Prokleta je… Da.

Postoje zemlje koje sam uvek htela da posetim. Znam da je detinjasto, ali nikad neću prežaliti što nisam otišla na krstarenje Nilom. Ili što nisam bila u Irskoj. Imala sam običaj govoriti da mi je srce u Irskoj, ali da ću, posle smrti, otići na Island. 

S druge strane, ima zemalja u koje nikad nisam imala ni najdalju želju otići, čak ni kad bi mi neko platio kompletan put i boravak, i pride dodao džeparac.  Šta znam, naprimer Španija. Ili Rusija. Ili Kina. Zašto? Zato što nikad nisam nalazila išta u tim zemljama što bi me stvarno zainteresovalo, a po pitanju čega me nije mogao zadovoljiti Google. Prosto nikad nisam imala želju, nit me zanimalo da odem lično.

Međutim, postoji zemlja koju zaista ne volim, i u koju bih otišla samo pod izuzetnim okolnostima – kad ne bih imala nikakav drugi izbor, naprimer, a ticalo se života i smrti. Čak i tada, gledala bih da se što pre vratim, pa makar i u ovu nesretnu zemlju suza. Nebitno. Sve je bolje od te zemlje. 

Nisam je gledala blagonaklono ni pre interneta. Internet je prosto potvrdio sve što sam mislila, i dodao još. Poenta: ako želite zadržati svoje dobro mišljenje o ovoj državi, nikada, ali apsolutno nikada ne idite na internet. Pogotovo yt. Internet uopšte. 

Razlog je prost. U pitanju je država koja vlada svetom, pa tako i internetom, i možete se kladiti u svoju desnu ruku da je najmanje dve trećine ljudi na internetu – iz iste. Količina gluposti na koju ćete nabasati nije opisiva pukim rečima. Počevši od trailera za infantilne, teletabis-filmove u kojem svakom drugom neki mamlaz spašava ceo svet, ili u najmanju ruku razbuca leglo internacionalne mafije golim rukama, sam-samcat, pa sve do zastava koje će na sebe okačiti svaka white trash prikolica u južnjačkoj pripizdini. Ne terajte me da počinjem s idolopoklonstvom spram vojske kojoj je jedino hrabro što čini zadnjih maltene sto godina, to što baca bombe na kakav jad i bedu na Blistom Istoku. Žvačući žvaku. Maltene kompletna ta retardirana nacija ubeđena je (još uvek!) kako su njihovi veterani bili tamo da bi pobedili neprijatelje. Ako se iko od tih demi-gods-a udostoji pojaviti bilo gde na internetu, svi ostali somovi koji slučajno veterani nisu, počeće da im govore kako im se zahvaljuju na službi.

Na službi?

Neverovatni imbecilizam nacije koja je tu negde mutno svesna da ih maltene ceo svet mrzi – ili im se u najbolju ruku podsmeva; nemajući pojma, ni dan danas, zašto. Nemajući blage veze da nijedan veteran nije išao da ratuje da bi kretene branio od neprijatelja (koji su potpuno imaginarna tvorevina) već da bi se kolonizovala još jedna zemlja nesretna što ima naftu, i da bi se opravdao blesavo monumentalan vojni budžet koji Senat svake godine izglasava poslušno ko stado ovaca. 


Ne, mulci glupavi. Niste išli da bi “branili” svoju zemlju – ko vam je, koji moj, uopšte objavio rat? – niti ste još manje išli da bi tamo nekim zvekanima doneli “demokratiju i slobodu”. Išli ste u osvajački rat. Vi ste najobičnija govna, i sve dok vas bude na ovoj planeti, ljudski rod je osuđen na propast.


Ne bih imala ništa protiv da oni  propadnu. Da Yellowstone sutra eksplodira, ne bih ni prstom makla. Od toga bi ova planeta (sabravši se posle incidenta) mogla imati samo koristi. Kad bi od cele te kvazi-nacije ostala samo rupa, možda bi još i bilo neke šanse za ljudski rod.

Država u kojoj je segregacija postojala do pre četrest godina (službeno) a neslužbeno traje i dan danas, ima muda bilo kome govoriti o ljudskim pravima, i smatra se svetlonošom slobode i jednakosti. Neki dan čitam komentar nekog idiota koji kaže: “…. (naziv države) je najbolja zemlja na svetu. Čikam svakom da mi dokaže suprotno.”

