Psycho

Čudne vas stvari dovedu da se zapitate oko sopstvenog rasuđivanja. Svesna sam da ću otvoriti nekoliko tema, i ne dati odgovor ni na jednu.

Zadnjih par dana, tražila sam (i našla) “Let’s play Psychonauts”. Imam nekoliko igara koje su mi drage, i među kojima je Thief 3 Deadly Shadows ubedljivo najomiljenija, između ostalog, tu su i Psychonaut-i. Skroz šašava igrica, kao da ju je osmislio Tim Burton na nekom jačem LSD-u nego inače rabi (da ne bude zabune, Tim mi je jedan od omiljenih režisera). To je verovatno razlog zašto volim i igricu. Međutim, nismo se sastali ovde (zidovi i ja) da govovorimo o Timu Burtonu, ili igricama. Ne zapravo.

Naime, obzirom da mi je laptop u onoj stvari, i hitno mi treba novi, nisam više u mogućnosti na njemu da igram svoje omiljene igrice. I tako već duže vreme. Pre nekako me je uhvatila nostalgija, pa sam otišla na yt prosto da bih se prisetila kako su mi najdraži nivoi izgledali, da bih ponovo prošla to iskustvo, makar i iz tuđeg ugla.

Na stranu to što najveći broj klipova nisam mogla odgledati do kraja, jer bih posle pet minuta (negde i pola sata, jer sam dala šansu) shvatila da se čovek/žena (?) koji je igrao igricu (i postavio se na yt)  ili nikad pre nije sreo s navedenom igrom, ili je igra tako da mi se kosa na glavi diže. Ja nisam nikakav veliki gejmer, stvar je prosto u tome što sam te igrice odigrala jedno 50 puta, i postala majstor u njima. Kad vidim da ljudi trče ko mali majmuni okolo po nivoima i ubijaju sve redom, žureći da što pre završe igru u, recimo, Thief-u, bukvalno mi je fizički muka. Thief je stealth game, što znači da je najgora i najgluplja stvar koju tokom nje možete uraditi, to da trčite okolo ko bez glave, ne obraćate pažnju na interakciju likova, na cut scenes, na natpise po ulicama i raznoraznim institucijama po kojima se zadesite, na deliće informacija koje su vam razasute svugde duž igre – pa se onda nađete u situaciji da na sedmom nivou shvatite kako niste uradili nešto što je bilo očigledno na drugom, i da se morate vraćat unazad – pri tom proklinjući glupavu igru, a ne sebe koji niste radili ono što igra zahteva. 

Uh. Bolje ne bih više o tome.

Jer i nije u tome stvar. Stvar je u (mislim) trećem nivou Psychonaut-a u kojem srećete jednu veselu, nazovimo je: profesorka, koja vam daje uputstva kako da prođete njen nivo. E sad, namerno sam rekla “vesela”, jer je to utisak koji sam ja imala kad god sam igru igrala: jedna pozitivna, nasmejana, ljubazna, šašava žena koja je uredila svoj život po žurkama iz 70-ih.  Ništa manje, i ništa više od toga.

Nažalost, Psychonaut-i su igra izašla negde 2005, verujem, i mnoštvo (ako ne i sve) stvari se uopšte ne uklapa u 2020.


Kad sam prvi put tokom zadnjih dana na netu počela primećivati kako ljudi (oni koji igraju, i oni koji komentarišu) prikazuju (profesorkino) ponašanje kao neprimereno, prvo sam se našla u čudu, onda počela da se nerviram, i nakon toga svim silama da se branim kako ne bih upala u extremno liberalističke agende koje vladaju svetom danas.

Ma šta o tom fenomenu mislili, znajte da ćete imati muke kad god se pokušate uhvatiti s njim u koštac.

U čemu je problem? U preispitivanju. Kad god bih naletela na naredni komentar o “diskutabilnom” (u stvari, otvoreno izraženim komentarima o “pedofilskom”) ponašanju gore navedene profesorke, vremenom sam se počela pitati da li je moja percepcija bila pogrešna.  Da li sam ja, mada sam igricu igrala u odrasloj dobi, bila skroz imuna na strahote koje su se u njoj pokazale? Jer, tako su ih levičari u komentarima opisivali, kao “strahote iz na sreću završenog doba”.

Je li, zaista?

Ko je u pravu, u stvari, i ima li ispravnog pogleda uopšte?

