Ništa ne košta

 Pokušaću da objasnim neke stvari s kojima ni dan danas nisam (skroz) načisto, a ako se iko ikada nađe u situaciji da čita, neka mi on objasni bolje.

Do pre par godina radila sam u banci. Dobila sam otkaz na tom poslu kao tehnološki višak, mada je opravdanje bilo da na poziciji na kojoj sam ne dajem svoj najbolji doprinos. Neću sad da ulazim u to što se kompletna banka (na teritoriji cele Srbije) u roku od nekoliko meseci posle mog otkaza, trajno zatvorila, i što su sve moje bivše kolege – bez obzira koliko su na svojim pozicijama bili dobri ili ne – završili na ulici takođe. To je neka skroz druga priča.

Želim reći ovo: kad sam počela raditi u banci, počela sam kao teller, odnosno kao šalteruša. Bila sam blagajnik, štaviše, bila sam glavni blagajnik. To je bila osobina bankarske profesije s kojom nisam imala neki veliki problem. Mislim da moram pobliže objasniti ovo, jer je povezano.

Ja sam introvert, ekstremni, i ne volim nikakve poslove koji me dovode u kontakt s ljudima. Naravno da je bilo mnogo aspekata moje pozicije u banci koji su se direktno sukobljavali s mojom introvertnošću i socijalnom anksioznošću. Međutim, to je još uvek bilo nešto s čim sam se mogla nositi, i što me nije ometalo toliko da svoj posao kao takav počnem zanemarivati.

Međutim, onda sam, mimo svoje volje, “uzdignuta” na poziciju salesa, odnosno a da progovorim ljudskim a ne bankarskim rečnikom, na mesto onoga koji će ljudima uvaljivati kredite.

Zašto kažem “uvaljivati”? Zato što sam o tome uvek tako mislila.

Ja ne volim prodaju, ne nalazim se u tom poslu – što je normalno uzevši u obzir način na koji mi je mozak kalibrisan, i određene fobije kojima sam ceo vek podložna. Međutim, nije sam fakt prodaje bio taj koji me je naterao da zamrzim posao i da sasvim dignem ruke od njega, znajući da ću dobiti otkaz (postojale su određene prednosti usled kojih otkaz nisam sama dala). Problem je bio u tome što sam prodaju u bankarskom sektoru doživljavala kao izuzetno sramnu i nečasnu, i moj stomak to nije mogao svariti.

Sigurna sam, štaviše znam; da ima više mojih bivši kolega koje bi sad rekle: kiselo grožđe. To što u nečem nisi bila dobra, dovelo te je do toga da prezreš ceo koncept. I, donekle se slažem. Ili, tačnije, slagala bih se kad bi te moje bivše kolege i same prihvatile predrasude kojima robuju; a to je da su moje poslove nakon banke mahom smatrali ispod časti i poniženjem. Ja nisam. Štaviše, uglavnom sam sve te poslove smatrala mnogo časnijim nego je bio posao  banci – jedino što se ta “čast” nije ogledala u lepoj odeći, udobnoj kancelariji i snobovštini. Ljudi doživljavaju bankarske službenike od višeg reda; smatraju kako im je upala kašika u med zato što rade taj posao; a to je zato što vide samo vanjštinu: ponavljam, lepu odeću, namirisane kancelarije, štikle, UDOBNOST. Bankarski službenici se ne znoje na njivama, njima klima duva nad glavom celu godinu. Posao koji rade nije fizički zahtevan. Imaju čistačice koje im čiste prostorije, njihove radne stolove, trče im po doručak. Nokti su im negovani, frizure nameštene, šminka na mestu, suknja uska i štikle dominantne. U zemlji u kojoj masa ljudi ide u nadnicu ili leži pod autom tokom ciče zime u ulju i prljavštini; to je zavidan posao. I sram me bilo što pokušavam ikome reći koliko je taj posao loš.

Neću sad pričati o svim psihičkim maltretiranjima kojima ste kao bankarski službenik podvrgnuti jer mi mnogi ne bi verovali, a i oni koji bi, rekli bi: pa šta? Ima i gorih stvari! Pa ŠTA što si bila maltretirana – misliš li da je lakše kopati na njivi na plus 45? Sram te bilo! Imala si posao iz snova, i dozvolila si da ga izgubiš! 