Kako nemam ovde onaj smajli za facepalm? 

Mogu veoma dobro da razumem engleski. Poznavanje mi skače za bar 20% ukoliko ga čitam, ne samo slušam. Međutim, mada me na polju mojeg jezika retko ko može nadmašiti u elokventnosti i debati, ne mogu se u to upuštati na engleskom. A i zašto bi, pitaćete?

Šta tebe boli neka stvar za njih? Šta te briga šta prde po internetu? Kakve to veze ima s tobom?

Kao prvo, ako mislite da oni nemaju nikakve veze s vama, razmislite ponovo. Pogledajte šta sami radite. Razmislite koliko vam je bitno da dograbite što bolji telefon. Razmislite koliko vam se dopadaju njihovi filmovi i muzika. Razmislite koliko njihovih javnih ličnosti, iz bilo kojeg polja, poznajete. (Ne brinite, oni ne znaju ni jednu vašu. Tačnije, ne znaju ni gde ste, osim što ste u Sibiru.) Razmislite koliko sami razumete engleski. Razmislite koliko ste puta pomislili: da bar moja deca mogu otići tamo!…  

Šta, ne tiču vas se? Nikako na vas ne utiču? Ma da.

Kao drugo, muka mi je. Muka mi je od količine proseravanja i debiliteta. Muka mi je od trcanja o zemlji meda i mleka u kojoj duga sija nad svakom kućom (i zastavom). 

Jedino vezani za srednjevekovne sprave španske Inkvizicije eventualno bi priznali da su im ulice prazne jer se niko od njih ne usuđuje ulicama da hoda. 

Jedino kad bi ih vezali konjima za repove, priznali bi da imaju najvišu stopu kriminala na planeti, da su svetu dali najviše serijskih ubica, da imaju koledže na kojima se predaje nešto što se zove “Lezbejski ples” – karikiram, ali “lezbejski” je sigurno.  

Jedino da ih tučete po ušima priznali bi da je još i dobro što ne izlaze na ulice, jer ih je dve trećine monstruozno debelo, i uplašili bi svakog ko bi ih ugledao na ulici kakvog evropskog grada. 

Jedino da ih razapnete, priznali bi da sopstvenu decu tove ko svinje za klanje odvratnom tzv. brzom hranom koja se “hranom” može zvati samo zato što su iznašli formulu koja dobro podražava ukus hrane, dok zapravo jedu isto ono što bi i alhemičar u Srednjem veku napravio – s tim što to niko ne bi jeo. Ne ovde. Niti bilo gde. 

Jedino da im stavite pištolj na čelo priznali bi da iz srednjih škola izlaze nepismeni, poznavajući spelovanje svog jezika manje od mene, kao i da su zemlja koja je izmislila tv-evangeliste za koje bi, da ga ima, postojala posebna vrsta pakla.



Ali, ni da ih naterate, ne bi priznali koliko su retardirana, fabrička, veštačka nacija bez kulture, bez istorije, bez identiteta. To su ljudi koji se identifikuju s Transformersima, o čemu više pričamo? To je država u kojoj je 80% stanovništva religiozno, a bar pola od toga je religiozno extremno. Uvek se smejem kad pominju svoje “starine” pa kažu: Oooo, ova je kuća stara, izgrađena je ranih tridesetih. Kad bi takvu glupost izjavio Evropljanin, umočili bi ga u katran i proneli ulicama ko strašilo da mu se sav svet smeje. 


Oh, pa ne može svako imati evropsku kulturu, nije fer! Tačno, ne može. Onda bi možda mogli poznavati sopstvenu istoriju, a što nije tačno. Kreteni ne znaju ni kad su se otcepili od UK. To je početak vaše državnosti, idioti! Pre toga niste ni postojali! To ja znam, a nemam (na sreću) nikakve veze s vama! Bogovi!

