Dom, 9

Te je večeri pomagala Shannon da opere suđe i žestoko se raspravljala.

-Ceo mi dan ne ide iz glave taj čovek, a ni tvoj rođeni sin, Shannon.

-Okani se mog sina. On naprosto rezonuje kao i svi ostali.

-Zgodna su ta materinska opravdanja, zar ne? Ali na tvoju veliku žalost, ja sam samo dadilja.

-Što znači da mu možeš suditi?

-Što znači da njegove ispade doživljavam skoro kao pa profesionalni neuspeh.

Shannon joj se naruga:

-Oh, da! Kako mi se moglo dogoditi da zaboravim! Ti imaš karijeru! Od cela tri deteta!

-Šest, ako prebrojim glave pod ovim krovom. Ne glupiraj se! Savršeno ti je jasno šta pokušavam da kažem.

Shannon joj doda opran tanjir da ga obriše i pri tom je pogleda.

-Zašto ne ostaviš tu stvar na miru, Tatjana?

-Zato što sam besramno zaintrigirana. Šta si ti mislila?

Mrštila se. Shannon reče:

-Pre par nedelja si tvrdila da je ta priča gotova.

-Ali pre par nedelja nisam shvatala, ne zaista, koliko je to dete nesretno, Shannon.

-Sve i da je tako, šta ti možeš?

-Ništa, u pravu si.

-Osim da se nerviraš… Ali to je njegovo dete. Razbiću nos svakom ko mi počne govoriti kako da odgajam vlastito dete. Jedan od glavnih razloga zašto te trpim pod svojim krovom, usprkos tome što si najveći deo vremena nepodnošljiva… Jeste taj što ti nikad ne postavljaš pitanje mog odnosa spram moje dece.

-Ali to je zato što mu ne nalazim zamerke, budalo. Misliš li da bih ja bila u stanju oćutati?

-Ah, neko vreme. Ali naposletku bi nas sve postrojila uza zid i održala lekciju. I letela odavde odmah potom. Razbijenog nosa!

-Znaš da ne bih izdržala, i opet me pitaš zašto tu stvar ne ostavim na miru.

-Ali ja nisam Angus McIntosh.

-Šta hoćeš da kažeš?

-Da te se on ne tiče.

Tatjana rezignirano uzdahne.

-Naravno, ti si u pravu, Uopšte me se ne tiče prokleti Angus McIntosh. Reagujem ovako samo zato što mi je još uvek pred očima slika onog preslatkog i tako nesretnog deteta… Zar je moguće da on ne vidi da je ona nesretna?

Shannon sleže ramenima.

-Neki ljudi vide samo ono što žele videti.

-Oh, da…

Odbacila je kuhinjsku krpu i mašila se zadnjeg džepa farmerki. Shannon reče:

-Ostalo je još malo čaja, hoćeš?

-Hvala, Shannon.

-Neko su vreme obe ćutale. Ona je odsutno zurila u cigaretu koja joj je dogorevala između prstiju, potpuno nesvesna da je Shannon netremice posmatra preko ruba svoje šolje. Onda ju je čula kako govori:

-Nemaš se potrebe tolio sekirati oko Morag. Ona je McIntosh. Verovatno će izrasti u isto takvo arogantno kopile kao što joj je i otac.

-Oprosti, ali ne. Tvoj Rory, naprimer… Za njega se nikad ne bih brinula, sve i da mu je otac Angus McIntosh. Rory se nikad ne bi dao. Neka su deca, naprosto, jaka. Ali ne Morag. Nju će život kojim živi pre slomiti nego naučiti da posmatra svet očima svog oca. Predviđam joj celoživotne seanse kod terapeuta, eto šta ja o toj stvari mislim.

-Podcenjuješ ljude s ovog ostrva, draga. Nas je već i geografija izolovala i učinila usamljenicima. Tebi, kao strankinji, svakako izgledamo uvrnuto i možda bi nas sve strpala u ludnicu. Ali ne smeš suditi ni o nama ni o Morag McIntosh po sebi. Opet ti kažem, nema nikakve neposredne opasnosti po nju. Neprestano zaboravljaš da je potomak ljudi koji su mahom bili uvrnuti čovekomrsci. Tako te stvari ovde idu. Ostrvljani su se uvek držali po strani od kopna, a McIntoshi po strani od celog sveta.

-Zašto?

-Zato što su McIntoshi. Nema drugačijeg odgovora. Kraljevi su uvek bili predaleko od ovog mesta. McIntoshi su vladali životom i smrću umesto kraljeva.

-Uvek sam stavljala uticaj sredine iznad genetske predispozicije.

-Ali ovde ni uticaj sredine nije mnogo bolji.

-Pretpostavljam, da.

Pogledala je u Shannon.

-Ali nekako slutim da to nije cela priča. Je li Angus McIntosh oduvek bio takav? Ti ga poznaješ od malih nogu. Zar nije tačno da ga smatrate čudakom čak i za jednog McIntosha?

Shannon ponovo sleže ramenima.

-Oh, pa ima zapravo jedna stvar….

-Naravno.

-Ali nisam sigurna je li uopšte presudna u bilo čemu. Ovde su ljudi prgavi, a izraz “plahovitost” bi trebao da stoji urezan u grb klana McIntosh. Činjenica je da se Angus sasvim zavorio u Kuću – ovde dom McIntosha oduvek nazivaju naprosto Kućom – posle te stvari, međutim, to bi mogla biti i puka slučajnost.