Na stranu to što na neki način smatram da je i rad na njivi na plus 45 bolji. Nećemo sad o tome. Poenta ovog mog mrčenja ovde, jeste moja sramota. Ne, ne sramota što više ne radim u banci; upravo obratno. Sramota bankarsog posla – odnosno, da budem precizna, posla kreditnog službenika.

Ja nikad nisam bila načisto s tim. Nisam se mogla naterati da prodajem stvari u koje ne verujem, za koje, štaviše, mislim da su na direktnu štetu onih kojima prodajem. Moje kolege nisu imale taj problem. Verujem, iz određenih razloga, da im je bilo postavljeno u target da prodaju sprave za mučenje ili načine bezbolnog samoubistva; da oni ni u tome ne bi videli ništa diskutabilno. Moje bivše kolege nisu imale nikakav moralni ili etički problem s tim što rade, i nikako nisu razumeli mene koja je svaki dan pre posla prvo morala da ide u wc-e da povraća.

Moja je socijalna ansksioznost ogromna, i ako ću se boriti s njom, to moraju biti stvari koje smatram stvarno vrednima. To mora biti nešto o čemu ovisi život, ili zdravlje, ili životna sreća. 

To svakako nisu krediti.

Nisam se mogla naterati da flertujem, ulagujem se, laskam, u dupe uvlačim, glumim zanimanje i oduševljenje s ljudima samo zato da bi im prodala nešto što im nikako ne ide u prilog, što će krvavo otplaćivati i usled čega će dolaziti da me proklinju. I ja i moje bivše kolege mnogi smo put bili proklinjani od strane ljudi kojima smo uvalili raznorazne gadosti. Čini se da moje bivše kolege to nije naročito pogodilo. Mene jeste. Meni je ceo taj posao bio odvratan, i smatrala sam da muku koju u njeg ulažem, boreći se sa sopstvenom socijalnom fobijom, nije vredan iste te muke. Posao koji me je terao da ne spavam noćima, i da onda na njega dolazim grogi ili čak i kasnim, posao pre kojeg bih povraćala, posao koji nisam smatrala vrednim tolike muke jer sam znala da će se u par meseci zatvoriti (što se i desilo) – ne verujem da iko treba da nastavi da radi tako nešto.

Smatrala sam da je moj mir bitniji.

Naravno, nisam imala mnogo mira nakon banke; našla sam se u sto problema i napravila sto grešaka od koji neke ni dan danas nisam ispravila i usled kojih me neki i dan danas mrze ili misle o meni s podsmehom i nipodaštavanjem. Ali, deo mira koji sam stekla nakon banke, taj specifičan deo mira koji je direktno povezan s prestankom tog posla; to se isplatilo, i to je nešto čije plodove još uvek berem. Kad god se nađem  nedoumici, ja se setim tog mira. Setim se kako izgleda više se ne buditi sa stomakom u čvoru i povraćati pre ulaska pod tuš. Sećam se kako izgleda više ne trpeti podozrive poglede kolega, njihovo sašaptavanja iza leđa ili čak i otvorene sukobe tokom kojih sam pokušavala objasniti sebe, a koji (pokušaj) niko nikada nije razumeo, niti mu dao ma kakve vrednosti. Sećam se kako više nemam straha otvoriti mail jer me u njemu neće dočekati pet crvenim slovima ispisanih upozorenja o otkazu. Sećam se kako više nikom ne moram na svakih sat vremena pisat izveštaje koliko sam čega prodala, i opravdanja zašto nisam prodala. Setim se kako se više nikad neću naći u situaciji da nazovem nekog telefonom i pokušam mu uvalit štednju, samo da bi mi osoba rekla kako nema leba da jede a kamoli da štedi, ili kako mi više niko neće sedeti preko puta i plakati da mu dam kredit jer nema od čeg da kupi drva za zimu, samo da bih mu ja rekla da mu kreditni rejting nije dobar i da će se morati smrznuti zimus.

Postoji mogućnost da se pravdam, naravno. Postoji mogućnost da svoje psihološke probleme uzimam kao opravdanje što u tom poslu nisam uspela. S druge strane, nije svako pravljen za svaki posao, i ono što neko radi bez ikakve muke, nekog drugog može oterati u samoubistvo. Na nekim poslovima ljudi cvetaju, na istima neki drugi pucaju. Ja sam u banci pukla. Dugo sam pokušavala naći uzroke tome, dok se nisam setila da uzroci i nisu bitni.