 

Nacija koja danas vlada svetom ima – ili joj je od strane vlade nametnuta – životno bitnu potrebu da neprestano živi u strahu. Prvo su to bili Rusi. Onda Satanisti (ko se seća masovne histerije osamdesetih koja je upropastila nebrojene živote i karijere, temeljena na sramotno jadnoj izmišljenoj fikciji, lažnim svdočanstvima i navođenju dece da daju lažna priznanja?) To su čak i oni, mulci, deset godina kasnije priznali. Ne, nisam čitala te knjige i novinske kolumne danas kad već svi znaju da je cela stvar bila izmišljena. Čitala sam ih onda, osamdesetih, dok se sve to dešavalo. Bila sam dete, ali je moja reakcija bila: ko, jebote, može da poveruje u ove gluposti??! 

Pa. Oni su svi poverovali. 

Odrasli, obrazovani ljudi. Neverovatno.

Nakon Satanista, došli su teroristi. Jel’ uviđate obrazac? Taj narod mora neprestano nečeg da se plaši. Vanredno zanimljiv fenomen za istoričare ako se ikada desi najbolji scenario, to jest oni propadnu u ambis i ostave budućim naraštajima da ih temeljno proučava.

Ne bi li sprečili ponovno dizanje jednog takvog čudovišta. 

Ne zanima me mnogo onaj mizeran procenat u toj državi koji misli drugačije, koji je svestan, i koji se kaje, stidi i plaši za sopstveni narod (s pravom). Njih je toliko malo da su kolateralna šteta. Ponekad moraš, da bi sačuvao obraz, ostati uz svoj narod ma koliko retardiran bio. I s njim umreti. Tih da se na prste ruku izbroje mi je žao, ali jebi ga. Karma! Istorija! Sve se ponavlja. Sad je došao red na vas (nadam se). Žalite se upravi vodovoda. 



Kad bi ovo ikad pročitao jedan od njih, kao što nema šanse, rekao bi mi (samo citiram, zapravo, ono što i inače govore po internetu): a šta bi svet  bez nas???



Ne bih da zvučim kao blesavi nacionalista, ali mogu odgovoriti: a šta bi bilo od sveta da nikad nije bilo Edisona koji je tipičan izdanak vaše nacije: ogavni, lažljivi oportunista koji gazi sve pred sobom i zabija nož u leđa svakom na kog naiđe, operisan od stida i srama, glumeći Hrišćanina a klanjajući se zlatnom teletu zapravo, profitu? Psihopata? Bila sam oduševljena kad ste izabrali današnjeg predsednika, jer je to prvi predsednik u vašoj istoriji koji vas autentično prezentuje, koji je pravi izdanak vaše nacije. Kad se pogledate u ogledalo, vi možete videti njega. Što se žalite? Pa to ste vi!



Ne, niste vi izmislili internet. Vi ste u stanju izmisliti jedino FB, i manijaka koji vas špijunira preko istoga. Pomenuh li ogledalo? Ajde se pogledajte još jednom. I to ste vi. 



Bitno je da znate koliko je ljudi Staljin ubio – da se zna, nisam nikakav poštovalac Staljina, nit Rusije, daleko bilo! – ali žmurite na onog debila s pola mozga (majmunskog), Bush-a.

 

Svi su ratovi osvajački. Kad bi bar bili pošteni ko Hića pa priznali zašto ih vodite, umesto da mi u lice mašete zastavama i veteranima. Samo se o tome radi. 

 

Kad bi iko ovo čitao, možda bi ostao zgrožen takvom netrpeljivošću spram nacije s kojom (kao) nikakvih dodira nema. Neko bi me nazvao nacionalistom i rasistom (? ne vidim zašto, većina je njih bela). Ali smučilo mi se više da ćutim jer se iznerviram svaki put kad odem na internet. Bar pet puta u danu neka me budala s one strane bare iznervira svojim imbecilizmom. Pa ne mogu da vežem oči, i ignorišem bukvalno sve što na mreži nađem, a verujte mi da, gde god na mreži odete, definitivno ćete naleteti na nekog od njih. Svugde su. Prosto im ne možete pobeći. Pa šta što me nerviraju?


Možda bi bilo dobro da nerviraju i vas. Hm?

2

Le Macabre

Koliko ste mračni?

