Krajnje rešenje

Neću o Novaku, jer mi ta priča ide na živce, mada ne iz razloga koji bi vam prvi pali na pamet.

Ne dopada mi se način na koji će Srbi poleteti na ulice za Novaka, dok ih ni vezane konjima za repove ne bi izvukli na ulicu zbog mnogo bitnijih stvari. Ne sekiram se ja za Novaka – čak i da večeras stavi katanac na butigu, ni on ni njegovi unuci neće umret gladni, štaviše. Ali, mi hoćemo, ukoliko se ne uzmemo u pamet.

Što neće da se desi, mislim, da se uzmemo u pamet. Očigledno.

Međutim, Australija je tiranska država, i tiranska je već izvesno vreme, što sve nema veze s Novakom. Jesenas sam gledala kako izvode tenkove na ulice protiv sopstvenih građana, a što je prizor koji sam (dotad) navikla viđati samo u Kini ili Severnoj Koreji. Zatim, a da se na časak vrnemo Novaku, mene su u školi učili (pogrešno, kako ispada) da je sudstvo samostalno od vlasti, i da, shodno tome, nikakav tamo ministar ne može nadglasati odluku suda. Mešanje u rad sudova takođe je nešto što je uobičajeno u diktatorskim režimima.

Uzevši sve u obzir, izraz “licemerje” je krajnje neozbiljan i mlak opis situacije kad jedna zemlja, koja izvede tenkove na ulice protiv sopstvenih građana, i u kojoj se vlada meša u rad sudova, proziva ma koju drugu državu da je diktatorat. To je ona narodna: rugala se sova senici.

Međutim, stvar je zapravo sledeća: uskoro će biti dve godine kako su me neki ljudi na forumu napadali da sam teoretičar zavere ili (u najbolju ruku) “ne razumem težinu situacije” kad sam izjavljivala da ova kuga, kao prvo, nije kuga, Crna Smrt – jer da jeste, stvari bi izgledalo mnogo drukčije; i kao drugo, da se o kugi kao o kugi u stvari i ne radi. Da uopšte nije poenta u kugi.

Pre neki dan čujem za nekog nesretnika leftičara kako se buni zbog problema na poslu. Naime, posao, shodno kugi, obavlja od kuće i ima redovne sastanke putem zuma. Znači, niko nije u neposrednom fizičkom kontaktu ni sa kim. Naglašavam ovo zadnje da ne bi bilo zabune. Kako god, stiže mu mejl da treba da nosi masku, zato što nekog od kolega koji prisustvuju sastancima (putem zuma, ponavljam, ne fizički) trigeruju lica bez maski. Ponoviću.

Trigeruju ga ljudska lica bez maski.

Prvo, a da odmah to skinemo s one stvari; ne razumem s kojim moralnim i bilo kojim drugim pravom gorepomenuti leftičar uopšte sme da se buni, obzirom da je njegov okot taj koji je od maske napravio svetu kravu. Najveći broj konzervativaca, liberala i svih ostalih koji leftičari nisu, ne zagovaraju maske ili im se čak i otvoreno protive. Neću da ulazim u rasprave je li to ispravan rezon ili ne, samo iznosim fakte. Činjenicu da su leftičari ti koji od prvog momenta na maskama insistiraju. Momkov lament em mi je bio nejasan, em sam smatrala da nema nikakvo pravo da lamentira.

Kad smo to skinuli s kurca, drugo. Molim da pročitate ponovo ovu rečenicu:

“Trigeruju ga/nju ljudska lica bez maski.

Nije vam jasno? Ok.

Ljudska deca imaju jedan kritičan period u životu tokom kojeg se uče socijalizaciji. To se uči isključivo i jedino putem fizičkog kontakta s drugim pripadnicima ljudske vrste. Ne postoji zamena za taj način. Stručnjaci su eksperimentisali u ona blažena vremena kad opiti nad ljudima još uvek nisu bili zabranjeni, i na mnoge i debelo dokumentovane načine dokazali da je to jedini način na koji se dete može socijalizovati. S tim u stvari, postoje dva problema.

Prvi je što se to učenje odvija samo tokom tog određenog (ranog) razvoja deteta, i ako se ne dogodi tada, više se nikada ne može naučiti. Znači, socijalizacija – a koja je, kao što pretpostavljam znate, jedna od najbitnijih stavki u čovečijem životu, jer su ljudi socijalna bića, jer je neizbežno da žive u zajednici itd – se uči tokom tačno definisanog perioda u dečijem razvoju, i ukoliko iz bilo kojeg razloga dete taj nauk ne stekne u tom periodu – više nikad i neće. Ne postoji način da se to naknadno uradi.

Drugi je problem što se socijalizaciji uči kroz fizički kontakt s drugim ljudima. Znači, ne da mamu i tatu gledaš na ekranu, već da s njima budeš u neposrednom kontaktu. Takođe, ne da mama, tata i beba budu u rukavicama i maskama, već je obavezno da postoje fizički dodiri, da dete oseti toplinu ljudske kože i da – veoma bitno – vidi ljudska lica oko sebe. Nepokrivena ljudska lica. Tuđa nas lica uče važnim stavkama socijalizacije: preko lica se učimo emocijama, učimo da prepoznajemo osmeh, mrštenje, radost, nezadovoljstvo, gnev itd itd.

Danas postoji generacija koja nikad nije videla ljudsko lice. Leftičarski roditelji konstantno drže maske svojim bebama na licu, i usput nikad ne skidaju svoje. Na Reditu je pre nekako bio post od kojeg se upišalo (od smeha) pola interneta, jer se u njemu žena žalila da joj je muž toliko uplašen od kuge da neće da skine masku ni dok vode ljubav. Ko je god čitao ovaj blog, i prevrtao očima smatrajući me za ludu i ničim izazvanu mrziteljku leftičara – jel vam sad jasnije? Da li me najzad razumete? Hm?

Pre nekako pojavio se poster (?), vladina reklama (?) šta li – s majkom koja u rukama drži bebu zamotanu u celofan. Karikiram, nije celofan, već nekakav najlon, šta li. U smislu “racionalne i odgovorne zaštite od kuge”. Da vas pitam nešto, onako, zbogradi priče: šta mislite da li će ispranih mozgova paranoični mladi roditelji (poglavito leftičari, tačno) koji vide taj pamflet skinuti svojim bebama celofane i maske ne bi li ih naučili socijalizaciji u jedinom periodu u životu kad im je to uopšte moguće? Socijalizaciji, koja je ljudima potrebna da bi iole bili u stanju funkcionisati u društvu? Pravilno odrasti, školovati se, tražiti poslove, ići na poslove, naći sebi partnere? Steći prijatelje? Bilo šta što uopšte čini čovečiji život?

Jel’ zaista verujete da mladi roditelji isprana mozga, paranoični i paničari sveze kuge, hoće? Mislim, raspakovati svoje bebe?

Ako verujete, onda ste veoma naivni, žao mi je što kažem. Ali neko vam mora reći. Znaš?

Logopedi, psiholozi, medicinari i ostali već mesecima podsećaju sve nas budale koji smo (očigledno) zaboravili ono što je i naš predak znao dok je još gologuz trčao okolo; kako se dete ne uči govoru samo tako što s ljudima oko sebe priča. Dete se govoru uči i tako što vidi lica ljudi oko sebe. To je neophodan deo učenja govorenja. Stručnjaci tvrde da će deca koja danas odrastaju s maskama (svojim, i maskama na licu svoji imbecilnih roditelja) imati ogromne poteškoće prilikom učenja govora, kao i s govorom kasnije u životu.

Okej, reći će neki, to zapravo nije važno. Uveliko se radi na veštačkoj inteligenciji, i ljudsko se društvo iz korena menja. Stara pravila više nisu bitna. Ljudi neće morati da rade (?) jer će ih mašine zameniti. Za upoznavanje partnera već postoje socijalne mreže samo u tu svrhu – više nema potrebe ići u klub da bi sreo potencijalne parnjake. Što se tiče dece, ljudi je na planeti ionako previše, i u stvari je pohvalno i poželjno da se što manje dece rađa. Po običaju – reći će mi – kukaš za bezveze. Posle Velikog Reseta, kad sve to stupi na snagu, najzad ćemo imati raj na zemlji. Novo Doba! Jednorozi će leteti nebom, i svi ćemo pevati kumbaja.

Doduše, nećemo se držati za ruke, zbog kuge. Ali to nije važno ionako.

Iz te perspektive posmatrano, sigurno kukam za bezveze. Nažalost, to nije perpektiva koja će se desiti, jer se neće desiti na način na koji mali Perica zamišlja, i najverovatnije će se katastrofalno završiti i po jednoroge i po ljude. Ako ništa, tada socijalizacija stvarno više neće biti važna. Jer će retko ko preostati uopšte.

