Da li

Imate li granicu? Tačku vrenja? 
Ponekad mislim da sam sva od granica. Postojalo je vreme kad tome nisam znala uzrok (ili sam ga ignorisala). Postojalo je vreme kad sam (mislila) da znam tačno šta mi treba ne bi li se izvukla iz tog života omeđenog granicama. Postojalo je vreme kad sam bila veoma blesava.
Mada u ovoj nesretnoj zemlji čak i veverice znaju da depresivni ljudi prosto glume ludilo, izvode besne gliste, i da im je samo potrebno da se “trgnu”, “misle pozitivno” i “pokrenu se” – jer, bogovi, to je samo izvoljevanje; ja odavno nisam veverica. Mislim da sam najveća veverica u životu bila DOK sam verovala u gore navedenu mantru. Kajem se zbog možda pet ili četiri stvari u životu, ali se ne kajem jer sam prestala biti veverica. Ima već godina i godina kako sam se prestala klanjati Velikom Ocu Veverica, i usvojila rezon koji je kontrasplita žalosno velikoj većini te pastve. 

Imate ono što se zove temperamentni/emotivni ljudi, a što sam, stareći, počela sve manje da poštujem. Može biti kako sam ceo vek sretala samo pogrešnu vrstu “temperamentnih/emotivnih”, ali usuđujem se govoriti jedino iz svog iskustva. Takovi su često skopčani sa iracionalnim odlukama i postupcima od kojih uglavnom trpe ostali. Ne volim hirovite, mećava-ljude, za koje nikada ne znate kad će planuti ni šta će im izazvati gnev ili uvredu. Takvi daju otkaze prvi put kad ih šef iznervira, odu pa potroše celu platu u kafani ili na odeću, šećer im skače zbog toga kako sedite, hodate i/ili dišete, i čak i da imate dovoljno mentalne snage da ceo vek hodate po jajima oko njih, oni prosto nikad neće biti zadovoljni i s njima nikakve sigurnosti nema, ni emotivne ni – što mi je podjednako ako ne i više bitno – elementarne. 

Na stranu sad to. Govorim o faktu kako se smatra da su upravo ti i takoji koji imaju granice. Što nije tačno.

Svi ih imamo. I najinertniji imaju svoje tačke pucanja. I potpuno zdravi imaju crne dane, nevoljne dane, dane kad im se ništa ne mili i kad su osetljivi na svaku sitnicu. Što bi reko, svaki pas ima svoj dan. 


To ne mora biti izazvano čak ni realnošću, upravo kao ni depresija. Naravno, mnogo je veća izvesnost da će vas zadesiti ta muka ukoliko imate realne probleme, ali to nije uslov ničemu. Preduslov za depresiju nije realnost, već nerešeni problemi koje vučete godinama, možda i ceo svoj vek. Ja bih radije da živim stresno, i da su mi moje granice uzrokovane prostim povremenim pucanjem usled utroška previše energije, nego da sam depresivna, ali niko me tu ništa nije pitao. Ono o čemu govorim, jeste da svako ima žute minute, jedino što je nekima lakše. Oni nisu bolesni, ne zaista. Njihove su žute minute lako rešive, i uglavnom nestaju same od sebe čim čovek preduzme osnovne mere samozaštite – odmor, konkretno iznošenje razloga svog stanja onima koji treba da ih čuju, ma i da odu i kupe one cipele što već nedeljama merkaju u izlogu – da, čak i TO pomaže. 


Osnovni moj razlog usled kojeg sam godinama odbijala prestati biti veverica, jeste taj što sam verovala u veveričju mantru. I ja sam verovala da prosto izvodim besne gliste, da mi treba (samo) da počnem pozitivno da razmišljam, da moram prestati da izvoljevam. Nisam odgojena da bih depresiju smatrala bilo kakvom bolešću. Za mene je to bilo prenemaganje, i bilo me je stid navoditi sopstveno prenemaganje kao uzrok svoje tačke pucanja. 


Onda sam, posle mnogo veveričjih godina, pročitala nešto što je moj rezon okrenulo tumbe. Pročitala sam čoveka koji je rekao: da li biste osobi koja leži u krevetu slomljene noge ikad rekli: ma daj prestani da se prenemažeš. Misli pozitivno. Ne izvodi više besne gliste i uzmi da  radiš nešto. Ustani iz jebenog kreveta i optrči oko bloka. 


Da li biste to rekli čoveku u gipsu? Mislite li da bi vaše reči bile dovoljne da ga trgnu, da on shvati kako se, eto, prosto prenemaže i izvoljeva, kako je njegova slomljena noga samo u njegovoj glavi, i kako bi kost zarasla momentalno čim bi ustao i optrčao zgradu?


Naravno da ne, reći ćete mi, jer je slomljen čovek bolestan. E, pa znate šta.

I depresija je bolest. 


Veverice.


U ovoj nesretnoj zemlji seljaka svakako se ne uzima kao bolest, ali to što se u nesretnoj zemlji seljaka uzima ili ne uzima, ima već godina odkako me baš zabole neka stvar.


Mi imamo svoje granice i tačke pucanja i crne dane i žute minute i dešavaju se češće nego drugima, pa i da su im obe noge lomljene. Pa i da su im realni razlozi usled kojih su – umesto produktivnog stresa – završili s depresijom, svedeni na minimum ili u najvećem broju eliminisani. Ako ništa, depresija vas nauči da cenite malo. Da cenite svaki dan, nedelju tokom koje ste bili u stanju ustati iz kreveta, obaviti svoje obaveze, izaći među ljude i sve to preživeti. Pa i ako mi se desi da ponekad imam svoj “cheat dan”, da umesto komada mesa spremljenog na maslinovom pojedem parče pice – ne uzrujavam se oko toga. Nije naročito mudro konstantno i u svakom trenu živeti po JUS-u i samo kako je najzdravije moguće. 


Čovek bi, kao i jelo, trebao bit raznovrstan. 


Ili, da li bi?

1