I ne, ne pitam vas koliko ste gore. Pitam koliko ste, i da li uopšte, mračni, macabre. Nisu bila potrebna skorija istraživanja da objasne zašto se u ljudskoj vrsti serijske ubice tretiraju ko naopake rok zvezde, celebritiji, zašto se kuće u kojima su živeli po pravilu moraju sravniti sa zemljom – ne toliko iz poštovanje prema žrtvama, već da bi se sprečili lovci na memorabilije, krvave suvenire. Ljudi će platiti (i plaćali su, uvek) da poseduju čašu iz koje je neki kanibal pio, ma šta, čak i da makar sednu na kauč na kojem je isti nekad sedeo (vidi:  Jeffrey Dahmer). Iako u korenu uznemirujuća, (u težim slučajevima zabrinjavajuća i potencijalno opasna), ta opsesija nikad nije bila naročit tabu, nit su ljudi zbog nje potpadali pod zakone ili podozrenje komšija (uglavnom). To je zato što je ljudska vrsta toliko sviknuta na gore da bi se moglo reći da nam je ta navika dosad već odavno postala sastavni deo genoma. Krvave borbe za opstanak, neprestani ratovi, javna pogubljenja. Te su stvari hiljadama godina išle s čovekom ruku pod ruku. Poslednje javno pogubljenje izvršeno je pre manje od sto godina. Vekovima pre toga, to je bila uobičajena, ponekad i jedina, zabava za celu porodicu – i, verujte, porodice su se oduševljeno spremale na nju kao što su, u drugačijim okolnostima, za pozorište ili operu. Još i danas stoji čuvena rečenica iz Tom-a Sawyer-a: “Proveli se ko na vešanju.

Naravno, Twain je bio ironičan i zgađen napisavši tu rečenicu, ali poenta ostaje. 

Međutim, ne morate nužno biti neko ko žali što je profesija dželata ukinuta, i što više ne možete nedeljom popodne decu odvesti na jedno dobro javno mučenje s pogubljenjem. Čak i ako žalite, osim što bi bilo dobro da odradite neke testove kod psihijatra, svoj fetiš možete zadovoljiti obiljem filmova. Hollywood je zgrožen ako, zbog scenarija, u film mora staviti ženske grudi, ali nema nikakav problem da vam na najeksplicitniji a kreativan način prikaže bilo koju vrstu sakaćenja i torture. Totalno uvrnuta logika, ali šta drugo da očekujete od Amerikanaca koji, po pravilu, logiku i nemaju.

Naravno, postoji i blaža varijanta te bolesti, koja bi se, naprimer, mogla nazvati Tim Burton & Johnny Depp Virus. Da, upravo sam izmislila to, i mislim da, kao dugogodišnji i težak bolesnik od istog virusa, imam puno pravo imenovati ga kako želim. 

Mene ne zanima gore. Nemam ništa protiv njega, jer gore može biti – ako mu pravilno pristupite – čak i umetnost. (Sve može biti umetnost, ako znate kako to da uradite, što još dodatno degradira mistifikovanu i idealizovanu ideju o umetnosti kojoj najveći deo planete robuje. Umetnost nije metafizika, to je zanat ko i svaki drugi, i danas je, kao i mnogi današnji zanati, uglavnom obesmišljen.) Ne da mi ne smeta, već dobro i vešto zanatski odrađen gore može biti prava poslastica za svakog s iole mašte i, da, osećaja za estetiku. 

S druge strane, vulgaran, prostački gore mi je odbojan ne zato što ga se plašim (upravo obratno, ja ne vidim ništa strašno u tome, nit mi je jasno kako se ljudi od tog uopšte mogu uplašiti) već što ga se gadim isto koliko i krajnje debilnih romantičnih komedija, a posle frtalj sata gledanja istoga, zapravo mi postaje dosadan. Onda ga se čak više i ne gadim, prosto se počnem dosađivati. Moja čula naprosto otupe na svu tu količinu krvi koja zaliva zidove i odsečenih organa, pa izgubim bukvalni svaki oset spram toga, i počnem da prevrćem očima od dosade i repetitivnosti. 

Ono što me retko može smoriti, zapravo je macabre. U stvari je atmosfera. 

