O kvotama i prakljačama

U prošlom sam postu napravila (naoko) grešku. Da zidovi kojima govorim imaju uši, sad bi me prozvali, u smislu kako sam ranije pisala da se propaganda jednostavno ne lepi na mene. U jednom od prethodnih svojih obraćanju zidovima, s druge strane, napisala sam da su me tzv. gejmeri po yt i njihovi obožavatelji naveli da se na pet minuta preispitam – što bi značilo da sam samu sebe pljunula u lice, ipak potpavši pod uticaj propagande. Zar ne?

Ne.

Tzv. gejmeri i njihova obnevidela publika naveli su me da se preispitam u smislu: svakom treba pružiti šansu. Jedna od najlakših stvari na svetu je imati svoje mišljenje. Što bi rekli Američani, mišljenja ko i šupak(a). Ako se držite svog mišljenja, praktično ste neprobojna tvrđava i možete umreti sretni – ali to nije baš pametna stvar. U životu sam naučila da tuđ pogled može postati drukčiji u vašim očima ako čoveku date šansu da isti objasni. Neretko se desi da, saslušašvši argument kojem se protivite, shvatite kako ste, u stvari, bili u krivu. Ljudi po difoltu neće da budu u krivu, ali ne govorim o tome sada.

Saslušavši tzv. gejmere i ine, dala sam šansu njihovom uglu gledanja, i to je sve što sam mislila pod: preispitivanje. Koji je toga bio rezultat, objasnila sam kasnije.

Zašto započinjem ovim ničim izazvanim objašnjenjem (zli bi rekli pravdanjem)? Zato što sam opet došla ovde da se družim sa svojim zidovima  (Metalika moj dobar drug) pronašavši, opet i još jednom stvar koja me nervira. I, ako se potrudim da pružim šansu tom drukčijem mišljenju kojem se protivim, ko zna, možda se sutra ujutro probudim kao extremni levičar i feminazi?

Da se ne šalimo više.

Rekla sam: nervira (me), jer to nije nešto što me nervira od juče, niti me je nervirati prestalo. To je nešto čega sam već dugo svesna  – tačnije, s čim već duže imam problem – što me nervira konstantno, i čemu ne vidim ni rešenja ni kraja. Osim u slučaju da pružim više šanse onima koji misle drugačije, ali nažalost, kad slušam njih, onda se tek iznerviram. 

Tako da mislim da ona blagorodna ideja spočetka o posmatranju stvari iz tuđeg ugla ovde prosto ne pali, pardonirajte.

Radi se, najjednostavnije rečeno, o prakljačom uterivanom raznovrsnošću (diversity) koje mediji, Hollywood i ostala bratija rade već izvestan broj godina.

Ovo su sad već opasne teme. Poodavno je moguće pljuvati Ameriku javno i smejati se Švedskoj, ali ima par stvari koje su danas sveti gral u koji ni pod kojim uslovima ne smete dirati svojim prljavim rukama. Jedna od njih je i anti-diversity. Ako se usudite i reč progovoriti o tome bilo gde duž neta, automatski se izlažete opasnosti da vas proglase za rasistu. Na moju sreću (i njihovu) nesreću, mene ta reč ni najmanje ne dotiče, zato što ne nosim nikakvu “belu krivicu” na ramenima,  ni ja ni moji preci. Rasista je najveća uvreda jedino Američanima koji ne samo da su koliko juče bili robovlasnici, već stvarno rasisti i jesu – i upravo ih zato ta reč toliko vređa. I upravo zato su izmislili pojam “bele krivice”. Što se mene lično tiče, bilo bi me baš briga šta rade tamo preko bare, ali problem je što su – ne bi li im bilo lakše nositi teret, šta li – ista osećanja naturili i ostatku belog sveta. Pa danas ja, u zemlji Srbiji, koja nikad nije imala crne robove, porodičnog stabla u kojem nikad nije bilo nijednog robovlasnika, iz naroda koji nikad nije išao da ubija plemena po Amerikama i Africi – trebam da delim istu pasiju, valjda? 

Ma kako da ne.