-O čemu se radi?

-Ništa posebno spektakularno. Kad je imao nekih sedamnaestak godina, Angus se potukao dole u gradu i umalo ubio jednog momka. Rory Gallagher, da, sećam se. Zgodan dripac, išao je u školu s nama.

-Šta ti to znači, umalo ubio?

-Baš to što sam rekla. Potukli su se, više ne pamtim zašto. Angus je uvek bio ogroman, uostalom videla si koliki je. Na ovom ostrvu nećeš naći nikoga ko bi se rado dohvatio s Angusom.

-Hoćeš da kažeš da ga je skoro ubio golim rukama? Je li bio pijan?

-Oh, ne. Alkohol nikad nije bio potreban McIntoshima za te stvari. Oni se sasvim lepo razbesne bez ikakvih stimulansa.

-I šta je posle bilo s tim momkom Gallagherom?

-Provukao se kroz iglene uši, što bi se reklo. Posle je odselio odavde, ne znam šta je s njim sada, ako na to misliš.

Odmahnula je glavom.

-Ali to ne znači ništa, draga. Ovde se ljudi često mlate. Mi smo prgav narod a muškarci često imaju dva metra i opaku pesnicu. Da je tuča merilo ičega, pola bi ostrva na pravdi boga sedelo u zatvoru.

-Ne predstavljaš tu stvar kao nešto zbog čega bi se čovek poput Angusa McInstosha izolovao od sveta.

-Zato što ona to i nije. Angus je uvek bio nadmen i distanciran. Čak se ni u školi ni sa kim nije družio. Uvek je imao svest da je McIntosh, još pre nego je počeo pisati i proslavio se. Svi su McIntoshi imali svest  o tome ko su i šta su, i svi su se držali nedodirljivo. Prokletstvo plave krvi.

-Ali vi opet njega smatrate šašavim.

-To je možda samo zato što smo zaboravili McIntoshe pre njega. Pretpostavljam da se svakoj generaciji na ovom ostrvu činilo da je baš njih zadesio najgori.

Tatjana ugasi dogoreli ostatak svoje cigarete i rezignirano sleže ramenima.

0

Dom, 8

Zadihana, ispentrala se na vrh uzvisine i pogledom potražila Roryja. Ali iako je s tog mesta imala veličanstven pogled na celu okolinu, malog dripca nigde nije bilo. Njoj srce siđe u pete i tu poče užasnuto udarati.

Viknula je:

-Rory!..

Malo s leva, njegova čupava glava izroni iza jedne lišajevima umrljane stene. Ona mu pokaže rukom da se smesta vrati. Čim joj je došao na domet glasa, počela se derati:

-Ovo ti je bio poslednji put da si uradio išta slično, Rory McGonagall! Još samo jednom, i izdevetaću te na mrtvo ime!

On joj prkosno uzvrati.

-Ne smeš me tući! Odrasli ne smeju da tuku malu decu!

-Isprobaj me!

Pograbila ga je za ruku, nadurenog, i okrenula se licem ka pučini. Srce joj je još uvek jako lupalo. Rory je stalno izvodio psine. Iako su Shannon i Hamish govorili da Rory ima genetsku predispoziciju za veranje po liticama i da svakako neće pasti, ona se prepadala svaki put kad bi joj uradio nešto kao maločas. Duboko je udisala hladan, slan vazduh, pokušavajući smiriti strah i gnev; kad oseti kako je on vuče za ruku. Rekla je:

-Prestani, Rory, nigde te više ne puštam samog danas!..

Ali on je i dalje bez reči cimao. Ona plaho svrne pogled naniže na njega, ali onda shvati da se on osvrće preko ramena i uopšte ne gleda u nju. Isprativši njegov pogled, umalo je vrisnula. Toliko blizu da ih se upravo mogla dotaći, stajali su Angus i Morag McIntosh.

Srce joj opet poče udarati u petama. Dahnula je:

-Isuse!.. Kako ste me uplašili!..

On reče:

-Čini se da svaki put kad se sretnemo ja uradim nešto zbog čega se moram ispričavati. Oprostite, miss, nije mi bila namera da vas plašim.

Ona pomisli: prestani se ponašati kao budala. Slabašno se nasmešila:

-Oh, u redu je. Naprosto vas nisam čula.

Onda je svrnula pogled naniže na devojčicu u njenoj žutoj kabanici. Sagnula se kako bi joj bila bliže i upitala:

-Zdravo, Morag, kako si?

Devojčica je nepomično zurila u nju. Duge riđezlatne trepavice senčile su joj obraze boje sedefa. Ona steže oca za ruku i hitro podiže oči ka njegovom licu. On se nasmeši.

-U redu je, Morag.

Devojčica je nanovo pogleda, i tad joj se lice rasvetli u osmeh anđela. Tatjana je samo jednom videla smešak sličan ovome, a Moragin je bio lepši tek utoliko što je bila žensko, i dete… Tiho je rekla:

-Fino, miss, hvala.

Tatjana je pomalo tužno gledala u nju.

Ovo je dete nesretno, mogla se zakleti u šta god. Odjednom je ponovo bila ljuta na Angusa McIntosha, ali ovaj je put osećala da joj gnev ima realnije temelje nego kad se izderao na nju pre par nedelja. Njegovo je pravo da bude mizantrop i živi odvojen od sveta. Ali da li mu čak i roditeljstvo osigurava pravo da takvim drži sopstveno dete? Iznenada je imala žarku želju da mu može u lice reći šta misli o njemu i njegovim vaspitnim metodama. Ali naravno, nikad se na to ne bi usudila. Slutila je da Angus McIntosh slične komentare nagrađuje pesnicom u čelo.

