Znate?

Meni su sve to gluposti.

Stvari u trendu, najnoviji modeli telefona, skupe torbe, cičanje “Draga moja!” uz cmakanje vazduha, biti fensi, biti popularan. Glupavi, šuplji razgovori ni o čemu, svađe za i protiv političara. Uvek u svakom trenutku znati koji je novi film izašao, koja je najgledanija serija, šta je rekla bivša devojka poznatog pevača. Šta je ma koji popularni mulac izjavio o bilo čemu. “Kako je, komšinice?” (Ja, možda bolesna, možda na samrti): “Moglo bi bolje, komšija.” “Neka, hvala bogu, nećemo kvariti! A i nešto ko da će kiša danas, jel, e baš smo lepo ispričali, ajde pozdravi kući, vidimo se!”

Nisam popila svu pamet sveta (daleko od toga), samo kažem da su meni sve to gluposti.

Internet lagano postaje “thought police”, ali još uvek tu i tamo možete natrčati na koje zrno logike i razuma. Ako vas ne plaši da vas opljuju kako slušate teoretičare zavera, pa ste i sami, sledstveno, isti. Ne postoji efikasniji način da se neka misao ili ideja diskriminišu, nego ih proglasiti teorijom zavere, po principu car-je-obučen. Ako kažete ne, go je, onda morate biti spremni na podsmeh, zamenu teza, optužbe kako ste slepi i blesavi. To u slučaju ako vam odmah ne nalepe aktuelnu etiketu politički nekorektnog i ostalo.

Ne smeta mi da me zovu teoretičarom zavera. Zvali su me i ranije, pa posle došli i ispričali se. Sve pet. Ne smeta mi ni kad mi se podsmevaju da se bavim glupostima, dok oni sami brinu jel’ su im telefon, torba ili cipele naskuplji trenutno na tržištu. Dok sami vode opskurne razgovore  koje soli najbolje u kupki opuštaju.

Ne smeta mi rasprava koji je smajli bolji od kojega. Svakom svoje.

Pišem ceo svoj život, i do pre nekih 15-ak godina, završavala sam sve svoje radove. Ima već izvesno vreme kako ne mogu. Ali na stranu to. Htedoh reći, a da citiram samu sebe iz jedne svoje stvari koju sam napisala poodavno: naturena pomoć je silovanje. Ne zanimaju me nikakvi krstaški ratovi. To znači da ne živim da prosvetljujem ma koga, niti mi je to čak i želja, jer je naturena pomoć silovanje. Slep kod očiju će progledati sam od sebe, ili neće. To je sva priča. To svakom na samo njegovu dušu.

Dugo sam mislila da sam luda, jer me je svet gledao ispod oka, u svakom sam društvu štrčala i po difoltu niko nije razumeo šta govorim. Onda sam sa obazrela oko sebe, i uvidela sav haos, zbunjenost, besmisao traganja za besmislom, kontradikcije, misliti jedno a govoriti drugo i govoriti drugo a raditi treće, mizeriju nekih fetiša, opsednutost infantilnostima, odbijanje sluha za ma koga osim sebe, krajnji egoizam. Pa sam pomislila: ne, u stvari je obrnuto. Svet je lud.

I šta se ja tu koji moj uopšte jedim.

Jer, čak i kad se jedim – što zidovi koji me slušaju ovde jako dobro znaju – ne jedim se zapravo. Ja samo kažem da se izduvam. Istresem se da bih to skinula s pleća. Ne pokušavam ubediti nikoga ni u šta, ne propagiram nikakvu ideologiju ili agendu, nemam nameru da se svađam. Ovo je bus gde svako ima pravo reći: majstore, ima izać.

Pa da izađe. I zaobiđe.

Verujem da me je samo jednom neko pitao, stvarno iskreno, zašto mislim to što mislim. Rekla sam: zbog mora duboko nesretnih ljudi koje vidim oko sebe. I, pazite, ne zato što sam filantrop i čovekoljubac, već prosto logički zaključujući.

Da je sa svetom sve u redu, da sam ja jedina luda na tom mestu a svet apsolutno u pravu, onda mislim da bi tu bilo mnogo više sretnih i zadovoljnih ljudi. Pretpostavljam da onda ne bih na svakom koraku videla toliko nesretnih veza, toliko propalih porodica, toliko gneva na poslu, toliko podmuklosti, ismevanja, licemerja i otvorenih laži. Sad će mi neko reći čekaj, a ko kaže da je svet savršen? Niko. Ne razumete. (Opet.) Svet nije savršen. Sa svetom nešto nije u redu. I upravo se o tome radi.

Prati li me iko? Nekako sumnjam.

Teško je ostati dosledan ideji da si ludi teoretičar zavere u svetu u kojem ništa ne funkcioniše, a mnoge su stvari otvoreno i neprikriveno poremećene ili čak i lude. Mislim, možeš, ako si deo tog sveta. Ali, ako nisi, počećeš se pitati određene stvari. Počećeš se pitati šta je to što svet čini ludim. Prevelika očekivanja? Izneverena poverenja? Previše loših ljudi? Previše ludih ljudi?

Lude agende?