Ne krivim se što taj posao nisam nastavila, niti jer sam na njemu dobila otkaz. Mislim, ne krivim se više. Neposredno nakon otkaza, svi meni najbliži otvoreno su me ili prikriveno krivili. Govorili su mi kako je to strašno, kako sam trebala raditi drugačije, šta ću sada, kako je to bio sjajan posao – zar ću se sad spuštati na takve gadosti kao što je konobarisanje?? Govorili su mi da moje psihičko stanje i mentalni sklop nisu nikakvo opravdanje, da sam se trebala “sabrati”, “ojačati”. Govorili su mi da se prenemažem i izmišljam besne gliste.

Mislim da je nepotrebno reći da više ni sa kim ko mi je govorio takve stvari nemam nikakvog kontakta – što nije isključivo u vezi s bankom, ali je banka svakako bila razlog.

Ne znam. Kad pokušam zanemariti krajnju ne-etičnost bankarskog poziva; preostaju mi moji lični problemi. I, s njima sam u redu. U redu je ako nisam bila psihički dovoljno jaka da se nosim s tim poslom. U redu je ako sam zbog svoje psihičke konfuzije taj posao izgubila. U redu je što sam, posle celoživotne socijalne fobije, još bila postala i depresivna i završila na lekovima. 

U redu je ako sam zbog svega toga dobila otkaz. U redu je ako zbog svoje depresije nisam bila u stanju biti najbolji prodavac u banci ikada. Niko DRUGI u istoj situaciji ne bi, takođe.

Ko god mi zamera, u redu je i to. Ko god je smatrao da sam posle tog posla “pala”, u redu je i to. Osim jedne osobe, niko se od mojih bivših kolega nije uzneo ni u čemu. Jedni su postali prodavci od vrata do vrata (inače, najniži vid salesa), neki su počeli da voze kamione. Niko nije postao CEO kakve druge banke ili bilo kakve korporacije. 

Šta god o meni mislili, ajde recimo da i ja mogu reći o njima. mada nije u tome stvar.

Neću se izvinjavati jer mi je loše. Izvinjavala sam se godinama, i jedine reakcije koje sam dobijala bile su da se “presaberem”, “ojačam”, “urazumim”, “opametim”, “odrastem”…

Fala vam i ko me čuo i ko ne. I zabijte si ta mišljenja tamo di sunce ne sija.

Banka je mene puno koštala, i to stvari od kojih se ni danas nisam oporavila. To je jedino bitno.

Košta.

0

Ja sam možda lud, ali nisam blesav

 Neko ko bi prvi put zabasao ovde, stekao bi utisak da sam ludi desničar, srpski šovinista i/ili teoretičar zavere; kao i da mi je prag tolerancije neverovatno nizak. Mnogi bi rekli da imam problem s besom.

Mislim da sam več probala objasniti zašto je to tako. Kao da se sećam da sam već ranije pisala da ovde uglavnom govorim o stvarima koje pronađem nelogičnim ili gadnim, i o ljudima čiji su mi postupci iracionalni; i otud moje počesto burne reakcije. Veoma retko, praktički nikad ne pišem ovde o ma čemu što mi je milo i drago ili u vezi čega sam bolećiva. Ovo sam mesto i napravila upravo da bi izražavala svoj revolt.

Po samom se internetu nema vajde svađati, i tamo čak i ako napišem šta mislim, praktično se više ne nastavljam s budalama, ma koliko oni burno reagovali. Kad imam više toga da kažem, umesto  besplodne svađe tamo, dođem i pišem ovde. Zato bi se moglo reći da je ovo ovde, na neki način, skup mojih prećutanih reagovanja na budale i njihovo lupetanje. 