Nijedan roditelj ne voli da mu se govori kako da odgaja svoje dete. S druge strane, mnogi bi ljudi trebali proći specijalnu obuku pre nego im se dozvoli da budu roditelji, da se ona nešto pitala; i isto tako tu dozvolu mnogima ne bi ni dala.

Ali to su bile utopijske ideje. Uvek je preostajala istina da na svetu postoje ljudi kao Angus McIntosh, i da im je dopušteno da rođenu decu uče svojim ličnim frustracijama.

Uzdahnula je i uspravila se, a kako je on posve mirno stajao i posmatrao je, ne odajući utisak da ima nameru bilo šta reći; ona pogleda Roryja.

-Zar nećeš pozdraviti drugaricu iz škole, Rory?

Ali na njenu najveću sramotu, Rory je nastavio tvrdoglavo ćutati i zuriti u Morag sa sasvim očiglednim neprijateljstvom.

Odmah je znala da nema svrhe da insistira. Kad bi Rory zapao u jedno od svojih ćutanja, od tog ga ne bi otrglo ni vezivanje besnim konjima za repove. On je umeo da ćuti kao niko kog je u životu srela. Crveneći od neprijatnosti, pogledala je u Angusa McIntosha.

-Oprostite zbog Roryjevog ponašanja, gospodine…

-Ne mari. Morag se ne igra s ovdašnjom decom.

Na celom je ostrvu čovek svećom morao tražiti dete, i njoj ta rečenica zazvuči toliko blesava da joj nije umela naći odgovora. Rory je poznavao svu decu u gradu i svi su mu bili lični prijatelji – ili barem sledbenici… Šta, kog vraga, znači to: Morag se ne igra s ovdašnjom decom? S kim se Morag, onda, igra?

Pogledala je devojčicu još jednom, njene ovaj put spuštene trepavice i blago crvenilo njenih jagodica, i odgovor se uobliči sam od sebe. Morag McIntosh se zapravo ne igra ni sa kim.

Ćutke je varila u sebi tu spoznaju, kad ponovo začu njenog oca:

-Ne bih da vam smetamo više, miss Petrović. Pozdravi se s gospođicom, Morag.

Dete reče, ne dižući pogleda:

-Doviđenja, miss.

Tatjana tužno odgovori:

-Doviđenja, dušo.

Onda su se okrenuli i otišli.

 

Gledajući kako se udaljavaju, Tatjana reče:

-Ovo što si sad uradio, koštaće te nedelju dana bajki za spavanje, Rory McGonagall.

On se pobuni:

-Zašto? Zašto, šta sam uradio?

-Šta si uradio..?

Čučnula je pred njega.

-Da te je sram i stid! Zašto nisi hteo da pozdraviš to dete?

On je pogleda kao da je sišla s uma.

-Da je pozdravim? Ali niko ne priča s Morag McIntosh!..

-Baš me briga! To ostavljam njihovim roditeljima da se zakite! Ali ja nisam ulupala tri godine svog života da bih naposletku dobila dečaka koji se tako ponaša! Uostalom, šta ti uopšte znači to, niko ne priča s Morag McIntosh?..

-Pa tako! Ona je skroz blesava! Uvek sedi u nekom ćošku kad je odmor i tata je dovodi u školu i dolazi po nju. Čak se ni devojčice ne igraju s njom.

Rekao je to s krajnjim prezirom. Onaj s kojim se čak ni devojčice ne igraju, za Roryja je imao socijalni status ogavnog insekta. Tatjana strpljivo objasni:

-Ali, dragi, to uopšte nije lepo.

-Zašto?

-Zato što je ona jedna fina i slatka devojčica, i živi sam u onoj velikoj kući… Svako treba prijatelje.

-Pa? Zašto ih onda ona nema?

Tatjana se ugrize za jezik. Gledala je u svog pametnog dečaka i shvatila kako je upravo upro prstom u srž cele te stvari. Zaista, zašto Morag McIntosh nema prijatelje? Na ovom su ostrvu važila ista pravila kao u Londonu ili bilo kojem mestu na svetu. Devojčice poznatih očeva koje nose lepe i skupe haljine i imaju dobre ocene, obično su opšteomiljene kod svojih vršnjaka. Ako usprkos tome nemaju prijatelje, to je obično do njih.

Ili njihovih očeva.

Ona se uspravi i reče:

-Hajdemo kući, dušo.

0

Dom, 7

U pubu je bilo zadimljeno i toplo. Do laktova zasukanih rukava, Hamish je spretno brisao čaše i veselo brbljao s jednim zgodnim crnokosim momkom. Ona se ramenom progura pored njega i stavi piće na šank.

-Mesta, gazda!..

Hamish se namršti na nju, glumeći srdžbu.

-Milion sam ti puta rekao da me ne zoveš gazda, nisam li?

Ona se nasmije.

-Možda to navede tvoje instinkte poslodavca na kakav honorar?

On ljubazno odgovori:

-Uvek ti preostaje da se nadaš, naravno.

