Tribute

Mislim da bi bilo krajnje vreme da probam da objasnim. Zato što me je stotinu ljudi pitalo, i nikad niko nije bio ni blizu da pogodi. 

Gospodara prstenova sam kupila tokom jednog školskog izleta, sad već vrlo davno, na Sajmu knjiga. Pre toga sam čula za Profesora, ali sve što sam o njemu znala bili su pokušaji onog indijskog (?) režisera da snimi animiranu verziju, posle koje je (dve) odustao. Priča nikad nije imala kraj. Međutim, sam crtani nije bio ono što me je naročito ponelo, uostalom, viđala sam mnogo bolje. Tako da mislim da crtani nema nikakve veze sa svim što se posle izdešavalo, i svakako niju uticao na moju odluku da tog dana kupim knjige. Pre je odlučio povez, korice, način na koji su sve tri knjige bile zgodno upakovane u kutiju, i, pride, sadržavale mapu. (Da, znam da zvuči glupavo, zainteresovati se na osnovu korica.) Međutim, danas to nije nikakva atrakcija. I najgluplji ljubići prodaju se u fantastičnom izdanju, dok su korice postale čitava nauka. Ali, onda, osamdesetih, to nije bilo uobičajeno. Štaviše, bilo je poprilično retko. Egzotično.

Kupila sam knjige davši za njih sve novce koje sam kod sebe imala (a kojima sam planirala da kupim bar tuce – to nije bilo jeftino), počela da čitam još u autobusu na povratku kući, i nekako verujem da nikad nisam izašla iz tog autobusa, zapravo.

Ja još uvek sedim tamo negde, i po prvi put čitam Tolkiena, zapanjena. Omađijana.

Otkad znam za sebe, ja čitam. Najveći deo svog života čitala sam knjigu dnevno.  Slagala sam bibliotekarku da imam više godina nego sam imala, kako bi mi dozvolila pristup “literaturi za odrasle.” (Mislim da mi nije poverovala, ali znajući moju čitalačku istoriju, kao i da sam u bibilioteci inventar, napravila se luda i pustila me.) Ne, nisam bila nastrana, nit sam s 13 godina htela da čitam o socijalnim problemima i sexu. Radilo se prosto o tome da sam bukvalno sve knjige u dečjoj biblioteci već znala napamet. Htela sam nešto novo. Govorim to zato što bih htela da bude jasno da knjige za mene nisu bile nikakav wau, u momentu kad sam srela Profesora. Dotad sam već bila jako dobro izverzirana. Čitati, za mene je bilo podjednako prirodno kao i disati. 

Nikad ne napustivši onaj autobus, ja još uvek imam Tolkiena u malom mozgu kad god čitam bilo šta drugo, i njega kao reper na osnovu kojeg sve drugo upoređujem. 

Čak i vrlo zagriženi Tolkienisti ponekad se žale na njegove duge opise, elaborirane bitke koje se protežu čitava poglavlja, isuviše komplikovanu mitologiju. (Dobro, po pitanju ovog zadnjeg zagriženi Tolkienisti se zapravo ne žale.) Što se mene tiče, ja nikad nisam osetila ni najudaljeniji dašak dosade čitajući bilo šta što je Profesor ikada napisao. Ono što sam osećala, u stvari, bilo je: još. Još! Masa ljudi bi pala u nesvest, ali, za mene, Tolkien naprosto nije napisao dovoljno. 

Profesor je jedina osoba koju mogu da čitam i da mi ne smetaju hrišćanske natuknice, mada po pravilu odbacujem svaku knjigu koja bilo kako aludira na Hrišćanstvo. To je razlog što nikad nisam čitala Narniju. Mesijanska poruka Narnije za mene je preterano blatantna, a čak i u slučajevima u kojima nije, imam prokleti nos za hrišćanske/religiozne reference, i naprosto ne mogu to da trpim. Lewis i Tolkien su zajedno studirali na Oxfordu, bili jedni od osnivača Inklinga, i izuzetno bliski prijatelji. Veruje se da je Lewis bio prvi koji je ikada pročitao začetke Gospodara prstenova, ili onoga što će to postati, isto kao što je Tolkien bio prvi koji je ikad čuo začetke Lewisovog životnog dela, Narnije. Isto tako znam da su imali velike rasprave, jer je Lewis, iako ne Katolik, bio vernik takođe, i stalno je zamerao Tolkienu što u svojim delima ne čini veru očiglednijom. Nikad se oko toga nisu složili, jer je Tolkien smatrao da otvorenoj veri nije mesto u fantastici. Kao ni bilo kojoj drugoj otvoreno propagiranoj ideji takođe. Tolkien je mrzeo propagiranje ideja u svojim delima, i u knjigama uopšte.

Profesor je bio Katolik, i pobožan, i mada to možete samo izdaleka primetiti u Gospodaru prstenova, u nekim drugim stvarima koje je pisao, poruka je mnogo jasnija. Čuvena rasprava između Finroda i Andreth zapravo je Profesorova filozofija, njegov pogled na Hrišćanstvo i boga. Bez obzira, to je nešto najbolje što je ikada napisao, bez razmišljanja, esej neverovatne dubine i smisla. Sasvim mi je jasno da govori o bogu i religiji, ali ne marim. 

