Vikings, interrupted

 

Do pre manje deset godina, govorila sam da je Švedska/Skandinavija najviši domet Zapadne civilizacije. 

Sve što je Zapad propagirao, sve čemu je stremio, činilo se da su skandinavske zemlje (Švedska kao prva) postigle. Demokratija, ljudska prava, socijalna sigurnost, uređena država, niska stopa kriminaliteta, udoban život građana, najkvalitetnije obrazovanje na planeti, prosvećene i napredne ideje sprovedene u praksi… Činilo se da imaju sve. Činilo se da su živi dokaz da je formula ispravna, i uspeva. Činilo se da su kao kamen stenac jak argument protivu svakog ko bi se usudio pomisliti da je Zapad na pogrešnom putu.

Da li zato čudi što sam počela shvatati da je Zapad na pogrešnom putu, onog momenta kad sam uvidela početak propadanja onih koji su na istom putu otišli najdalje, i ostvarili sve ciljeve?

Ljudi van ovog kontinenta, i ignoranti po pitanju ma čega što se dešava van njihovih granica (time prvenstveno mislim Američani), mogli bi pomisliti da u Evropi nema kulture i tradicije do, šta znam, Engleske, naprimer. U zabludu bi mogao zapasti svako (pogotovo ovim mislim na Američane) ko bi zanemario zasebne evropske mentalitete, pa pomislio da ako neki narod nije dovoljno teatralan u iskazivanju svoje kulture – istu i nema.  Međutim, samo među najzatucanijim amerikanizovanim mozgovima u Evropi naći ćete one koji misle slično. U principu, Evropljani su potpuno svesni da svi mi ovde imamo neke svoje istorije i tradicije i da niko nije tikva bez korena. To što skandinavski mentalitet ne maše vulgarno u lice svakom svojim kulturnim tekovinama i civilizacijkim doprinosima – ne znači da ništa od toga ne postoji. To samo znači da nisu vulgaran svet. 


Kao i svaki evropski narod, i Skandinavci, naravno, imaju golemo kulturno nasleđe.

Da li?

Slušati, u 21. veku, jednog od njih kako govori da ta kultura ne postoji zapravo, i da se prosto sastoji od zbira od strane drugih “uvezenih” tradicija – nateralo me je da pomislim da oni tu kulturu više zaista ne zaslužuju. Apsolutno je smisleno, karmički opravdano, kako god hoćete; oduzeti im svako pravo da se još uvek na bilo kakvu kulturu i tradiciju pozivaju. Ako su u stanju sami pljunuti na nju – od volje im. Ja se slažem. Eto, nemate nikakve tradicije ni porekla, nikad tokom istorije ništa niste postigli, tikve ste bez korena, i nemate nikakvog razloga da postojite.


Može?


Danas je loša ideja čak i pominjati takve gluposti kao što su kultura ili tradicija. Prošlost je nešto u vezi čega ljudi reaguju na dva načina: ili je koriste kao loš primer svega, ili prosto prevrću očima. Prošlost je dosadna. Zastarela. Prevaziđena. Koga to još zanima? U današnje vreme, kad nam onaj con man iz Južne Afrike obećava kolonije na Marsu (zanemarićemo što nije ostvario ni prethodno obećanje, i nijedan još njegov kamion bez ljudskog vozača nije uspešno zaživeo na cestama – ali ionako imamo selektivno pamćenje pa koga briga) – šta te briga za glupavu prošlost, i šta te se to tiče?

Pa, šta znam? Možda kad se Izraelci prestanu pozivati na svoje pravo da žive na zemlji koja je u njihovim mitovima i legendama označena kao prapostojbina od pre par iljada godina – pa, možda onda i ja kažem kog još briga za prošlost danas. Možda kad Grci prestanu stavljati veto na pravo jedne nezavisne države da se nazove kako hoće prosto zato što je u pitanju par iljada godina star naziv odavno mrtve zemlje za koju baš i nije najsigurnije da je baš bila grčka u smislu današnjih Grka? Možda kad Englezi prestanu insistirati da svojom zovu zemlju koju su osvojili pre koliko beše godina, i odu iz Severne Irske? Možda kad zbace monarhiju koja je danas ništa više osim frik šou-a? Možda kad Američani prestanu da slave dan kad su provalili u tuđu kuću i izvršili masakr nad legitimnim vlasnicima? 


