Ono malo

Ponekad mislim da je moj život dugo vremena bio jedan neprekinut niz izneverenih očekivanja.

Sad, mogli bi pitati, ovi zidovi ovde kojima govorim, pa kakva su vragu bila ta očekivanja, kad nikad nisu ispunjena? Čemu si se nadala? O čemu si sanjala?

Ne, nisam htela biti gospodar univerzuma.

Nikad me nisu zanimali kamioni i avioni. Poštujem novac, ali samo u meri da čovek ne mora strahovati da će ostati bez krova nad glavom ili umreti od gladi. Nikad nisam čeznula da imam zamkove, milione, brendiranu odeću i tašne. Ja sam samo htela miran život.

Izgleda da je očekivati da živiš uz što manje stresa, najneverovatnija želja na svetu. Pre bih došla do zamka u Normandiji.

Naravno, ne krivim druge. Pre sam ih krivila, ali niko ti nije kriv ako si sam budala. Da li zbog načina na koji sam odgajana, da li zbog sredine u kojoj sam živela, da li sam bila previše zaštićena – ne znam. Ono što znam, jeste da sam, odlazeći u svet, sa sobom ponela neke lude ideje kako su ljudi ok, pošteni, ne lažu, ne varaju i na lepo uzvraćaju lepim.

To mi se lupilo o glavu samo tako.

Bila sam vrlo mlada kad sam prvi put napustila kuću, tokom rata. Ja nikakve veze nemam s ovom zemljom, ako zanemarimo zadnjih dvajst i nešto godina koliko u njoj živim. Ja, što bi rekli “moji” Vojvođani, nisam odavle. Nigde u ovoj državi nemam nikakve rodbine, ni bliže ni dalje, i nemam ih, koliko znam, zadnjih jedno petsto godina. Jedni od mojih predaka napustili su ove krajeve s Čarnojevićem ili u to doba otprilike, i nikad se nisu vratili. Svi ostali moji preci su ili Mađari, ili Švabe, ili Hrvati. Niko od njih veze nikad nije imao s ovom zemljom.

U Srbiju sam prvi put došla kroz atare, poljskim putevima, s nepunih šesnaest. Bio je rat, i ja sam došla zajedno s još jednom drugaricom iz gimnazije, iz samo jednog razloga: nisam htela da propustim školsku godinu. Ljudi imaju razne razloge zašto beže od rata. Uglavnom spašavaju živu glavu. Meni u tom trenutku glava nije bila ni na kraj pameti. Ja sam bežala da bih išla u školu.

Posle godinu dana, vratila sam se kući. Rat je prestao, to je sad već bila zvanična država. Onda sam slučajno upoznala momka iz Vojvodine, i udala se za njega. Tako sam došla u Srbiju, tako sam u njoj ostala. Ne računam onu jednu školsku godinu.

Zašto pričam sve ovo? Zato što moj život nije bio šetnja rajskim vrtovima ni pre dolaska ovamo, a nakon toga je postao noćna mora.

To nema veze s ovom zemljom. Slučajno se o njoj radi. Sigurna sam da bih se u istim situacijama nalazila i da nikad nisam dolazila. Ljudi su svugde isti.

Kad sam stvarno napustila kuću i odrasla, imala sam ružičaste naočare nataknute na nos i kroz njih sam sve gledala. Oh, verovala sam da sam vrlo pametna, tada. Verovala sam da ću ja proći bolje. Nisam. U životu sam naučila par stvari, a jedna od njih je da se “nikad” ne govori. Jer, sve što ti “nikad” ne bi i nećeš; po pravilu ti se dogodi.

Bogovi su ljubomorni.

Bila sam naučena da živim i mislim po jus-u: vredno radi, trudi se, nemoj da odustaješ. Budi fin s ljudima i ljudi će biti fini s tobom. Kad ti muško kaže da te voli, neće se predomisliti i ostaćete zajedno doveka. Ako baš ne bude išlo sve kako treba, trudi se više. I više. I još malo više. Budi finija, budi bolja, budi ljubaznija, budi trpeljivija. Oćuti. Izdrži. Pritrpi se.

Stvari će najposle ispasti kako treba.

To je druga stvar koju sam u životu naučila. Stvari ne moraju ispasti kako treba.

Obično ne ispadnu.

Birala sam pogrešne muškarce, donosila pogrešne odluke, govorila kad je trebalo da ćutim i ne mešam se i ćutala kad je trebalo govoriti. Pisala sam kao luda, slala izdavačima (nije bilo neta onda) sve rukom mukotrpno iskucano. Nisam htela da radim, jer sam znala da ima samo jedan posao kojim hoću da se bavim. Obijala sam pragove, kucala na starim pisaćim mašinama dok mi jagodice ne prokrvare (da li ste nekada koristili stare pisaće? Sećate se koliko trebate lupiti slovo da bi se uopšte otisnulo na hartiji?) Ljudi su mi govorili da sam luda. Pravili sprdačinu od mene iza mojih leđa kad me je (prvi) muž varao. Govorili kako sam čudna i arogantna i gledali me podozrivo ništa mi ne verujući, čak i kad sam se trudila uklopiti u plemenski život na koji nisam bila svikla i s kojim sam se prvi put srela (odlasci na slave, porodična druženja, kafe s komšinicama – uz ogovaranja, spletke, svađe, tuče i turbo folk). Nisam odustajala. Trudi se i budi uporan, i na kraju će sve ispasti kako treba. Znaš?

E pa nije tako.

Priznajem, evo, na sopstvenu sramotu, da sam se bila prodala u nekom trenutku. Pristala sam i na slave, i na ogovaranja, i na spletke, i na to da mi se ljudi smeju iza leđa, i na turbo folk. Sve sam oćutala. Par puta kad sam se požalila majci, od nje sam dobila nauk koji sam odavno svladala: izdrži. Sama si se upetljala, i sad plivaj kako znaš. Pod krovom pod kojim sam rasla, nije se odustajalo, pa makar vas to života koštalo. Poseješ, pa žanješ. Nema bega iz toga. Beg je sramota. Beg je slabost.

Nema gore sramote od toga – biti slab.

Čovek se pozna po tome koliko je u stanju da istrpi.

Onda sam jedan dan samo pukla.

Bile su mi potrebne godine, i drugi brak, ali sam najposle pukla.

Pitala sam se: šta si ikada htela, zapravo? Kad sam se pretražila, počela sam se smejati. Jer, to što sam htela, bio je prost, miran život u kojem živim u malom stanu, kuvam za neposrednu porodicu, muža i dete, s njima zajedno ručam, i ne brinem šta ću jesti sutra. To je bilo sve. Odjebi čak i pisanje – to je bilo sve.

To je bukvalno bilo sve.

Ali, tražila sam, previše. Jer, da bi imali samo to malo, morate, kao prvo, imati svoj sopstveni krov nad glavom. Morate imati posao. Morate imati muža/muškarca koji vas neće lagati i varati, ili (drugi) neće biti do te mere frustriran da svoje slabosti leči na vašoj koži. Morate biti zadovoljni svojim životom, da sopstvenim frustracijama ne bi učili rođeno dete. To nije tako jednostavno kako se čini. Znaš?

Osim toga, odustajanje nije slabost. Napuštanje nekoga ili nečega što vas unesrećuje, ne znači da  ste manje čovek.

Poenta života nije trpljenje.

To nije lako. To nije malo. Od života sam, izgleda, očekivala previše. Krov nad glavom, samo svoj, partnera koji vas iskreno voli, slobodu da pišete pa makar ni dinara ne zaradili. Naspram toga, brendirane tašne i redovni manikir su sprdačina. Ma šta, onaj zamak u Normandiji je sprdačina. Većinu ako ne i sve te zamkove naseljavaju ljudi koji nikad nisu imali to malo.

Kad sam to shvatila, prestala sam se smejati, i počela lečiti. Terapijom i tabletama sam pokušavala zalečiti otvorene rane uzrokovane saznanjem da sam tražila tako malo.

Zvuči blesavo, jel?

Zvuči ko sprdnja. U doba kad devojčice žele da “pokore muški patrijarhalizam”, da se “izbore za rodna i sexualna prava” – ili, s druge strane, da budu Kim Kardašijan, komplet s njenim parama i dupetom – ja ovo zovem “malo”?

Ok.

Šta vi imate od vašeg više?

Ličnu sreću? Ne pričam o miru u svetu. Pitam vas konkretno. Šta vi imate od toga? Šta imate od toga da se sutra probudite kao nuklearni fizičar, najčuveniji feminista na planeti, Kim Kardašijan lično? Kako će izgledati vaš lični život? Da li ćete imati svoj mir, svoju privatnost, slobodu da baš sve uradite kako vama paše? Da li ćete imati osobu kojoj verujete da će biti uz vas do smrti, podržavati vas kroz ma koje muke prolazili, bolesti, nesreće, starost? Da li ćete imati zdravu, sretnu decu naučenu da sutra odu od vas i budu svoji, i zadovoljni, ljudi?

Da li ćete biti u stanju zorom posmatrati sneg kako bešumno pada, ispijajući kafu sa zrnom cimeta, uviđajući kako je nebo čisto jutros kao oprano staklo?

I osećati mir, onaj mir koji ni bogovi ne poznaju ali ga ponekad daruju?

Ako hoćete, ja se izvinjavam. Izvinjavam se na tome što sam nisam dovoljno woke, što nisam dovoljno uporna, što nakon jednog izdajstva odmah odlazim od ljudi, što sam isključiva, što sam shvatila da je život previše kratak. Što vaše vrednosti nisu i moje.

U stvari, ne. Na tome vam se ne izvinjavam.

Jutjub je pun infulensera koji snimaju svoje nervne slomove jer su počeli gubiti folovere na Tviteru ili Instagramu. Ono što pokušavam da radim, da pišem – moj način da imam folovere –  niko ne čita. Devojčice bljuju u kupatilu posle ručka kako bi imale 40 kila s krevetom. Ja imam 57, i moram da skinem još dve. Juče sam pila toplu čokoladu i jela kinesku hranu. Nisam bljuvala.