Ja sam Žalosna Sova (ko razume, razume) i ne verujem u utopije. Ja verujem u Ragnarok. I ekstremno sam netolerantna na takve zajebancije kao što su New Age i Veliki Reset. Uz sve to, surova sam, pa ću vas podsetiti da i psi isto tako imaju period tokom kojeg se socijalizuju, ili ne. Nesocijalizovan pas je opasan i nepredvidljiv i treba se držati dalje od njega.

Znate li šta odgajivači preporučuju kao jedino rešenje za nesocijalizovane pse?

Upravo tako.

1

Mesec dana kašnjenja za trogodišnjicu

Bio si klinac.

 

Gadnog jezika, u svađi sa svima, s logikom koja me je nervirala i koju sam htela da osporim. Jer sam mislila da mogu 🙂

 

Ne možeš osporiti stvari koje imaju temelj.

 

Ali bože, kakav si klinac bio.

 

Sjajan, nov, mlad, tek ispod mača izašao klinac, ko netom iskovan. A opet, kad smo progovorili, bilo je čudaštva u tvom rezonovanju, originalnosti koju nisam videla ni kod koga nikada, uznemirujućeg i zabrinjavajućeg osećaja sličnosti. Mlade starosti, ko što je uvek bila moja.

 

Ti znaš da ja mislim da se suprotnosti privlače samo u petparačkoj literaturi.

 

Uplašio si me, jer si bio divalj, i nagao, i grlat, i više nego zao. I jer sam spočetka mislila da si samo to, i još pride balavac.

 

Ali kad smo progovorili, videla sam da to nije cela priča. Da ima temelja iza tvojih besova i zala. Ne da si se pretvarao, oh, ne! Ni danas, ti se ne pretvaraš.

 

Stvari o kojima si govorio, i način na koji si mislio, to je imalo temelj. Većina ga nije videla, i zato su te mrzeli, i govorili: onaj balavac.

 

Onaj zli balavac.

 

Zlato moje zlo, ponekad sretneš ljude ne misleći i ne mareći, ljude kojima se zlatna prašina prosipa sa stopa gde god kroče. Ponekad sretneš ljude koji ostave traga i bola u tvom srcu tako duboko da se više nikakvim vradžbinama, magijama i samolaganjem ne mogu isceliti.

 

Moje blesavo, zlousto zlato, srca zlatnog.

 

Ništa oni o tebi ne znaju, pile moje, zar ne? Ne znaju ti pamet, ni visinu, ni širinu tvojih ramena, ni tvoje zelene oči. Ne znaju tvoju disciplinu, tvoju odgovornost, tvoju velikodušnost, tvoju radišnost, predaju tvog pogleda u mojim rukama. Ništa ne zna svet o mojem zlatnom balavcu. Od kakvih si me sve zala i nevolja spasao, balavac moj zlousti.

 

Pile moje.

 

I nema svet šta da zna.

 

Bio si ostavio prah svojih krila po meni, i mada sam verovala da sam ga sprala, oh ne, nisam nikada. Godinama posle. Dok nisi došao po svoje.

 

Svakakvim su imena zvali i mene i tebe, pile moje, mada nikada o nama ništa nisu znali. I, znaš šta? Odavno više ne marim kakvim nas imenima zovu.

 

Balavac jedan. I ona, ah…Zlo i naopako.

 

Šta znaju oni? Šta znaju o pređi koja se razvila među nama, tankom koncu kojem se vrh igle zakačio od tvog, do mog srca? Kad uzmem tvoje lice u svoje ruke i kad ti se zagledam u oči, ja vidim sebe. Niko to ne zna. Samo ti i ja znamo, pile moje blesavo.

 

Samo ti i ja znamo. Provaliju koja se desila međ nama, mržnju i strah, krajnje odbijanje i prezir. A, opet, nijedno ne pobeže od tanke zlatne pređe između tvog srca, i mog. To znamo najbolje.

 

Zlatni si prah po meni bio ostavio, pile moje. Zauvek.

 

Jedna je reč bila potrebna, i jedna se i desila. Ponekad stari bogovi imaju duše.

 

Ali, psst. Da ne čuje zlo. Da mi ne pomrsi moje plave kose i ne pomuti moje zelene oči, pile moje, psst. Dođi ovde, kao i uvek, među moje ruke, zagnjuri lice u moja nedra.

 

Treba se starati o tom zidu naspram sveta koji smo napravili.

1

Odgovor koji ti neću dati, Toni

U svojoj osmoj godini sam naučila da sam falična.

 

Bilo je to, još uvek pamtim, osećanje krajnjeg očaja i beznađa, kao prvo i poslednje zato što nisam znala zašto. Nisam bila svadljivo ni pokvareno dete. Nisam se ponašala s visoka i neprijatno spram dece koja su mi prilazila. Mada mi je samo jedna osoba prišla, te nesretne godine kada sam preselila u drugi deo grada i upisala se u školu u kojoj su se svi međusobno znali još od pelena. Ni to mi nije bilo jasno. Stajala sam pored zida u hodniku tokom prvog odmora, dok su svi ostali, u grupi, držali distancu od deset koraka, posmatrajući me ćutke i s mešavinom one dečije nepatvorene mržnje koja se nauči kriti tek kad odrastemo, i nekog čudnog, gotovo uplašenog otpora kao da su sad na očekivali da se preobrazim u monstruma s pet glava i zmijskim repom. Ili izvedem neku crnu magiju od koje će njima izrasti repovi, možda.

 

Onda me je neko povukao za rukav one odvratne kute koje smo svi tada morali da nosimo, živeo nam maršal Tito, rekavši: A kako se ti zoveš, devojčice? 

 

Prošlo je previše godina da bi mi ženska sujeta dozvolila da im navedem tačan broj, ali i dalje se od reči do reči sećam tog pitanja. Devojčica koja mi ga je uputila, postala je moj jedini poznanik na tom mestu sve dok sam na tom mestu ostala. Neću lagati: to nije bilo iskreno poznanstvo spočetka, ne ono kao kad se dvoje ljudi sretnu i kliknu. U tom trenutku, uhvatila bih se i kusate mačke da mi je prišla. Ništa nisam znala o devojčici, osim da mi je jedina prišla na tom stranom mestu krcatom ljudima koji me očigledno i otvoreno ne vole, i to je bilo dovoljno. Mnogo kasnije sam shvatila zašto je to uradila: zato što je i ona, mada na drukčiji način, bila falična.

 

Tako da je to možda ipak bilo pravo?

 

Naša faličnost nas je instinktivno povezala.

 

To nisu bile lepe godine. U moje vreme – avaj 🙂 u školama nisu postojali oni klasični buliji, pogotovo ne kao u američanskim filmovima. Niko me nije redovno tukao, tražio mi pare od užine ili izuo iz novih patika. Posmatrajući kako škole izgledaju danas, sada bih kroz sve to prošla verovatno, a prošla bih sigurno negde u Americi. Naročito jer je moj razred imao – čirlidersice. Ili najpribližnije što bi u ex-YU bilo čirlidersica.

 

Popularna deca postoje svugde, i svugde se slično ponašaju. Ona imaju svoje klike, drže se skupa, u učionici sede jedni blizu drugih, po pravilu imaju svoj ugao hodnika ili dvorišta rezervisan isključivo za njih. Popularna deca određuju pravila i čuvaju kapije. Ona odluče da li će vam biti dozvoljeno da budete deo zajednice, ili ćete završiti u Lazaretu skupa s ostalim gubavcima. Pravila su mnoga i brojna i nisu uvek i svugde ista, ali obično se tiču nečega nad čim nemate nikakvu kontrolu. Naprimer, roditelji vam nisu dovoljno bogati. Ili govorite provincijskim akcentom. Nemate dobre socijalne veštine jer ste introvert ili veoma sramežljivi. Pogrešne ste nacionalnosti, naprimer.

 

Drukčije izgledate, Toni. Znaš?

 

Ništa ja to tada nisam razumela, osim da sam omrznuta bez ikakve krivice s moje strane, bez ičega zlog i naopakog što sam lično počinila, praktično bez i da sam progovorila. Čak i kasnije, kada sam shvatila pojam “izopćenja” i zašto do njega dolazi, još uvek mi nije bilo jasno. Moji roditelji nisu bili siromašni. Ja sam gradsko dete baš kako su i svi oni bili. Nisam govorila smešnim akcentom, govorila sam isto kao i oni.

 

Bila sam socijalno sakata, da, ali ne toliko da ne umem pričati normalno s ljudima. Bila sam drugačije nacionalnosti? Hm.