Stvarno verujem da je internet jedno veliko zlo, isto koliko može biti koristan. Jedno sam vreme, davno, imala ideju kako nije u redu ćutati – jer, ako ćutim ja, ćutiš ti, ćuti Petar – ko će ostati da priča, osim ludaka i bezobraznika? Međutim, krstaški ratovi nisu ni od kakve vajde i ne možete ih voditi po netu. Najposle uvek završite u blatu sa svinjama i posle se lupate po čelu što ste sebi dozvolili toliki utrošak vremena i, naročito, živaca. Po netu idite i gledajte i čitajte stvari koje su vam u životu potrebne, od kojih ćete imati neke konkretne koristi i koje vam neće nameštati živce. Jer, verujte, ništa tamo – kao niti išta u rl – nije vredno vaših živaca. I, čak i ako odreagujete na nešto, nikad  se ne vraćajte da se nastavljate s ludacima i objašnjavate i branite svoje stavove. Niko vas neće slušati, nikog to ne zanima, tamo se ljudi sreću da leče svoj ranjeni (mali) ego i cilj im je samo da dobiju lajkove od drugih ludaka na konto toga koliko su bezobrazluka iz sebe iscrpli i što su pobedili u iracionalnoj bitki koja se samo u njihovim glavama vodi. Vi niste u ratu s ludacima, vi se nemate od čega braniti i zato se nikad ne vraćajte i nikad ne odgovarajte. 

Jer, više ne mislim ono što sam mislila dugo godina. Od vaše pravovaljane osude neće se okupiti gomile koje će preokrenuti i ispraviti svet – verujte mi na reč. Vaša kritika, vaša zdravorazumska kritika ma čega, neće napraviti nikakve revolucije niti doprineti da svet postane bolje mesto. Nemojte robovati takvim tlapnjama. I dalje mislim da trebate reći šta mislite, kad stvarno osetite da bi to trebali – ali nakon toga zatvorite prozor i ignorišite svaku dalju raspravu. 

Možda ste ludi u današnjem svetu u kojem je ludilo postalo nova norma; ali svakako niste blesavi.

2

Opus gluposti, part 2

Mislila sam da će biti kratko, ali jebi ga.


a) igrom slučaja, lično poznajem nekoliko Rusa, i ne volim nijednog. 

Štaviše, istom igrom slučaja, bar tuce ljudi koje znam poznaje lično Ruse; i oni takođe nijednog ne vole. To što sam bolja iskustva imala s Germanima, ne znači da su Germani od Rusa bolji – to samo znači da su fake; i da imaju drukčija merila vednosti koja im ne dozvoljavaju da budu nepristojni s ljudima – ma koliko o njima loše, ili nisko, ili oboje; mislili. 

Rusi o Srbima misle sve što i Germani, samo što (kao i većina drugih Slovena) nisu fake; i blatantno vam u lice pokazuju kako vas gledaju. To je jedino što im priznajem. Ali ih ne opravdava. 

Fakt da si prosto otvoren po pitanju toga koliko neki narod smatraš nižim od sebe; može učiniti da cenim tvoju otvorenost; ali nikako da te volim. Prestanite s tom sramotnom, imbecilnom rusofilijom. Rusi nisu nikakva braća. Rusi su velik i moćan narod, i nikoga ne smatraju braćom, kao i svaki moćan narod; već samo eventualnim poslušnicima i podređenima. Svaka vrsta pomoći ikada došla Srbima od strane Rusa, došla je zato što su Rusi u njoj videli nešto za sebe. Period. Da nisu videli, nikad ne bi pomogli.

Prestanite se blamirati i ljubiti Ruse u dupeta. Ta vam ljubav nikada nije i neće biti vraćena, a u njihovim očima izazivate samo snishodljivost i podsmeh.


b) većina Slovena misli da su Srbi Cigani, taman kao što to misle i Germani. U tome naročito prednjače germanizovani Sloveni, kao što su Slovaci, Česi i Poljaci. Čak i Hrvati imaju veći osećaj bratstva sa Srbima nego će ga ovi gore pobrojani ikada imati. Prestanite se ulizivati “Centralno-evropskim Slovenima”, koji i sami kažu da imaju više toga zajedničkog sa Nemačkom, nego sa Srbijom. Prestanite se blamirati nazivajući ih “braćom Slovenima” i ostalim gluparijama. Odite na neke knjihove sajtove, na neke njihove klipove po yt, i čitajte šta o vama stvarno misle. Još se uvek sećam kako su, posle pada komunizma, dolazili u Jugoslaviju, bedni ko zadnje krpe, siromašniji od čergara i leba gladni. Po našim vašarima i pijacama prodavali su košulje s leđa za “jednu črvenu”. Jel se iko još danas seća TOGA? Jedne črvene? Jedna črvena, koja je mom ocu bila toliko da se predžepa i nađe nešto sitniša? Sitnina koju smo davali i prosjacima po ulici.