Ne zanima me vaše više.

Ne zanima me kojim ćete me imenom zvati.

Ne zanima me šta ćete mi govoriti iza leđa.

Ne zanima me što vas neću imati za prijatelje, ili folovere.

Uopšte me ne zanima šta mislite.

Hoću samo svoje malo.

2

Dom, 20

Božić je bio snežan i leden. Shannon ju je ostavila da prespava pola prepodneva pre nego je Rory upao u sobu. Vikao je:

-Pokloni, Tanja!..

Nakon obilnog Shannoinog ručka, odvela je blizance na spavanje i još se malo igrala s Roryjem, sve dok Hamish nije ušao i rekao:

-Dosta je, Rory. Božić je i Tatjana ima slobodno.

Rory se namrgodio, ali onda je Hamish seo za igrice na kompjuteru, pa je otrčao za njim. Gledajući kroz prozor na ulicu, Tatjana je čula Shannon za svojim leđima.

-Sve je zavejano. Misliš li da je pametno da ideš gore do Kuće?

McGonagallovi su, naravno, znali gde ona odlazi svako poslepodne tokom svojih slobodnih dana.

-Obećala sam Morag.

Shannon se nasmeši. Bila je slaba na decu, iz kojeg ih je razloga rodila troje. Tatjana joj je pričala kako je Morag slatka i pametna, i sasvim je malo reči imala za njenog oca. Iz nekog razloga, Shannon nije ni insistirala. Sad je rekla:

-Čula sam da su se juče vratili. Angus je bio u gradu. Da sam ja McIntosh i čuveni pisac, Božić bih provela u Londonu. Ali imam troje dece i lenog muža. Šta tebe sprečava?

Tatjana prevrne očima.

-Kojeg bih vraga radila u Londonu na Božić?

-Šta si radila pre nego si se zakopala ovde s nama?

-Spavala.

-O bože. Šta se desilo s današnjim generacijama? Spavati na Božić!

-Misliš li da je moj život pre Škotske bio krcat ludim pijankama i razuzdanim seksom?

Shannon je vragolasto gledala u nju.

-Neko kao ti? Ne smem ni da pomislim šta si ti sve počinila u životu, Tatjana.

-I nemoj. Tvoj uski škotski mozak nikad to ne bi bio u stanju podneti.

-Oh, ne trudi se. Zapravo ti ni reč ne verujem. S takvim stavom, verovatno si zaista išla na spavanje čim omrkne. Ti si žalosno protraćen materijal, devojko.

-Laska mi tvoja zavist, Shannon McGonagall. Verujem da ne bi bila tako rečita da je Hamish u blizini.

Shannon raširi oči.

-Hamish? To je nešto što mu govorim svakog dana bar dva puta.

-Licemerno. On te nije puškom priterao za oltar.

-Da, ali jeste bebom.

-Bebom?

-Bila sam tri meseca trudna s Roryjem kad smo se venčali.

-Oh! Šta se desilo s poštenim devojkama iz provincije? Seks bez crkvenog blagoslova!

-Ne palacaj mi tim račvastim jezikom. Svakako sam morala proveriti šta kupujem, zar ne?

Tatjana se smijala.

-Nadam se da se nisi pokajala.

Shannon oholo reče:

-Volela bi da znaš, je li?

-Uopšte ne. Ne cenim mnogo britanske ljubavnike.

-Nego šta? Slaba si na latino zavodnike?

-Fuj. Upravo se ježim nauljene kose. Volim da je muško, pa, muško. Tvoj te čovek treba zgrabiti za kosu, odvući u pećinu i kresnuti tako da posle toga umreš.

-I razbiti ti zube ako pogledaš drugog momka u pubu. Skroz si nezrela.

-Ne gledaš druge momke u pubu ako kraj sebe imaš pravog muškarca.

-To idi pa reci njemu. Mačo blesani ne rade razliku između onih koje ti gledaš i koji gledaju tebe.

-Ne razumeš ama baš ništa. Uzaludno je pričati o ovoj temi s tobom, gusko.

-Opisala si mi klasičnog muškog šovinistu!

-Opisala sam ti muškarca s inicijativom. Što je golema razlika, kao nebo i pakao. Mačoi su nesigurni i frustrirani. Muškarci s inicijativom su savršeno sigurni u sebe.

Shannon ju je gledala. Ona uzdahne.

-Jedini je problem što ih je teško naći. To je razlog što sam slobodne večeri uglavnom provodila spavajući. Sama. Hoću ravnopravnog takmaca. Nekog ko će mi imponovati.

-Nekog ko će imponovati tebi?..

-Zaveži.

-Ko bi taj morao da bude? Jedan s egom toliko velikim da ne uspeva proći na vrata?

-Ne. Samo jedan s egom većim od mog.

-O tome i pričam.

-Oh, odlazim. Nisam plaćena dovoljno da bi me još i vređali.

-Ne žuri nazad. Ponesi ključ i, što se mene tiče, možeš baš i do jutra.

Bio je to jedini komentar koji je Shannon imala na Angusa McIntosha za cele nedelje. Ali pogledavši je, Tatjana shvati da bi itekako imala šta za reći, samo kad bi joj se htelo.

Iz nekog razloga, nije želela čuti ni reč na tu temu.

1

Dom, 19

Tatjana je slegla ramenima.

-Na davnu istoriju pre civilizacije. Na mir i tišinu duboke šume. Na šume. Na gust sneg noću. Na irsku narodnu muziku i legende. Tek progledale kučiće ostavljene na ulici u kartonskoj kutiji. I na Tolkiena.

On ju je ćutke posmatrao dok je govorila. Onda se nasmešio:

-Tolkiena?

-Da. Kod kuće sam imala Gospodara prstenova, ali je izgoreo zajedno s pola mog rodnog grada. Planirala sam da se u Engleskoj jednom častim luksuznim izdanjem, znate, onim s originalnim ilustracijama. Ali to je uvek bilo van mojih finansijskih moći. Kraljevske se knjige ne štampaju za imigrante.

-Knjiga je puka pisana reč. Priča je ono što vredi, ne skupocena hartija.

-Tačno. Zašto se vaše knjige ne štampaju u džepnom formatu, gospodine McIntosh?

-Nemam pojma. Možete da kontaktirate mog izdavača, ako vas baš zanima.

-Zar vas ne interesuje kako vaše knjige izgledaju?

-Ne interesuju me moje knjige nakon što ih završim.

-Ali neka literatura zavređuje da bude u skupim koricama.

-Pripadnici nekih srednjevekovnih kultova su smatrali da bi određene knjige trebale biti uvezane u ljudsku kožu. I nacisti su razmišljali o tome. Ali što se mene tiče, korica uopšte ne mora biti.

-Kruna mora da stoji na jastuku od damasta.

-Ili prestaje biti kruna?

-Zar nisu vaše reči da ljude treba staviti tamo gde pripadaju?

-Ljude, miss Petrović. Ne knjige. Da li smatrate knjige važnijim od ljudi?

-Licemerni ste. To je vaša teorija, ne moja.

-Ja ne marim za ceo ljudski rod. Ali do nekih njegovih pripadnika mi jeste stalo.

Nasmijao se.

-A vi ste svakako snob. Zašto bi Tolkien bio u luksuznom povezu, ili kruna na jastuku od damasta? Zato što se to podrazumeva?

Ona se malo uvredi.

-Andersen kojeg ste kupili Morag dopire mi do kolena. Koštao je pravo bogatstvo, pretpostavljam.

-Ali Morag je dete. Nju je još uvek moguće zaslepeti sjajem.

-Što ne zadire u bit Andersena kao takvog.

-Tačno. Zato su skupe ilustracije bespotrebna budalaština.

Ona hladno reče:

-U redu. Snob sam, i imam određene trivijalne nazore. Ali baš me briga šta vi o tome mislite.

-Potpuno se slažem.

-Pitali ste me na šta sam slaba. Na šta ste vi slabi, osim na svoju ćerku?

-Na mir sobe. I na ovo ostrvo. Nikad ne bih živeo nigde drugde.

-Rekli ste mi da niste patriota.

-I nisam. Svakako ne u smislu onoga što Škoti smatraju za patriotizam.

-Ali to je možda balast velikih porodica. Aristokrate imaju drukčiji stav spram zemlje.

On je zablesne onim svojim savršenim zubima mladog i snažnog muškarca.

-Koliko aristokrata poznajete, miss?

-Znam vas.

-Ne bi se baš reklo da sam ja tipičan primer, zar ne?

-Gluposti. Zato što ne sedite u zamku koji se nedeljom otvara za turiste? Vi ste direktan potomak gospodara. Svakako mi nećete reći da vam krv nije plava?

-Krv je krv, gospođice. Svaki čovek krvari crveno kad ga posečete.

-Poštedite me. Odrasla sam u zemlji koja je imala pedeset godina besomučne propagande o jednakosti. Naše je plemstvo poklano još pre nego su mnoge loze ovde i ustoličene. Ali ono što sam ja uvek mislila o tome, jeste da se nasleđe ne može zanemariti.

-Zar zaista? Mislite li da ljude određuju njihova prezimena?

-Ne. Mislim da ljudi od svojih očeva nasleđuju određene predispozicije. Od vas zavisi šta ćete s tim napraviti.

On ju je neobično posmatrao.

-Nemate baš nazore tipične za 21. vek i urbanu mladu devojku.

-Rekla sam vam da sam raritet, zar ne? Verujem u neke temeljne, tradicionalne stvari. U poštenje, obraz i datu reč. U viteštvo. U podele na muške i ženske uloge na ovome svetu. Muškarci i žene se razlikuju, šta god feministkinje volele čuti.

On se nasmije.

-To svakako ne bi volele da čuju.

-Možda je slučajnost, ali sve feministkinje koje sam lično znala bile su ružne, brkate muškarače; ili duboko frustrirane. Žena podiže revoluciju kad muškarci za nju ne mare.

-Nema besa u paklu do besa prezrene žene? Je li tako, gospođice Petrović?

