju sam htela da osporim. Jer sam mislila da mogu 🙂

 

Ne možeš osporiti stvari koje imaju temelj.

 

Ali bože, kakav si klinac bio.

 

Sjajan, nov, mlad, tek ispod mača izašao klinac, ko netom iskovan. A opet, kad smo progovorili, bilo je čudaštva u tvom rezonovanju, originalnosti koju nisam videla ni kod koga nikada, uznemirujućeg i zabrinjavajućeg osećaja sličnosti. Mlade starosti, ko što je uvek bila moja.

 

Ti znaš da ja mislim da se suprotnosti privlače samo u petparačkoj literaturi.

 

Uplašio si me, jer si bio divalj, i nagao, i grlat, i više nego zao. I jer sam spočetka mislila da si samo to, i još pride balavac.

 

Ali kad smo progovorili, videla sam da to nije cela priča. Da ima temelja iza tvojih besova i zala. Ne da si se pretvarao, oh, ne! Ni danas, ti se ne pretvaraš.

 

Stvari o kojima si govorio, i način na koji si mislio, to je imalo temelj. Većina ga nije videla, i zato su te mrzeli, i govorili: onaj balavac.

 

Onaj zli balavac.

 

Zlato moje zlo, ponekad sretneš ljude ne misleći i ne mareći, ljude kojima se zlatna prašina prosipa sa stopa gde god kroče. Ponekad sretneš ljude koji ostave traga i bola u tvom srcu tako duboko da se više nikakvim vradžbinama, magijama i samolaganjem ne mogu isceliti.

 

Moje blesavo, zlousto zlato, srca zlatnog.

 

Ništa oni o tebi ne znaju, pile moje, zar ne? Ne znaju ti pamet, ni visinu, ni širinu tvojih ramena, ni tvoje zelene oči. Ne znaju tvoju disciplinu, tvoju odgovornost, tvoju velikodušnost, tvoju radišnost, predaju tvog pogleda u mojim rukama. Ništa ne zna svet o mojem zlatnom balavcu. Od kakvih si me sve zala i nevolja spasao, balavac moj zlousti.

 

Pile moje.

 

I nema svet šta da zna.

 

Bio si ostavio prah svojih krila po meni, i mada sam verovala da sam ga sprala, oh ne, nisam nikada. Godinama posle. Dok nisi došao po svoje.

 

Svakakvim su imena zvali i mene i tebe, pile moje, mada nikada o nama ništa nisu znali. I, znaš šta? Odavno više ne marim kakvim nas imenima zovu.

 

Balavac jedan. I ona, ah…Zlo i naopako.

 

Šta znaju oni? Šta znaju o pređi koja se razvila među nama, tankom koncu kojem se vrh igle zakačio od tvog, do mog srca? Kad uzmem tvoje lice u svoje ruke i kad ti se zagledam u oči, ja vidim sebe. Niko to ne zna. Samo ti i ja znamo, pile moje blesavo.

 

Samo ti i ja znamo. Provaliju koja se desila međ nama, mržnju i strah, krajnje odbijanje i prezir. A, opet, nijedno ne pobeže od tanke zlatne pređe između tvog srca, i mog. To znamo najbolje.

 

Zlatni si prah po meni bio ostavio, pile moje. Zauvek.

 

Jedna je reč bila potrebna, i jedna se i desila. Ponekad stari bogovi imaju duše.

 

Ali, psst. Da ne čuje zlo. Da mi ne pomrsi moje plave kose i ne pomuti moje zelene oči, pile moje, psst. Dođi ovde, kao i uvek, među moje ruke, zagnjuri lice u moja nedra.

 

Treba se starati o tom zidu naspram sveta koji smo napravili.

1

Odgovor koji ti neću dati, Toni

U svojoj osmoj godini sam naučila da sam falična.