Naprimer? 


Koga još danas zanima prošlost, hm?


Pa, Šveđane očigledno ne.


I to je njihovo puno pravo. U principu, baš me briga. Ja nemam ništa sa Švedskom, i da li će Švedska prestati sutra da postoji, zapravo me baš briga. 


Međutim, bilo bi pošteno da onda prestanu da prave cmizdrave filmove o propasti koju su sami sebi navukli na vrat. 


Prestala sam imati maltene bilo kakvo poštovanje spram Skandinavije/Švedske ne toliko kad sam uvidela da sam svo vreme o tom delu sveta imala pogrešno mišljenje, već kad su počeli da kukaju okolo kao da ih je neko okupirao i nametnuo im, mimo njihove volje, sve gluposti koje im se dešavaju danas. Kao da to nisu sami hteli. Kao da nisu sami izlazili na biranja. Kao da se nisu sami oholili svojim rezonom i načinima. A jesu. Oni sami. I najveći ih deo još uvek to radi. 

Što koji moj cmizdrite sada?

Ako mislite da ne cmizdre, ne samo da u kući nemate internet, već živite pod kamenom. Izađite ispod kamena i pogledajte “Sweden – Dying To Be Multicultural”, naprimer. By Pelle Neroth. To je samo prva kap u moru koje mi pada na pamet. Nakon toga mi dođite pa još jednom recite kako ne cmizdre. Fuj.

Jednom sam pričala sa Šveđaninom baš oko kulture i tradicije, i on mi je potvrdio stav koji imam. Bio je (jeste) skroz ok lik, ali apatičnost i totalna nezainteresovanost za načine na koje mu (im) se rođeno društvo, rođeni narod pred nosom menja i propada, još mi je jednom dodatno potvrdilo da je zaista sramota dozvoliti im pravo da se na ikakvu kulturu ikad više pozivaju.  


Bilo bi smešno da nije žalosno kad pomislite da im je upravo ta kultura, ta tradicija, sopstvena prošlost i sve što su tokom nje radili, omogućilo da danas izgledaju kao nacija dvorskih budala. Neko bi rekao da se radi o paradoxu, ali ja ne mislim tako. Jer, kad bih mislila da je Švedska neki izuzetak u današnjem svetu, onda bih morala priznati da je pravilo ispravno, a ja to ne verujem. Ono što verujem, zapravo, jeste da je Švedska vrhunski egzemplar i najbolji manifest pravila. Švedska je objedinitelj svega što pravilo predstavlja. Švedska je pravilo, ne izuzetak.


Ne vidim šta bi vas moglo bolje ubediti koliko je pravilo pogrešno.

Svaka civilizacija najposle propadne. Ono što prethodi propasti uvek se kroz istoriju odvijalo maltene po knjizi. Prvo bi se dostiglo najviše moguće, isrcpli svi potencijali, uzdiglo do maximuma. Onda bi se došlo do praga preko kojeg više ne ide. Društvo bi dostiglo najviše koliko je uopšte moguće. Zavladali bi (bukvalno ili figurativno) celim poznatim svetom. Nakrcali bi sva moguća blaga. Eliminisali najveći broj bolesti i nedaća koje bi im njihov stepen razvoja omogućavao.  Građani bi počeli da žive najbolje koliko mogu, a neki i više od toga. Kako bi već pokorili svet (bukvalno ili figurativno), kako bi se enormno obogatili, kako bi razvili najviše koliko im je u moći socijalnu svest, nauku i tenologiju – više ne bi imali nikakvih prirodnih neprijatelja i sigurnost bi iz povlastice prerasla u pravilo koje se samo po sebi podrazumeva.


Šta radi jedna civilizacija kad sigurnost i prosperitet postanu pravilo koje se samo po sebi podrazumeva? Šta radi jedna civilizacija kad sebe uspe da zaštiti od najvećeg broja nedaća na planeti? Šta radi kad dosegne prag preko kojeg se dalje ne može (zaboravite kolonije na Marsu tokom ove civilizacije)? Kako je propao Rim?