Slegnula je ramenima.

-Ericu Jong je ljutila teorija o snazi iza prestola. Zato se udavala četiri puta i pisala besne knjige o razočaranjima i muškim izdajstvima. Ali žena jeste snaga iza prestola. Ne vidim zašto bi to ikome bio problem. Tako ovaj svet funkcioniše: muškarci poseduju, a žene vladaju.

On se ponovo nasmije.

Sad zvučite kao feministkinja.

-Ne. Zvučim kao moja baba kod koje je bio novčanik i ključevi od kuće. Nekada su žene bile mudrije. Nisu nadizale galamu jer su znale da su one stub društva.

-Teorija o boginji majci?

-Civilizacija je napravila haos u ljudskim glavama. Volela bih da sam se rodila u jednostavnije vreme.

-Ali i sa ovim se sasvim dobro snalazite.

Ona ga pogleda.

-Mislite? Izbeglica sam u ksenofobičnoj zemlji. Nemam stalno zaposlenje niti sigurnost bilo koje vrste.

-Ali imate pamet i jezik.

-Utoliko gore. Od izbeglice se ne očekuje da bude mnogo vispren. Ako Englezi išta mrze, onda mrze da im stranci pokažu da mogu sve što i oni, kamoli bolje.

-Međutim, sad ste u Škotskoj. Možda nađete da smo drukčiji od Engleza.

Ona veselo reče:

-Nabusitiji, naprimer? Bahatiji?

-Možda. Ovde ljudi nisu naročito trpeljivi.

-Šalim se, gospodine McIntosh. Englezi mi se ne sviđaju. S mojim nasleđem, Kelti su kudikamo prihvatljiviji.

-Jeste li i vi plah narod?

-Mi smo jedini narod koji je ratovao u Evropi posle Drugog svetskog rata. “Plah” je preblag izraz.

-Ne zvuči kao da ste mnogo ponosni.

-Nisam. Temperament je jedno, ali započinjati ratove u današnje vreme mogu samo budale.

-Amerikanci ratuju po celom svetu.

-Ali ne u svojoj kući. Oni su beskrupulozni, ne budale.

-Nekako sam imao utisak da ste vi patriota, gospođice Petrović.

-Niko ko ode na zabačeno ostrvo u Škotskoj nema se pravo tako nazivati.

Nasmijala se.

-Izgleda da smo deficitarni s patriotizmom pod ovim krovom. Ali pretpostavljam da su vaši preci to odradili i za vas.

-Zar niste rekli da plemstvo drukčije gleda na zemlju?

-Na državu. Ne sumnjam da su vaši preci srčano branili ovo ostrvo kad je situacija to zahtevala?

-Zaista jesu.

-Plemstvo se vezuje za svoj posed, ne za nacion. Možda zato vi danas ne marite za to što ste Škot. Umesto toga, marite za ovo ostrvo, kao i svi McIntoshi ikada.

Pogledala je na sat.

-Kasno je. Hoćete li se dugo zadržati u Londonu, gospodine McIntosh?

-Ne.

-Lepo. Onda ću brzo videti Morag, odmah posle Božića.

-Zašto posle? Pretpostavljam da ste za Božić slobodni.

-Da, ali McGonagallovi su mi kao porodica. Otkad sam počela da radim za njih, svaki sam Božić provodila pod njihovim krovom.

-Ne želim da vam remetim navike. Ali znam da bi Morag bilo drago da vas vidi za Božić, ukoliko nađete vremena. Nadam se da to ne smatrate prevelikom drskošću?

-Naprosto sam mislila da je Božić porodični praznik i da biste ga voleli provesti sami s Morag.

-Ne mislite valjda da bih vas u tom slučaju zvao?

-Ne, naravno. Ne vi.

-Nisam mnogo uljudan čovek, gospođice Petrović. Pogotovo ako se to kosi s mojim ličnim željama i navikama.

-To mi je savršeno jasno, gospodine McIntosh. Pretpostavljam da vi sve uređujete tako da vam odgovara.

-Svako bi pametan trebao. Do viđenja, miss.

Ona mu okrete leđa i ode bez pozdrava.

0

Dom, 18

Otišli su u kuhinju i tu je Tatjana nelagodno sela za šolju čaja.

Odavno se prestala osećati nelagodno s ljudima. Tokom izbeglištva, bila je prisiljena razgovarati sa svakojakima. Naučila se da pronalazi teme, popunjava ružne rupe ćutanja ćaskanjem. S najvećim se brojem ljudi mogla naći zajednička tema, pa makar i ona ofucana, o vremenu. Ono što je čoveka činilo lošim sagovornikom, bio je nedostatak dobre volje.

S Angusom McIntoshem se svakako imalo o čemu razgovarati. Bio je pametan i obrazovan, i znao govoriti. Ali nikad nije bila sasvim sigurna da on želi pričati s njom, i zato se gotovo uvek osećala pomalo kao uljez. Osim toga, ovo je bila njegova teritorija. Imala je dojam da bi bila puno hrabrija da se nisu neprekidno sretali u Kući, aristokratskom domu njegove porodice. Ali, s druge strane, možda čak ni neutralni teren ne bi imao ništa s tim. Možda bi ona bila napeta i kad bi on došao u njenu kuću.

McIntoshi su vekovima ovo ostrvo smatrali svojim dvorištem. U krugu od nekoliko stotina milja nije bilo mesta na kojem Angus McIntosh nije delovao, i osećao se, kao gospodar. Ona pomisli: volela bih ga videti u Londonu. Onda bih znala imam li se uopšte čemu nadati pri kontaktu s ovim čovekom. Ako je Angus McIntosh autokrata i u Londonu, onda toj stvari zaista nema pomoći.

Dok je prilazio stolu, imala je utisak da se kameni pod ugiba pod njegovom gorostasnom težinom, i da se zidovi razmiču kako bi mu napravili mesta. London? Ne bi London imao ništa s tim, glupačo. Uzdahnula je.

On upita:

-Ima li nekakav konkretan razlog zašto izgledate tako utučeno?

Ona pocrveni.

-Oh, ne.

-Ne umete da lažete, gospođice Petrović.

-Pravi bi se džentlmen pravio nevešt.

-Pravoj se dami ne bi poznalo.

-Šta to?

-Koliko joj je mrsko mesto na kojem sedi.

Nasmešio se.

-Ili čovek s kojim sedi.

Ona iznenada oseti stid.

-Niste mi mrski, gospodine McIntosh. Pretpostavljam da moja nelagoda uopšte i nema veze s vama.

-Svakako. Ja zaista nemam ništa s tim što je vama neugodno. Radim li šta da bi se tako osećali?

-Ne.

-Onda pretpostavljam da naprosto ostavljam takav utisak.

Ona to oćuti. On vedro reče:

-Vidim da smo na pravom putu. Ali mene ljudi inače smatraju neprijatnim. Verovatno je do načina kako se mrštim i gunđam u bradu.

I protiv volje, ona se nasmije.

-Zapravo je do vaše visine i snage, gospodine. I toga kako držite ramena i glavu. Verujem da kad uđete u prostoriju ljudi mahinalno pomisle: kralj je stigao… Čovek nesvesno povezuje fiziku nadmoć s autoritetom.

-To je pagansko verovanje.

-Nekome od dva metra visine i pesnicom koja bi bila u stanju razlupati stolove i glave, svakako je lako da se time sprda.

On se nasmije.

-Oprostite. Nikako mi nije namera da vas plašim, miss.

-Priznali ste da ste me namerno plašili.

-Ali svakako ne fizički?

-Oh, to ne.

-Što nam nije od naročite pomoći. Hajde da vidimo jesam li sposoban za bolje.

Ona trepne.

-Za bolje, gospodine McIntosh?

-Imamo dovoljno vremena, a ja kuvam vanredan čaj – za šta i usprkos izostanku bilo kakve pohvale s vaše strane znam da niste mogli prevideti.

Ona se smijala. On nastavi:

-Ovo bi mogla biti ugodno iskorištena prilika. Kažite mi, gospođice Petrović, šta volite?

Ona je još uvek bila nasmešena, ali je na njegovo pitanje podigla obrve.

-Šta volim..?

-Upravo tako. Na šta ste slabi?

0

Dom, 17

Sad se njen život odvijao na dva koloseka. Boravila je pod krovom McGonagallovih smatrajući se velikim delom članom te porodice, ali je jedan dan nedeljno odlazila u Kuću, osećajući kako joj se sve više uvlači pod kožu. Posmatrajući iz najveće uopšte zamislive blizine, uvidela je da su mnoge predrasude spram Angusa McIntosha i njegove ćerke bile samo to, predrasude; i da je istina još daleko od nje, ukoliko je ikada i uspe doseći. Nije mnogo viđala Moraginog oca tokom svojih poseta, međutim, kad je bio sa njima, ponašao se kao džentlmen, i ona mu nije mogla naći nikakve bitnije zamerke. Kako je vreme prolazilo, naučila je da ne prima lično njegovu distanciranost. Usprkos tome što mu je jednom nedeljno po nekoliko sati boravila pod krovom, Angus McIntosh se držao strancem gotovo isto kao i pre. Nije se ispostavilo kako je, zapravo, srdačan i otvoren. Međutim, svakako nije bio ni kopile.

Ma kakvi razlozi naveli Angusa McIntosha da se drži svog sopstvenog sveta i od sebe tera svakog ko bi u taj svet pokušao ući, on nije bio zao. Niko ko se tako ponašao spram svog deteta nije mogao da bude zao. Zbog njegovog i Moraginog odnosa, Tatjana mu je bila u stanju oprostiti maltene svaki ispad koji bi počinio pri kontaktu s njom.

Morag je mnogo volela oca i svakako je imala razloga za to. S njom nikad nije bio hladan i nadmen. Retko je šta bilo dovoljno dobro za Morag. Ali, koliku je god pažnju Angus McIntosh ispoljavao spram svoje kćeri, to je svakako bilo obostrano. Jednom kad je došla, Morag joj je otvorila vrata. Uzela je za ruku i povukla preko praga, istovremeno stavljajući prst na usta. Rekla je:

-Psst, gospođice, tata piše.