 

Bilo je to, još uvek pamtim, osećanje krajnjeg očaja i beznađa, kao prvo i poslednje zato što nisam znala zašto. Nisam bila svadljivo ni pokvareno dete. Nisam se ponašala s visoka i neprijatno spram dece koja su mi prilazila. Mada mi je samo jedna osoba prišla, te nesretne godine kada sam preselila u drugi deo grada i upisala se u školu u kojoj su se svi međusobno znali još od pelena. Ni to mi nije bilo jasno. Stajala sam pored zida u hodniku tokom prvog odmora, dok su svi ostali, u grupi, držali distancu od deset koraka, posmatrajući me ćutke i s mešavinom one dečije nepatvorene mržnje koja se nauči kriti tek kad odrastemo, i nekog čudnog, gotovo uplašenog otpora kao da su sad na očekivali da se preobrazim u monstruma s pet glava i zmijskim repom. Ili izvedem neku crnu magiju od koje će njima izrasti repovi, možda.

 

Onda me je neko povukao za rukav one odvratne kute koje smo svi tada morali da nosimo, živeo nam maršal Tito, rekavši: A kako se ti zoveš, devojčice? 

 

Prošlo je previše godina da bi mi ženska sujeta dozvolila da im navedem tačan broj, ali i dalje se od reči do reči sećam tog pitanja. Devojčica koja mi ga je uputila, postala je moj jedini poznanik na tom mestu sve dok sam na tom mestu ostala. Neću lagati: to nije bilo iskreno poznanstvo spočetka, ne ono kao kad se dvoje ljudi sretnu i kliknu. U tom trenutku, uhvatila bih se i kusate mačke da mi je prišla. Ništa nisam znala o devojčici, osim da mi je jedina prišla na tom stranom mestu krcatom ljudima koji me očigledno i otvoreno ne vole, i to je bilo dovoljno. Mnogo kasnije sam shvatila zašto je to uradila: zato što je i ona, mada na drukčiji način, bila falična.

 

Tako da je to možda ipak bilo pravo?

 

Naša faličnost nas je instinktivno povezala.

 

To nisu bile lepe godine. U moje vreme – avaj 🙂 u školama nisu postojali oni klasični buliji, pogotovo ne kao u američanskim filmovima. Niko me nije redovno tukao, tražio mi pare od užine ili izuo iz novih patika. Posmatrajući kako škole izgledaju danas, sada bih kroz sve to prošla verovatno, a prošla bih sigurno negde u Americi. Naročito jer je moj razred imao – čirlidersice. Ili najpribližnije što bi u ex-YU bilo čirlidersica.

 

Popularna deca postoje svugde, i svugde se slično ponašaju. Ona imaju svoje klike, drže se skupa, u učionici sede jedni blizu drugih, po pravilu imaju svoj ugao hodnika ili dvorišta rezervisan isključivo za njih. Popularna deca određuju pravila i čuvaju kapije. Ona odluče da li će vam biti dozvoljeno da budete deo zajednice, ili ćete završiti u Lazaretu skupa s ostalim gubavcima. Pravila su mnoga i brojna i nisu uvek i svugde ista, ali obično se tiču nečega nad čim nemate nikakvu kontrolu. Naprimer, roditelji vam nisu dovoljno bogati. Ili govorite provincijskim akcentom. Nemate dobre socijalne veštine jer ste introvert ili veoma sramežljivi. Pogrešne ste nacionalnosti, naprimer.

 

Drukčije izgledate, Toni. Znaš?

 

Ništa ja to tada nisam razumela, osim da sam omrznuta bez ikakve krivice s moje strane, bez ičega zlog i naopakog što sam lično počinila, praktično bez i da sam progovorila. Čak i kasnije, kada sam shvatila pojam “izopćenja” i zašto do njega dolazi, još uvek mi nije bilo jasno. Moji roditelji nisu bili siromašni. Ja sam gradsko dete baš kako su i svi oni bili. Nisam govorila smešnim akcentom, govorila sam isto kao i oni.