Vidite to oko sebe na svakom koraku, nemojte da vam ja sad objašnjavam. I, ako moram da vam objašnjavam, nemate pojma o čemu pričam, i najpametnije da odmah napustite ovo mesto. Nikada se nećemo razumeti.


Nekad su imperatori radili orgije i iživljavali sve svoje kaprice misleći da će živeti večno jer su se izjednačili s bogovima. (Zvuči poznato? I treba. To je poenta istorije.) Kako više nisu imali ni mogućnosti ni volje da se bilo čime zaista potrebitim bave, počinjali su se baviti jedinim što im je još preostalo a to je dokolica i izvođenje besnih glista. Uostalom, što i ne bi? Kad živiš udobno, kad ti je svaki luxuz na dohvat ruke, kad si eliminisao svaku brigu o goloj egzistenciji – a što se pa ne bi bavio glupostima? 


Što ne bi počinjao izmišljati srednje rodove? Ili nepostojeće? Što ne bi uveo ludačke zakone po kojima svaki mentalni bolesnik ima pravo iživljavati svoje nastrane fantazije? Što se ljudska bića ne bi počela u državne knjige upisivati kao jednorozi i zmajevi? Što ne bi dozvolio ljudima da se venčavaju jastucima s likom omiljenog anime karaktera? Ili kerom? (Ne brinite, to se zaista desilo pre nekako, dok ste vi čučali pod svojim kamenom. I još uvek se dešava. Leprikoni nijedni.) Što ne bi počeli odgajati svoju decu u totalnoj ignoranciji kojem polu pripadaju? To što sutra neće znati dal’ ih sexualno više privlači žensko, muško, jastuk, ker ili rođeni otac-majka, pa šta? To što će doživeti nervni slom jer im se nikad nije usadio pojam ličnog identiteta pa neće znati di im je dupe a di glava, kamoli ko su, šta su i šta u životu da očekuju, pa šta? To što će ko zna koliko njih sutra da si puca u čelo ne mogavši više podnositi postojanje u totalnoj konfuziji i haosu, pa šta?

To je nebitno. Jedino što je bitno, to je pravo da sutra svako počne sebe nazivati zmajem ili se oženi jastukom, ako tako želi, bez da ga se pošalje u ludnicu ili ga se, nedajbože, javno ismeje/uvredi – što je, svakako, gore. Mislim, uvreda. Gora od ludnice. Gora od bilo čega. Uvreda je najveće zlo na svetu danas. Nemojte samo da mi se neku tu uvredi!


Iskreno, zabole me za Švedsku. Ne mogu osećati ništa za zemlju koja sopstveni pad nataliteta rešava tako što uvozi ljude s druge strane planete. Po zvaničnom priznanju. Ne mogu osećati ništa za narod koji je do te mere lišen samopoštovanja, dostojanstva (i zdravog razuma) da veruje kako je importovanje totalno nesrodne kulture u sopstvenu državu nebitno jer oni sami- bože moj – ionako nikakvu kuturu i nemaju. Pa šta onda ima veze. Šta ima veze što će sutra cela Švedska da klanja u džamijama. Izbeglice bar imaju kulturu. Vi je, po sopstvenom priznanju, nemate. Ma koga više zanimate uopšte?


Da nije žalosno, mogli bi uzet kokice, sest i lepo se smijat gledajući cirkus. Tamo je neki nesretnik pre hiljadu godina išao na nestabilnom čamcu preko pola sveta da bi obezbedio potomstvo da mu ne poumire na surovom severu na kojem ni trava ne raste kako treba, kamoli šta drugo. Tamo su neki morali, u znoju lica svoga i u još težoj muci i gladi, izmišljati ingeniozne načine za preživljavanje, pa se još protegnuti i preko toga, izdići se iz divljaštva, začeti države, osigurati granice, opismeniti se, iznedriti velike državnike, mislioce, pisce i slikare, jebenog Nobela. Tamo su neki morali napregnuti um preko svake tada postojeće granice ne bi li postavili religiju u zapećak zajedno sa sagama gde joj je i mesto, omogućivši time zdravije razmišljanje, svest o realnom svetu i napredak. 