Priznajem da su mnogi Jugosloveni išli da ih gledaju ko frik šou, jer tolika količina bede nikad nije bila poznata u SFRJ (ma šta budale mrčile, a mrče najviše oni koji dana nisu živeli u toj državi). Za vreme komunizma, SFRJ je raznoraznim Česima i Poljacima bila Las Vegas, Zapad. Gledali su u nas ko ovce danas u Ameriku. 

Pre neki dan doživim da pročitam kako se neki Poljak vajka da li da dođe na vikend u Srbiju, jer mu je majka rekla da je Srbija zemlja Trećeg sveta. 

Nisam znala bi li plakala ili se smijala, a onda sam se smijala do suza. Toliko o vašoj “slovenskoj braći” i načinu na koji nas oni vide. Toliko o tome kako su zaboravili čak i da su leba prosili po našim ulicama pre samo dvajst i kusur godina. Jer su oni sad, božemoj, EUROPA. Oni su svoje sramote počistili pod tepih, i danas ni svesno ne žele priznati da su ikada ma šta prosili, a kamoli od tamo nekih Cigana s Balkana. Toliko o bratskom saosećanju, koje su im Srbi pružili, onomad. Da bi dočekali da nas danas zovu Bušmanima. 

Što ih, naravno, ne sprečava da prose po Zapadu, radeći tamo najogavnije poslove koje su svakom Nemcu ili Englezu ispod časti.

Bežite od takve “braće” i prestanite ih braćom zvati. Budaletine.

 

c) prestanite se svađati s Hrvatima po netu. Ja sam polutanka, s nekih četvrt hrvatske krvi, rođena sam i rasla u Hrvatskoj ko i svi moji preci; i garantujem vam da Hrvati imaju ogroman “kompleks Srba”. Kompletna se njihova istorija i lingvistika temelji na: kako-biti-drugačiji-od-Srba. To im je polazna tačka u svemu što rade, ali ne iz osećaja superiornosti, već frustracije i duboko ukorenjenog osećaja inferiornosti i blama pred Srbima. Znaju Hrvati vrlo dobro kako su im svi “kraljevi” bili samo mađarski ili nemački vazali, i da nisu bili samostalni maltene od Tomislava devetsto i neke. Ma šta vam govorili, ma koliko vas puta sprdali, ma koliko vas Ciganima zvali – znaju oni jako dobro. Znaju oni i za Nemanjiće, i za Srbe u Prvom svetskom, i da su bili koljači u Drugom. Znaju oni jako dobro da su mnogo više godina proveli u tuđem ropstvu nego Srbi, i, čak i kad više nisu bili robovi – a čemu takođe mogu Srbima da zahvale – opet nisu bili u stanju napravit svoju državu, nego su došli molit Srbe da im pomognu i u tome. 

Ja nisam ludi teoreitačar zavere i ne mislim da su Hrvati prosto pokatoličeni Srbi. Oni su zasebno pleme. Ali, sve što ih danas čini narodom, praktično su dobili od Srba. I, uvek su Srbima zavideli. Poznajem poštene Hrvate koji to otvoreno govore. 

Prestanite se svađati s njima. Sve što im vi možete reći o izmišljenoj istorijskoj veličini, njihovom vazalstvu i grozotama koje su počinili dok su bili fašisti; oni jako dobro znaju. Upravo je to razlog što dolaze na net i podsmevaju vam se – to iz njih govori frustriranost, osećaj duboke nesposobnosti nasuprot Srba. Oni ne mogu da vam oproste jer ste uvek od njih bili bolji.