 

Ne nužno nacionalnosti, trebam biti fer, jer u to doba, s osam ili devet ili dvanaest godina, mi još uvek jedva da smo hvatali koncept nacionalnosti kao takve – setite se, živeo nam maršal Tito? Trebalo je proći još izvesno vreme do trenutka kad su takve stvari postale važnije od ma čega. Međutim, to je opet imalo neke veze, čak i ako je nismo prepoznali, ni ja a ni oni koji su me kinjili. Najposle, svi smo mi bili jedna gomila neznalica onda.

 

Ali, to su bile lude osamdesete, i čak i pre prve periode devojčice su znale kako treba da nose svoje duge ravne kose s gelom podignutim šiškama i da je najveća sramota skinuti se leti na štrandu i biti beo kao sir. Pogotovo kad dečaci ne moraju gledati naniže kad vam se obraćaju, jer ste visoki koliko i oni. Moja je kosa bila sve samo ne ravna, glatka i lepršava, i bila je plava – teško mi je ležala na ramenima u blesavim uvojcima i kovrčama i zadnje što se od tog užasa i strahote moglo napraviti – bile su vodoskok-šiške, poslednji krik mode i najveći doseg ženske lepote. Niko kog sam znala, a da mi nije bio rod, nije imao plave, kamoli zelene oči. Glavna je čirlidersica imala maslinastu indijsku put, smeđe oči i precrnu ravnu kosu ko američki domoroci, i uvek besprekorno cool šiške. Nije, kao ja, bila štrkljava, niti su joj rukavi uvek, kao meni, a ma šta oblačila i ma koliko se trudila, bili malo prekratki na grana-dugačkim i tankim rukama. Ona nije već u šestom razredu bila višlja od svih dečaka naše generacije osim možda jednog ili dvojice koji su ionako i sami bili nevažni u kontekstu kolektiviteta.

 

Svesna sam da zvuči smešno, i u stvari jeste, urnebesno smešno ali danas, i ne samo zato što već davnih dana ne marim za tako šta, već i zato što danas znam neke stvari koje onda nisam. Jer, tada nisam imala pojma zašto me sve devojčice u razredu ignorišu, osim ako mi trebaju šta smetiti iza leđa: neku glasinu, neko ružno ime, neku sprdnju od mog sopstvenog imena koje je bilo čudno i neuobičajeno samo po sebi, kad je trebalo napujdati kakvog dečaka da me gurne u hodniku i izbije mi torbu i sveske iz ruku, kad je trebalo upirati prstom u mene leti na Dunavu, uz hihot i ruganje (sve dok nisam prestala ići na štrand sasvim) ili kad je trebalo prevrnuti očima ako im se obratim i smesta se od mene odmaći kao da sam stvarno leprozna, i zaudaram. Čak i kad bih progovorila na času da odgovorim na nastavničko pitanje, one su prevrtale očima, sašaptavale se i gurkale i neretko počinjale otvoreno da se smiju. Niko me nikada nije pozvao ni na jedan rođendan, ni na jednu (kako se to tada zvalo) veselicu – a što je tek običan naziv za žurku. Niko mi nikada nije doša u kuću niti sam ja u čijoj kući bila, nikada, za svo trajanje osnovne škole, čak ni kad se radilo o onoj mojoj jedinoj a-kako-se-ti-zoveš-devojčice ali to je imalo svoje razloge, drugačije, veoma nesretne, i neću sad o tome. Na svim mestima, školi, u naselju, čak i tokom prvih bojažljivih “stvarnih” izlazaka do jedanaest naveče i roditeljima koji dolaze po nas – ja sam bila sama i po strani, totalno ignorisana osim ako bih se našla na putu nekome, što je bila mnogo gora opcija, veruj, Toni.

 

Kažem, smešno, jer danas ne želim ništa više osim da me svi ostave na miru i niko na mene ne obraća pažnju, ali kad imaš osam ili dvanaest godina onda ne umeš misliti tako i boli, boli. Onda boli biti – faličan.

 

Jer, nije samo moja divlja mašta iznašla kako sa mnom neki vrag nije u redu – neki vrag zaista nije bio u redu sa mnom. Ja nisam bila kao ostali. Ja se nisam uklapala. Ja sam bila drugačija. Jer inače, šta? Kako razloga nije bilo, onda je razlog naprosto morao biti u meni. Ja sam bila razlog.

 

Oh, koliko sam puta oplakala pitajući se u očaju: zašto?? Šta sam kome uradila?? Zašto, čak i kad sam prijateljska i kad lepo pričam s ljudima, oni krenu da se isprdavaju, da me spuštaju, da prave budalu od mene?? Zašto mi u torbu ubacuju papiriće s lažnim izjavama ljubavi da vide hoću li nasesti, hoću li poverovati da mi je to neki trubadur napisao iskrena srca a ne krišom na odmoru, dok mu Glavna Čirlidersica diktira u pero šta da napiše i onda mu naređuje da drži stražu dok mi ona sama gura kukavičje jaje u svesku ili pod klupu? Zašto mi se na hodniku podmeću noge ne bi li pala, zašto sam na autobuskoj stanici uvek bar pet metara dalje od svih ostalih, sama? Zašto čak i društveno nebitni, oni nepopularni, izbegavaju da me pogledaju, i, ako im se ukaže prilika, rade mi iste gadosti kao i ostali? 

 

Tad sam zamrzela ogledalo, i, da budem iskrena, ne volim ga ni dan danas. Pupoljci moje socijalne sakatosti iz tih dana s vremenom su izrasli u duboku i tamnu šumu, ali još uvek pamtim gde je i zašto drveće pustilo korena. Ni danas nemam nikakve prijatelje, ali ono što je žalosno, to je da sam izgubila veru u prijatelje i ljude kao takve. Još uvek mislim da se “normalni” ljudi ne druže s faličnima poput mene. Da falični postoje da bi bili sami jer da je drukčije, falični ne bi ni bili, zar ne? Ljudi su društvena bića i ostalo. Ali, da li se falični uopšte mogu ubrojati u ljude? Normalne ljude? Naravno da ne.

 

Zašto govorim sve ovo, Toni? Zato što ničim realnim zasnovane predrasude postoje čak i spram belaca, u beloj zemlji, u Evropi. Zato što se dešava da ti čak i ljudi koje bi inače po najprostijoj logici zvao “svojima” naprave pakao od detinjstva i usade ti u glavu toliko duboke frustracije i samo-prezir da ti trebaju godine i godine da ih kasnije iščivijaš a možda čak ni onda. Zato što svugde postoje ljudi koji te neće voleti zbog idiotluka: jer ti je kosa drukčija od njihove, jer ti je ime neuobičajeno i čudno, jer si previše beo… Ili previše crn. Ili ljubičast. Ili štagod. To nije nešto isključivo usmereno samo na jednu grupu ljudi, samo na jedan etnicitet, samo na jednu vrstu kose i boju kože.

 

I, nekad je misterija toliko glupava i infantilna da nije misterija uopšte, kao što se desilo meni da saznam kad sam, skoro punoletna, i odavno već drčna i jedna skroz-mi-se-jebe-za-sve gadnog jezika gimnazijalka najzad upitala Glavnu Čirlidersicu: ajde majke ti sad mi reci, što si me onoliko maltretirala dok smo bile deca?

 

Do tad smo, u jednom od onih urnebesnih obrta sudbine pri kojima uvek zamislim kako se neki stari bogovi smeju od gore s oblaka, uživajući u još jednoj uspeloj neslanoj šali nad nedotupavim  smtnicima; čirlidersica i ja već bile najbolji prijatelji ikada, i jedini najbolji jedna drugoj do smrti. Odgovor koji mi je dala bio je toliko neverovatno budalast i budalasto neverovatan da me je bukvalno bez teksta ostavio – što je, inače, podvig. Tim je kretenskim odgovorom učinila sve moje isplakane suze cmizdrenjem bezveze i razloga, kompletno moje celoživotno osećanje nedostojnosti, nižerodnosti i faličnosti najvećim gubitkom vremena i energije koji će mi se ikada više u dogoditi. I, mada je došao kasno, svejedno je došao na vreme i ako nije izbrisao prošlost, učinio je boljom budućnost.

 

Međutim, ja ti neću reći koji je to odgovor bio, jer si ti već odavno ušančena u jedan koji si sama za sebe izmislila i od njega napravila božanstvo kojem se klanjaš, skupa sa sledbenicima svog kulta.

 

Što je šteta, Toni. Ali, svakom svoje.

1

Zašto priča?

Uvek sam bila fantast.  Ja volim priču.