Počelo je od toga kad sam prvi put, a sad već davno, pročitala kako ljudi po netu zovu Gospodara prstenova rasističkim. To je naročito važna tema u mom životu, i svakako da sam obratila pažnju. Na sreću, galama nikad nije uzela pravog maha, jer u vreme kad su filmovi snimani (knjige ionako više niko i ne čita), glasnogovornici diversity još uvek su bili deca u razvoju. Danas je to već zaboravljena tema, jer se svaki dan pojavljuju nove i alarmantnije. Na sreću. Nemam pojma koliko bih se nervirala da moram stalno sušati neke budale kako lupetaju o Gospodaru, kad se nerviram i dok lupetaju o Marvelu – koji me apsolutno ne zanima. 

Ja sam od onih nerdova koji zastupaju stav “knjiga uvek bolja od filma” ali ne radi se o tome. Mislim, ne buvalno. Knjiga i film su različiti mediji i mora im se različito pristupati, inače bi sve knjige imale do 100 strana, ili bi svaki film trajao najmanje 15 sati. Osim toga, na filmu nije uvek moguće prikazati ono što u knjizi jeste. Prepravke originalnog materijala tako da se on uklopi u novi, drugačiji format, nije ono što me (uvek) muči. Sam Gospodar je pravi primer. Iz knjiga je izbačeno mali milion stvari i ubačeno tuce u knjigama nepostojećih, pa ne smatram da je krajnji produkt nešto strašan zbog toga. Molim, budimo racionalni.

Međutim, nikako racionalni ne možemo biti ako ćemo raditi drastične promene koje nemaju logično opravdanje (u smislu prilagođavanja materijala itd) već im je jedini cilj onom prakljačom uterivanje diversity-ja. Silom, u grlo, sviđalo vam se ili ne, imalo smisla ili ne, bilo glupavo ili ne. Vas tu niko ništa ne pita. Postoje kvote, ljudi! Mislim da je BAFTA javno rekla kako se nagrade moraju davati po ključu – ne po kvaliteti, već po ključu, tako da svi etnosi budu podjedanko zastupljeni. Radi se o toliko neverovatno blesavoj stvari da svakom iole normalnom može zvučati ko teorija zavere, ali ljudi su otvoreno izašli u javnost s tim. Na stranu zdrav razum i svrha postojanja nagrada. Moramo ispunjavati kvote!

Jebote.

Upravo o tome pričam. Danas više ne možete napraviti knjigu ili film ako u istima nema određen broj crnih, žutih, ljubičastih i inih ljudi, bisexualaca, homosexualaca i ostalih alaca itd. Mislim, možete, ali onda se spremite na lavinu pljuvačine i prozivki. I, kako stvari stoje, možete još samo od svoji ličnih para. Nijedan studio ili izdavač više vam to neće odobriti.

Zabole me ona stvar da li su u filmu ljudi crni ili beli. Baš me briga kakvog su sexualnog opredeljenja. Uopšte se ne radi o tome. Radi se o prepravljanju već postojećih likova. I da me bog(ovi) ubiju, to nikako ne mogu da shvatim. 

Vrlo se slabo razumem u superheroje, naprimer, ili Witcher-a, ali sinoć sam nekoliko sati provela čitajući ljude koji objašnjavaju u kojoj su meri likovi u istima prepravljeni, ne bi li se uklopili u agendu.  Da je bila samo njihova priča, pa i da ih ne uzmem za ozbiljno, ali onda su pokazali odlomke iz knjiga/stripova/igrica, koji likove prikazuju na konkretan način (u ovom slučaju, kao bele. S druge strane, ima li koji drugi slučaj? Hm?) Masa tih originalnih belih, strejt likova, najednom su u novom izdanju postali crni, žuti i zeleni, homosexualci, trudni itd itd. To nije dovelo samo do estetskih promena, već do kanonskih promena u ponašanju i ličnosti samih likova – što je mnogo veći problem od puke estetike. Hoću reći, trudna Wonder Woman, naprimer, svakako ne može ni misliti ni ponašati se onako kako stoji u kanonu i kako su poštovaoci navikli. Homosexualni Superman neće se zaljubiti u Lois, i šta ćemo onda s celom pričom o njih dvoje koja je neodvojivi deo kanona o Superman-u? 