Zapravo, Japanci su po tom pitanju nenadmašni, ali nisam dovoljno ohola da bih – i pored dugotrajnog istraživanja tematike – imala obraza da o tome govorim. Kao belac, i ipak pripadnik Zapadnjačkog sveta, mnogo sam više hrabrija ako trebam govoriti o nečemu što je, da tako kažemo, tekovina moje rase. Macabre nije najbolja reč, s druge strane nije ni Gotika. Možda bi se moglo raditi o kombinaciji te dve stvari, s ogromnim naglaskom na atmosferu. Ja, naprosto, obožavam dobro urađen psihološki (?) horor od one vrste u kojima su stvari samo ovlaš dotaknute a nikad (ili skoro nikad) eksplicitno prikazane. Potpuna tišina kakve kuće na osami, senka na pravom mestu, naoko uobičajenost ispod koje blesne trenutak uznemiravajućeg osećaja neuobičajenog, stranog, uvrnutog, bolesnog, potencijalno opasnog – sve vas je to, verovali ili ne, u stanju prestraviti do kostiju. Tim Burton i Del Toro su majstori toga, naprimer. Ako ste ikad gledali bilo šta iz njihovog opusa, znaćete o čemu govorim. 

Ali, zašto sam mračna?

Ma šta istraživanja govorila o tome kako svako od nas ima mračnu stranu i u njoj potajno (i grešno) uživa pokatkad, isto je tako tačno da postoje ljudi koji nemaju nikakvih afiniteta prema takvim stvarima, ili ih se čak i groze. E sad, da li se pretvaraju? Ili se pretvaramo mi, ostali? I ako je tačno, zašto bi, kog vraga?

Da li zaista svako ima mračnu stranu, i oni koji otvoreno priznaju da je imaju – jesu li oni svesniji sebe, sposobniji priznati istinu o sebi (i preživeti da posle pričaju) – ljudi koji su se izlečili od najveće zablude čoveka: samoiluzije, i, po toj logici, ujedno i još mnogo drugih stvari? A da li izgubiti iluziju o sebi, kao temeljna stvar od koje sve počinje, znači izgubiti i iluzije o svemu ostalom na svetu, i da li je to uvek dobro ili čak nije uopšte? 

Racio ili osećajnost? Jane Austen najsposle nije bila stoposto sigurna. Ali šta je pa ona znala.

1

Ko se boji vuka još

Da li se plašite, i zašto?

Moj izgled zna da zavara, obzirom da ljudi po defaultu misle kako me ništa ne plaši. I priznajem da kad se nađem pred svršenim činom, strah zaista gubim. Moj je strah u isključivoj vezi s razmišljanjem.

Uvek sam se mnogo više plašila razmišljajući o stvari, nego stvari same po sebi. Naročito sam se plašila nakon što se stvar dogodi. Vidite, problem je u tome što ja ne umem iskopčati glavu, nikada, a sve moje misli po pravilu su negativne, ili najposle do negativnog dođu. Oni koji veruju u bedastoće tipa “dešava ti se ono što misliš/privlačiš”, rekli bi: ah! Pa da. Ja ne verujem u zakon privlačenja ili kako se god već glupost zove. Ako bi me ko naterao da se izjasnim, onda bih pre rekla da sam fatalista. Da verujem kako su stvari odavno i unapred predodređene. Međutim, kako nisam budala (svašta sam, osim budale) i mada moju posvećenost nekim totalno fantastičnim stvarima neko može (pogrešno) protumačiti u smislu da sam premaštovita i fantast; moje su noge uvek na zemlji. Verujem da ti se u životu događa ono što si sam napraviš,  ali i da je to samo osnova. Samo Američani veruju kako su gospodari univerzuma. Iole normalni (?) ljudi znaju da nije sve pod njihovom kontrolom, i da postoje stvari za koje bi bilo prosto kretenski preuzimati odgovornost, jer na njih nikakav uticaj nemamo. Ja mogu istinski i svim srcem želeti da pišem, i živim od toga, ali na fakt da živim u zemlji Srbiji, definitivno nemam uticaja. Ono, mogla sam da odem iz nje, ali ne pričam sad o tome. Pričam kako sam pre neki dan na Amazonu čitala recenzije neke grozote pod nazivom “My Serbian Wolf”. Nemam ništa protiv novela, pa čak ni romantičnih, i ima jedna gospođa koja se time bavi a da su mi njene knjige urnebesno zanimljive – ne radi se o Jane Austen. Jane nije pisala romantične novele, ona se sprdala s društvom. 