 

I, pazite. Rekla sam: priču. Ne govorim o velikim, mudrim delima, visokoj filozofiji, simbolici, hiperbolama, angažovanošću. Danas je popularno misliti kako svaki vid ljudske kreativnosti neizbežno mora nositi neku poruku, biti angažovan. Ili ako ne, onda barem da je krcat dubokim životnim mudrostima, po mogućnosti skrivenim iza metafora i simbola. Svaka se kokoš oduševi kad iza hiperbole pomisli da je našla neko dublje značenje, ko ono poslovično zrno. Jeste, čak i ćorava ubode poneko, ali to je po pravilu retko. Ali ja nemam takvih pretenzija, i nikada nisam ni imala. Postoje mesta za takve stvari, barem kako ja o tome sudim. Ako želiš da se baviš smislom života, čitaj filozofiju. Ako bi da ti neko pokaže kako da otkriješ svoju unutrašnju boginju 🙂 – čitaj knjige samopomoći. (Ili 50 nijansi sive.) Mislim, ako imaš stomak za to. Što se mene tiče a po pitanju samopomoći i njoj srodnih i inih gurua i motivacionih govornika, ja nemam stomak. Svakom svoje.

 

Međutim, priča ne bi trebala biti opterećena time. Ili barem ne ako ste fantast ko ja.

 

Život je dovoljno gadan. U životu se napiješ više žuči nego nektara, i čak ni nektar nije s Olimpa. Čak je i nektar tek običan smrtnički splet pogodnih okolnosti i sićušnih sunaca zadovoljstva i mira, smućkan s više nade nego izvesnosti. Kako ko, ali nije mi potrebna kakva vešta simbolika da mi, ko Metatron glas Božiji, objavi kako je život težak a svet pun problema. Sve je to bla. Čitala sam i ja Američkog psiha, i razumela šta je pisac hteo da kaže. (Spojler: ne, nije poenta u serijskom ubici.) Ali, što se mene tiče, isto je tako mogao napisati: društvo je fuj, kraj. Maskirati tu prostu, zapravo svakom s iole pameti ionako znanu poruku u stotine stranica gnusnih, kreativno detaljnih opisa mučenja i ubistava, po meni je bilo bespotrebno trošenje energije. Ako si dovoljno macabre, kao ja, pa te zanimaju serijske ubice, imaš na yt tog zelja koliko hoćeš, sa sve gore detaljima. Ako si odrastao čovek, i još uvek ne znaš da s društvom neki vrag ne valja, onda nemaš dovoljno pameti ni da razumeš Američkog psiha. Ako ga umeš razumeti, ionako si već odavno shvatio poruku. Koja svrha, onda?

 

Ako si mlad pa još uvek veruješ da si besmrtan i da ćeš jednom postati He Man, Gospodar Svemira, svakako ti je ili zakonom zabranjeno ili nemaš ni interesovanja da čitaš nešto tako eksplicitno kao što je Američki psiho. Ponavljam, koja beše svrha?

 

Sigurno sam, pouzdano znam da sam u manjini po tom pitanju, ali mislim da je ideja da svaka priča mora imati poruku i biti angažovana nešto što pripada, šta znam, Severnoj Koreji, ili staljinističkoj Rusiji onomad, skupa s propagandom. Što je, mislim poruka i agenda, čak i danas maltene isključivo propaganda. Ali, to je već neka druga tema.

 

Šta, onda, ja želim od priče, zapravo?

 

Želim beg. Sklonište. Odmor. Želim lepotu. Želim boje i ukuse i mirise. Želim magiju. Ono što Englezi zovu “whimsical”, a što verujem, nažalost, da srpski jezik ne ume dovoljno dobro da prevede. Mnogo mudriji od mene su pisali o priči, o fairy tale, i jeste, naravno da tradicionalne imaju poruku (nijedna bajka nije nastala ni iz čega – ništa ne nastaje iz vazduha, što je inače “nauka” čak i u Hariju Poteru – bajke postoje da nas uče životu), ali ne govorim sad o Braći Grim. I, čak i da govorim, ta vrsta učenja ili ako baš hoćete poruka nije nešto što u sebi nosi mrku težinu propovedi, nije visoko intelektualna teorija o društvu, nije propaganda ni agenda. Poruka je bazična, stara koliko i ljudska vrsta, jedna koja nas ne tera da bistrimo komplikovane hiperbole da bi najzad došli do nečega što ionako znamo od kad smo sišli s grane.

 

Svakako nisam dobar target za angažovane agende i filozofsko prosvetljenje, tako da možda ne bih trebala ni govoriti o tome, ali hej, ovo je moje mesto i mogu da pričam šta god hoću. Ja sam besramna i priznajem da nemam sluha za apstraktno, za modernu umetnost, za stvari koje ti vrište u uvo: gledaj! Čuj! Smisao! Između redova! Motiv! Svrha! Istina! Revolucija!

 

Bla bla.

 

Ima ljudi koji to vole, mada ih je tek šačica koja voli zato što voli, dok se većina prosto pravi da je car obučen jer ne žele ispasti budale u društvu. Izuzetno je malo ljudi koji zaista vole ono što ja i dan danas zovem: moderna umetnost, mada je to samo moj zbirni naziv za milion stvari koje su postojale pre i došle posle modernizma kao takvog. Jer nije svrha samo u modernizmu, post-modernizmu itd itd. Ja ne volim ni l’art pour l’art, umetnost radi umetnosti, koja je počesto samo onanisanje.  Još uvek se sećam one urnebesne reklame za colu ili nešto takvo, za koju smatram da je najbolje prezentovala kompletan moj stav o modernoj umetnosti. Tip ulazi u galeriju s limenkom, na izložbu krcatu teškim, složenim  performansima i simbolikom. Pred svakim egzamplarom stoje otmeni intelektualci i akademici sa fensi očalima i besprekorno zavijorenim šalovima i kravatama dendi čvorova, i u pola glasa komentarišu simboliku i “šta je umetnik hteo da kaže”. Momak ispije sok i, ne videvši nigde kantu, prosto krišom odloži limenku na pod i ode. Obišavši galeriju, u povratku spazi kako se gomila okuplja oko njegove limenke na podu, oduševljena. Mudre sede glave klimaju s odobravanjem, elegantne žene suznih očiju. Ceo skup ima svoju teoriju šta TAJ naročiti egzamplar treba da znači, i svi se slažu kako je to ubedljivo najbolja stvar na celoj izložbi.

 

Razumete?

 

Jednostavno rečeno: volim da pogledam sliku i da vidim gde je konju glava a gde mu je, da prostite, trtica. Pikaso nek ide s milim bogom, skupa s elitističkim budalama. Moja drugarica iz gimnazije je jednom slučajno bacila neki otpadak u kontejner za koji nije primetila da stoji pred galerijom i da je zapravo “umetnički” uradak, a ne običan kontejner. I neka je.

 

Dosad je zidovima s kojima ovde pričam sasvim jasno da mi je ukus primitivan i nazadan, i da me uopšte ne zanima da glumim ludilo kako je drugačije.

 

Nemam problem sa svojim primitivizmom. Prvo, radi se o etiketi koju će mi nalepiti snobovi čije mišljenje ne marim, a kao drugo, ne mislim da su jednostavnost i jasnoća nešto čega se treba stideti. I, osim toga, kako uopšte definišete jednostavnost, prostotu? I, zašto je “prostota” postala reč za vulgarnost, kad joj koren nije skaredan? Ko je ovlastio Femu opančarevu da jednostavnost, nešto što je prosto, upiše u kanone kao nižerodno i prezira vredno? Francuzi imaju nešto što zovu nouveau riche, i to nije pohvalan termin. Skorojeviće karakteriše eksces, preterivanje svakog oblika. Previše kićeno, previše skupo, previše komplikovano. Umesto šik jednostavne linije haljine svedenih nijansi; elaborirani volani, šlepovi, čipke, drago kamenje, zlato, paunovo perje vrištućih boja.

 

Na neki urnebesan način, jedna poprečna crvena linija preko čisto belog platna kakvog modernističkog slikara, ma koliko na prvi pogled jednostavna; težinom svoje agende, komplikovanošću svoje simbolike, dubokom mudrošću svoje skrivene poruke nad kojom treba provesti sate ne bi li je razbistrili, uz izvesnost da ni onda najverovatnije nećete biti u pravu – zapravo je samo nouveau riche. Komi fo.

 

Izraz “umetnost radi umetnosti” može da zavara, jer ne znači ono što bih ja protumačila kao takvo. Umetnost BI trebala da postoji prosto zato što je, jelte, umetnost. Ne kao sredstvo za prenošenje specifične poruke, dubljeg smisla i sličnog sranja.  Ako imaš da kažeš nešto o društvu, politici, religiji, svetu – reci to jasno i glasno. I, nemoj da zoveš to umetnošću. Jer to nije umetnost. To je kritika, to je pamflet, to je studija. Priručnik. Kako god.