 

Bila sam socijalno sakata, da, ali ne toliko da ne umem pričati normalno s ljudima. Bila sam drugačije nacionalnosti? Hm.

 

Ne nužno nacionalnosti, trebam biti fer, jer u to doba, s osam ili devet ili dvanaest godina, mi još uvek jedva da smo hvatali koncept nacionalnosti kao takve – setite se, živeo nam maršal Tito? Trebalo je proći još izvesno vreme do trenutka kad su takve stvari postale važnije od ma čega. Međutim, to je opet imalo neke veze, čak i ako je nismo prepoznali, ni ja a ni oni koji su me kinjili. Najposle, svi smo mi bili jedna gomila neznalica onda.

 

Ali, to su bile lude osamdesete, i čak i pre prve periode devojčice su znale kako treba da nose svoje duge ravne kose s gelom podignutim šiškama i da je najveća sramota skinuti se leti na štrandu i biti beo kao sir. Pogotovo kad dečaci ne moraju gledati naniže kad vam se obraćaju, jer ste visoki koliko i oni. Moja je kosa bila sve samo ne ravna, glatka i lepršava, i bila je plava – teško mi je ležala na ramenima u blesavim uvojcima i kovrčama i zadnje što se od tog užasa i strahote moglo napraviti – bile su vodoskok-šiške, poslednji krik mode i najveći doseg ženske lepote. Niko kog sam znala, a da mi nije bio rod, nije imao plave, kamoli zelene oči. Glavna je čirlidersica imala maslinastu indijsku put, smeđe oči i precrnu ravnu kosu ko američki domoroci, i uvek besprekorno cool šiške. Nije, kao ja, bila štrkljava, niti su joj rukavi uvek, kao meni, a ma šta oblačila i ma koliko se trudila, bili malo prekratki na grana-dugačkim i tankim rukama. Ona nije već u šestom razredu bila višlja od svih dečaka naše generacije osim možda jednog ili dvojice koji su ionako i sami bili nevažni u kontekstu kolektiviteta.

 

Svesna sam da zvuči smešno, i u stvari jeste, urnebesno smešno ali danas, i ne samo zato što već davnih dana ne marim za tako šta, već i zato što danas znam neke stvari koje onda nisam. Jer, tada nisam imala pojma zašto me sve devojčice u razredu ignorišu, osim ako mi trebaju šta smetiti iza leđa: neku glasinu, neko ružno ime, neku sprdnju od mog sopstvenog imena koje je bilo čudno i neuobičajeno samo po sebi, kad je trebalo napujdati kakvog dečaka da me gurne u hodniku i izbije mi torbu i sveske iz ruku, kad je trebalo upirati prstom u mene leti na Dunavu, uz hihot i ruganje (sve dok nisam prestala ići na štrand sasvim) ili kad je trebalo prevrnuti očima ako im se obratim i smesta se od mene odmaći kao da sam stvarno leprozna, i zaudaram. Čak i kad bih progovorila na času da odgovorim na nastavničko pitanje, one su prevrtale očima, sašaptavale se i gurkale i neretko počinjale otvoreno da se smiju. Niko me nikada nije pozvao ni na jedan rođendan, ni na jednu (kako se to tada zvalo) veselicu – a što je tek običan naziv za žurku. Niko mi nikada nije doša u kuću niti sam ja u čijoj kući bila, nikada, za svo trajanje osnovne škole, čak ni kad se radilo o onoj mojoj jedinoj a-kako-se-ti-zoveš-devojčice ali to je imalo svoje razloge, drugačije, veoma nesretne, i neću sad o tome. Na svim mestima, školi, u naselju, čak i tokom prvih bojažljivih “stvarnih” izlazaka do jedanaest naveče i roditeljima koji dolaze po nas – ja sam bila sama i po strani, totalno ignorisana osim ako bih se našla na putu nekome, što je bila mnogo gora opcija, veruj, Toni.