Ne radi se o tome da bih Profesoru oprostila ma šta. Radi se o tome da je bio čovek takvog talenta da je umeo napisati čak i propovedničko delo – nešto što inače zaista ne trpim da čitam, mislim, ne podnosim da  mi ljudi propovedaju u svojim knjigama/slikama/muzici/čemu god – ali da isto možete čitati i razumeti čak i ako potpuno odbacite srž. Profesor je mrzeo alegorije, i kad god je pisao, čak i kad je pisao onako jedino kako je moguće (pisci u svoja dela po pravilu unose svoja lična shvatanja i misli i ideje o svetu), čitaocu je uvek ostavljao prostora da stvar potpuno drukče protumači, ili čak i samu ideju odbaci. I sagleda je na način kako njemu, čitaocu, zapravo odgovara. 

Tako da, ne. Ne radi se o poruci. Ima ih koji bi rekli da knjiga fantastike ne može imati nikakvu poruku, ali to su budale. Knjige fantastike se temelje na bajkama (Profesor je lično napisao tomove o tome), i slede pravac koji svaka bajka sledi. (Svaka bajka ima jasno utvrđen pravac kojim ide, jeste li to znali? Nijedan mit u ljudskoj vrsti ne iskače iz tog šablona, što su stručnjaci zaključili davnih dana, i debelo dokumentovali.) Tako da se i Gospodar prstenova drži istog obrasca, i sledi potpuno isti put. I upravo je to poruka bajki, pa tako i fantastike. Put je poruka. 

Ko razume, shvatiće.

Međutim, ono što je mene vezalo za Profesora, i što će me držati omađijanom do kraja života, jeste nostalgija. Žal za prošlošću, stvarima koje su bile i propale, i nikada se više neće vratiti. Ideja o mladosti sveta koji je degradirao i pao sa svojih vrhunaca, da se danas valja u kaljugama materijalizma, nemorala, nečasti i pogani. Ideja o neumitnoj prolaznosti i propadanju svega, i najposle smrti. I neizvesnoj nadi koje nakon toga možda ima, a možda i ne. Najverovatnije ne. U mojoj duši, Profesor je čvrsto isprepleten s mojim detinjstvom, mojom mladošću, mojim tugama, razočaranjima, izneverenima nadama, ljubavlju, tugom, starenjem i neizbežnom na kraju puta. Sve što sam ikada osećala, Profesor je objasnio i pre nego sam znala da ću to jednog dana osećati. Za mene, Profesor je prorok. 

Nije stvar u Visokim Kraljevima i Visokim Vilenjacima. Nije stvar o priči samoj po sebi (bez obzira što mislim da joj ni dan danas ništa nije ni za prineti). Stvar je u atmosferi. Stvar je u žalosti. Profesor je najžalosnija, najnesretnija stvar koju možete sresti. Njegove priče, njegova filozofija, njegova mitologija – sve to ima jednu zajedničku crtu, a to je beskrajna tuga. Tek kad pročitate toliko Profesorovih stvari kao ja, razumećete da on nikad nije pisao o nadi, ili čak i kad jeste, uvek ju je ostavljao ambivalentnom. Nejasnom. Jednom koja se najverovatnije nikad neće ostvariti. 

Ponekad se pitam da li je Profesor bio depresivan, mada znam da nije tačno, i da je imao lep život i sretnu porodicu oko sebe. 

Sve što je Profesor pisao, na kraju se svodi na doom. To nije lepa reč. To je, zapravo, jedna od najstrašnijih reči u engleskom jeziku. I vi ne možete a da se ne zapitate: i? Ako je sve tako crno, čega da se držim? Ako sam čovek, i smrtan, i ako je svet osuđen da propadne, i ako su čak i Vilenjaci, besmrtni i prelepi, osuđeni da propadnu – i to da propadnu mnogo gore nego smrtnik – ako čak i bogovi imaju rok trajanja – ako čak ni Zapad Besmrtni i Blagoslovljeni nije večan – šta mi preostaje, onda?

Ne nada. 

Poverenje. 

Ne za tebe. Poverenje za nešto drugo, i u nekoga drugoga. Boga? Možda. Đavola? Može i to. Paralelne univerzume? Možda! Kako ne shvatate? Nije bitno šta.

Bitno je stati, i opstojati. I verovati da nije bilo uzalud. Čak i kad vam sve govori da jeste. 

                           Ja sedim kraj vatre i mislim
                           na stvari što se zbiše, na cveće
                           livadsko i na leptire
                           u letima što ih nema više;

                           o žutom lišću i paučini;
                           jeseni davne ih nose,
                           sa jutarnjom maglom i srebrnim suncem
                           i vetrom svrh moje kose.

                          Ja sedim kraj vatre i mislim
                          o tome kakav će biti svet
                          kad dođe zima bez proleća
                          čiji ću ikad videti cvet.

                          Jer stvari kojih nisam video
                          toliko mnogo postoji:
                          svaka se šuma u svako proleće
                          u drugo zeleno boji.

                          Ja sedim kraj vatre i mislim,
                          davnih se ljudi mnoštvo jati,
                          i onih koji će videti svet
                          koji ja nikad neću znati. 

                          Ali svo vreme dok sedim i mislim
                          na sve te davne časove,
                          očekujem stope što se vraćaju
                          i da čujem kraj vrata glasove. 


RIP Profesore. Neka ti je slava, tamo na Zapadu.

0