Elem, nemam ništa protivu petparačke literature, ali i to ima svoje granice. Grozota koju, naravno, nisam čitala, nit mi na pamet pada da čitam; nešto je što bi trebalo ne zapaliti, već zakopati, jer je od one vrste gluposti koja je radioaktivna. Usprkos tome, i usprkos što je dobrim delom na Amazonu ispljuvano, to govno je našlo izdavača, i prodaje se. I žena koja piše ta sranja uredno ih objavljuje godinama i od njih živi. Žena živi u Americi. Ne živi u Srbiji. 
Razumete?

Za svaku se stvar u vašem životu moraju poklopiti određeni uslovi. Želja po sebi, ma koliko jaka bila, ne znači mnogo ukoliko se uslovi ne poklope. Ono, biti u pravo vreme na pravom mestu itd. 

Zašto se onda plašim? Ako postoje stvari koje su van moje moći uticaja? Koja je svrha plašiti ih se? Tako se isto možeš plašiti izaći na ulicu jer postoji relativna verovatnoća da te zgazi kamion. To je prosto besmisleno. Budisti su u pravu. 

Caka je odmaći se od sopstvenih loših misli, reći će vam svaki motivacioni govornik, mada ja nešto nisam sklona verovati u profesiju koja je tu negde u rangu profesije psihoanalitičara za mačke (da, to stvarno postoji). To pali donekle, u smislu da se svojih negativnih misli i strahova možete otresti na neko vreme, staviti ih na led. Možete se preokupirati nečim, čitati, blejati po netu (to je ono što ja radim), izbegavati situacije koje vas mogu skenjati (do neke mere, ne možeš izbeći da ideš na posao, naprimer, ali možeš prestati da se svađaš s imbecilima po internetu – veruj mi, preživećeš i bez toga).  Mislim, znači postojim, ili kako već bajalica ide, ali u mojem slučaju misliti znači početi se plašiti postojanja. 

Najveći deo ljudi na svetu užasava se biti sam, jer biti sam neizostavno dovodi do toga da u nekom trenutku počnete da mislite. To je razlog što je toliko mnogo nas “socijalno i ekstrovertno”, ne zato što to jesmo već jer se užasavamo mogućnosti da ćemo ostati sami sa sobom. Ako malo razmislite, ne možete pukom ekstrovertnošću pravdati ponašanje nekih ljudi koji uvek i neprestano moraju biti u društvu, koji nikad ne sastave nasamo kući ni ceo sat već moraju izaći, pomešati se s drugima. Koji imaju 2568 bliskih prijatelja i kumova, znaju sve tračeve i koja je kobila u kom rijalitiju nabila veće silikone. Takvo ponašanje nije normalno (?) To se ne zove biti društven.

To se zove plašiti se ostati sam sa sobom.

Ne sećam se da sam se u životu plašila ostati sama sa sobom, mada priznajem da moj isposnički način totalne izolacije nije naročito pametan. Nemojte to da radite čak i ako nemate problem da to radite. Čisto tako, nemojte. Čovek mora da misli, jer ima glavu koju mu bogovi nisu dali samo za ukras, i jer nije ovca. (Govorim teoretski, zbogradi teme. Većina ljudi su ovce.) Ne možete se ceo dan zajebavati s društvom i ostaviti nekom drugom da misli za vas. Postoje odluke koje samo vi možete doneti, i postoje odluke koje samo vi morate doneti, jer ako usvojite tuđe, to retko na dobro izlazi. 

Ali, šta ako se plašite? Šta ako, poput mene, nemate nikakav problem da budete sami i počnete da mislite, ali su vam sve misli negativne? Šta ako uglavnom, poput mene, vidite samo crne ishode, s ma koliko pažnje posmatrali stvari, ma koliko dugo ih sagledavali iz svih mogući uglova, ma koliko uzimali u obzir računicu, uzroke i posledice?  

Možda je odgovor u okolnostima. Možda se stvari moraju poklopiti tako da se resetujete, i da vam u glavu počnu dolaziti i drugačiji odgovori. Možda morate sačekati da budete u pravo vreme na pravom mestu. 

Možda još nije pravo vreme ni pravo mesto. Hm?

0