 

Kažem, smešno, jer danas ne želim ništa više osim da me svi ostave na miru i niko na mene ne obraća pažnju, ali kad imaš osam ili dvanaest godina onda ne umeš misliti tako i boli, boli. Onda boli biti – faličan.

 

Jer, nije samo moja divlja mašta iznašla kako sa mnom neki vrag nije u redu – neki vrag zaista nije bio u redu sa mnom. Ja nisam bila kao ostali. Ja se nisam uklapala. Ja sam bila drugačija. Jer inače, šta? Kako razloga nije bilo, onda je razlog naprosto morao biti u meni. Ja sam bila razlog.

 

Oh, koliko sam puta oplakala pitajući se u očaju: zašto?? Šta sam kome uradila?? Zašto, čak i kad sam prijateljska i kad lepo pričam s ljudima, oni krenu da se isprdavaju, da me spuštaju, da prave budalu od mene?? Zašto mi u torbu ubacuju papiriće s lažnim izjavama ljubavi da vide hoću li nasesti, hoću li poverovati da mi je to neki trubadur napisao iskrena srca a ne krišom na odmoru, dok mu Glavna Čirlidersica diktira u pero šta da napiše i onda mu naređuje da drži stražu dok mi ona sama gura kukavičje jaje u svesku ili pod klupu? Zašto mi se na hodniku podmeću noge ne bi li pala, zašto sam na autobuskoj stanici uvek bar pet metara dalje od svih ostalih, sama? Zašto čak i društveno nebitni, oni nepopularni, izbegavaju da me pogledaju, i, ako im se ukaže prilika, rade mi iste gadosti kao i ostali? 

 

Tad sam zamrzela ogledalo, i, da budem iskrena, ne volim ga ni dan danas. Pupoljci moje socijalne sakatosti iz tih dana s vremenom su izrasli u duboku i tamnu šumu, ali još uvek pamtim gde je i zašto drveće pustilo korena. Ni danas nemam nikakve prijatelje, ali ono što je žalosno, to je da sam izgubila veru u prijatelje i ljude kao takve. Još uvek mislim da se “normalni” ljudi ne druže s faličnima poput mene. Da falični postoje da bi bili sami jer da je drukčije, falični ne bi ni bili, zar ne? Ljudi su društvena bića i ostalo. Ali, da li se falični uopšte mogu ubrojati u ljude? Normalne ljude? Naravno da ne.

 

Zašto govorim sve ovo, Toni? Zato što ničim realnim zasnovane predrasude postoje čak i spram belaca, u beloj zemlji, u Evropi. Zato što se dešava da ti čak i ljudi koje bi inače po najprostijoj logici zvao “svojima” naprave pakao od detinjstva i usade ti u glavu toliko duboke frustracije i samo-prezir da ti trebaju godine i godine da ih kasnije iščivijaš a možda čak ni onda. Zato što svugde postoje ljudi koji te neće voleti zbog idiotluka: jer ti je kosa drukčija od njihove, jer ti je ime neuobičajeno i čudno, jer si previše beo… Ili previše crn. Ili ljubičast. Ili štagod. To nije nešto isključivo usmereno samo na jednu grupu ljudi, samo na jedan etnicitet, samo na jednu vrstu kose i boju kože.

 

I, nekad je misterija toliko glupava i infantilna da nije misterija uopšte, kao što se desilo meni da saznam kad sam, skoro punoletna, i odavno već drčna i jedna skroz-mi-se-jebe-za-sve gadnog jezika gimnazijalka najzad upitala Glavnu Čirlidersicu: ajde majke ti sad mi reci, što si me onoliko maltretirala dok smo bile deca?