 

Postoje razlozi zašto pisci, naprimer, u određenim situacijama ne mogu jasno da kažu šta žele. Zato što će završiti na lomači, u gulagu ili konc logoru. Postoji opravdan razlog zašto pišu u hiperbolama i simbolima umesto koncizno i jasno. Mada razumem, ja još uvek ne vidim smisao. Ok, napisao si nešto što će određen broj ljudi razumeti. Oni će da prozru ispod naslaga metafora, zakukulječinih rečeničnih konstrukcija i zbunjujuće deskripcije. Krijući se u podrumu skupa s tobom, pod okriljem noći, da ne čuje zmaj, šapatom će ti odati priznanje za hrabrost. To nije hrabrost. Tako se ne dižu revolucije i ne rade prevrati. Većina ljudi ne razume. Razumete? Većini ljudi se mora nacrtati, konj sa sve glavom i trticom. To je samo međusobno onanisanje šačice mudrijih od proseka i, kao i kod svakog onanisanja, seme završava na podu a ne tamo gde bi moglo ili trebalo da primi ploda. Smeta ti zmaj? Radi konkretno. Nemoj da pišeš mudromisleće knjige koje radnica u kiosku s dvoje male dece i mužem na prisilnom godišnjem ne može ili nema vremena da razume. Mnogo mi je žao, ali najveći broj ljudi zaista ne razume, previše je očajan ili apatičan ili prosto uplašen i gladan. Ako si već dovoljno pametan da razumeš da zmaja treba rušiti, onda prestani da se izdrkavaš sa svojim intelektualnim parnjacima i uradi nešto konkretno. Znam, hajdučija je neprijatna, bude ti zima, budeš gladan, žandari te vijaju, jataci te izdaju. Sigurnost tople sobe, mirisa prazne hartije i samozadovoljstva što si uspeo reći nešto što će zmaju promaći da razume (kao i većini naroda, inače) mnogo je lagodnija, ali tako se ne ruši zmaj.

 

S druge strane, ako uopšte i nisi nameravao da zmaj bude ubijen, a šta koji moj onda uopšte mrčiš i trošiš drvo za k? Samo zato da se prikažeš kao buntovnik i disident? Ne beri brige: niko neće uzeti tebe za vođu ustanka samo zato što umeš da se bacaš hiperbolama. Pesme o herojima se neće pevati o tebi, već o onima koji su otišli i uradili nešto konkretno da bi se zmaj ubio, zato prestani da pevaš sam u svoju slavu jer je je drkanje degutantno kad ga radiš javno a drkanje na samog sebe ima posebno mesto u paklu.

 

O udobnosti propagiranja trenutno vladajuće agende neću reči da trošim, jer to nije ni reči vredno.

 

Ali ne, reći ćete mi, neću ja da menjam sistem (mada, zašto? Sistem je truo. Ali, ok.) Ja sam shvatio suštinu ljudskog bitisanja, tajnu kosmosa, i želim to da podelim s ljudima. Ja hoću da naučim ljude kako da dosegnu svoje snove, ostvare se, budu sretni.

 

?

 

Napiši priručnik. U čemu je problem?

 

Zašto to mora biti ukomporirano u priču? Zašto priča ne bi bila bajka, skaska o princezi koja spava u kuli, vitezu što ubija zmaja i najmlađem carevom sinu koji je sreo Baba Jagu na mostu? Da li su ti priče o hrabrosti, o podvigu, o ljubavi, o putu, previše bazične? Proste? Ali sve su priče ionako o tome, možda ćeš mi bojažljivo reći, mada nemaš zašto da se plašiš, jer sve dobre priče o tome govore, u stvari. To su najvrednije priče koje ljudski rod ima, zapravo. Možda čak i jedine vredne. I, nemoj se bojati da mi ispričaš, dok sedimo kraj vatre u ranojesenje veče, dok kestenje prska varnice u nebo i sva je šuma oko nas plava pod zvezdama, da je princeza imala zlatnu pletenicu prebačenu preko ramena do nogu a vitez finim bodom izveženu maramicu kao uzdarje iz ruke što je ostala da čeka da se vrati iz rata, strepeći. Ja želim to da čujem. Pričaj mi o sjajnim mačevima i svilenim barjacima, pričaj mi o kmetovskoj kćeri koja je zabasala u skriveni prolaz za lešnikovim drvetom i otkrila svet ptica i zverinja koje govore ljudskim jezikom i vilenjačkog princa s krunom od olistale grane. Pričaj mi o lukavim iskušenjima i nesretnim izdajama i putu koji krvari bose pete ali kojim se mora proći jer je to jedini put koji postoji.

 

I, nemoj strahovati jer si mi rekao da je konju glava napred a trtica iza, kao što je skroz prosto i jednostavno i logično da bude, jer ćemo na kraju tog puta ti i ja držati ruke jedno drugome, smejući se kroz suze, i svet će, ovaj pravi, stvarni, ružni, bar za taj tren biti vredniji truda. A tren je sve što imamo ionako, jer i ti i ja i prinčevi i vladari i tirani i zločinci i prosjaci – sve nas samo jedno čeka na kraju, i kad razumeš to, razumećeš da nijedna poruka, nijedna agenda, nikakva propaganda, prestone dvorane, predsedničke lente, moćne armije, političke spletke i podele, ljudska zloba, bezobrazluk, ludilo –  ne znače ništa više od prašine u oku svemira. Samo smo sada ovde, ti i ja, i držimo se za ruke, i to je najveća snaga koju čovek, smrtan i načinjen od zemlje u koju se vraća, ikada može stvarno da poseduje.

 

Zašto priča?

 

Zato.

1

Trigger Warning

Kad je reč o trigerima, nisam ljubitelj trigera.

 

Živimo u društvu (ha!) u kojem smo došli do tačke gde svako mesto kojem pokušate pristupiti putem bilo kojeg medija (Internet, tv itd) ima jedno trideset redova upozorenja o trigerima pre nego vam uopšte bude dozvoljen pristup.

 

Recenzije na Goodreads-u su smejurija i smaračina u isto vreme. Pre nego uopšte uspem da vidim o čemu se u knjizi radi, prvo moram iščitati jedno tri pasusa raznoraznih triger upozorenja. Mislim, ne moram, ja to nikad ne čitam, prosto preskočim. Ali razumete šta želim reći.

 

Koji je tvoj problem, ženo, pitaćete me. Zar ne znaš koja je uloga trigera? Ne, teletabisi nijedni. Ja znam čemu trigeri služe, i upravo ih zato ne volim.

 

S trigerima, u principu, postoje dva problema. Prvi je važan, a drugi iritantan I važan. Zašto to kažem? Zato što ponekad čak i gluparije nose ozbiljne posledice.

 

Recimo da uzmete da čitate knjigu, i, bivajući poslušni apartščik koji radi sve što mu kreatori javnog mnjenja (sistem?) nalažu kao jedino ispravno; vi ćete prvo uzeti da pogledate trigger warnings, iliti upozorenja o mogućem osetljivom sadržaju. (Govori srpski da te ceo svet razume, i ostalo.) Elem, tu ćete naći neke vrlo mračne stvari: upozorenje kako se u knjizi pominje zlostavljanje dece i kučića, silovanje, eksplicitne seksualne scene, plastični opisi nasilja, rasistički izrazi, mentalne bolesti, psihički poremećaji itd itd. ITD. Ako imate problem sa bilo čim od toga (ili mislite da imate problem, što je treći problem fenomena trigera, zapravo) vi ćete reći fuj i nećete dalje čitati. Ili bi tako barem trebalo biti u savršenom svetu iza duge u kojem lete jednorozi i svi se drže za ruke i pevaju kumbaja. Jer, trigeri postoje da bi vas sprečili da čitate knjigu u kojoj se nalaze stvari koje bi vas mogle traumatizovati, ili “trigovati” odnosno biti okidač za ponovno proživljavanje vaših trauma.

 

Jednostavno, zar ne? I nadasve logično, zar ne?

Ne.

 

Kao prvo, ljudi koji imaju traume bilo koje vrste ne treba da ih (iste) izbegavaju, već – leče.

 

Prva stvar koju će vas svaki perač mozga koji iole nešto ume naučiti, jeste da početak izlečenja leži u prepoznavanju (i priznanju) sopstvenih problema. Međutim, ako zaista želite da iste rešite, onda je najgora stvar koju možete učiniti svesno i namerno od njih bežati. Nesuočavanje sa svojim traumama i psihičkim mukama ne vodi apsolutno ničemu, osim svesti da ste proživeli određene gadne stvari u životu, tačka. Šta ćete vi s tim saznanjem, osim dupe da obrišete? Svest o tome neće vas sama po sebi izlečiti. Razumevanje da imate neki psihički problem nije magični trik koji će momentalno učiniti da budete ko novi. Prepoznavanje (i priznanje) su samo prvi korak – pravi (i, verujte, mnogo teži) posao tek tada sledi.