U mnogo čemu su supružnici McGonagall više nalikovali krvnim srodnicima nego ljudima vezanim pukim bračnim zavetom. Ali to je možda dolazilo od broja zajednički provedenih godina. Kao deca, Hamish i Shannon su bili komšije. Zajedno su išli u školu, igrali se u bašti iza kuće i celo bi ostrvo palo na teme da se naposletku nisu i venčali. Bili su u braku nepunih deset godina, ali su se zabavljali još od viših razreda osnovne škole, a jedno za drugo znali oduvek. Možda je bilo neizbežno da ljudi počnu nalikovati jedno drugom posle toliko godina poznanstva i druženja, Tatjana nije znala. Ali, oni su se svakako savršeno – uklapali. Toliko su se retko svađali da se gotovo moglo reći kako se nikad ne svađaju, i nije bilo stvari pod nebom oko koje se ne bi uspeli dogovoriti. Oboje su bili duhoviti i otvoreni, a u njihovoj se deci razdelilo jedino u čemu su bili različiti uopšte: Rory je povukao na majku, sa svojim autoritarnim manirom; dok su blizanci, nežni i ljupki kao vilenjaci od čipke i pene, više nalikovali svom dobrodušnom, trpeljivom ocu. Hamish je bio izuzetno fin, i ako je Shannon priličilo da je začikava zbog Angusa McIntosha, Tatjanu ni malo ne iznenadi što se njen suprug pravi nevešt.

Ali to je bilo najviše čemu se uopšte mogla nadati.

Ugrabila je trenutak dokolice i iz zadnjeg džepa farmerki izvadila cigarete. Baš je jednu prinela licu, kad joj u oči blesne hitro podignuta ruka s upaljačem. Povukla je dim i nasmešila se.

-Hvala, Seane.

On ne odgovori, već nastavi zuriti u nju. Ona dobi šašavu želju da mu se isplazi. Koliko, zapravo, Sean McNeil već blene u nju kad god je sretne?

Pa, možda bi moglo: otkad je uopšte došla.

Sean McNeil je bio toliko izlizana priča da je čak ni Shannon više nije zbog njega zezala. Celo je ostrvo, naravno, znalo, da mladi Sean McNeil trza na tu strankinju koja živi s McGonagallovima. Bio je otprilike njenih godina, ali naravno, obzirom na njen zlehudi izbeglički staž; barem deset puta toliko mlađi – mentalno. Na prste ruku je Sean McNeil mogao izbrojati koliko je puta godišnje odlazio na kopno; a u Londonu nije bio nikada. Pripadao je onom tvrdom krilu ostrvljana kojima je Edinburgh bio plafon nad kojim je još samo bog.

U gradu je bilo malo devojaka, kao i mladih ljudi uopšte; i ona se nije preterano čudila što su se ostrvski momci zainteresovali. Nikad nije bila lažno skromna po tom pitanju, i svakako se, bar u jednom, slagala sa Shannon: ona je uvek imala mnogo muškaraca oko sebe. Tako je bilo kod kuće, u Londonu, a svakako je moralo i ovde. Usled tog, s godinama je stekla određenu blaziranu neosetljivost spram muškog roda u celini. Retki su bili koji su je iole ozbiljnije interesovali. Život je bio nepravedan: mnoge su devojke očajnički žudele za naklonošću muškaraca, dok su one koje su je imale, bile izbirljive i cepidlake. Ona nikada nije morala uzimati prvo što joj se nudi.

Ali opet, nije bila kučka.

Smatrala je da žena spram udvaranja treba imati upravo viktorijanski stav. Udvaranje je velik i lep kompliment, laskavo priznanje; a muškarci mahom osetljive biljčice koje strahuju od odbijanja i zato se na udvaranje odlučuju teško. Svaki je muškarac s dovoljno hrabrosti za pristojno udvaranje zasluživao ljubazno odbijanje, u najmanju ruku. Ona nikad nije bila bahata prema muškarcima koji su joj prilazili, samo ako su bili iole kulturni. Bahatost je odgovor na bahatost, ne način da se fin čovek ponizi… Zato ju je toliko iznervirao Angus McIntosh.

Kao da joj kopa po glavi, Sean McNeil iznenada progovori:

-Kažu da si imala posetu jutros.

Ona uzdahne. Ako ne možeš da ih pobediš… Strpljivo je rekla:

-Da, jesam.

Cigareta mu je dogorevala u ruci dok je, nagnut nad šank, zurio u nju. Bio je van svake sumnje zgodan momak, drčnog profila i s neobično pristalim crnim obrvama i kosi spram svoje sablasno bele keltske puti. Njegova je porodica takoreći držala sav posao s ribolovom na ostrvu i on je važio za najpoželjnijeg gradskog neženju. Ni u najcrnjem raspoloženju nije mogla reći da je glup, a često ju je znao nasmijati, što je svakako bio ogroman plus za bilo kojeg i kakvog muškarca. Ponekad, kad bi joj se rešetke njenog višemesečnog apstinentskog kaveza sklopile nad glavom, poigravala se mišlju o Seanu McNeilu puštenom s lanca. Ali to je bilo samo to, igra u njenoj glavi. Nikad mu nije dala ni najpribližinije primisli ikakve nade. Sean McNeil je bio vođa lokalnih dripaca koji su još uvek muku mučili s nabujalim adolecentskim testosteronom za kojeg na ostrvu nije bilo bog zna koliko oduška. Kao gimnazijalki, možda joj je imponovala ta mačo priča, ali njeni gimnazijski dani bili su davno okončani.

Gledala je negde preko njegovog ramena, odsutna, kad začu kako on govori:

-Jesi li se setila da našem čuvenom piscu tražiš autogram?