 

Do tad smo, u jednom od onih urnebesnih obrta sudbine pri kojima uvek zamislim kako se neki stari bogovi smeju od gore s oblaka, uživajući u još jednoj uspeloj neslanoj šali nad nedotupavim  smtnicima; čirlidersica i ja već bile najbolji prijatelji ikada, i jedini najbolji jedna drugoj do smrti. Odgovor koji mi je dala bio je toliko neverovatno budalast i budalasto neverovatan da me je bukvalno bez teksta ostavio – što je, inače, podvig. Tim je kretenskim odgovorom učinila sve moje isplakane suze cmizdrenjem bezveze i razloga, kompletno moje celoživotno osećanje nedostojnosti, nižerodnosti i faličnosti najvećim gubitkom vremena i energije koji će mi se ikada više u dogoditi. I, mada je došao kasno, svejedno je došao na vreme i ako nije izbrisao prošlost, učinio je boljom budućnost.

 

Međutim, ja ti neću reći koji je to odgovor bio, jer si ti već odavno ušančena u jedan koji si sama za sebe izmislila i od njega napravila božanstvo kojem se klanjaš, skupa sa sledbenicima svog kulta.

 

Što je šteta, Toni. Ali, svakom svoje.

1

Zašto priča?

Uvek sam bila fantast.  Ja volim priču.

 

I, pazite. Rekla sam: priču. Ne govorim o velikim, mudrim delima, visokoj filozofiji, simbolici, hiperbolama, angažovanošću. Danas je popularno misliti kako svaki vid ljudske kreativnosti neizbežno mora nositi neku poruku, biti angažovan. Ili ako ne, onda barem da je krcat dubokim životnim mudrostima, po mogućnosti skrivenim iza metafora i simbola. Svaka se kokoš oduševi kad iza hiperbole pomisli da je našla neko dublje značenje, ko ono poslovično zrno. Jeste, čak i ćorava ubode poneko, ali to je po pravilu retko. Ali ja nemam takvih pretenzija, i nikada nisam ni imala. Postoje mesta za takve stvari, barem kako ja o tome sudim. Ako želiš da se baviš smislom života, čitaj filozofiju. Ako bi da ti neko pokaže kako da otkriješ svoju unutrašnju boginju 🙂 – čitaj knjige samopomoći. (Ili 50 nijansi sive.) Mislim, ako imaš stomak za to. Što se mene tiče a po pitanju samopomoći i njoj srodnih i inih gurua i motivacionih govornika, ja nemam stomak. Svakom svoje.

 

Međutim, priča ne bi trebala biti opterećena time. Ili barem ne ako ste fantast ko ja.

 

Život je dovoljno gadan. U životu se napiješ više žuči nego nektara, i čak ni nektar nije s Olimpa. Čak je i nektar tek običan smrtnički splet pogodnih okolnosti i sićušnih sunaca zadovoljstva i mira, smućkan s više nade nego izvesnosti. Kako ko, ali nije mi potrebna kakva vešta simbolika da mi, ko Metatron glas Božiji, objavi kako je život težak a svet pun problema. Sve je to bla. Čitala sam i ja Američkog psiha, i razumela šta je pisac hteo da kaže. (Spojler: ne, nije poenta u serijskom ubici.) Ali, što se mene tiče, isto je tako mogao napisati: društvo je fuj, kraj. Maskirati tu prostu, zapravo svakom s iole pameti ionako znanu poruku u stotine stranica gnusnih, kreativno detaljnih opisa mučenja i ubistava, po meni je bilo bespotrebno trošenje energije. Ako si dovoljno macabre, kao ja, pa te zanimaju serijske ubice, imaš na yt tog zelja koliko hoćeš, sa sve gore detaljima. Ako si odrastao čovek, i još uvek ne znaš da s društvom neki vrag ne valja, onda nemaš dovoljno pameti ni da razumeš Američkog psiha. Ako ga umeš razumeti, ionako si već odavno shvatio poruku. Koja svrha, onda?

 

Ako si mlad pa još uvek veruješ da si besmrtan i da ćeš jednom postati He Man, Gospodar Svemira, svakako ti je ili zakonom zabranjeno ili nemaš ni interesovanja da čitaš nešto tako eksplicitno kao što je Američki psiho. Ponavljam, koja beše svrha?