Povela ju je na sprat prema svojoj sobi i u hodniku pokazala na jedna vrata. Šapatom je objasnila:

-To je tatina radna soba. Danas moramo da budemo jako fine, jer tata ne voli galamu dok radi a kad izađe, onda je obično jako nervozan.

Uzdahnula je kao da ima bar dvadeset godina više.

-To pisanje knjiga je jako ozbiljan posao, miss, i zato je tata tako mrgodan čovek. Ali ljudi ne shvataju da je to samo zbog njegovog posla.

Otišle su u Moraginu sobu. Tatjana je pitala:

-Je li ti drago što je tata poznat pisac, dušo?

Devojčica je izgledala kao da malo razmišlja o tom pitanju. Onda je rekla:

-Imamo puno novaca, i zato mogu da dobijem lepe haljine i igračke. Ali meni to ne bi bilo bitno ako bi tata bio nesretan. Da li znate da je tatina porodica nekada bila mnogo bogatija nego što smo mi danas?

Dodala je poverljivo, i kao malo srameći se:

-U školi nam učiteljica priča o škotskoj istoriji, i onda često pominje tatinu porodicu. Jednom smo ceo čas slušali o klanu McIntosh, bilo me je tako stid… Ali to je zato što su McIntoshi vladali ovim delom zemlje dugo vremena, i njihovo je ime u mojim školskim knjigama. Videli ste zastavu sa grbom iznad kamina u trpezariji? To je zastava tatinog klana. Ali on kaže da sve prolazi, i slava i bogatstvo. Devojčice u školi misle da sam ja jako uobražena jer mi je tata McIntosh, a to isto misle i ljudi na ostrvu za mog tatu. Ali mene baš briga za to. Ja samo volim kad je tata sretan.

Tatjana je gledala u nju. Morag obično nije tako mnogo pričala. Činilo se da joj je ova tema vrlo bitna. Rekla joj je:

-A tata je sretan kad piše?

Morag raširi oči.

-O, jako, miss. On kaže da voli samo dve stvari na svetu: mene, i pisanje. Zato se ja trudim da budem vrlo dobra i ne gnjavim tatu, jer ga pisanje mnogo umara. On voli da piše, ali to nije tako jednostavno kao što izgleda.

-Znam, draga. Ljudi misle da nema puno pameti u tome što neko sedi i piše knjige, ali to je često težak i ozbiljan posao, baš kako si rekla.

Nasmešila se.

-Da li voliš ići s tatom u Edinburgh ili London kad on mora zbog posla?

Morag odmahne glavom.

-Ne baš. To su veliki gradovi. Ima tako puno galame. I svi ti ljudi… Tata mrzi London. Što mi je drago jer mi se ne bi sviđalo kad bi odlučio da tamo živimo.

-Voliš ostrvo?

-Najviše na svetu. Kad porastem, moraću da idem u školu u neki veliki grad, kao što je i tata morao. Ponekad me je jako strah. Zar vas nije bilo strah da živite u Londonu, miss?

-U početku. Dok nisam došla u Englesku nikad nisam videla tako veliki grad. U mojoj ih zemlji nema.

-Je li vaša zemlja lepa?

-Nekad je bila.

-Da li je mnogo drugačija od našeg ostrva? Tata kaže da je vaša domovina daleko, čak tamo na Kontinentu. Nikad nisam bila na Kontinentu. Tamo je toplije jer često sija sunce i ima mnogo lepog cveća koje ovde ne raste. Da li u vašoj zemlji ima cveća, miss?

-Oh, da. Ima cveća, i velikih reka i šuma. Ponekad sneg sve zaveje, kao i ovde, ali su zime obično toplije i kraće traju.

Morag tiho upita:

-Dali vam nedostaje, miss?

Tatjana se nasmeši.

-Ne mnogo, draga. To više nije zemlja u kojoj sam odrasla. Mnoge su se stvari promenile, i ljudi su drukčiji.

-Ne mogu da zamislim da se naše ostrvo promeni. Ali sigurno ni vi niste mogli kad ste bili kao ja.

-Zaista nisam.

-Možda vam zato nije smetao London. Kad više niste toliko voleli svoju zemlju, mislim.

Tatjana je zamišljeno posmatrala pametne plave oči sedmogodišnje devojčice.

-Znaš, Morag, mislim da si u pravu. Otišla sam iz svoje zemlje jer je u njoj bio rat i znala sam da se verovatno više nikada neću vratiti. Zato sam se morala privići na London.

-Strašno je kad se ljudi ubijaju, zar ne, gospođice? Tatina je porodica bila u mnogo ratova. To je moralo biti užasno i meni je drago što je prestalo. Ponekad razmišljam kako je dobro što se nisam rodila u prošlosti, kad su McIntoshi bili moćan klan. Onda bi tata sigurno stalno išao u neki rat, i ja bih se strašno plašila da mu se nešto ne desi. S kim je vaša zemlja ratovala, miss?

-Zapravo ni sa kim. To je otprilike bilo kao kad su ovde klanovi nekada ratovali između sebe.

-To je još gore nego kad se zemlja bori s nekim ko hoće da je pokori.

-Jeste, ali svaki rat je loš, Morag. Samo budale ratuju.

-To i tata kaže.

Morag se poverljivo nagne ka njoj.

-I on misli da su McIntoshi bili budale jer su stalno išli u ratove zbog zemlje ili s Englezima. Hvala bogu što više nema nikakvih McIntosha osim nas dvoje. Tata bi bio u stanju da im to kaže u lice.

Tatjana se nasmije. Morag je ozbiljno vrtela glavom.

-Tata nikad ne pazi šta priča. Uopšte ga nije briga hoće li se ljudi naljutiti. Ali on time ne misli ništa loše, miss. Kaže mi da ljudi ne vole da čuju istinu. Mislim da ga zato smatraju toliko strašnim, jer on uvek govori istinu.

Još je uvek izgledala zabrinuto.

-Ti se ne slažeš s tim, Morag?

-Ja mislim da ljudi nekad nešto treba da prećute. Tatin je problem što nikad neće da prećuti. A to onda ljuti ljude.

-Tačno. Međutim, to je onda obično problem tog ko se ljuti. Naprimer…

-Žao mi je što prekidam ovaj poverljivi razgovor, ali Morag je odavno trebala u krevet.

Njih se dve uplašeno osvrnuše.

Sedele su na debelom tepihu Moragine sobe, okrenute leđima otvorenim vratima, a tamo je na pragu stajao Angus McIntosh, oslonjen ramenom o dovratak i skrštenih ruku. Delovao je kao da već satima tako stoji i sluša ih. Rekao je:

-Poslepodne idemo za London, a Morag bude umorna ako ne spava pre puta. Zar ne, Morag?

Devojčica reče:

-Oh, da. To je jako dalek put. Ja sam kriva, tata. Zaboravila sam reći gospođici Petrović za London.

Tatjana je poljubi i reče:

-Lepo se provedi u Londonu, Morag.

-Čekaću vas sledeće nedelje. Nećete zaboraviti da dođete?

-Ni slučajno.

Dete se ozari, a njen otac reče:

-Imam dole sačuvanu šolju čaja za vas, miss.

-Ali zaista ne bih…

Morag je uhvati za ruku.

-Morate popiti čaj s tatom. On tako retko pije čaj s odraslima, zar ne, tata?

-Hajde u krevet, Morag.

-Da, tata.

Oboje su se smešili, gledajući jedno u drugo.

Morag je ponekad znala izvesti slične psine. Dešavalo se da navodi Tatjanu na razgovor sa svojim ocem ako bi se on našao s njima u sobi, i da ih vešto ostavlja same ako bi razgovor počeli. Morag je bila veoma ljupka, tako da Tatjana nije bila sasvim sigurna da je donela pravi zaključak – bilo je teško poverovati za nekog toliko slatkog da radi smicalice. Međutim, ona je definitivno bila i natprosečno bistra. Sasvim je očigledno smatrala svog oca usamljenim. Škrte i nabusite ponude koje joj je Angus u retkim prilikama činio, Tatjana je verovala da Morag usrdno pokušava anulirati sopstvenim trudom i ljupkošću. Ona je želela da Tatjana i njen otac uspostave dobar kontakt. Imala je samo sedam godina i bila je najbrižljivija ćerka koju je u svom životu videla.

Ali Morag verovatno nije uviđala koliko joj je trud uzaludan. Angus McIntosh sasvim sigurno nije bio nesretan. Njemu je njegova osama potpuno odgovarala. Ništa joj na svetu nije bilo dalje od ideje o Angusu McIntoshu koji se druži s ljudima.

0

Ajd nemoj majke ti

Ima već mnogo godina – i pri tom ne preterujem kad kažem: mnogo – kako sam se izolovala u rl. Počelo je s mojim prethodnim brakom, hoću reći, zbog situacije u njemu (svašta je u mojem životu počelo s mojim prethodnim brakom). Sad ne bih da ulazim u detalje, možda jednom.

Elem. Zidovi kojima se ovde obraćam, jako dobro znaju da mi izolacija nije problem. Ja sam ekstremno privatna i zatvorena osoba, do neke mere čak i mizantrop. Ljudi ne da mi ne trebaju, nego ih – u celini gledano – uopšte ne volim, da ne upotrebim kakvu težu reč. Nemam nikakvih prijatelja, ni bliskih ni poznanika, nikome ne odlazim i niko mi ne dolazi u kuću, goste ne trpim, s ljudima na ulici ne započinjem nikakve, makar i najtrivijalnije, razgovore. Najviše što volim, to je da budem u svoja četiri zida, i sama. Nemam nikakav problem sa samoćom. Ne pamtim da sam je ikada u životu osetila, kamoli od nje patila. Patim kad sam prisiljena otići među ljude, ne kad sedim sama kući.