Ona prebaci fokus na njegovo posrpdno lice. Na vrh joj je jezika bilo da lane: može li ikako biti ogavnije ljubomoran, Sean McNeil? Ali obično je vodila računa o tome kako govori s njim. Nije se plašila ni njega ni bilo kojeg drugog lokalnog muškarca u pubu, ali bila je žensko, izbeglica iz Istočne Evrope na zabačenom škotskom ostrvu i beznadežni ovisnik o usamljeničkim šetnjama van grada, u sumrak. Jednom je prisustvovala sceni kad su Hamish i još dvojica odraslih muškaraca tek krajnjim naporom obuzdali Seana McNeila da nekom pijanom mamlazu ne izvadi kičmu na usta. Pomalo je delovao kao pokeraš, sa svojim lenim glasom i pokretima, ali je, zapravo, bio prgav kao đavo i imao opaku pesnicu. Škoti su temperamentni ljudi, a pijanog ili izazvanog Škota će samo krajnja budala podceniti.

Ona je dolazila iz naroda koji je na strastima izgradio svoju istoriju i tradiciju i svakako je bila kompetentna da o tome sudi.

Mirno mu je odgovorila:

-Ne, nisam.

-Ti svakako znaš da je on čuveni pisac, i jedan od McIntosha?

-Šta hoćeš, Seane?

-Samo pitam.

Ona opet okrene glavu od njega. Krajem je oka videla kako on i dalje netremice zuri.

-To su, znači, dva susreta u dva dana. Više nego je gospodin pisac udelio bilo kome na ovom ostrvu. Da se čovek upita zašto, zar ne?

Ona izgovori s dosadom:

-Moramo li pričati o Angusu McIntoshu?

On otpljune:

-Pa, meni je svakako mrsko. Ne dajem ni pet para na kopilad propalih klanova koja ljubi engleska dupeta zbog malo hartije ubrljane tintom.

-Trošiš puno reči na kopilad za koju ne daješ ni pet para, Sean McNeil.

Pogledala ga je pravo u oči, a one se ohladiše i dobiše boju olujne sive pučine; ali uto Hamish, neprimećen, odjednom progovori za njenim leđima:

-Svakako ne bi hteo da te Angus McIntosh čuje, Sean McNeil.

-Što znači šta?

-Da prestaneš gnjaviti Tatjanu, kao prvo. Ne držim je ovde za ukras.

Trgnuo je glavom ka bučnom društvu u ćošku.

-Ona ima posla, a tebe čekaju tvoje barabe. Hajde, gubi se.

Hamish se raširenim rukama oslonio o šank, s očiglednom namerom čoveka koji se neće pomaći s mesta sve dok mu ne bude udovoljeno; i Sean McNeil mrzovoljno pograbi svoje piće i ode. Tatjana reče, gledajući za njim:

-Pa, ne držiš me ovde ni da bi me plaćao, svakako.

-Zaveži.

-Da, tata.

-Ne volim da se kačiš sa Seanom McNeilom. Kad je pijan, sasvim je lud.

-Kao prvo, on se kači sa mnom.

-Zgodne cure moraju da oguglaju kad muškarci za njima sline. Ali ako izazivaš, onda očekuj ćušku preko zuba.

Tatjana prevrne očima.

-Ispunio si svoju kvotu moralnih pridika za celu narednu godinu, gazda. Mogu li sad ići da nešto radim?

-Bilo je i vreme. I ne zovi me gazda.

0

Dom, 6

Shannon ju je pozvala s vrata.


-Dođi da popiješ čaj, draga!


Ona vikne:


-Evo, samo da se nešto objasnim s Roryjem.


Shannon prevrne očima i ode. Tatjana pogleda u dečaka koji je sedeo naduren u svojoj pidžami s Harryjem Potterom na metli. Kao gavranovo krilo crna kosa pala mu je preko lica na isti način na koji je padala njegovom ocu. Ali Rory McGonagall je samo likom podsećao na svog veselog, srdačnog oca-šereta. Upravo se durio onako kako Hamishu, verovatno, za života nije palo na pamet, streljajući pogledom razmaženog princa kojem se upravo reklo ne. Ona uzdahne.


-Hoću da budeš u krevetu pre nego izbrojim do tri, Rory McGonagall.


On se obrecne:


-Neću. Neću da idem u krevet pre nego mi čitaš. Uvek mi čitaš pre spavanja.


-Sad nemam vremena. Uostalom, postaješ malo prestar za priče za laku noć, zar ne?


-Nisam prestar. Hoću da mi čitaš.


-Nisam te pitala šta hoćeš. Lezi da te mogu pokriti.


On je lukavo pogleda.


-Ti zapravo ne bi smela raditi u pubu. Tata nema dozvolu da drži strane radnike.


-Idi pa ga prijavi u policiju. Ali tek ujutro.


-To je istina! Čuo sam Seana McNeila kad je…


-Oh, Sean McNeil! Možeš i njega da povedeš kao svedoka. Ali tako mi boga, prethodno ćeš spavati pa makar te ja vezala za krevet.


Ona neopozivim pokretom zadiže pokrivač i kako on osta nepomično sedeti, s tvrdoglavim inatom, podvikne:


-Smesta!


Dečak se mrzovoljno uspentra u krevet. Kad ga je pokrila i krenula da ga poljubi, okrenuo je glavu rekavši besno:


-Ne ljubi me. Više te ne volim.