Kao prvo i osnovno, tamo je neki nepismeni i bradati, obučen u kožu i krzna, imao dovoljno hrabrosti da se nastani na retko surovom delu kontinenta, da pobedi prirodu, da se otisne u nezamislivo smele poduhvate, da preživi i izrodi potomstvo koje će ga nastaviti. 


Da ga danas podignete iz groba, pa kad bi pogledao kako mu ti isti potomci ne znaju ni jel su muško il žensko (kamoli šta drugo) i kako mu je zemlja kojoj je položio temelje dobrovoljno predata u ruke totalnim strancima, bez ikakvog otpora, ijedne prosute kapi krvi – nisam baš sigurna da ne se ne bi opet dohvatio sekire. 


Ali koga to boli uvo. Ionako su divljaci, bez roda i kolena, bez ikakvog identiteta i kulture. 


Kome danas više treba Švedska? 


Što se mene tiče, najbolje da što pre propadne. Bar više neće cmizdriti. 


Skål!

0

Offensive

Otkako sam izašla iz gimnazije, nisam imala želju da gradim karijeru.

Tokom adolescencije, a verovatno i od ranije, otprilike sam pretpostavljala kako ću/bih htela da živim (jednom kad porastem), i, u principu, te su ideje bile budalaština obzirom da su se bazirale na pogrešnoj premisi: totalno pogrešnom odabiru buduće profesije. Kako se me učili, ako se nešto temelji na pogrešnoj premisi, zaključci nikako ne mogu biti tačni. Moja premisa – uslov koji se morao ispuniti pre nego uopšte dođem u situaciju da ostvarim maltene sve drugo u životu – bio je odabir određenog zanimanja, a po pitanju kojega sam bila u potpunoj zabludi. Imala sam o njemu ignorantske i idealističke ideje proizašle iz mašte i neutemeljene na bilo kakvim činjenicama. Moralo je proći još dosta godina da bih to zaista shvatila.

Jednom kad jesam, kompletan se moj plan urušio, mada me još određeno vreme to nije mnogo sekiralo: naime, tokom istog procesa shvatila sam šta zapravo želim u životu da radim i od čega da živim. Neko sam se vreme trudila (zavaravala?) isto i postići. Tako da nisam naročito brinula, smatrajući da sam, prosto, uvidela grešku, pa se, shodno tome, preorjentisala na drugo.

Već sam jednom napomenula (ovde), kao što u rl govorim stalno, da ne verujem u New Age budalaštine (o kojima više neki drugi put). Ja ne verujem u “potrebno-je-samo-da-želiš” i “moć volje”. Iliti – naopako! – “misli pozitivno”. Onaj ko neprestano ima samo pozitivne misli, u životu nije iskusio ništa negativno, što znači ili da je a) još uvek maloletna budala (najčešći slučaj), ili b) oduvek je živeo ekstra povlaštenim i zaštićenim životom, ali! O tome neki drugi put. 

“Misliti pozitivno”- u mojem slučaju stremljenje profesiji koju (i dan danas) smatram  jedinom kojom bih se ikada mogla, htela, uživala baviti – nije funkcionisalo u ratnim godinama nacionalističke euforije, embarga, totalne sirotinje i degradacije društva (koje traje i dan danas, mada modifikovano). Ja sam mislila pozitivno. Ja sam imala nade i volje. Ja sam činila pokušaje i trudila se. Nisam sedela na dupetu i čekala da mi stvari prosto padnu s neba. Međutim, okolnosti su – kao što one to uvek i jesu – bile prejak argument. 

New Age leprikoni i jednorozi reći će mi da, prosto, nisam mislila pozitivno niti se trudila dovoljno jako, ali ne pada mi na pamet da uzimam u obzir mišljenja jednoroga po pitanju ma čega. Jednim sam delom objasnila zašto u prethodnom parafu. Kako mali Perica zamišlja stvarni svet je problem (odnosno, biće problem) malog Perice kad jednog dana izađe u stvarni život i kad ga (i ako) realnost tresne posred čela. Zasad tu temu neću razvijati dalje.