Da budem poštena, to nije nešto što je, mislim moja potreba za privatnošću, počelo s bivšim brakom. Ja sam uvek bila zatvorena osoba. Brak je tu osobinu samo izglačao, doveo je do punog sjaja. Ili?

Da li čak i moj neuspešni prethodni brak mogu “kriviti” za to?

Kao prvo, ne osećam krivicu. Kao drugo, s ljudima sam u životu uglavnom loše prolazila, tako da ne bih ovo nazvala lamentom.

Kad stalno s ljudima loše prolaziš, reći će neki, problem nije u njima već u tebi. To je donekle tačno. Ako ceo vek biraš muškarce koji te varaju i tuku, onda nije toliko problem u njima, jer bi oni varali i tukli i svaku drugu ženu, ne samo tebe; već tvoj, zato što, iz ko zna kojih razloga, takve partnere biraš. Uglavnom usled sopstvenih frustracija ili pogrešno naučenih obrazaca u kući u kojoj si rasla. Ali to je neka druga tema. Whatever. Rekla bih da je tu problem u tebi.

Međutim. Ako celog veka ljudima prilaziš najiskrenije moguće, bez ikakvih zadnjih namera, pristojno i ljubazno; a onda svejedno završiš tako da ti oni zabiju nož u leđa: ogovaraju te, iznevere tvoje poverenje, podsmevaju ti se, uživaju u tvom bolu – ko je tu odgovoran (da, inače mrzim reč “kriv”. Niko nije “kriv”.)? Ti ili oni?

Zanimljivo, jer ima zagovornika i jedne i druge teorije. Neki bi rekli da si “kriv” ti, jer, opet, biraš da pristupaš pogrešnim ljudima; bezobraznima, dvoličnima, zlima. Ne može ceo svet biti lud, znaš?

S druge strane, zar je moguće da neko ko od malih nogu intenzivno posmatra ljude (radije nego da s njima ulazi u korelaciju), posmatra im govor tela, ne sluša ih toliko koliko gleda šta im telo radi dok govore – šta rade s dlanovima, gledaju li na ovu ili onu stranu kad nešto pričaju, vidi na koju su im stranu stopala okrenuta kad s tobom pričaju, prepoznaje duplo značenje iza njihovih reči – zar je moguće da je ta osoba luda, dok je međutim svet ispravan?

Ne bih rekla.

Svet jeste naopak. Većina ljudi nije ni za onu stvar, kamoli da ih pustite u svoj život i pokušate se s njima sprijateljiti. Većina ljudi koju u životu sretnete nekog vraga od vas hoće: vaše vreme, angažovanje, da izvuku neku korsit za sebe, da udovolje svom malom, gladnom egu, da im poslužite kao melem za njihove mentalne bolesti i frustracije. Retko ćete se kome dopasti kao osoba, jer ljudi uglavnom ne traže da im se ma ko dopadne. Ljudi uglavnom žele da vide vaše greške i propuste, vaše veće ili manje sramote i vaše slabosti, ne bi li nešto iz tog izvukli, ili barem likovali. Ne možete zamisliti koliko ljudi dolazi s lošom porodičnom zaleđinom (ne, ne pričam o parama i društvenom statusu, već o lošoj situaciji u kući u kojoj su rasli) pri čemu su od malih nogu gledali majku kako neprestano vitla jezikom po komšinicama, pijanog oca, tuče iza zatvorenih vrata… Ne možete zamisliti koliko ima ljudi koji se nikada nisu naučili osnovnom kućnom vaspitanju i pristojnosti, koji smatraju normalnim pričati “prijateljima” iza leđa, ismevati ih zbog njihovih mana i uživati u njihovim ličnim nesrećama. Koliko ih ima sa samo rudimentarnim razumevanjem ljudskosti.

Na pamet mi pade ona moja nesretna godina provedena u Cro, tokom koje sam na brzu ruku pokušala zaraditi pare, radeći najogavnije poslove (pisala sam ovde detaljno o tome, Zašto sam naputisla Hrvatsku ili tako neki naslov. Probaću staviti link(ove)   https://kazivanja.com/blog/govori-srpski-da-te-niko-ne-razume-iliti-kako-sam-prevremeno-napustila-hrvatsku-2/ 

https://kazivanja.com/blog/govori-srpski-da-te-niko-ne-razume-iliti-kako-sam-prevremeno-napustila-hrvatsku/). Na prvom poslu bile su dve žene iz Brusa skupa sa mnom. Jednoj, mlađoj, objasnila sam da nikad nisam radila taj posao (ona ga radi već godinama i pro je), zamolila je da mi pomogne ako može i želi, bila s njom prijateljska i ljubazna. Desilo se da jednom nisam imala svog posla, pa sam došla i pitala želi li da pomognem njoj, rekla je može. Kad smo već bili maltene gotovi, rekla mi je: a što si ti uopše došla da mi pomažeš? Meni ne treba ničija pomoć, ja sve ovo mogu sama.

Reći ćete da sam osetljiva budala, ali umalo sam se rasplakala, od poniženja i besa. Zašto mi to nije odmah rekla? Ja sam je pitala. Zašto mi nije odmah rekla: ma ne treba mi pomoć, sve pet. Zašto je pustila da joj pomognem da bude gotova sat vremena ranije, da bi mi onda (još uvek je vidim) stojeći na stepenicama, s visoka rekla šta sam uopšte dolazila?

Onda, bilo je neko kabasto posuđe koje se izuzetno teško pralo (ko i svako posuđe u restoranu), i ja ga – radeći taj posao prvi put – nisam umela oprati kako treba. Hoću reći, naravno da nije bilo prljavo, ali nisam znala da postoje neka posebna sredstva koja se koriste da prokleta tepsija zablista i lakše se s nje skine zagorela masnoća itd. Sećam se da mi je stajala za leđima, perući tu jebenu tepsiju prvi put nakon što sam je ja prethodnih nedelju dana prala svako veče, pa odjednom tresnula krpu u sudoperu i viknula onoj svojoj drugoj iz Brusa: e što mi ide na kurac kad ljudi ne znaju ni da operu običnu šerpu, pogledaj sad na šta ovo liči i koliko će mi trebati da je izribam.

Ponavljam, ja sam stajala pola metra iza nje. Mogla se okrenuti meni i reći čuj, vidi, ovo se ovako ne radi, trebaš korsititi ovo i ono jer si sad usrala i napatićemo se da stvar sredimo. Znala je, rekla sam joj da taj posao prvi put u životu radim i ništa o njemu ne znam. Ali ne, ona je našla za shodno da objavi celoj kuhinji (i gazdarici) šta sam ja usrala i koliko sam nesposobna, pa sad, eto, ona, svetica, mora da se muči. Zašto je to uradila? Jer je dobra žena, a ja sam luda, i pogrešno sam birala? Hm?

Zatim, poučena njenim prethodnim krpljenjem kad mi je rekla da joj pomoć ne treba, pitam je dok je radila nešto treba li joj pomoć. Ona kaže ne. Ja kažem, ok. Misleći naravno o tome kako me je nakrpila da njoj pomoć nikad ne treba, jer ona sve može sama. Kako sam rekla ok i uzela da radim nešto drugo, okrenula se prema meni i rekla mi kako mogu biti tako bezobrazna, pa jel ne vidim da ne zna gde joj je glava od posla? Ja joj kažem: pa pitala sam te, pobogu. Ona prevrne očima i kaže: pa ne mora ti se sve crtati, jesi glupava? Valjda umeš videti i sama.

?

Opet, jel ona bila super osoba, a ja luda i samo sam pogrešno birala? Hm?

Sve vam se ovo mogu učiniti sitnice i gluposti i da ne ne shvatite zašto dramim, ali vodite računa da pišem o crtici iz mog života, o jednom jedinom beznačajnom iskustvu. Znate li koliko sam takvih, i još stoput gorih, sa stoput gorim posledicama, iskustava imala? Stotine, valjda.

Nakon takvih ludorija, ja se tamo izolujem, prestanem da kontaktiram s njom osim onoga što sam izričito morala. Šta mislite da je uradila? Počela pričati okolo kako sam čudna i uvrnuta i nosom param nebo, jer se držim same sebe.

No što sam trebala? Nastaviti biti krpa za svako njeno loše raspoloženje, seoski idiot na kojeg će se izvikati kad je preumorna ili je gazdarica iznervira? Jel sam to trebala? Hm?

Ona je bila fina osoba, a ja luda. Ma kako da ne.

Ili ona ludakinja na drugom poslu koja je poslepodneva u sobi koju je delila s tri od nas, provodila na zvučnike puštajući Thompsona i pevajući uz njega na sav glas, tako da se ceo kamp orio? Lično, Thompson me ne vređa, jednim sam delom Hrvatica. Međutim, u sobi je bil žena iz Bosne, čista, što bi rekli, Srpkinja. Kad sam čula ludaču da jednom pičkara i bogara po sobi kako “se ne može živeti od ovih cigana koji su došli”; nisam izdržala da je ne pitam šta je time mislila. O kakvim ciganima priča? U kampu nije bio nijedan Rom. Govorila je o Srbima. Rekla sam joj da prestane zvati Srbe Ciganima, odmah. Nisam to morala, jer nije konkretno na mene mislila, znajući da sam polutanka i s tek kašičicom srpske krvi, mislila je na onu ženu iz Bosne. Ta je žena oćutala, ja nisam htela. Rekla sam ludakinji da konkretno kaže šta misli ko su tamo cigani. Šta je uradila? Došla i iščupala mi punjač iz laptopa (?).

Ne, nije se radilo o tinejdžerki. Žena je imala skoro 60 godina.

Ona je bila fina osoba, a ja luda? Hm?

Ljudi koji su mi, dok sam radila u banci, govorila dabogda crkla, jer su sami došli tražili kredit pa posle zaključili da im je rata prevelika. Momak koje je hteo da me tuče dok sam konobarisala jer je rekao da nekom za susednim stolom odnesem kafu, a onda nije bio zadovoljan načinom na koji sam to izvela (ne, nisam mu kafu istresla u krilo i ne, momak nije bio pijan). Bibliotekarka koju sam zamolila da mi nađe Ibsena jer ga ne mogu naći, pa koja me odvela u nemačku (!) literaturu – ne u skandinavsku, nemačku – prevrnula očima i rekla, pa evo ga, u šta si gledala?!