Ona veselo reče:


-Oh, u redu. Idem da kažem mami da ću odsad biti Seamusova i Connorova miss, a tebi neka nađu jednu finu škotsku gospođu od pedeset godina, sa sedom kosom i prutom.


Dečak se vidno zgrozi. On je smatrao da bi svim ljudima sede kose trebalo zakonom zabraniti da se približavaju deci na manje od pet metara. Hrabro je ćutao sve dok nije došla do praga, a onda, očigledno više ne izdržavši, bojažljivo i više nimalo durljivo, reče:


-Ti nećeš ići kod mame, zar ne, Tanja? Neću nikakvu babu umesto tebe. Neka Seamus i Connor nađu svoju miss. Nećeš ići kod mame? Jel da da nećeš, Tanja?


Ona se nasmije.


-Ali naravno da neću, budalice. Ja sam tvoja miss. Spavaj sad.


Ugasila je svetlo, i dok je zatvarala vrata čula je kako je s olakšanjem odahnuo.

Ušla je u kuhinju i Shannon je upita:

-Pa? Trebam li da dam oglas za novu dadilju?

-Samo preko Roryja mrtvog. Ti kao da neprestano zaboravljaš da me tvoj sin voli, Shannon. Juče mi je zabranio da se udajem narednih deset godina.

-Zašto?

-Da bi me oženio on, naravno. Kakvo mi pitanje postavljaš?

-Neću nikakve snahe iz Istočne Evrope.

-Možeš da nastaviš da nećeš. Ionako tu tebe niko ništa ne pita.

-Pomoć! Okrenula si rođenog sina protiv mene!

-O tom si trebala ranije misliti.

Nasmijale su se. Tatjana je žurno ispijala svoj čaj. Odole iz puba čula se galama i smeh. Pitala je:

-Puno je, je li?

Shannon uzdahne.

-Kao čep. Kako se približi zima, niko ne radi ništa drugo osim što greje klupu u pubu.

-Ah, šta i da rade.

-Možda da idu i spašavaju decu po stazama oko grada?

Tatjana podiže pogled. Shannon i Hamish su bili tolerantni u vezi pušenja u kući, dokle god je svoj porok upražnjavala kad nema dece u sobi, ali ona se svejedno retko koristila tom povlasticom. Obično bi zapalila cigaretu uz jutarnju kafu – nešto što ni još pet puta po pet godina u Engleskoj ne bi uspelo iskoreniti – negde napolju na svojim osamljeničkim šetnjama kad je imala slobodno, i naveče pre spavanja. Sad je upravo povukla prvi dim i pošla da odloži upaljač, kad je Shannoine reči zaustaviše u pola pokreta. Zainteresovano je podigla pogled na nju. Mladoj je ženi lice bilo savršeno mirno, i glas nedužan, ali bilo je obesnog svetlucanja u njenim očima koje ju je sasvim razotkrivalo.

Ona povuče još jedan dim, a onda upita:

-Šta ti sad pa to znači, Shannon McGonagall?

-Oh, ništa. Čujem da si imala posetu jutros.

-Može li na ovom ostrvu čovek primiti posetu a da ta vest ne optrči grad u roku od pola sata?

Shannon odmahne glavom.

-Ne može. Ali ne postavljaš tu svar kako bi trebala. Poseta Angusa McIntosha? Draga moja, to nije vest, to je senzacija. Ne sećam se da je Angus McIntosh za života ušao u nečiju kuću na ovom ostrvu.

-Lepo. Sad možete okačiti emajliranu ploču nad ulazom u pub, sa sve datumom. A ako me dobro platiš, svojeručno ću je potpisati.

-Ne glupiraj se!

-Ti se ne glupiraj, do vraga. Šta je značila ona aluzija o spašavanju dece?

Shannon opet poprimi nevin izraz.

-Svako ima slabu tačku, zar ne? Nisi sastavila dugo na ostrvu, a već si prokljuvila koja je njegova. Ti si jedna lukava mala…

-Da te slabije poznajem, Shannon McGonagall, zaklela bih se da si kvarna do srži u kostima. Želiš li reći da imam nekakav plan na pameti? Upozoravam te da ne volim ni šale na taj račun.

Shannon prasne u smeh.

-Pazi samo kako se vređa. Koji ti je vrag, Tatjana? Zezam te.

Ona mrzovoljno odgovori:

-Ne treba ti ovoliko vremena na ostrvu da bi shvatio kako je slaba tačka Angusa McIntosha njegova ćerka. Da li je on osoba koja naseda na gluposti?

-Ne, nikako. On ne naseda ni na šta, kad smo već kod… Ali, s druge strane, ti imaš obilje sopstvenih prednosti.

-O čemu pričaš?

-Ne blesavi se, Tatjana. Možeš reći šta god želiš o Angusu McIntoshu, ali svakako ne i to da je slep.

Tatjana se veselo nasmije.

-Ma čuješ li se uopšte? Govoriš o Angusu McIntoshu.

-Koji je došao pod moj krov prvi put za trideset i pet godina da se ispriča istočnoevropskoj imigrantkinji-dadilji.

Ona se ugrize za jezik.

-Priznajem da ta priča uopšte ne drži vodu. Šta misliš da mu je na pameti?

Shannon bezobrazno otpovrne:

-Ne znam baš na pameti, ali…

-Oh, bože. Da li London uopšte nije uticao na tebe, Shannon McGonagall? Prava si zatucana provincijalka s umom prljavijim od slivnika. Da li je tucanje u pozadini svega što ljudi uopšte rade?