 

Kako se vraga mislite (ako uopšte to mislite) izlečiti, ukoliko konstantno bežite od makar i nagoveštaja nekih stvari koje vas muče i sjebavaju vam život? Traume se leče tako što se s njima suočite – ne tako što bežite u svoj “safe space” da bi tamo cmizdrili. Zvuči bezosećajno, znam, ali izlečenje nije šetnja rajskim vrtovima. Izlečenje je teško i gadno i boli. U suočavanju s ličnim demonima nema ništa romantično ni epsko – u stvari ima znoja, suza i krvi. To je gadan, po pravilu prljav a ponekad i odvratan proces.

 

Ali, to je jedini način.

 

Mogla bih oprostiti postojanje trigera ukoliko bi oni važili prosto kao upozorenje ljudima koji su tek počeli ili su još vrlo rano u procesu lečenja, zato što njima ponovni susret s bolnim stvarima zaista nanosi više štete nego koristi, ili im jednostavno nanosi štetu. Ali, kad tad tokom tog procesa dođe trenutak u kojem više prosto ne možeš izbegavati neman i moraš joj izaći na megdan. Jer se jedino tako može dalje. Jer je to jedini način.

 

Učiti ljude da beže od ma čega što ih na bilo koji način pozleđuje, ne samo da je besmisleno, nego je i pokvareno. Ispada, nekako, da onaj (?) koji je došao na ideju trigera, zapravo nikad i nije imao na umu da nekome pomogne. Upravo obratno – naum kao da je bio da se ljudi konstantno drže u njihovim ličnim psihozama, post-traumatskim mukama, stresu i bolu. Kao da je neko (?) hteo da običan mali čovek nikada svoje probleme ne reši, već da se – šta znam? Do smrti kljuka tabletama, ili prestravljen čuči u svojem safe space, rukama pokrivajući oči i uši kako ne bi ništa ni čuo ni video a kamoli ikada skupio hrabrosti za makar i najbenigniji pomak. A, ako je to tačno, onda zašto?

 

Naravno, neko (?) bi mogao reći da se stanovništvo najlakše kontroliše tako što ćeš ga držati u neprestanom strahu i negiranju, u vrzinom kolu iz kojeg ne može izaći jer je u njemu Dobri Otac (sistem?) za kojeg si ga ubedio da mu jedini može pomoći, čuvajući ga i štedeći od svih mogućih muka – tako što je dobrohotno i milosrdno svugde nalepio upozorenja i trigere, između ostalog? Dobri Otac (Veliki Brat?) te čuva i pazi. On ne želi da te bilo šta povredi, pa makar i po cenu toga da do smrti ostaneš prestravljen, bolestan, zbunjen i nesposoban za samostalni život.

 

I samostalno razmišljanje?

 

Naravno, to je samo još jedna luda teorija zavere, i nećemo se njome baktati. Jelda?

 

Zatim, postoji još nešto. Šta je, u stvari, trauma, danas je skroz nejasan pojam. Izjaviti, kao ona retardirana bolivudska glumica, da te je muškarac “silovao pogledom” neverovatna je i neoprostiva uvreda za ma koga ko je preživeo stvarno silovanje. Još uvek mi nije jasno zašto ljudi koji su zaista imali takvo jedno stravično iskustvo ćute i dopuštaju da se svaka narcisoidna kokoška na Instagramu žali kako je “preživela sexual abuse” zbogradi lične poremećene gratifikacije i skupljanja lajkova. Naopako nešto da mi se to ikad desilo, i da se jedne takve “pogledom silovane” dočepam – pa molila bi za govnjivu motku. Odvratno. Reč mučno i odbojno ne opisuje dovoljno krajnju poremećenost fenomena da se svaka budala samo-dijagnostikuje kao depresivna, bipolarna, autistična, silovana… To je niskost poslednje vrste, jedna od onih gadosti koje kad sretnete, poželite pogrome i kuge skotovima koji ih upražnjavaju.

 

Jako je dobro što se nikad neću nikakve realne moći i vlasti dočepati, zapravo. Znaš?

 

Danas je fensi da si depresivan i da te je bar jednom u životu neki muškarac “seksualno uznemirio”. Ako to “usput pomeneš” u svojoj recenziji neke knjige, ili na svom yt kanalu, ili ispod trailera za novi woke holivudski projekat, automatski ćeš dobiti hrpe i hrpe poruka punih saosećanja, ohrabrenja, laskanja kako si ti “jaka osoba i pobedićeš to” (štagod to bilo, nebitno), milion lajkova, bla bla. A onda ćeš, verovatno, na sve to da onanišeš. Jer to samo za drkanje i služi.

 

Ljudi koji onanišu sami na sebe su specijalna kategorija skotova.

 

Ali, kakve to veze ima s trigerima? Pa recimo da jedno podupire drugo. Obzirom da je pojam traume skroz nejasan i da svaki debil može da tvrdi da je neku traumu doživeo, bez da iko pita (niko se ne usuđuje da pita da ne bude okačen na stub srama skupa s ostalim rasistima, nacistima, bigotima, transfobima, belcima itd) za dokaz koji će podupreti tu tvrdnju – i obzirom da je to, jelte, fensi (a većina ljudi hoće da bude fensi) – postojanje trigera se čini naročito potrebito i zapravo neophodno. Pa ne možemo valjda dozvoliti da toliko mnogo traumatizovanih ljudi ponovo proživljava svoje strahote! To bi bilo nečovečno. To bi bilo skroz politički nekorektno. Ljudska su osećanja krhka i mora ih se neprestano tetošiti da nedajbože ne naprsnu. A gde bi onda završili, naopako bilo?!

 

Ja kažem, na boljem mestu. Ali ko sam pa ja.

 

Treće, sistem trigera je u devedeset procenata neefikasan. O tome sam već pisala. Ljudi imaju potrebu da čačkaju stvari koje ne bi trebali. Ne možete ni pretpostaviti koliko sam ljutitih recenzija, blogova i članaka pročitala koji su započinjali sa “znam da je na početku knjige/videa/filma/čegagod stajalo kako se u istima pominje mučenje dece i silovanje životinja, što su stvari koje me posebno uznemiravaju i od kojih poludim od besa/povraćam/štagod, MEĐUTIM…” I onda opale pet stranica ili pet sati videa sipajući drvlje i kamenje, goreći u pravednom gnevu usled bezobrazluka autora koji se usudio da piše/pravi klip/ film/ kakoveć s tematikom koja može da TRIGUJE ljude.

 

Mislim, baš onako kako je i pisalo u trigger warning-u. Što ljudi pročitaju i prime (k) znanju. I onda opet MORAJU da zavire. Pa budu trigovani. Pa sednu za računar i opale pet sati video goreći u pravednom gnevu jer….

 

?

 

Jel se to samo meni čini onako malo besmisleno? Ne? Ok, valjda sam ja luda.

 

I, najposle, sve je to jedna skroz-naskroz unapred izgubljena bitka. Jer, šta? Ako ćemo da radimo triger upozorenja za sve što živog čoveka može uznemiriti, onda se hvatamo posla Sizifovog. Zato što moja krhka osećanja vrede isto koliko i tvoja. I ja zahtevam da se u trigere stavi sve ono što može mene uznemiriti. Po čemu si ti bolji od mene? Po čemu su tvoje traume bitnije od mojih? Zašto bi Veliki Manitu voleo samo tebe, i samo tebe hteo da poštedi? Što ne voli i mene?

 

Gde su moji trigeri, ha?

 

I tako, moliću, za svih koliko beše milijardi ljudi na svetu! Za sve! Svačija su osećanja bitna! Svačije lived experience je podjednako važno! (Ok, lived experience manjina i naročito Afroameričana i transeksualaca su najbitnija, dok moja, koja sam bela i strejt, vrede skoro pa ništa, ali uvek se mogu pozvati na svoju istočnoevropsku kartu, znaš? I čik da se neko usudi da bude toliki nacista, seksista, bigot, rasista, PRAVI belac itd pa da mi pokuša osporiti moju manjinsku povlasticu!) Zahtevam da se u trigere uvrsti sve što može bilo koga na bilo koji način trigovati!

 

Pa da vas vidim majstori.

 

Svaka knjiga, film, klip na yt, štagod, mora imati sve trigere koji potencijalno mogu trigovati bilo koga. Štaznam, ljudi se plaše pasa. Opa! U knjizi se pominju psi. Triger! Neki su ubeđeni da im je kuća zaposednuta. Nije na tebi da preispituješ da li duhovi postoje ili ne jer je to nečije lived experience i svaka je istina subjektivna. Ako ja kažem da vidim duhove, to je moja istina, a Veliki Brat mi garantuje da ne postoje univerzalne istine već je svaka istina posebna za svakoga i uostalom kuš, nacisto. Jel se u filmu pominju duhovi? O’ma’ da ste turili triger, jes’ čuli?!