Komentare o dotičnoj profesorki iz igre u Let’s play, kako rekoh, prvo sam dočekala kao nerazumevanje, onda kao gnev (gnev na sveopšti imbecilizam društva danas – ups, i ova reč, mislim imbecilizam, više nije politički korektna, al’ me baš zabole neka stvar) i najzad kao sumnju.

Da li je tu bilo nečega što u ono vreme, kad sam ja igrala igricu, nisam ni primećivala ni shvatala? 

Je li moguće da sa svojih dvadeset i nešto, nisam  ni primetila ni shvatila koliko je igrica neprimerena (diskutabilna, pedofilska, štagod)?

Zar je stvarno moguće da su ljudi koji su igricu pravili bili do te mere perverzni, mizogonisti itd, i namerno gurali neke svoje pedofilske agende u igru – ili pak prosto toliko glupavi da ne razumeju šta rade? 
Glupavi ko i ja?

Ili je stvar u sledećem: sve može biti predstavljeno kao perverzija, ako stvari posmatrate iz perverznog uma.

Kad sam ja igrala igricu, feminazi pokret još nije bio u punoj snazi, a u zemlji Srbiji takoreći nije ni postojao. Srbija je i inače mnooooogo manje politički korektna zemlja nego bi Zapad voleo da vidi, kamoli u 2005-oj.  Ono što hoću reći, jeste da u to vreme a igrajući igru, nikakve perverzne ni nakazne motive u igri nisam primetila. Ama baš nikakve. Ponašanje više puta pomenute profesorke iz igre bilo mi je potpuno normalno i nisam na njega trošila ni sekundu dubljeg razmišljanja.

Danas ispada da sam bila glupava i slepa. Jer nisam primećivala, mada je – mnogim ljudima danas – (čini se) očigledno. 

Ne umem dovoljno vešto objasniti, osim ako bih ovde postavila klip iz igre, i pouzdala se da će svi da ga odgledaju. Jer sama priča već vuče na sumnjivo – mada mi to uopšte nije namera. Ono što bih volela, bilo bi da ljudi sami vide igru (ili bar taj nivo u igri) pa da donesu svoje odluke. Jer ne umem dovoljno dobro objasniti koliko sam bila zapanjena prvi put kad sam čula da neko igru, odnosno nivo, tumači na taj način. Način koji meni, onda, nije bio ni na kraj pameti. 


I što sam na nekih pet minuta bila došla u situaciju da se preispitavam. U smislu jesam li bila toliko glupava da ne vidim itd.


U principu, ovo je ista stvar kao i s trigerima, a o kojima sam već pisala. Ako vidite na početku nekog filma, knjige, videa itd upozorenje o trigerima, počećete tražiti samo njih, i na njih reagovati. Znam da to nije zvanična nauka, ali maltene sam stoprocentno ubeđena u to. Ljudi paranoični u vezi svega što trenutno nije fensi i in (krajnje leftistička agenda?) biće trigovani u svakom slučaju, jer oni prosto svugde vide trigere, stvari koje nisu politički korektne, koje ih lično vređaju itd. Ljudi koji nisu u tom spektru, a izloženi propagandi trigera, nesvesno će početi obraćati pažnju na njih. Ja sam veoma daleko od ekstremnih feminazista, ali čak sam i ja bila potpala pod tu čin par puta. U smislu da sam, čitajući neku knjigu ili gledajući film, počela obraćati pažnju na sve što se u današnjem svetu smatra politički nekorektnim, opasnim i zabranjenim.

Napomena za sve ekstremne feminazi/levo orijentisane: pljunite mi pod prozor, jer je to sve što ste postigli – postala sam svesna šta vas vređa – ne mene. Tako da u praksi niste postigli ništa. 

Jeste, dobili ste svojih pet minuta mog preispitivanja. Postigli ste da na pet minuta posumnjam u sopstvenu glavu na ramenima, i na tome vam svaka čast. Ali, onda sam se setila agende.

Čak i ako su neki pećinski ljudi (muškarci?) u 2005-oj imali mužjačko-patrijarhalne agende po kojima su pravili svoje knjige, filmove, igrice – šta je s vama danas? Ako je u 2005-oj perverzija bila da imaginarna profesorka u imaginarnoj igrici iskaže ljudskost – pa čak i ako je u tome preterala – šta i koliko imamo reći za danas o perverzijama? Nije li podjednako politički nekorektno poturati deci u igrice likove koji su multisexualni i sve ostalo multi, s ciljem da se postigne određena agenda? Ok, reći ćemo, zbogradi radnje, kako su kreatori igara iz 2005-e imali svoje agende. Ali, i vi imate agendu danas, i ja se izvinjavam, ali mnoge od njih su takođe opasne – ako ni zbog čeg drugog, onda poturajući deci – prvima izloženim zarazom igrica – svoje sopstvene agende.  


