Svako zašto

Čovek bi se zapitao zašto sam besna. Celoživotni PMS, otkud znam? Možda bi se čovek mogao zapitati zašto sam povremeno i u vezi određenih stvari konstantno besna. Ni PMS ne traje ceo mesec. 

S druge strane, zar nikom ne padne na pamet da se zapita: kako ne biti besan? Gde živite vi? S kakvim to angelima živite? Šta nije u redu s vama?

Ja sam, hvala na pitanju, dobro. 

Sad, logično bi bilo da odgovorite: pa da! Naravno da si besna! Naravno da te razumemo! I mi svaki dan ustajemo u ovoj ludoj zemlji, na još luđem Balkanu, na planeti koja je postala luda naročito. Savršeno nam je jasno… Nije.

Sve sam ja to, što bi rekli u mom kraju, prebobala. I ludu zemlju, i Balkan, i kompletnu jebenu civilizaciju. Ne zanima me politika. Vesti nisam gledala jedno 5 godina. Tv ne palim. Da se sutra zarati, saznala bih samo ako bih zatekla tenkove pod prozorom. Ako ćete iskreno, zabole me baš za sve to skupa. Pisala sam ovde o nekim zemljama (i narodima), ali to nije značilo da sam u vezi njih uznemirena. Prosto sam navodila fakte. No hard feelings.

Onda, zašto? Svako zašto svoje… Da.

Slučajno – nikad tražeći – naletiš na recenziju neke knjige ili filma, naprimer. Kritiku. Danas je svaka budala sebi kritičar, i smatra da je dovoljno kvalifikovan ako poznaje bar trećinu azbuke. Imati pravo na svoje mišljenje je jedno, a mrčiti gluposti i besmislice nešto sasvim drugo. Misliti i cveće brati. Da.

Naletiš tako na nepismene maloletnike, ili, još gore, nepismene odrasle, kako iznose svoje kompetentno mišljenje da je isti (film) dug, dosadan, nema radnje (prevod: nijedan auto u celom filmu nije sleteo s litice i potom planuo, na veselje teletabisa). Ili još odvratnije: kako je film nemoralan (prevod: u jednoj sceni neko je uslikan golih grudi. Ženskih, naravno. Iz nekog razloga, gola muška dupeta uglavnom se tolerišu.) vređa religiju, manjine, feministe i ostala fantastična bića; pa ono što me naročito raduje, i uvek volim da pročitam: “Film/knjiga je sranje, ništa nisam razumeo.”

Kod te izjave uvek se kroz gnev smejem. Jer šta uopšte odgovoriti (naravoučenije: nikad ne odgovarajte imbecilima po internetu, makar vam o tom život zavisio) na to? Imaš pola mozga u glavi, što te sprečava da razumeš prosto proširene rečenice, i smatraš da je tvoje mišljenje (?) kompetentno?

U redu je, mili. Evo sad lepo uzmi ove bojice, i idi tamo u ćošak da mi nacrtaš nešto. Čiča Glišu. I pazi samo molim te, bojice se ne jedu.

Neverovatno.

Mislim da najviše pizdim zbog ničim utemeljene, ignorantske arogancije miliona ljudi širom planete. Svaki dan – ne tražeći! – naletim na neke koji su upali u zamku, pa ukazali retardima da ih staratelji traže negde po parkingu. Odmah me glava zaboli, jer znam kakav će odgovor biti: svako ima pravo na svoje mišljenje. 

Jeste, ima. Ali nema svako pravo da ga javno iznosi po mestima koja su van dosega njegova znanja, ili inteligencije. 

Znate?

Postoji razlog zašto, čak i kad gledam ili čitam stvari iz te oblasti, nikad ništa ne komentarišem o, šta znam, astrofizici. Ili geologiji. Teško da ćete me zateći kako se upuštam u diskusije o tenhnikama čuvenih pijanista. Sigurna sam da nigde duž milijardi i milijardi kablova Mreže ne možete naći da sam napisala i jednu jedinu reč o stručnim aspektima medicine, bilo koje i kakve vrste nauke, istraživanju svemira i istorijskom nasleđu opskurnih kultura za koje sam samo u prolazu čula.