 

I tako dalje, i tako dalje, za sve pod nebom što bilo koga među nama ma gde na planeti može da uznemiri i triguje.

 

Mislite da preterujem? Mislite da je to nerealno za očekivati i nemoguće za izvesti? A ko ste vi pa da mi to kažete? Jel smo počeli praviti progresivni leftičarski svet iza duge gde jednorozi lete i svi se drže za ruke pevajući kumbaja? Hoću reći, onda kad nisu u svom safe space i ne plaču, prestravljeni? Ništa ne sme biti prepreka tom uzvišenom cilju. Ukoliko ste zaista posvećeni, načićete načina. Trigeri svima ili nikome! Šta nije jasno?

 

Ah, opet sam jedina luda ovde.

 

Avaj.

0

Sloboda.Ne.

Imam dovoljno (previše) godina da bih se povremeno osećala kao moj rođeni otac. Znate ono: u moje vreme? Svakom je njegovo detinjstvo/mladost najlepše (čak i ako su te do škole vijali vukovi). Moja netrpeljivost, tako često iskazana na ovim stranicama, svakako jednim delom ima veze s godinama koje sam za sobom ostavila. Nisam u stanju to da poreknem. Verovatno nisam u stanju ni da se odbranim. A i zašto bi, pitaćete?

Možda zato što sam kratkog fitilja, lako planem, i više nego ponekad postupam neobjektivno. Obzirom da, ponavljam, imam dovoljno godina da budem svesna toga; nije mi baš pravo. Volela bih govoriti (barem ovde) koliko god nepristrasno mogu. To je jedan od razloga što ovde nikada nećete naći extremno desničarsku propagandu, ispade homofobije, pozivanje na linč svakoga ko nije moje boje kože itd. Svesna sam da sam veoma gruba kad govorim o nekim stvarima, da ponekad čak pređem granicu ukusa – osim toga, nikad se za veka nisam grozila psovanja i ovde ga mnogo ima. Međutim, sve i ako detaljno izbistrite čak i moje najgore rantove, ne verujem da ćete naći neku ludu nacističku teoriju ili poziv da Bog na mestu spali sve homosexualce.

Ne radim to jer sam fina (nisam fina, nikad nisam ni bila), već zato što to zaista nisu stvari koje mislim, u koje verujem i u koje bih pokušala ubediti ma koga.

Što opet ne znači da sam objektivna.

Moja metalska faza u gimnaziji svakako je bila vrlo čudna mojim roditeljima. Još se sećam lica koje je moja majka, odgojena u katoličanstvu, napravila kad je videla naopaki krst na zidu moje sobe. Moj je otac smatrao da su moji izlasci u 11 naveče nenormalni, obzirom da je on u svoje vreme imao korzo od 8 do 10. Da nije bilo majke, koja je i usprkos našem celoživotnom neslaganju i zgražanju nad mojom blasfemičnošću; svejedno imala razumevanja da svaka generacija ima drugačije načine – nisam baš sigurna da me otac ne bi probao zatvoriti u kuću. On je imao mnogo radikalnije mišljenje o celoj toj situaciji. I, kako su geni čudo, možda sam ja više povukla na njega po tom pitanju, nego na svoju mnogo tolerantniju (i razumniju, barem u toj stvari) majku.

To nije baš misao kojoj sam rada.

Međutim, kad dođemo do srži, niko nije sam svoj sudija. Drugi ljudi nas često bolje procene nego mi procenjujemo sami sebe. Jedino što ja mogu, to je da govorim, a tu su drugi da mi kažu da li grešim, da li sam subjektivna i ostalo.

Naprimer. Tokom praznika mnogo sam vremena provela dok mi je u pozadini drndao MTV, VH1 itd. Prvo sam okrenula na ono što nazivam “muzikom svog detinjstva” a to su 80-e (za koje sam intimno vezana mada sam većinu pesama iz tog perioda čula s najmanje 10 godina zakašnjenja), pa 90-e (a što je muzika moje adolescencije), ali onda mi je palo na um da čujem šta je aktuelno. Ja ne pratim trendove, pogotovo ne u muzici. Ako i čujem nešto novo, to je zato što sam slučajno naletela, ne išla da tražim sa svrhom. Tako da nisam imala ni najdalju predstavu šta današnja deca slušaju – pre nego sam otišla sa svrhom da vidim šta je to što slušaju.

Sad, ja ne uređujem MTV, ali bih volela da mogu porazgovarati s nekim odgovornim licima tamo. Mislim, onima koji se pitaju koje će se pesme (obratite pažnju da ne kažem: žanrovi) puštati. Obzirom da bih htela da mi se daju argumementovani dokazi da na planeti, ili u Americi (što je faktički jedno te isto) ne postoje drugi izvođači osim, kao prvo, Drake (kojeg, privatno, zovem Drek), zatim Dua Lipe, Rite Ore, Ave Max, Nicki Minaj i Cardi B-e (koje inače ne razlikujem jednu od druge). Volela bih da mi neko da proverene dokaze da ne postoji nijedan žanr na planeti više osim repa, i ni jedan izvođač (izvinjavam se, ne mogu ih zvati pevačima) osim maločas pobrojanih. Jer, koji bi inače drugi razlog postojao da MTV ne pušta ništa osim njih?

Ne, nemojte mi govoriti kako se puštaju jer su najpopularniji. Kao prvo, to je neka posve druga priča, a kao drugo, zar stvarno verujete da 300 i nešto miliona Američana i još barem isto toliko dece širom sveta sluša isključivo samo Dreka? Šta, milijardu ljudi na planeti nema većih ili bar drugačijih talenata nego što je Drek? Cela planeta sluša isključivo samo rep? Cela planeta isključivo voli rep, i svi su izvođači isključivo reperi?

Dok sam ja spavala pod kamenom, svi ostali muzički žanrovi su nestali, nijedno dete se više ne rađa  muzički talentovano i niko više na planeti nema sluha ni za šta osim za rep?

StvArno? Što bi rekli Somborci.

Kad sam zadnji put proveravala, pre nekih petnaest-dvadeset godina, recimo, u Americi je postojao grunge. Šta, vraga, postojao je i rock, house, funk, postojao je sladunjavi pop (ono što zovem nja-nja muzika). Postojali su jebeni dečački bendovi. I još koešta. Hoćete da me ubedite kako više ne postoji ništa osim repa i Dreka?

Ako mislite da preterujem, okrenite MTV hits, i onda se vratite da mi kažete koliko ste puta čuli Dreka u roku od sat vremena. I koliko su puta u tih sat vremena pustili jednu te istu Drekovu “pesmu”.

Moj prezir spram repa je evidentan. Priznajem, subjektivna sam. Za mene to nije muzika. Ličko nijemo je muzika, rep nije. Spotovi su performansi, ne muzički spotovi. Ne kažem da pevača treba staviti između dva fikusa dok peva, ali ne vidim nikakvu poveznicu s muzikom kad mi ceo ekran zauzme kakva monstrozno debela crnačka (izvinjavam se, ali uvek su crnačke, nije rasizam, samo iznosim fakte) guzica ili sise. “Spotove” koje sam videla mogu razvrstati u dve kategorije: porno, i feminizam – a više nego često je to jedna celina. Tekstovi? Nemojte me zasmijavati. Da li bi se kladili na Dreka i njegovo (ne karikiram) “Igram. Kao. Majkl. Džek.Son.”, ili na Nicki i Cardi (mislim da su one) koje “pevaju” kako im je ona stvar vlažna i curi i kako im treba racku? Hm? Šta vam se više sviđa? Šta vam više vuče na poeziju?

Ne kažem da sam, odrastajući, rasla samo među vrsnim poetama. Stotine pesama 80-ih i (naročito) 90-ih i ranih 2000-ih, imale su neverovatno glupave spotove i tekstove. Međutim, bilo ih je dosta koje su bile skroz ok, pa čak i vrlo dobre. Da ne pričam o tome kako su sve imale inteligentnije tekstove od “p.ička mi je vlažna i treba mi k.urac.”  I u spotovima mi niko nije mahao guzicom u lice tako da ona zauzme ceo ekran.