Na svakom se koraku srećemo s nečim što nije baš kako smo očekivali, i to celog života, ali mislim da prevelika a izneverena očekivanja trebaju – ako ste zdravi – prestati tamo negde do 25-e u vrh glave. Ako imaš prevelika a izneverena i s 40, onda si deo problema, ne rešenja. Tokom gimnazije možeš se kleti u Če Gevaru, ali do 40-e bi ipak trebao da shvatiš da cela priča nije baš tako idealna. Možeš pozivati u ratove kad ti je 12 u pauzama dok te mama ne vikne na ručak, ali ne i ako si neki rat preturio preko leđa i već ti je 40. Jer onda ipak imaš iskustvo koje ti daje prednost nad maminim sinom od 12, znate?

Mislim, ako nisi lud. Moraš biti teže poremećen da pozivaš na rat ako si neki gledao rođenim očima.

Možeš da se zajebavaš Transformersima i najnovijim telefonima ako ti nećeš platiti račun. Možeš voditi rasprave o sexualnom životu glista u Južnoj Africi ako ti država svaki mesec daje 900 franaka da bi sedeo kući i vodio rasprave o sexualnom životu glista. Možeš ići okolo i govoriti kako te je neko silovao pogledom, ako nikad nisi doživeo pravo silovanje. 

Znate?

 

Lako je smejati se ideji da Big Pharma radi na održavanju postojećeg bolesnog stanovništva, ako nemaš osnovnu predstavu o tome kako je Big Pharma korporacija taman ko i Coca Cola, i sve što je zanima jeste zarada na kraju kvartala. Ljudi imaju te lude ideje kako si nešto visoko moralan i etičan ako prodaješ lekove. Ne, budale. To je trgovina. Prodavao ti tikve ili lekove, u tome uopšte nije poenta. Jedina je poenta u tome da prodaš.

Još uvek me ne pratite?

Ako si zbog sopstvenih frustracija iz detinjstva, naprimer, ceo vek birao neodgovarajuće partnere, lako je zamrzeti suprotni pol. Ako zamrziš suprotni pol, lako ćeš početi govoriti protiv svega što taj pol karakteriše, i tražiti da se isti izmeni. Ne jer s tim polom nešto generalno nije u redu. Već kao želju da napraviš taj pol onakvim kakav ti imaš ideju da bi on trebao biti. Što je vrlo diskutabilno, mislim, tvoja procena, ako si ionako krenuo iz duboke a  lične povređenosti. 
Ili prosto hoćeš da se svetiš. Toga ima mnogo više nego biste poverovali.

Sve je to skroz infantilno. Današnji je svet totalno infantilan. Promoviše se rana mladost, poslodavci ne žele zaposlenike starije od 25 mada do 25-e još teško da si naučio kako pravilno dupe da obrišeš, kamoli posao.  Najviše reklame dobijaju infantilni filmovi o superherojima koje bi normalan čovek trebao prerasti (mislim, superheroje) kad i uverenje da postoji Deda Mraz.  Najviše udarnih vesti dobijaju igračke poput mobilnih telefona, mada bi normalan čovek trebao prestati biti opsednut igračkama i pre srednje škole. 

Infantilnosti poput brendirane odeće i asesoara na vrhuncu su prioriteta, mada bi svak odrastao trebao znati da odeća postoji da te pokrije kad ti je hladno i da ne izazivaš javnu sablazan na ulici, a asesoari tipa torbi itd. samo su besmisleni ukrasi koji vam u rođenim očima podižu cenu, jer sami sebe ne cenite kao osobu. 

Sve će vam to vaš teraput objasnit, ako ubodete pravog. 

Pogrdno izražavanje o vašim partnerima ne smanjuje njegov/njen ugled – smanjuje vaš. Ako mi govoriš da ti je momak bezvredan, da si od njega pametnija i sposobnija, ako se ispradavaš s tim kako ga držiš kući vezanog za šporet ili peglu – ne podižeš svoju cenu u mojim očima. Govoriš mi da si se vezao/la za slabića jer si i sam/a slab/a, i boljeg se plašiš. Govoriš mi o tome koliko si ti patetična i slaba osoba. Ljudi sebi biraju parnjake. Ako si izabereš patetičnog parnjaka, onda si ti još i gora beda.

Znaš?

Jer što bi neko kraj sebe trpeo bezvrednu osobu s kojom se javno sprda. 

I uostalom, sprdači, ajte majke vam prestanite s projekcijama.

Ali dokaz da je svet  zaista lud, jeste i taj što masa nas zaista ne vidi, nije svesna, štagod, koliko sami sebe sopstvenom voljom i odlukom unizujemo.  Koliko se dičimo onim čega bi se pametan stideo, koliko se bavimo trivijalnostima i infantilizmima, koliko smo poslušni kad nas na silu infantilizuju. Do koje mere nas je sramota da ispadnemo budale u društvu jer smo glasno rekli da je car go.

Evo: car je go.

Jel to stvarno toliko teško?

To je bilo retoričko. Znam da jeste. Jer zidovi me slušaju ovde i nemaju pojma šta govorim, ali nejasno osećaju da me trebaju nazvat ludom, i teoretičarem zavere.

Ne znaju zašto trebaju, ali znaju da trebaju.

Znate? Hm?

Onako, nekako duboko u sebi znate? 

Ili mislite da znate? Nekako, kao da ste čuli negde? Nekako, zvuči vam da tako treba? Nekako je ispravno? Red?

Ali nemate pojma odakle vam taj osećaj, jel? Zašto tako osećate, kad vam se prvi put ideja o tome rodila i zašto? Nekako niste u stanju reći kad ste prvi put to pomislili, a ni zašto?

Razumem. Ne jedite se, razumem. O tome i pričam.

Znate?

0