 

Sigurno sam, pouzdano znam da sam u manjini po tom pitanju, ali mislim da je ideja da svaka priča mora imati poruku i biti angažovana nešto što pripada, šta znam, Severnoj Koreji, ili staljinističkoj Rusiji onomad, skupa s propagandom. Što je, mislim poruka i agenda, čak i danas maltene isključivo propaganda. Ali, to je već neka druga tema.

 

Šta, onda, ja želim od priče, zapravo?

 

Želim beg. Sklonište. Odmor. Želim lepotu. Želim boje i ukuse i mirise. Želim magiju. Ono što Englezi zovu “whimsical”, a što verujem, nažalost, da srpski jezik ne ume dovoljno dobro da prevede. Mnogo mudriji od mene su pisali o priči, o fairy tale, i jeste, naravno da tradicionalne imaju poruku (nijedna bajka nije nastala ni iz čega – ništa ne nastaje iz vazduha, što je inače “nauka” čak i u Hariju Poteru – bajke postoje da nas uče životu), ali ne govorim sad o Braći Grim. I, čak i da govorim, ta vrsta učenja ili ako baš hoćete poruka nije nešto što u sebi nosi mrku težinu propovedi, nije visoko intelektualna teorija o društvu, nije propaganda ni agenda. Poruka je bazična, stara koliko i ljudska vrsta, jedna koja nas ne tera da bistrimo komplikovane hiperbole da bi najzad došli do nečega što ionako znamo od kad smo sišli s grane.

 

Svakako nisam dobar target za angažovane agende i filozofsko prosvetljenje, tako da možda ne bih trebala ni govoriti o tome, ali hej, ovo je moje mesto i mogu da pričam šta god hoću. Ja sam besramna i priznajem da nemam sluha za apstraktno, za modernu umetnost, za stvari koje ti vrište u uvo: gledaj! Čuj! Smisao! Između redova! Motiv! Svrha! Istina! Revolucija!

 

Bla bla.

 

Ima ljudi koji to vole, mada ih je tek šačica koja voli zato što voli, dok se većina prosto pravi da je car obučen jer ne žele ispasti budale u društvu. Izuzetno je malo ljudi koji zaista vole ono što ja i dan danas zovem: moderna umetnost, mada je to samo moj zbirni naziv za milion stvari koje su postojale pre i došle posle modernizma kao takvog. Jer nije svrha samo u modernizmu, post-modernizmu itd itd. Ja ne volim ni l’art pour l’art, umetnost radi umetnosti, koja je počesto samo onanisanje.  Još uvek se sećam one urnebesne reklame za colu ili nešto takvo, za koju smatram da je najbolje prezentovala kompletan moj stav o modernoj umetnosti. Tip ulazi u galeriju s limenkom, na izložbu krcatu teškim, složenim  performansima i simbolikom. Pred svakim egzamplarom stoje otmeni intelektualci i akademici sa fensi očalima i besprekorno zavijorenim šalovima i kravatama dendi čvorova, i u pola glasa komentarišu simboliku i “šta je umetnik hteo da kaže”. Momak ispije sok i, ne videvši nigde kantu, prosto krišom odloži limenku na pod i ode. Obišavši galeriju, u povratku spazi kako se gomila okuplja oko njegove limenke na podu, oduševljena. Mudre sede glave klimaju s odobravanjem, elegantne žene suznih očiju. Ceo skup ima svoju teoriju šta TAJ naročiti egzamplar treba da znači, i svi se slažu kako je to ubedljivo najbolja stvar na celoj izložbi.

 

Razumete?

 

Jednostavno rečeno: volim da pogledam sliku i da vidim gde je konju glava a gde mu je, da prostite, trtica. Pikaso nek ide s milim bogom, skupa s elitističkim budalama. Moja drugarica iz gimnazije je jednom slučajno bacila neki otpadak u kontejner za koji nije primetila da stoji pred galerijom i da je zapravo “umetnički” uradak, a ne običan kontejner. I neka je.