Nisam izdržala, okrenula sam poleđinu knjige na kojoj je bila biografija pisca, nabila joj je u lice i rekla IBSEN NIJE BIO NEMAC, NE PREVRĆI MI OČIMA KOKOŠKO JEDNA KOJA SI NEPISMENA DOBILA POSAO PREKO STRANKE.

Ali to je bilo kad sam već prestala da ćutim i plačem, već da vraćam istom merom.

Možete misliti da su sve to sitnice, ali ponavljam, ja samo navodim crtice, uzgredne incidente. Ono što pokušavam reći, jeste da tako uglavnom izgleda moj kontakt s ljudima.

Ali, svet nije lud, ja sam. Hm?

Takođe, možete reći kako bih trebala imati više razumevanja. Ljudi su nervozni, nemaju para, loše žive. Pa? Ko kaže da sam ja sretna, imam para i sjajno živim? Ko kaže da ja nemam nikakvih problema? Ko kaže da je moje odrastanje bilo idealno? Ili moj ceo život? Hm?

Ljudi, osim ako ne pate od nekih konkretnih mentalnih problema (i to vrlo specifičnih) nemaju izgovor da budu neljubazni, bezobrazni, osioni, uvredljivi. Niko nema prava da vam se – ako ga prethodno niste išamarali – obraća kao budali, idiotu i šuntavcu. Čak i onda nema prava. Priznajem da su moje reakcije na tuđe gadosti postale burne, da sam se spustila na njihov nivo, ali kad sam to uvidela, izolovala sam se. Odlučila sam da je to mudrija opcija nego da se u kaljuzi valjam sa svinjama.

Hej, reći ćete, a ko je tebe ovlastio da druge zoveš svinjama?

Oni sami.

 

Znaš?

2

Dom, 16

Moragina je soba imala krevet s ružičastim zavesama i tavanicom oslikanom mesecom i zvezdama koji su se videli samo noću. Zidovi su bili oblepljeni tapetama po kojima su cvetali suncokreti i leptiri pomicali svoja veselo obojana krila a trava se na vetru povijala. Bila je to soba za Zvončicu, majušnu cvetnu vilu. Tatjana nikad u životu nije videla sličnu sobu. Kad je prvi put ušla u nju, za trenutak su decenije spale s nje, i osetila je čist, ničim okrnjen detinji ushit. Ne bi se baš moglo reći da je takvu sobu ikada htela za sebe.

Dotad, ona nije znala da takve sobe postoje.

Svaka je igračka bila kvalitetna i basnoslovno skupa. Moragina je omiljena lutka imala skupocenu krinolinu s dve podsuknje, poput markize raskošnu plavu kosu i sićušne, rukom rađene svilene cipele. Njena je zbirka Andersenovih bajki bila dopremljena direktno iz Danske i, uspravljena, Tatjani dopirala do kolena. Težila je barem dvadeset kilograma a ilustracije su bile takve da čovek sedne i plače.

Ništa vas u toj golemoj, prastaroj, mračnoj kući srednjevekovnih okana nije pripremalo na prizor koji biste ugledali ušavši na vrata Moragine sobe. Ne krijući strahopoštovanje, Tatjana je rekla njenom ocu:

-Nikad nisam videla sobu opremljenu s toliko pažnje i ljubavi. Koliko ste samo vremena i truda uložili, gospodine McIntosh!..

On joj nekoliko trenutaka ništa nije odgovorio. Onda je leno rekao:

-Ne žalim vremena i truda kad je u pitanju Morag. Ljude morate staviti gde pripadaju.

Ona je uzdahnula.

-Tačno. Morag je divno dete.

Pogled joj pade na devojčicu koja je malo dalje sedela za rezbarenim drvenim stolićem i crtala. Morag nikad nije pravila buku, a to je za Tatjanu, naviknutu na Roryja, bio upravo neverovatno. Uvek je bila tiha i pažljiva, tokom igre se nije prljala i sve što je uopšte činila, bilo je s dubokom posvećenošću. Imala je tek sedam godina, ali je čoveka umela ostaviti bez daha odabirom svojih reči i tema. Sedela je u svojim lakovanim cipelicama i riđim pletenicama uvezanim plavom mašnom, princeza na zrnu graška sedefnog tena i krhkih kostiju. Ali je rezonovala britko poput njenog velikog oca.

Na mnogo je načina Morag McIntosh bila kći svog oca. Bili su izuzetno slični. Boja njihovih očiju bila je istovetna, i oboje su imali tu kosu poput požara, kvalitetnu i divlju kosu rođenih gorštaka. U načinu na koji su hodali i govorili, Tatjana je hvatala nešto zbunjujuće srodno, upravo neobjašnjivo pukom krvnom vezom. Venama im je tekla ista, ali svakako plava krv.

Oboje su bili aristokrate.

Tatjana je rekla njenom ocu:

-Učinila sam neoprostiv gaf. Kad sam tek upoznala Morag, smatrala sam da je strašljiva i da zazire od ljudi.

Odgovorio joj je:

-Bog s vama, gospođice. Morag nema straha ni od koga.

-Izgleda da ste u pravu.

-Ona je samo tiha. Voli da posmatra ljude. Ali ako odluči da nešto kaže, uradiće to bez oklevanja ili okolišanja.

-Dobar ste posao uradili, gospodine.

Slegnuo je ramenima.

-Besmisleno je bojati se ljudi. Ljudi će vam nauditi ako im dopustite.

Ona ga pogleda, a onda reče, i sama zapanjena sopstvenom smelošću:

-Vaše ponašanje ne govori u prilog toj teoriji. Čovek bi rekao da ste se izolovali upravo usled straha od drugih ljudi.

Njemu se izraz ne promeni. Nije ni trepnuo. Sekund ili dva, gledao ju je od glave do pete, polako i bez ustručavanja, a onda leno izgovorio:

-Ne od drugih ljudi.

-Šta vam to znači?

-Ali za tako nešto vi i ja bi se morali mnogo bolje poznavati, gospođice Petrović.

Ona se ugrize za usnu.

-Oprostite. Nisam imala pravo da vam postavim slično pitanje.

-Zaista niste. Ali ne mari.

Glas mu je sad zvučao zabavljeno.

-To je, čini se, jače od vas.

U njegovim je očima neosporno bilo obesnog ruganja. Ona hladno reče:

-Navika da se mešam u ono što me se ne tiče? Ali niste u pravu. Ma koliko vam bilo mrsko da priznate, ali vi ste mene pustili u svoj život.

-Pod svoj krov. Od života smo još daleko.

Ona se malo naljuti, i u isto vreme zbuni od načina na koji je rekao to: još.

-Neprestano mi spočitavate drskost. Ali zaboravljate da ja uopšte danas ne bih bila pod vašim krovom da je bilo po mojem.

-Međutim, ja sam navikao da bude po mojem.

Još uvek joj se sasvim očito rugao. Ona reče kroz zube:

-To mi je savršeno jasno.

-I neizmerno sam vam zahvalan što ste mi udovoljili.

-Zbog Morag?

-Pada li vam šta drugo na pamet?

Tatjana malo pocrveni.

-Svakako da ne.

-Bio sam savršeno iskren s vama. Morag je bila ta koja mi je došla i rekla: htela bih da zamoliš gospođicu Petrović da dođe kod mene, tata. Rekla je da na ovom ostrvu niko nikada nije bio tako dobar prema njoj. Da ste joj vi napravili haljinu jer ste videli da bi je ona htela imati, mada ste znali da ću vam ja to zameriti. Što je u Moraginim očima golema hrabrost od ma kog. Ona smatra da sam ja najveći čovek na svetu i da mi se niko ne usuđuje protivurečiti.

Glas mu je bio veseo. Tatjana reče:

-Pitam se otkud joj samo to.

-Možda otud što je tačno?

Ona se podrugne:

-Kako? Ja vam jesam protivurečila.

-I Morag se slaže. Rekla je: mora da me gospođica Petrović smatra jako dragom kad se usudila posvađati s tobom, tata.

-To je tačno. Ali zbog čega dopuštate da vas ćerka smatra toliko strašnim?

On se nasmije.

-Šta je smešno? Ne vidim da bi ijednom razumnom ocu trebalo imponovati da ga ćerka smatra nekim ko ide okolo i jede ljude.

-Sasvim ste naopako shvatili tu stvar, gospođice.

Još uvek je izgledao urnebesno zabavljen.

-Morag me ne smatra strašnim. Njoj uopšte ne ide u glavu zašto me iko takvim smatra. Pa je onda svojom dečijom logikom došla do zaključka da su ostali plašljivi.

Tatjana oporo reče:

-Morag je pametno dete. Svakako mi nećete reći kako ne uviđa da to ima neke veze s vama.

-Morag razume da čovekov strah, pre svega, ima veze s njim. Zato toliko ceni vas. Jer vi niste dospustili da vas uplašim.

Veselo je dodao:

-Mada sam se trudio, priznajem.

Ona ga otvoreno pogleda.

-Vi ste izuzetno neugodan čovek, gospodine McIntosh.

-Misite?

-Ali pretpostavljam da to zavisi s koje strane posmatrate. Možda bi neko moju drskost ocenio neprijatnom. Za britanski um, ja sam previše napadna.

-Ali ne verujem da je to vama ikad bio problem, miss.

-Oprostite?

-Vi ste zgodni, gospođice Petrović. Lepim devojkama ljudi su skloni gledati kroz prste.

Ona pomisli: nosi se do vraga! Ruganje u njegovim očima bilo je nepodnošljivo. Imala je želju da bude bezobrazna i zla, iako je osećala da ne bi bilo pametno mnogo se u to pouzdati. On nije izgledao kao čovek kojeg bi bilo kakve njene primedbe uspele naljutiti.

Rekla je pakosno:

-Je li moje lepo lice razlog što ste mi vi progledali kroz prste?