-Uglavnom. Pokušavam ti reći da je doček koji ti je Angus McIntosh upriličio samo bleda senka dobrodošlice koju su ljudi u ovom gradu od njega navikli dobijati. On je bezobrazniji nego da je izmislio taj izraz. Pala bih mrtva kad bi se Angus McIntosh ispričao meni, naprimer.

-Zašto pravite toliku famu oko njega?

-Oh, vidim da su već na delu određene…

-Prekini.

-Ne, već ti prekini, bezobraznice. Ja poznajem Angusa McIntosha ceo život, još otkako smo bili deca. Ako ja kažem da je neverovatno to što je danas učinio, onda mi možeš na reč verovati.

-Znam da je neverovatno, do vraga. I sama sam bila zapanjena. Godinama sam imigrant u ovoj zemlji i doživela sam sve i svašta. Ali ne pamtim da me je iko otkačio kao on, juče. Nisam stekla utisak o njemu kao o čoveku koji ide okolo i ispričava se, u pravu si. Međutim, opet je to učinio.

Slegla je ramenima.

-Ko bi ga znao? Rekao je da ga je Morag naterala.

-Prazne priče!

-Otkud znaš? On jeste slab na svoju ćerku.

-Ali joj nikada ne bi povlađivao u tome.

-Možda i ne bi…

Onda je odmahnula glavom i ugasila cigaretu.

-Kako god, to je završena priča. Idem dole.

-Jesi li sigurna?

Tatjana se isceri.

-Da idem dole? Sasvim.

-Da je to završena priča?

Shannon se klackala na stolici s pakosnim ruganjem na licu.

-Šta da kažem Roryju ako ne budeš čekala narednih deset godina, Tatjana?

-Oh, nosi se do sto đavola. Inače ću uzeti tvog sina za ruku i otići u policiju da vas prijavim kako držite nelegalne radnike imigrante. On gori od želje da svedoči u to ime.

-Hvala ti što me zamenjuješ, draga. Još koju godinu i dobićeš povišicu!

-Reče Škot i osta živ.

Dok je zatvarala vrata, začu kako preko kuhinje hitnut upaljač udara o zid, i Shannoin sočan komentar.

0

Dom, 5

Upravo je ispratila Roryja u školu. Shannon je jutros rano odvela blizance na kopno kod doktora. Blizaci su sve bolesti dobijali u paketu, onako nežni i slatki; za razliku od Roryja koji nije bio ozbiljnije bolestan ni jednom za tri godine, i obično delovao kao da će izrasti u dripca koji konjima čupa repove. Već je dva dana zanovetao da mu napravi gibanicu, jelo koje je obožavao kao da se radi o kakvom sablažnjivo skupom specijalitetu za retke gastronome. Bila je već debelo u poslu, kad je Hamish viknuo odole iz puba:


-Imaš posetu!..


Ona mahinalno baci pogled na stari sat na zidu. Poseta? Nijednom otkad je došla na ostrvo, nije imala posetu. Ovde je bilo malo devojaka njenih godina, a ni one kojih je bilo, nisu se s njom posećivale. Ma koliko se ona možda mogla praviti nevešta, ali najbolje što bi se uopšte reklo o odnosu ostrvljanja spram strankinje u njihovom gradu, jeste to da je velikodušno tolerišu. Da je iole ovisila o tuđem mišljenju ili naklonosti, pobegla bi sevajući petama sat vremena po dolasku. Međutim, nju to zaista nikad nije zanimalo.

Bespomoćno je pogledala nered po stolu, kao i svoje ruke. Hamish je iz nekog idiotskog razloga zvučao zvanično. Ko bi, za ime celog prokletog sveta, dolazio njoj u posetu, u ovo doba dana? Međutim, nije imala vremena da se pita. Stepenice su škripale, kao da dolazi više od jednog čoveka, ili je taj čovek neuobičajeno težak, i ona se skoro poplaši. Zurila je u vrata i nesvesno udahnula vazduh kad jedna ogromna senka ispuni dovratak i Angus McIntosh uđe u kuhinju.

Jako svetlo sa stropa rasteralo je bolećive senke jutra po ćoškovima, i ona ga po prvi put u životu uspe jasno i dobro videti. Nikad joj pre nije bio bliže. Uvek ga je viđala iz daljine, s leđa; a čak ni juče, kad mu je otišla na prag, nije ga razabrala pravo jer je stajao u senci. Međutim, skoro je zažalila za preimućstvom svog neznanja.

Uvek je imala utisak o njemu kao o velikom, uvrnutom čudaku, iako je znala, iz razgovora, da su McIntoshi na ovom ostrvu aristokratija. Nekada je celo ostrvo bilo njihovo. Nekada je klan McIntosha držao ne samo ostrvo, već i golemu zemlju na kopnu. Onda ih je zadesilo par zlosrećnih generacija, i danas im nije preostalo ništa osim kuće na litici. Ali usprkos tome, činilo se da plava krv uvek nekako pronađe načina. Možda više nije imao zemlju i bogatstvo svojih predaka, međutim Angusu McIntoshu to nije ni trebalo. On je bio živa legenda u celoj prostranoj zemlji Škotskoj. Čak je i ona, došavši na ostrvo, pročitala nekoliko njegovih knjiga. Otkad je u Britaniji, tu i tamo je natrčavala na ime Angusa McIntosha, i svakako je znala za njega po čuvenju i listama bestselera. Međutim, zainteresovala se tek kad joj je Shannon natuknula najveću (i jedinu, ako ćemo pošteno) znamenitost svog rodnog ostrva pred polazak u Škotsku. Rekla je nešto u stilu: da li sam ti pominjala da sam išla u školu s Angusom McIntoshem? On još živi na ostrvu. Ona je pomislila: opa! Imaću čuvenog pisca u komšiluku! Više iz sprdnje nego zbog bilo čega drugog, uzela je neke njegove knjige koje su joj bleštale u lice u lokalnoj prodavnici. Pročitala ih je u dahu, za par noći.