Kada mi je postalo jasno da su stvari van moje moći kontrole, i da se nikad neću najest leba od tog zanata, morala sam postati pragmatična i uzeti u obzir realnost. To je rezultiralo totalnom indeferentnočću po pitanju fakta čime bih se uopšte u životu bavila, jer ako nisam mogla da radim ono što sam stvarno htela, svaki drugi posao bio je (i ostao) samo sredstvo da se zaradi za režije. Nikad ni u jednom kojim sam se bavila nije bilo snova i ambicija niti sam o istome imala ma kakva osećanja drukčija od ravnodušnosti. Nije me zanimalo napredovanje, karijera, sticanje boljih pozicija. Jedino što sam tražila to je da posao bude uredno i redovno plaćen, i da mi izaziva što manje glavobolje. Kad bi glavobolja postajala prevelika (što se po pravilu dešavalo) ja sam odlazila. I nisam se kajala, jer to, zapravo, i nisu bili poslovi koje sam htela, niti koji su me ič zanimali. Kako da žališ spram nečega po pitanju čeg si potpuno ravnodušan, i što ti pride još donosi nepotreban stres? Gluposti. 

 

Zašto uopšte pišem sve ovo? Zato što sam jutros nabasala na rečenicu neke proslavljene feministkinje koja je u svojoj knjizi napisala (citiram): “We think we know what the wife is up to and what the mother is up to but the single woman is mysterious. I like that mystery. So the term (single woman, pojašnjenje)  is a useful way to hold onto the idea of autonomy that can get so easily lost inside of marriage or motherhood”. Kraj citata, Italic je moj, kao i pojašnjenje u zagradi. 

Izjava čuvene feministkinje – uprošćeno, da ne bih prepričavala po knjige – tiče se pogleda (s visoka) na svaku ženu kojoj je preči brak nego njena individualnost. 

 

Individualnost je ok stvar, i zaista nemam ništa protiv nje u principu. Ljudi su različiti, i silom ih terati u isti tor ne samo da je na duže staze kontraproduktivno, već se kosi i sa zdravim razumom. Verujte osobi koja je pobegla iz tora. Plativši svaku cenu, i plaćajući još uvek.

Međutim, ono što je mene iznerviralo – u današnje vreme bar imam punu povlasticu da se osećam iznervirano u vezi i najvećih nonsensa, obzirom da je to jedan od temelja trenutnog “prosvećenog, liberalnog društva” – jeste zamena teza. U svojoj knjizi, velepoštovana feministkinja se bavila pojmom “single woman” (moderniji naziv za “spinster”, usedelicu) iznevši stav da je ženi ispod časti da se spušta na tako niske grane kao što je brak (koji će, sledstveno, ugušiti svaki vid njene individualnosti, slobode, čega god), i da je termin “single woman” (spinster, usedelica)  uvredljiv, jer podrazumeva onu koja je svoju individualnost, slobodu, šta god, stavila iznad jedne tako ropske institucije – osmišljen da bi se ženski rod držao u poslušnosti. 
S druge strane, ista velepoštovana očigledno i blatantno ne uviđa da svojim stavom u isto vreme radi upravo ono što kritikuje: vređa svaku udanu žena koja se, po njenom mišljenju, automatski i po defaultu odrekla svoje individualnosti, slobode, etc, etc. 

Ma ajde?

 

Obilje sličnih zamena teza (uz neverovatnu količinu svih ostalih idiotluka današnjih tzv. feministkinja, a o čemu ću, takođe, neki drugi put), jeste jedna od stvari koja me od istih konstantno odbija. I ne samo odbija, štaviše, gadi mi se. 

Evo, ja sam uvređena jer tamo neka kobila koja urla po protestima i koledžima smatra da ima svako bogom dano pravo da me gleda s visoka zato što nemam profesiju i, naravno, ne gradim karijeru. Uvređena sam jer smatra da sam se time odrekla svojeg ja (i mozga, očigledno). Vređa me jer se danas misli kako je svaka žena koja – iz bilo kojeg razloga – odabere da ostane kod kuće  – prosto muževljeva poslušnica i ropkinja bez prava da se o ičemu individualno izjašnjava (kamoli šta individualno čini) i da je, prosto, prepuštena njemu na nemilost (tu nema milosti). Vređa me jer se moji nazori (koji jesu tradicionalni) smatraju nazadnim i nečim čime sramotim sopstveni pol koji se, eto, tako mnogo trudi da žene izvede iz vekovnog ropstva braka (odnosno muškaraca – jer kad feministi govore o braku, oni u stvari misle “muškarac”). Vređa me da me bilo ko gleda s visoka i uzima si pravo da me s prosto metafizikog stajališta kritikuje zbog izbora koje sam učinila u svom životu – u današnje vreme kad se sloboda sopstvenog odlučivanja i pravljenja ličnih izbora postavlja na pijedestal i uzima kao najviši doseg ljuske vrste (odnosno žena – jer kad današnji feministi govore o ljudskoj vrsti, oni u stvari misle “žena”).