 

Dosad je zidovima s kojima ovde pričam sasvim jasno da mi je ukus primitivan i nazadan, i da me uopšte ne zanima da glumim ludilo kako je drugačije.

 

Nemam problem sa svojim primitivizmom. Prvo, radi se o etiketi koju će mi nalepiti snobovi čije mišljenje ne marim, a kao drugo, ne mislim da su jednostavnost i jasnoća nešto čega se treba stideti. I, osim toga, kako uopšte definišete jednostavnost, prostotu? I, zašto je “prostota” postala reč za vulgarnost, kad joj koren nije skaredan? Ko je ovlastio Femu opančarevu da jednostavnost, nešto što je prosto, upiše u kanone kao nižerodno i prezira vredno? Francuzi imaju nešto što zovu nouveau riche, i to nije pohvalan termin. Skorojeviće karakteriše eksces, preterivanje svakog oblika. Previše kićeno, previše skupo, previše komplikovano. Umesto šik jednostavne linije haljine svedenih nijansi; elaborirani volani, šlepovi, čipke, drago kamenje, zlato, paunovo perje vrištućih boja.

 

Na neki urnebesan način, jedna poprečna crvena linija preko čisto belog platna kakvog modernističkog slikara, ma koliko na prvi pogled jednostavna; težinom svoje agende, komplikovanošću svoje simbolike, dubokom mudrošću svoje skrivene poruke nad kojom treba provesti sate ne bi li je razbistrili, uz izvesnost da ni onda najverovatnije nećete biti u pravu – zapravo je samo nouveau riche. Komi fo.

 

Izraz “umetnost radi umetnosti” može da zavara, jer ne znači ono što bih ja protumačila kao takvo. Umetnost BI trebala da postoji prosto zato što je, jelte, umetnost. Ne kao sredstvo za prenošenje specifične poruke, dubljeg smisla i sličnog sranja.  Ako imaš da kažeš nešto o društvu, politici, religiji, svetu – reci to jasno i glasno. I, nemoj da zoveš to umetnošću. Jer to nije umetnost. To je kritika, to je pamflet, to je studija. Priručnik. Kako god.

 

Postoje razlozi zašto pisci, naprimer, u određenim situacijama ne mogu jasno da kažu šta žele. Zato što će završiti na lomači, u gulagu ili konc logoru. Postoji opravdan razlog zašto pišu u hiperbolama i simbolima umesto koncizno i jasno. Mada razumem, ja još uvek ne vidim smisao. Ok, napisao si nešto što će određen broj ljudi razumeti. Oni će da prozru ispod naslaga metafora, zakukulječinih rečeničnih konstrukcija i zbunjujuće deskripcije. Krijući se u podrumu skupa s tobom, pod okriljem noći, da ne čuje zmaj, šapatom će ti odati priznanje za hrabrost. To nije hrabrost. Tako se ne dižu revolucije i ne rade prevrati. Većina ljudi ne razume. Razumete? Većini ljudi se mora nacrtati, konj sa sve glavom i trticom. To je samo međusobno onanisanje šačice mudrijih od proseka i, kao i kod svakog onanisanja, seme završava na podu a ne tamo gde bi moglo ili trebalo da primi ploda. Smeta ti zmaj? Radi konkretno. Nemoj da pišeš mudromisleće knjige koje radnica u kiosku s dvoje male dece i mužem na prisilnom godišnjem ne može ili nema vremena da razume. Mnogo mi je žao, ali najveći broj ljudi zaista ne razume, previše je očajan ili apatičan ili prosto uplašen i gladan. Ako si već dovoljno pametan da razumeš da zmaja treba rušiti, onda prestani da se izdrkavaš sa svojim intelektualnim parnjacima i uradi nešto konkretno. Znam, hajdučija je neprijatna, bude ti zima, budeš gladan, žandari te vijaju, jataci te izdaju. Sigurnost tople sobe, mirisa prazne hartije i samozadovoljstva što si uspeo reći nešto što će zmaju promaći da razume (kao i većini naroda, inače) mnogo je lagodnija, ali tako se ne ruši zmaj.