-Ko kaže da jesam?

-To uopšte nije odgovor.

-Šta biste hteli? Da vam laskam?

-Možete uštedeti daha. Da sam laskanje ikada uspela unovčiti, danas bih bila milioner. Imuna sam na njega u istoj meri u kojoj vi na lepa lica. Što ovaj razgovor čini totalno besmislenim.

Rekavši to, napustila ga je i otišla  kod Morag.

0

Dom, 15

Nekoliko dana posle, izlazila je iz prodavnice i zatvarajući vrata za sobom našla se licem u lice s Angusom McIntoshem. Vodio je Morag za ruku. Ona se nasmeši na dete koje joj spremno uzvrati osmeh. Ovaj put nije tražila dopuštenje od oca.

On reče:

-Tražili smo vas, gospođice Petrović.

-Oh?

-Da li imate malo vremena?

Škrto zimsko sunce, hladno poput groba, zapalilo mu je kosu surovom vatrom bez toplote, tako da joj je bilo teško da gleda nagore u njega. Oči su joj uvek bile osetljive na jarke boje i svetla; ali činilo se da je Angus McIntosh preintenzivan ne naprosto za njene oči. Stajao je pred njom poput kakvog paganskog boga, u punom sjaju. Ni da su mu iz ramena nicala krila, to ne bi bitnije doprinosilo utisku koji je ostavljao.

Rekla je:

-Da, gospodine McIntosh?

On reče bez oklevanja, kratko i jasno:

-Da li vam vaše obaveze kod McGonagallovih ostavljaju vremena za dodatni posao?

Odavno je shvatila da samo ljudi potpuno sigurni u sebe i svoje mesto na ovom svetu umeju govoriti bez ikakvog ustručavanja. Trebalo vam je deset generacija plavokrvnih predaka da bi vam manir bio tako neposredan. Nije se činilo da je Angusu McIntoshu ikada trebala galama ili zastrašivanje da bi dobio šta želi. On je svakako mogao dozvoliti sebi da bude učtiv – njegova je učtivost imala konstrukciju od sjajnog čelika. Takvi ljudi kažu: molim vas; i: da li biste bili ljubazni; a vaš mentalni sklop reaguje na to s poštovanjem s kakvim bi i naspram biča.

Svaka je budala u stanju prepoznati čoveka koji ume da zapoveda i u čijoj porodičnoj istoriji vekovima nije zabeležen neposluh.

Tatjana je nelagodno prebacila kartonsku vrećicu s namirnicama na prevoj druge ruke, i oklevajuće izgovorila:

-Imam jedan dan slobodno tokom nedelje, ako na to mislite.

-Meni bi trebalo samo nekoliko sati.

-Za šta?

-Za Morag, naravno.

Ona hitro pogleda devojčicu koja joj se opet nasmeši. Ništa nije govorila, ali joj je lice bilo kao otvorena knjiga, jasno ko dan. Tatjana neodređeno ponovi:

-Za Morag, gospodine..?

-Upravo tako. Morag kaže da bi volela imati prijateljicu. Očevi su sposobni za mnogo šta, ali takvom zahtevu ne mogu odgovoriti.

Ona je slušala kako joj u ušima bubnja. Naložila je sebi: pašćeš na teme kasnije; pa vrlo dostojanstveno objasnila:

-Zar ne mislite da je za tako nešto bolje da Morag nađe prijatelje svojih godina i, svakako, sama?

-Slažem se. Zato vas i nisam birao ja.

Tatjana opet svrne pogled na devojčicu. Ona je očima okruglim od iščekivanja zurila u nju, i uglovi usana su joj jedva primetno podrhtavali, kao da je pod golemim pritiskom.

-Svakako, bićete adekvatno plaćeni za svoj trud.

Ona hladno reče:

-Svakako da neću. Koliko cenite naklonost svoje kćeri?

On odgovori isto tako hladno:

-Ja plaćam vašu naklonost, ne njenu.

-Vidi se da nemate pojma o tome. Inače svoje pare ne biste nudili za stvari koje nemaju cenu.

Pre nego je on ikako odreagovao na to, čučnula je pred Morag.

-Da li želiš da budemo prijateljice, dušo?

Dete nemo klimne glavom.

-Ali ja sam starija od tebe, i Rory kaže kako često ništa ne valjam.

Morag neočekivano reče:

-Vi ste lepi kao neka princeza. Tata mi je u Londonu kupio knjigu s ruskim bajkama, i tamo ima slika princeze koja izgleda baš kao vi, miss.

Zatečena, Tatjana je lako pocrvenela.

-Oh! Hvala ti, Morag.

-Samo mi je neka princeza iz bajke mogla napraviti onakvu haljinu. Hoćete li doći kod nas, miss?

Zaustavila je dah dok je iščekivala njen odgovor. Tatjana reče:

-Ali naravno da hoću, dušo. Kako bih ikako mogla tebe odbiti?

0

Dom, 14

Pronašla je Shannon baš kad je izlazila iz Roryjeve sobe, razdražena i vidno umorna. Rekla joj je:

-Podseti me da ne proklinjem kad budeš tražila povišicu, Tatjana. To je dete nesnosno. Kako ga ti uspevaš doveti u red bez upotrebe biča, uopšte mi ne ide u glavu… Čemu taj izraz?

-Nemaš pojma šta mi se upravo dogodilo.

Shannon produži hodnikom ispred nje.

-Ljudi kažu da duše ribara nestalih u oluji ponekad izlaze na kopno. Hamish se kune da je to istina, ali imao je petnaest godina i prvi se put u životu napio.

-O čemu, kog vraga, govoriš?

-Izgledaš kao da si videla duha.

-Oh, skoro. Koja je druga najneverovatnija stvar koje se možeš setiti?

Shannon je nosila po kući kutiju i u nju trpala razbacane igračke. Brecnula se:

-Ne hodaj mi za leđima. Nemam živaca za te pogađačke igre. Bila si s Angusom McIntoshem, zar ne?

Tatjana dahne:

-Jesi li vidovita?..

-Škotlanđanka sam. Naravno da sam vidovita.

-Pozvao me je u Kuću. Možeš li zamisliti da me je Angus McIntosh pozvao u…

Ugrizla se za jezik.

-Oprosti što se ponašam kao luđakinja. Ali još uvek ne mogu da poverujem da je kopile pričalo sa mnom.

-Ili ti s njim.

Ona se malo žacne.

-Da, svakako.

-Pa, kakav je?

-Otprilike kao što sam i pretpostavljala. Bahat i ne mnogo srdačan. Nikad u životu nisam čula da učtivost može biti uvredljiva.

-On nikada nije bio neotesan.

-Ne, naravno, to ti verujem.

-Šta je hteo?

-U stvari ništa. Sedeli smo i razgovarali.

Što je više o tome pričala, izgledalo je sve šašavije.

-Neka sam prokleta ako razumem po kojem principu njegov mozak funkcioniše. To što je napravio, uopšte nije morao. Došao je do mene i započeo razgovor, sam. Ne bih rekla da sam ga ikako ohrabrivala. Pozdravila sam se da odem, kad me je zaustavio i pozvao u Kuću.

Trenutak je razmišljala.

-Pretpostavljam da mu je dosadno. Izgleda mi kao čovek koji se voli dobacivati provokacijama. Utoliko čudnije što sedi sam u onoj pustoši.

-Možda smatra da mu ovde niko nije dorastao.

-Verovatno to smatra. Pametni su ljudi često oholi.

Slegnula je ramenima.

-Pa, dobio je šta je hteo.

-Veoma bi me iznenadilo kad bi ti brinula da li si ispunila očekivanja Angusa McIntosha.

Tatjana malo pocrveni.

-Briga me za to!..

-S druge strane, ne čini se da ti je taj razgovor bio mrzak. Šta god mislio on.

-Pa, sad…

-Budi otvorena, mala. Preda mnom se ne moraš praviti fina. Ni ti takođe ne smatraš da na ovom ostrvu ima mnogo ljudi vrednima da s njima razgovaraš.

-Ne ide to tako.

Smračila se.

-Imam nedovoljno godina za sve što sam u životu videla, čula i iskusila. Tako se čovekov mozak usmeri u jednom određenom pravcu. Ne umem da objasnim. I znam da zvuči arogantno.

-Ne pravdaj se. Svakako te nisam optuživala. Ti si na svoju ruku. Nikad nisam ni mislila da bi te uobičajeni ljudi bili u stanju zaintrigirati.

Tatjana se žacne na taj izraz. Shannon se nasmeši.

-Ili da bi te ostali čudaci prevideli.

-Ah, retko me ko previđa.

-Nadobudna balavice. Da si se samo mogla čuti kako to izgovaraš.

-Nema svrhe biti lažno skroman.

-To sam ti rekla još pre par meseci, zar ne? Rekla sam ti da je on zainteresovan, ali ti nisi htela da mi daš za pravo.

-Shannon, on je toliko blaziran da uopšte ne vidim kakva bi to žena trebala biti koja bi zainteresovala Angusa McIntosha.

-Možda neka koja mu dođe u kuću i u lice kaže kako je skot.

Tatjana pocrveni.

-Naprosto me je uvredio.

-Ovde bi mogla da osnuješ klub od ljudi koje je Angus McIntosh uvredio. Pa?

-Ja nisam kriva što je vama u genski kod upisano da su McIntoshi gospodari života i smrti. Nikad u životu nisam oćutala kad su me slali dođavola, pa svakako nisam ni njemu.

-Čini se da je i on to uvideo.

-Šta?

-Da u tvoj genski kod nije upisano da su McIntoshi gospodari života i smrti. Što te čini retkom zverkom na ovom ostrvu. I u njegovim očima, pretpostavljam.

Ona se podrugne:

-Pričaš kao da ga poznaješ u dušu. Veoma hrabro za nekoga ko od škole nema nikakvog naročitog kontakta s Angusom McIntoshem.

-Svi su moji preci živeli s njegovim. Ja ne moram da znam. Svest o tome da je grad dole, a Kuća iznad; to je nešto s čim sam se rodila.