Jel uopšte potrebno da me se pita zašto.

Zato što jedino što o muzici mogu reći to je da mi se sviđa odnosno ne sviđa, naprimer, dok o svemu ostalom gore pobrojanom nemam za reći ni toliko. Nemam dovoljno znanja da bih se upuštala u raspravu ili iznosila svoje laičko mišljenje. Nisam kompetentna. 

Pa šta, reći će. Pa šta što nisi. Nisi ni sociolog, ni psiholog, pa pišeš na mestima koja se tim poljima bave. Šta ćemo s tim? 

S tim ćemo – naprimer! – napomenuti da o socijalnim i psihološkim fenomenima pišem tamo gde se okupljaju laici ko što sam i sama. Skupa s drugim laicima, pišem ko laik. Nikad se još nisam upustila u diskusiju sa diplomiranim sociologom, mada ponekad poželim da se dočepam jednog. Ali čak i tada moji argumenti teško da bi bili pravovaljani. Čak i tada bih morala priznati da nisam položila ispite, pročitala svu literaturu i da je moj pogled, da prostite, pas laje vetar nosi. Profesionalcima za zabavu. 

Zatim, postoji još nešto, ali to se pre tiče kućnog odgoja nego bilo čega drugog. Ima tema o kojima bih imala štošta za reći, i puno pravo da ih kažem, jer su napisane/postavljene od strane laika i namenjene su laičkoj publici. I ne mislim na filmove. Filmove sam uzela tek kao egzamplar. Govorim o određenim društvenim pojavama, između ostalog. Međutim, više nego često ja prosto zaobiđem. Ne jer ne bi imala šta reći, već zato što mi je stvar toliko odbojna, gnusna, glupa ili besmislena, da nemam nikakvu želju trošiti svoje vreme na nju. 

Kako da to pobliže objasnim? Ajde da opet uzmem filmove i knjige kao primer. Pre nekako sam pisala kako sam na Amazonu slučajno natrčala na neku grozotu koja se zove (sedite, ako stojite) My Serbian Wolf. Ne moram napominjati da je u pitanju erotsko-romantična novela, ili kako se god prokleti žanr već zove. Na pamet mi nije palo da se ulogujem i napljujem đubre, mada imam pravo na svoje mišljenje i kad neko već javno pokazuje svoje prljave gaće, i ja mogu javno da ukažem da su usrane. Isto tako, naprimer, nikad za veka nisam komentarisala trailere za Transformerse i slične imbecilnosti, mada, opet, imam pravo na svoje mišljenje itd, itd. 

Zašto? Zato što, više nego što imam pravo na sopstveno mišljenje (koje je danas već toliko oveštala fraza da je izgubila svaki smisao), smatram da, ako mi se nešto ne sviđa, prosto ignorišem i produžim dalje. Zato što mislim da je to zdravorazumski. Zato što se uvek zapitam – nakon što se dobro isplačem smejući se nad kakvim pljuvanjem đubreta – ako ti ljudi to ne rade za novac (ti koji pljuju đubre naokolo), onda koliko su, jebote, dokoni? Pa mogla bih provesti ceo vek pljujući retardirane besmislice na koje natrčavam bar deset puta dnevno. Nije nikakav problem – ako će neko da me plati da to radim. Ovako, šta?

Plašim se da čak i oni koji prepoznaju đubre i napljuju ga, u principu nisu mnogo drugačiji od samoproklamovanih “stručnjaka” i “kritičara”. U biti i jedni i drugi rade isto. Priznajem i sopstvenu krivicu po tom pitanju, jer ni ja nisam u stanju zaobići baš svako đubre i baš uvek ostati nema. Priznajem da ni u kom slučaju nisam kompetentna, i da se u stvari igram boga, višeg bića. Što je, osim što je glupavo, još i bezobrazno i nekulturno. 

Pa, pitaćete nasposle, šta je to zbog čega si, u stvari, besna? Zbog nestručnog (prevod: debilnog) mišljenja koje ljudi iznose, ili zbog iznošenja mišljenja kao takvog?

Rizikujući da ispadnem licemer, pitaću vas jeste li uopšte svesni koliko je često to jedna te ista stvar. 

0