Ali to nikog nije briga jer se kvote moraju ispuniti.

Odgovor koji u jedno 95 odsto slučajeva dobijaju oni što se na to bune, stvar je koja me je spočetka specijalno nervirala, a to je: “To je fiktivni svet, ko da je bitno kakve je boje kože ili na kog se loži neko u izmišljenom svetu?”
Sve dok nisam shvatila zašto je to odgovor u 95 odsto slučajeva (negde i svih 100). Zato što prakljača drugi odgovor i nema. Mislim, ima ga, ali ga ne sme reći. Ne sme reći da su u pitanju jebene kvote.

Pa se onda drže tog čuvenog to-je-samo-fikcija-kakve-ima-veze-rasisti-nijedni-diversity-je-super-wau.

Preostalih 5 odsto odgovora, da ne grešim dušu, već napamet to znam, jeste: “A što se ne bunite kad su egipatske bogove i faraone onomad igrali belci? I, šta sa svim onim godinama kad su belci igrali sve druge nacionalnosti i boje kože??”

Tu se uvek setim onog prastarog vica kad Rus nije imao šta pametno odgovoriti o demokratiji Amerikancu, pa mu rekao: da, a šta vi radite Crncima? Kad nemaš odgovor, napad je jedino što ti preostaje, ma koliko van kontexta (i pameti) bio.

I, uostalom, jesmo se sastali ovde da bi se svetili belcima za gadosti koje su tokom istorije činili? 

Nemojte odgovarati, to je bilo retoričko. Pa naravno da jesmo.

To je cela poenta.

Tu nema svrhe objašnavati ono što gore već jesam, da postoje zagriženi fanovi određenih književnih, filmskih ili likova iz stripova, koji svoje ljubimce vole baš zato što su takvi kakvi jesu, i koje žestoko pogađa kad se neka feminazi oštrokonđa (koja, btw, nije ni upoznata sa stvarima u koje se petlja) napravi pametna pa sve izmeni samo da bi se slagalo s njenom poremećenom verzijom stvarnosti. Samo da bi se ispunile kvote. Ljudi su vrlo osetljivi u vezi stvari koje vole, bez obzira radi li se o njihovoj ženi, keru ili superheroju. Oni koji ne kontaju ljubav spram izmaštanog, fiktivnog lika i univerzuma, nema šta da se petljaju u iste, period. Superheroji su popularni i Hollywood zgrće silne pare na njima baš zato što postoje ljudi koji umeju voleti fikciju. 

Ono što me naročito nervira u celoj toj stvari, upravo je besprimerno okrutni, hladni i cinični način na koji se postupa s tim ljudima, u jednoj civilizaciji koja se diči time da se svi trebaju tretirati jednako, i svačiji fetiši poštovati. Batman je nekom fetiš. Kako imate obraza dirati u njega, istovremeno se pozivajući da niko ne sme dirati ničije? Jel zato što to radi samo u jednom smeru? Niko ne sme dirati vaše? Ali ako VI za nešto ne marite, onda vas baš zabole kita i pljunućete bilo kog. 

Sram vas bilo, licemeri. Celo je današnje društvo toliko prokleto licemerno, da mi je bukvalno fizički muka kad samo bacim pogled na tu kaljugu gadosti.

Ponavljam, superheroji su mi zadnja rupa na svirali, ali njihov fandom razumem, jer sam i ja fan. Možda ne volimo iste stvari, ali možemo razumeti jedni druge, kako smo nekakvi jebeni fanovi nečega. Podržavam svaki fandom, čak i kad mene predmet njihove ljubavi ne zanima, zato što ih razumem, znam kako izgleda biti deo nekog fandoma i voleti izmaštane likove i univerzume. 

I mrzeti da vam bilo ko tu sad nešto menja.

Međutim. 