Smejala se sova senici.


Ovo su igre prljavije nego ih možete naći na netu u slobodnoj prodaji i namerene širokim narodnim masama. Jer se igraju  vašim umom. Današnja je politički korektna agenda sveopšte prisutna, i vi, ma koliko mislili da ste otporni, u nekom ćete momentu potpasti pod nju, bar na kratko. U nekom ćete trenutku početi da se pitate, čekaj, dal’ sam ja stvarno tolika budala da nisam uviđao to?

Po mojem mišljenju, niste. Po mojem mišljenju, trigeri i politička korektnost su upravo ono što normalnog čoveka tera da počne da se preispituje i dovodi u pitanje sopstvenu ljudskost, karakter i sexualnost. Mada ne pre nego mu se (trigerima i glasovima po medijima i netu) uprlo prstom. U smislu, vidi ovo! Moraš da obratiš pažnju na ovo! Ovo ima dublje značenje! Ovo je artefakt iz pećinskih patrijarhalnih belih muških vremena, i na to moraš obratiti specijalnu pažnju! Jer ako to ne uradiš, onda si socijalni otpadnik: rasista, mizogonista, silovatelj, privilegovano govno, beli gonič robova, batinaš žena i sitne dečice, promovitelj ženske nedostojnosti i muške superiornosti, pedofil koji potura svoje fantazije u dečje igrice – jednom rečju, umri.

Posle nekoliko napola odgledanih Let’s play klipova (napola, zato što, kao što sam navela u početku, ima i drugih razloga što sam ih mrzela) mogu reći jedino: ne.


Niste uspeli.


I, sledeći put, uposlite neke normalne ljude (žene), neke koje će umeti igrati jebene igrice, ne cičati bespotrebno, ne blebetati o političkoj korektnosti tokom dijaloga u igri (i posle se čuditi i bečiti kako ne mogu igru da pređu – jer su tokom blebetanja propustile najbitnije informacije da igru završe, a ovde se zovu “gejmerima” (i, što je najžalosnije, imaju na stotine hiljada pratilaca po yt – žena i muških uvlakača kojima je svaki drugi komentar u smislu kako im se dive, kako su kraljice, kako super rade tu glupavu mušku stvar, igrice) – i uopšte šta je s tim ženskim neobraćanjem pažnje na date informacije, i kuku lele posle kad problem nisu u stanju da reše???

Provela sam nekih pola sata s guskom koja je u stealth igrici trčala i jurila okolo kao retardirana, propuštajući svaku iole bitnu informaciju usled tolike žurbe i usled konstantnog brbljanja kako “ovaj ovde lik izgleda kao tipični mizogonista” (ne da JESTE, jer se nije zadržala dovoljno da na lik obrati pažnju, već JESTE po njenoj slobodnoj proceni na osnovu izgleda, valjda?),  treskala po glavi i probadala bodežom svakog na kog naiđe (i imala “muda” da se tokom iste igre žali na nepotrebno nasilje – jebote!!! ja sam istu igru prošla bez kapi krvi i ŽENSKO sam!!!)  –  gledajući je kako se batrga i nema pojma šta treba da radi, ponajmanje kako – i onda sam rekla: dosta.


Pa sam otišla na neku drugu likušu. Pa doživela isto. 


Pa sam prešla na neku treću (u tom momentu me je već počelo zanimati postoji li tu neko pravilo, ili sam nasumice natrčala na dvoje najnesposobnijih i najglupljih gejmera na netu). 


Najboljeg ženskog gejmera kojeg sam videla u igricama koje me zanimaju, videla sam iz klipova starih nekih deset godina. Možda bi se trebali zapitat oko toga.


I oko ostalih stvari. 


Ali u ovom trenutku u vremenu, jedino što vas molim jeste ne da odustajete od vaše  “prosvećenosti” i političke korektnosti – molim vas samo, ako ikako može, da budete tiše tokom Let’s play-a. Cičanje koje mi vadi iz živih polu mrtve zvučnike nije nešto što želim da čujem, što iko iole razuman želi da čuje – kao ni propovedi o političkoj korektnosti. To je sve što tražim.

Tokom jebene igrice.  Psycho(naut-i), zaista.  

I vi i ja skupa s vama koja sam vas gledala.

0