-Taj je klan propao. Sve su izgubili, i danas nema nikoga osim njega. Morag je samo uslovno McIntosh. Kad odraste i uda se, Angus će ostati poslednji.

-On može imati još deset sinova.

-Mene čudi kako je dobio i ćerku. Zaista, gde je Moragina majka?

-To ćeš morati da pitaš njega. Ako imaš hrabrosti da pitaš nešto što ovde niko nikada nije pitao Angusa McIntosha. Ali, uzevši u obzir kako ti je krenulo…

-Zaveži. Šta hoćeš da kažeš s tim?

-Da ne znam, budalo. Neko vreme, Angus nije bio na ostrvu. Misli se da je boravio u Edinburghu zbog svojih knjiga ili već tako nečega. Posle godinu dana vratio se s Morag. Imala je tek par meseci.

Tatjana zbunjeno trepne.

-Došao je u onu pustoš s detetom od nekoliko meseci? Zar se posve sam starao o bebi?

-Angus McIntosh je lud za svojom ćerkom.

-Ali gde joj je majka?

-To niko ovde ne zna.

-Oh.

Malčice se postidela, ni sama ne shvatajući razlog tome.

0

Dom, 13

Kad su ušli u kuću, ona upita:

-Gde je Morag?

-Spava. Čaj ili kafa, miss Petrović?

Namrštila se.

-Kako vi uopšte znate moje ime?

-Imigrantkinja iz Istočne Evrope na ovom ostrvu? Mora da se šalite.

Ona oporo reče:

-Volela bih kada biste imali tursku kafu. Ali to ne umete napraviti

On se osmehne.

-Prosvetlite me.

Otvorio je vrata od kuhinje pred njom. Ona je sekud oklevala, a onda reče sebi: ah, nek se sve nosi dođavola. Odlučno je ušla.

Bio je neki sumnjivo neostrvski manir u njegovom ponašanju. Već se na ovlašan pogled moglo zaključiti da je ovaj čovek video sveta, ali obzirom da je bio čuveni pisac kojem su se knjige prodavale kao alva, i koji je, verovatno, usled toga često morao odlaziti u London ili već gde; to možda i nije bila stvar za čuđenje. Angus McIntosh je sasvim sigurno bio dobro potkovan za kontakt s ljudima.

Zašto onda s ljudima ne kontaktira?

Sipala je kafu u dve velike šolje za čaj i pri tom upravo nacionalnim dostojanstvom našla za shodno da objasni:

-Ova se kafa ne pije iz ovakvih šolja. Kod McGonagallovih imam svoj komplet.

On reče:

-Voleo bih to da vidim, jednom. U čemu je razlika između ove, i svih drugih kafa na svetu, gospođice?

-Uz ovu se puši, gospodine.

-Tražite li moju dozvolu da zapalite?

-Ne. Na to ste se obavezali kad smo sklopili pakt.

Izvadila je cigarete iz džepa. On ju je posmatrao.

-Godinama nisam video da neko puši.

-Ja sam raritet. A vi slabo izlazite iz kuće.

Narugala mu se:

-I to verovatno samo među snobove, polaznike tečajeva joge i nadobudne vegane.

-Vi nemate pojma o meni.

-Ne moram imati. Mogu zamisliti kako izgleda svet čuvenog pisca.

On otpljune:

-Ne verujem da ijedan imigrant to može.

-Vređate se kao da sam u pravu.

-Zaključili smo da ste dovoljno pametni za ironiju i popularnu psihologiju. Možemo li sad zakopati ratne sekire?

Ona sleže ramenima.

-Ja ih nikad nisam otkopala.

-Nizak udarac.

Bacio je pogled na stari sat preko puta.

-Već sam potrošio petnaest minuta vašeg života, miss.

-To je, pretpostavljam, upozorenje. U redu, gospodine McIntosh.

Zapalila je cigaretu i nalaktila se na stol preko puta njega.

-Znam da vam je zlo kad ljudi to kažu, ali ja sam zaista pročitala sve vaše knjige koje sam uspela naći.

On je sedeo zavaljen, skrštenih ruku, i na njene reči mirno otpovrnuo:

-Ne znam kakvim izborom raspolažu na ovom ostrvu, ali od mene se nećete ovajditi. Ne držim svoje knjige u kući.

-Zašto?

-Zato što je to prošlost. Nikad se ne zamajavam prošlošću.

-Oh? Radite li na čemu sada?

Preko lica mu preleti onaj veseli izraz na granici sa smehom, kao kad se umusala brašnom tokom njihovog prvog susreta. Bio je to izraz koji je dražio čoveka, jer se činilo da bi svaki čas mogao prerasti ne toliko u smeh, koliko u otvoreno ruganje.

Rekao je:

-Ne pišem, ako na to mislite.

Ona hladno izgovori:

-Pretpostavljam da bi iznenadna pojava imigranta-fanatika koji ljudima nasrće na kuće zgodno poslužila za inspiraciju kakvom petparačkom piscu. Ali vi ste iznad takvih stvari, naravno.

Slegnuo je ramenima.

-Čovek ne bira kada će i kako da bude zaintrigiran.

-Upravo suprotno. Vi mi niste morali prići danas, i ja sam vas mogla odbiti.

-Ali sve je to došlo posle.

-Posle čega?

-Posle zaintrigiranosti, gospođice Petrović.

Ona povuče dim i onda ga hitro oduva iz pluća. Osećala je da joj se ne sviđa u kojem pravcu ova igra ide.

-Kako god, sada smo ovde. Šta vas zanima, gospodine McIntosh?

-Kako ste vi upali u tu priču s McGonagallovima?

Nasmešila se.

-Ponudili su mi posao.

-Posao na zabačenom ostrvu u Škotskoj?

-Engleska mi se nikad nije preterano dopadala.

-London je Meka za izbeglice.

-Ne za mene.

-Da li mi pokušavate reći da vam se dopada život na ovom ostrvu, gospođice Petrović?

-Upravo tako, gospodine McIntosh.

Veselo je dodala:

-Sad bi vi trebali reći hvala, ili nešto slično.

On posprdno upita:

-Mislite, kao Škot?

-Kao patriota, zaboga.

-“Patriota” je reč izmišljena za mnogo veća mesta od ovog ostrva, miss.

-Zar se vi ne osećate Škotom?

-Osećam se svojim.

-Pogrešno pitanje. Verovatno bih trebala iskoristiti džokera.

On se nasmeši.

-Čini mi se da sam ja počeo da postavljam pitanja.

-Oprostite. Kažu da sam sugestivna.

-Zaista ste vrlo vešti. Koliko je godina izbeglištva potrebno da čovek dobije hitar jezik?

-Ne bih znala. Moj je oduvek takav.

-Čoveku na um ne pada šta može da očekuje dok s vama ne progovori, zar ne?

-Žao mi je što ja to isto ne mogu reći za vas.

On je nagradi onim svojim osmehom za bilborde.

-Otkud znate da je to bio kompliment?

-Onda smo kvit. Zanima li vas još šta, gospodine McIntosh? Vreme teče.

-Biću tolerantan s rokovima.

-Ne, hvala. Još nešto, gospodine?

-Vi svakako niste profesionalna vaspitačica, zar ne?

Usta joj lako zadrhte.

-Pretpostavljam da Udruženje britanskih dadilja ima specifičan esnafski način češljanja i tajni pozdrav. Ili svoj posao radim toliko traljavo da se smesta razotkrijem.

-Ne znam za vaš posao. Znam za vas. Vi se niste školovali za vaspitačicu.

-Nisam se školovala ni za šta. Došla sam u Englesku s devetnaet godina.

-Onda ću skinuti kapu srednjoškolskom obrazovanju u vašoj zemlji, gospođice.

-To je sve što od njega imam. Nikad nisam mislila da škola ima nešto s tim. Čovek se može pouzdati jedino u sebe i svog konja.

On se smešio.

-Svog konja, miss?

-To je uzrečica u mojoj zemlji. Znači da se svako mora postarati za sebe.

-Slutim da ste ćerka jedinica koja je detinjstvo provela slušajući ode o svojoj posebnosti.

-Zaboravili ste jastuk od baršuna. Ali, vaš je, verovatno, bio od tartana i imao izvezen grb. Shvatam kako je došlo do zabune.

Za jedan kratak delić trena, tako brzo da se možda i prevarila, njemu oči blesnuše. Međutim, kad je progovorio, glas mu je bio savršeno miran, kao i do maločas.

-Primećujem da me niste osporili.

-Ja jesam jedinica. Ali moj je otac bio strog i želeo sina. Put do svesti o svojoj “posebnosti” morala sam proći sama.

-Pričate o tome kao o duhovnom sazrevanju.

Slegnula je ramenima.

-Vi najbolje znate, gospodine.

Onda se ljupko nasmešila.

-Mislim da ste upravo potrošili sat vremena mog života, gospodine McIntosh.

Počela je da ustaje, kad on, ne dižući se, odole isprati njen pokret i pri tom reče:

-Dopustili ste da samo ja pitam.

-Ali vi ste taj kojeg je interesovalo.

-Ostaću vam dužan.

-Nikako. Za tako nešto bi i vi morali zanimati mene.

-Što nije slučaj?

-Ne, gospodine McIntosh.

On se leno podiže na noge i uspravi pred njom u svojoj gorostasnoj visini.

-Pozdravite Morag, molim vas. Dugo je nisam videla.

Trenutak je ćutao. Onda reče:

-Još uvek čuva vašu haljinu.

Tatjana oseti navalu krvi u lice.

-Ne vidim zašto. Nije ničemu poslužila.

-Zar ničemu?

Ona se malo zbuni. Nije joj bilo najjasnije kuda s tim cilja. Međutim, kako nije izgledalo da namerava ikako proširiti ili obrazložiti tu primedbu, rekla je:

-Zbogom, gospodine McIntosh.

Ne odgovorivši, on nemarnim pokretom zalupi vrata još pre nego se okrenula da pođe.

0