Recimo, zbogradi radnje, da se neću dalje baviti fikcijom (možda i iz sebičnih razloga, jer moj lični fandom nikad nije bio izložen grozotama koje danas doživljavaju ovi ostali – mada sam načula da Netflix hoće da pravi neki prokleti prikvel Gospodara – ne, neću ni da mislim o tome!.. To je pogrešno na toliko načina da mi od same ideje nije dobro!..)
Elem. 

Ono što me, u stvari, u celoj priči najviše nervira, jesu istorijski filmovi. Ili knjige koje su radnjom smeštene u isključivo evropski istorijski milje. Ono što se na tom polju prakljačom u glavu uteruje ljudima, to je bog(ovima) za plakati. Pogotovo – a što mi nije ni na um palo, iskrena da budem, pre nego sam pročitala neki komentar kako se Evropljanima takve gadosti teško prodaju, jer Evropljani uglavnom znaju svoju istoriju (i istoriju kontinenta) – ali Američani se istoriji uče iz holivudskih filmova, i oni će sve te budalaštine verovatno uzeti ko autentične. Ne bi me to bilo briga da upravo Američani nisu vladari univerzuma trenutno, i pitaj boga kakve sve ideje mogu da im padnu na pamet usled sopstvene ignorancije. Pa pogledajte samo šta im je totalni nacionalni idiotizam doneo do danas – i nekim drugima, skupa s njima. Strašno.

Iznositi argument kako je jedan deo crnaca, Indijaca, severnih Afrikanaca itd, učestvovao u Drugom svetskom u Evropi; nije nikakvo opravdanje da mi neko tu sad sutra predstavlja Churchill-a ko crnca, naprimer. (Još niko nije, doduše, ali ne radi se o tome). Argument kako su Vikinzi ili bilo koji i kakvi evropski osvajači, kući sa pohoda dovodili crnce itd, nije opravdanje da se snimi film o crnom kralju Arturu, ili crnim članovima Vesele družine Robina Hood-a. Jeste, znam da je sve to tačno, znam da je bilo pripadnika i ostalih rasa osim bele u Evropi tokom istorije, ali to su bili incidenti – to nikad nije bilo masovno, i niko, osim belaca, nikad tokom istorije nije igrao nikakvu ključnu ulogu tokom ratova i ostalih sranja po Evropi. 

Da, francuski i španski dvorovi su imali crne paževe, i Puškinov je tamo neki deda bio crnac – i, šta? To je maltene sve. Nije bilo crnih engleskih kraljeva, nije bilo crne francuske aristokratije, nije bilo crnih vitezova Okruglog stola, u Veseloj su družini svi bili belci, Leif Erikson NIJE bio crnac. Tokom Drugog svetskog u Evropi su ogromnom većinom ratovali belci, sve ondašnje ratne vođe i vojskovođe bile su bele, i uopšte, tokom celokupne evropske istorije najveći deo Evropljanja za veka nije uživo sreo crnca.  

Dođe mi da se zadržim na tome, mada me đavo čačka i da, nazovite me kako hoćete, ali neću da mi neko radi rimejk Ponosa i predrasuda i pravi Mr.Darcy-ja crncem. Ni bisexualcem. Znam da je u pitanju fikcija, ali prosto neću to da vidim. Oliver Twist nije bio ni crn ni žensko ni debeo. 

Odjebite više s vašim kvotama!

Ako vam nije dovoljno što vam svaki film u kojem uradite svoja leftistička, “osvešćena” sranja, slavno propadne u bioskopima, ako ste toliko zaluđeni da vas čak više ni pare ne zanimaju (mada mi je to neverovatno zamislit za Američane, i verujem da, ako se nastavi, može ići samo do određene tačke – jer, Amerika vlada svetom ali Amerikom vladaju pare, i pare su jedini idol kojem se, na kraju, klanjaju i čije mišljenje uzimaju u obzir), elem, ako vam čak ni sveopšti prezir, gnev i novčani gubici nisu dovoljni da se prestanete proseravati s tim politički korektnim debilizmima, imam samo jedno da vam kažem.

Ne držite vi u rukama sve prakljače. Može biti da će neke raditi i po vašim leđima. Uzmite se u pamet, ako vam je išta ostalo u toj pustoši.

0