Prestanite se svađati s tako patetičnim narodom, prestanite se u blatu valjati sa svinjama.


d) prestanite se svađati i dokazivati s Albancima. Iz mnogih razloga vrlo sličnih ovima gore u vezi Hrvata. Hrvati se od Albanaca razlikuju samo po tome što su vekovima bili pod civilizovanijim gospodarima kojima jedinima mogu da duguju što danas nisu divlja plemena ko Albanci. Albanci su najprimitivniji narod Evrope, i jedan od najprimitivnijih na svetu. Faktički ništa nemaju: ni pismenosti, ni kulture, ni civilizacije. Ništa iz sebe nisu izrodili: ni čuvene pisce, ni čuvene naučnike, ni svetske sportiste. Za narod koji je toliko star (a jeste) to je prosto neverovatno, i može se opravdati samo nekim genetskim faktorima. Sve zemlje Balkana, ma koliko male i beznačajne na svetskoj sceni, ipak su nešto učinile što se čak i u belom svetu zna. Svi znaju za Teslu, Pupina, Andrića, hrvatske (i neke muslimansko/bosanske) fudbalere, tu i tamo pokojeg slovenačkog skijaša. I još štošta, da ne nabrajam, sigurna sam da i Bugari imaju ponešto, o Grcima nemojte me zasmijavati. Čak i prokleti Rumuni imaju Drakulu 🙂

Niko ne zna ništa čime su Albanci ikada ostavili traga. I ako i imaju išta slično, to je toliko opskurno da je bukvalno ništa.

Prestanite se spuštati na taj nivo. To vam je isto ko da se uzmete svađati s amazonskim plemenima koja još žive u kamenom dobu, s tim što bi njih vredelo nešto i poslušati. Ne Albance.

To su vam civilizacijske razlike,  doktore.

 

e) kao zaključak za ovaj deo Opusa gluposti, ko boga vas molim prestanite lizati dupeta Nordijcima.

Prestanite tražiti neku poveznicu između nas i njih, čak i ako ih ima. A ima ih. Ali to nema nikakve veze. Ako “braća” Rusi, Poljaci itd o vama misle ko o Ciganima – šta koji moj mislite da mogu verovati Nordijci? 

Svi oni misle da ste Cigani, još i više nego to misle Nemci i Englezi (mada su Englezi maltene tu s njima). Oni ne osećaju ama baš nikakvu povezanost ni sa kim ko nije sa zapada Evrope, a čak su im i neki tamošnji narodi diskutabilni, kao Španci, Italijani pa čak i Francuzi. Ali, ništa od toga nije bitno, jer ima jedan mnogo bitniji razlog da prestanete tražiti ikakve veze između nas i njih.

Pogledajte na šta liče danas. Vi stvarno hoćete da se povezujete s takvim narodima?

Vikinzi su odavno mrtvi, i da danas nešto ustanu, sami bi pobili svoje potomke, od sramote. Zašto im se vi ulagujete? Kako vas nije sramota??

Lično sam zahvalna svakom genu koji nema veze sa Skandinavcima, i lično mrzim svaki svoj gen, koji me nemačkim mostom; s njima ipak veže.  Da mogu da biram, skroz bih se odrekla svoje germanske trećine. Hrvati, ok. Srbi, ok. Rusi, ok. Mađari, ok. Sve njih u svojim genima mogu nekako da progutam.

Nemaca bih se odrekla koliko odmah. Mrzim što delim makar i veoma daleku poveznicu s Nordijcima, i ovu još vrlo blisku s Nemcima. Ne volim što čak i jednim svojim delom pripadam plemenu koje je tim budaletinama na ikoji način srodno. Nordijci su, danas, sramota Evrope; sramota svakog evropskog naroda; sramota ljudske vrste. Mislim umreti od blama svaki put kad bilo šta o njima slučajno na netu čujem ili vidim.

Da li ste normalni? Kome zavidite, s kim bi da se osećate povezano, čime vam imponuju, zašto se upinjete da nađete makar jednu ćeliju koju s njima delite???

Bežite od te kuge i sramote ko đavo od krsta, bežite i ne okrećite se, i ako vas neko pita, negirajte da su oni Evropljani. Jer to nisu. Ne odavno. 

Vi jeste. I oni bi, da im je ostalo iole mozga, molili VAS da se u vašem društvu i s vama krvlju povezani nađu. Ali, tamo više niko već odavno nema ni pameti, ni časti, ni običnog, klot ljudskog razuma. To su narodi dvorskih budala, ignoranata, neznalica i kukavica, plačipičke i slabići povijenih kičmi. 

Naprosto nemojte

Nemojte se sramotiti.

Prestanite, odmah.

1