 

S druge strane, ako uopšte i nisi nameravao da zmaj bude ubijen, a šta koji moj onda uopšte mrčiš i trošiš drvo za k? Samo zato da se prikažeš kao buntovnik i disident? Ne beri brige: niko neće uzeti tebe za vođu ustanka samo zato što umeš da se bacaš hiperbolama. Pesme o herojima se neće pevati o tebi, već o onima koji su otišli i uradili nešto konkretno da bi se zmaj ubio, zato prestani da pevaš sam u svoju slavu jer je je drkanje degutantno kad ga radiš javno a drkanje na samog sebe ima posebno mesto u paklu.

 

O udobnosti propagiranja trenutno vladajuće agende neću reči da trošim, jer to nije ni reči vredno.

 

Ali ne, reći ćete mi, neću ja da menjam sistem (mada, zašto? Sistem je truo. Ali, ok.) Ja sam shvatio suštinu ljudskog bitisanja, tajnu kosmosa, i želim to da podelim s ljudima. Ja hoću da naučim ljude kako da dosegnu svoje snove, ostvare se, budu sretni.

 

?

 

Napiši priručnik. U čemu je problem?

 

Zašto to mora biti ukomporirano u priču? Zašto priča ne bi bila bajka, skaska o princezi koja spava u kuli, vitezu što ubija zmaja i najmlađem carevom sinu koji je sreo Baba Jagu na mostu? Da li su ti priče o hrabrosti, o podvigu, o ljubavi, o putu, previše bazične? Proste? Ali sve su priče ionako o tome, možda ćeš mi bojažljivo reći, mada nemaš zašto da se plašiš, jer sve dobre priče o tome govore, u stvari. To su najvrednije priče koje ljudski rod ima, zapravo. Možda čak i jedine vredne. I, nemoj se bojati da mi ispričaš, dok sedimo kraj vatre u ranojesenje veče, dok kestenje prska varnice u nebo i sva je šuma oko nas plava pod zvezdama, da je princeza imala zlatnu pletenicu prebačenu preko ramena do nogu a vitez finim bodom izveženu maramicu kao uzdarje iz ruke što je ostala da čeka da se vrati iz rata, strepeći. Ja želim to da čujem. Pričaj mi o sjajnim mačevima i svilenim barjacima, pričaj mi o kmetovskoj kćeri koja je zabasala u skriveni prolaz za lešnikovim drvetom i otkrila svet ptica i zverinja koje govore ljudskim jezikom i vilenjačkog princa s krunom od olistale grane. Pričaj mi o lukavim iskušenjima i nesretnim izdajama i putu koji krvari bose pete ali kojim se mora proći jer je to jedini put koji postoji.

 

I, nemoj strahovati jer si mi rekao da je konju glava napred a trtica iza, kao što je skroz prosto i jednostavno i logično da bude, jer ćemo na kraju tog puta ti i ja držati ruke jedno drugome, smejući se kroz suze, i svet će, ovaj pravi, stvarni, ružni, bar za taj tren biti vredniji truda. A tren je sve što imamo ionako, jer i ti i ja i prinčevi i vladari i tirani i zločinci i prosjaci – sve nas samo jedno čeka na kraju, i kad razumeš to, razumećeš da nijedna poruka, nijedna agenda, nikakva propaganda, prestone dvorane, predsedničke lente, moćne armije, političke spletke i podele, ljudska zloba, bezobrazluk, ludilo –  ne znače ništa više od prašine u oku svemira. Samo smo sada ovde, ti i ja, i držimo se za ruke, i to je najveća snaga koju čovek, smrtan i načinjen od zemlje u koju se vraća, ikada može stvarno da poseduje.

 

Zašto priča?

 

Zato.

1