MIlenijalci ili kako se već vraga nazivaju (ne znam, ja sam se rodila na samom kraju Generacije X) bi mi sad mogli reći kako sam zatucani matori Boomer (to im je omiljena reč za svakog ko se rodio pre 2000-e, mada, ponavljam, ja nisam Boomer, ali oni ne znaju za druge generacije osim svoje i Boomera) i kako ne umem da cenim progresivnost i (kad se tiče genitalija) buđenja ženske seksualnosti. To je inače klasična feministička poštapalica kad se neka žena jebava okolo ko štuka, nikad ne uspostavlja suvisle, razumne i emotivne veze s bilo kim i kad se neko drzne da ih nazove kurvama. Ja ne znam šta je toliko sexistički u tom izrazu. Ja i muškarce zovem kurvama kad im se ceo život svodi na udaranje recki. Ali, verovatno sam previše Boomer da bih razumela tanane finese između zaista nezavisne žene koja sama zarađuje svoje hleb nasušni, i pametno bira partnere po njihovim ljudskim kvalitetima; i neke koja kad izađe kresne ceo bar, uključujući konobare, obezbeđenje i baba seru. Mea culpa.

Inače, da se zna, nemam apsolutno ništa protiv žena koje tako žive. Njhova stvar, njihov život. Ja ih neću venčavati. Šta me briga šta rade? Moja tirada od maločas odnosila se na progon izraza “kurva”. Nemam ama baš ništa protiv da ko god želi bude kurva – ali imam protiv kad se bune da ih se tako naziva. A no kako da vas zovem? Vestalske device? Svašta.

Elem. Fabula radnje. Da.

Možda sam pristrasna i subjektivna jer mahanje golom guzicom i sisama u lice (putem ekrana) skopčano s tekstom kao što je “p.ička mi je vlažna”, povezujem s kurvama i ne s muzičkim videima, već pornićima; ali ajde mi recite s čim bi sve to povezali vi. Već sam objasnila da to za mene veze nema sa “oslobađanjem žene od lanaca patrijarhalizma”. Meni je to samo shock value. Meni je to samo frik šou. Izazivanje što veće sablazni kako bi se prikupilo što više para. Što je nešto što i porno industrija radi, inače. Ili slash horori. To nema nikakvog dubljeg ili smisla uopšte, mada se pokušava progurati kao (feministička) agenda. To je samo komercijala, trgovina.

To je samo današnji svet.

Ali ajde, guzicu i sise bar razumem. Razumem napaljenu klinčadiju. Ne razumem – Dreka.

Prvo, s onom bradom izgleda ko Taliban, tako da ne možemo reći da navatava devojčice na svoju lepotu. Drugo, iako ne volim rep, štaviše, nit ga smatram muzikom uopšte (ni ne znam čime ga smatram, morala bih razmisliti), opet ima repera koji su to radili bolje od njega. Jebote, preko dvajst godina živim u ubeđenju da je Vanila Ajs bio dno dna svega – da bih danas zaključila kako je Vanila Ajs bio bolji od Dreka. Ali ne, ozbiljno. Ma koliko ga mrzeli, ko se ne seća Ajs, ajs bejbi? To je bar bilo keči. Da udarate glavom o zid od muke keči, ali keči. Ajd mi sad imenujte jednu Drekovu pesmu. Jednu jedinu. Nisam ubeđena da Drek razlikuje jednu svoju “pesmu” od druge. Jer sve zvuče isto. Nijedna se ni po čemu ne izdvaja. Sve što sam čula od njega, zvuči kao jedno te isto govno povremeno prekinuto reklamama ili nečijom tuđom “pesmom” (verovatno Dua Lipa ili Nicki). Čovek mumlja. Beat je konstantno isti. On uvek izgleda isto (to nije toliko bitno, navodim samo zato što unosi dodatnu zabunu). Jebote, Eminem je Mozart za njega. Šta Eminem, Snow je bio Mozart za njega. Ok, Snow je danas ili u zatvoru ili mrtav, ali šta je s Eminemom? Jel on digo ruke od repa? Više ništa ne snima? I, gde su uopšte svi drugi reperi? Hoćete da mi kažete da se u zadnjih pet ili sedam godina nije pojavilo nijedno novo lice, nikakav “u repu talentovan” klinac? I ne, nemojte mi početi navoditi more nekih koji postoje (znam da postoje, bilo bi prosto neverovatno da je drukčije). O tome se radi. Gde su svi oni?

Zašto MTV pušta samo Drek-a?

Hoćete mi reći da ne postoje devojke koje umeju isto ili bolje da pevaju od Due Lipe? I da ceo svet sluša samo i isključivo Dua Lipu?

I, takođe, što je najvažnije, hoćete mi reći da na celoj prokletoj planeti više ne postoji niko ko se bavi muzikom drukčijom od repa, i ko nije debela crnkinja ili homosexualac (Sam Smith)? Da, stvarno, gde su strejt muškarci pevači? Gde su belci danas, a koji NE snimaju spotove s Nicki Minaj, koji nisu homosexualni, čiji je ljubavni objekt u pesmi bela devojka? Šta, svi pomrli? Više se ne rađaju strejt deca, muzički obdarena, koja bi snimala spotove u kojima su devojke takođe strejt? Hoćete da mi kažete da su u zadnjih pet do sedam godina svi postali bisexualni u najbolju ruku, ili homosexualci, ili trans, ili diversity; da su svi muzički žanrovi osim repa izumrli; da više nema nijedne mlade ili bilo kojih godina osobe na svetu koja piše obične ljubavne pesme BEZ feminističke/leftističke/bilo kakve agende?

To hoćete da mi kažete? Da se više niko na planeti ne bavi muzikom osim Drek-a, Sama Smitha, Ave Max s feminističkom agendom (inače, nju mrzim. Dirnula mi je u himničnu muziku, i imam želju da je umlatim govnjivom motkom. Jel možete NEŠTO ostaviti na miru, leftičari jebali mater svoju??) i onih guzatih crnkinja? (Mada su ove dve zadnje stvari, priznajem, kao reći da je voda mokra. Eh, bar da je voda).

Mda.

Možda je jedan od odgovora mlada žena koja se nekad zvala Hannah Montana, imala glupavu američansku dečiju seriju, izgledala kao tipična girl next door i pevala ljubavne pesmuljke – a danas je Miley, napola je gola u svakom spotu i peva pesme o tome kako joj muškarci ne trebaju. I daje izjave kako ne voli da je se zove “supruga”, wife, iako je udana. (Baš bih volela znati šta njen muž o tome misli. Hoću reći, kad ga pusti iz kaveza i da mu dozvolu da govori.)  Možda je to pola odgovora. Možemo reći da moraš pratiti trendove da bi opstao na sceni, naprimer. Ma šta ti, možda, lično o tome mislio. O etici takvog načina razmišljanja neću, jer tu nikakve etike nema, ali u trgovini inače nema etike. Barem ne ako hoćete da se obogatite. Ja sam trgovačka kći, ja znam.

Takav bi rezon uključivao ideju da publika kreira tržište, da muštarije prave potražnju. Međutim, kako sam, kao što rekoh, trgovačka kći, znam da se potražnja može napraviti veštački. Prodavac je u stanju napraviti veštačku želju u kupcu da nešto želi da ima, da neki trend prati.

Da neku agendu sledi.

Možda vam zvuči kao teorija zavere, ali verujte mi da je to praksa stara koliko i trgovina, uvek se koristila i uvek hoće i čak ste joj i vi više puta podlegli ni pojma nemajući.

Ali to je ljudski, i nije problem. Problem je u – zašto. Uvek prati trag novca.

Ovo može zvučati kao teorija zavere, ali postoje ljudi danas toliko bogati da ih novac više uopšte ne zanima. Šta ih, onda, zanima? Za koju valutu prodaju to što prodaju, kad im više novac ne treba?

To je pitanje.

Osim toga, sve ovo danas može izgledati kao extra napredno i kako vam je ponuđen ogroman broj izbora, kao nikad pre – ali setite se tri pesme Drek-a koje se konstantno vrte. Jeste, imate 50 kanala umesto 5 koliko sam ih ja imala odrastajući – ali ako na svih 50 imate samo Drek-a; a koji vam je to pa izbor pružen? Znate li uopšte kako je lako stvoriti iluziju slobode? Učiniti da stvari izgledaju kao da su vam stalno dostupne, dok vam se zapravo konstantno servira samo jedno te isto jelo? Ja sam imala 5 kanala možda, ali na tih pet sam imala i rock i pop i mase homoseksualaca (Boy George, iko? Našminkani muškarci u štiklama, iko?) i pesme o oslobađanju žena i anarhistički punk i euro dance i rep i dečačke bendove i spajs girls i crnačko-belačke ljubavne pesme, i death metal itd itd. I klasičnu muziku pride. Vi danas imate Drek-a i sisatu Nicki koja peva o feminizmu od kojeg joj je ona stvar vlažna.

Nisu me do škole vijali vuci, ali mislim da je moje vreme ljudima davalo više izbora, i više slobode. Baš onoliko koliko vi danas, u 1984, nemate.

Ali, verovatno sam subjektivna. I Boomer.

3