Kako vas bre nije sramota?

I da se manemo sramote, uzmimo koje posledice po kompletnu ljudsku vrstu (ja kad  kažem ljudska vrsta, bukvalno mislim ljudska vrsta) može i hoće imati zbog takvog rezonovanja. Zašto bi individualnost bila od većeg značaja nego brak (jer je očito da velepoštovana smatra kako su te dve stvari dijametralno suprotne i nespojive jedna s drugom)? Ako bi svaka žena danas odlučila da prestane da rađa decu (jer su i deca očigledno potpuno nespojiva s individualnošću i slobodom kojima sve žene trebaju težiti, zapravo), kojoj će to nerođenoj deci vrli feministi držati svoje pridike o individualnosti i slobodi sutra?

Nonsense par excellence.

Ali bespotrebno je i besmisleno postavljati takva pitanja danas kad je osnovni imperativ društva razmišljanje u stilu “posle mene potop” i kao glavne se vrednosti uzimaju jedino trenutne. Danas retko ko uopšte ima predstave, kamoli interesovanja, da razmišlja o posledicama svojih postupanja, jer se naglasak stavlja na momentalno zadovoljenje i iživljavanje ličnih kaprica. Budale misle da se tako gradi zdravo društvo. Ne razumeju da se tako popločava staza za propast istoga. I ne, u tome nema ničeg zdravog. Šta je zdravo u lovu na veštice? Jer ovo što upravo gledate, i što gledate zadnjih decenija već, nije ništa drugo no lov na veštice – onaj klasičan, iz priručnika. Lov na sve koji misle drugačije i ne slažu se s udomaćenim društvenim normama. Nije prvi put da se dešava, mada bi mogao biti zadnji. Nažalost ili na sreću. 

Povampireni lovci na veštice pod krinkom jedinog pravoverja – “savremenog i naprednog” – današnji tzv. feministi i ostala žgadija – u biti su isto što i Španska Inkvizicija. Njihov je osnovni cilj da pozovu na sramotu i krivicu jeretike, pre nego ih spale. Zbogradi zdravog društva u kojem su “tradicionalisti i nazadnjaci” kukolj. I opasnost.

Kao što rekoh, ima mnogo razloga zašto neka žena odluči da ostane kod kuće i ne gradi karijeru. Ima ih mnogo jer je svaka žena za sebe indivudualna. Neke se na to odluče jer im se ne dopada da izlaze u biznis ring koji je stresan, bešćutan, u biti amoralan i u kojem je na snazi samo jedan zakon, pravo jačega. Neke nemaju stomak za tako šta (kao ja, naprimer), a profesija kojom bi se eventualno htele baviti, van je njihovih mogućnosti (ma šta New Age jednorozi govorili). Neke žene imaju određene zdravstvene probleme. Neke – neverovatno! – u stvari žele da budu supruge i majke. Neke zapravo uživaju u tome.

Lovci na veštice misle da bi se sve one trebale stideti i osećati krivicu.

Pa, ako na nečemu mogu zahvaliti tzv. feministima i liberalima, jeste što su mi dali slobodu da se nađem uvređena nonsensima. Zato kažem, eto, uvređena sam. Vaše me mišljenje vređa. To što govorite, to je hate speech, jer poziva na istrebljenje svakoga ko se s vama ne slaže. Time što propovedate, vi povređujete moj odabir u životu, moje pravo da biram za sebe i postupam kako mislim da trebam. Imperativi koje namećete ženama (i društvu) povređuju moja jebena osećanja.

Kako vam se sad to dopada, ha? 

Leprikoni.

0