Taj je čovek znao svoj posao, i bio majstor u njemu.

Svakako je mogao dozvoliti sebi da bude bahato, arogantno kopile. Samouvereni gard s kojim je sad pred njom stajao, uistinu je značio da se neki ljudi rađaju pod srećnom zvezdom. Bio je poslednji u nizu od sedam ili osam vekova plavokrvnih dripaca koji su drmali i tresli ovim delom Škotske, a uz to je imao i svog ličnog talenta, tek toliko da mu niko pod nebom ne može prebaciti kako je – samo McIntosh. Nekim ljudima, znala je, predstavlja ogroman teret to što su im preci osnivači domovine i što je mizerno malo toga preostalo da se uradi ne bi li iole opravdali prezime koje nose. Drugi, pak, uspeju sopstvenim trudom; ali ih mori nedostojno poreklo pri, s uspehom neizbežnim, kontaktom s kraljevima. Angusa McIntosha nije mučilo ništa pod nebom. On je imao sve.

Smatrala bi njegovu legendarnu ekscentričnost punim njegovim pravom, samo da se nije zamerio njoj, lično. Shannon je rekla: svi su McIntoshi uvrnuti, to je oduvek tako. Niko se na ostrvu nije zamarao čuđenjem što Angus McIntosh živi osamljen u kući na litici, s ćerkom jedinicom, ne kontaktira ni sa kim i ne dozvoljava da iko kontaktira s njim. Pa šta? Njegovi su preci radili još stotinu puta gore stvari, i, svakako, sa stotinu puta gorim posledicama po ostrvo i ljude koji na njemu žive. Čak je i ona, iz zemlje u kojoj je plemstvo stučeno u prah pre neizbrojivo mnogo godina, znala kako je aristokratiji prirođena uvrnutost. Zato se i kaže da im je krv plava. Jer je to nešto drugo.

Posmatrala je Angusa McIntosha u kuhinji McGonagallovih, i svakako razumevala da je on nešto drugo. Bila je u stanju ispoštovati njegovo čudaštvo, izolaciju, aroganciju… Ne slažući se, ali dozvoljavajući da je to njegovo prokleto pravo, mogla je ispoštovati što i svoju kćer drži podalje od sveta. Ali nikako nije bila u stanju zanemariti način na koji se poneo prema njoj. Uopšte nije imala sluha za kopilad koja smatra da je bezobrazluk jedino čega su svi na svetu uopšte dostojni.

Na kraju krajeva, čovek uvek primi lično.

Neugodno svesna svojih ruku ubrljanih brašnom, oholo je digla bradu pred njim i rekla:

-Da?

Nije se potrudila ni da ga pozdravi. Uostalom, i on je ćutao kao zaliven, kao da je ona došla u njegovu kuhinju. Bio je toliko visok da je odmah znala da nikad nije videla nikoga ni približno njegove visine; neverovatno velik i snažan muškarac, kao Zevs na Olimpu. Gotovo ga je mogla zamisliti kako u ruci steže munju. Širina njegovih ramena, linija nogu; sve je to bilo kao izvajano u slavu kakvom božanstvu. Pretpostavila je da bi mu, svučenom, ljudi (žene?) podigli oltar i prinosili žrtve; ali tu je misao smesta, uz psovku, oterala iz glave. Onda joj je pažnju zaokupila neobično poznata boja i izgled njegove divlje kose pale na ramena, i trebalo joj je par trenutaka pre nego je shvatila da istu takvu kosu ima i njegova ćerka. Bila je crvena i zlatna kao požar, i isto tako gusta i kvalitetna. Na ostrvu je, naravno, bilo riđokosih ljudi – ako igde, ovde ih je moralo biti – međutim, ona još nijednom nije pomislila: ovako sam zamišljala autentičnog Škota.
Ako je to bilo merilo ičega, onda je Angus McIntosh bio najautentičniji Škot u istoriji tog izraza.

On pogleda u nju onim Moraginim najplavljim plavim očima na svetu; a imao je neočekivano zgodnu riđezlatnu bradu, nije mogla da ne primeti; i reče:

-Dobro jutro, miss. Nadam se da vam ne smetam.

Tatjana trepne poput guščice, i sva njena oholost poče da se osipa kao malo peska na vetru. Nikad se nije mogla rogušiti na ljude koji se ponašaju primereno.

Taj je čovek bio izuzetno grub s njom koliko juče, međutim, sad joj se obraćao uljudno, i, svakako, kulturnije nego ijedan čovek kojeg je srela u zadnjih godinu-dve dana. Naglasak kojim su ovi ljudi govorili, njenom je uhu često bio sasvim nerazumljiv, kao da uopšte ne govore engleski, međutim, on je pričao potpuno normalno, i, svakako, koristio prave reči. Bila je ljuta, ne više na njega koliko na sebe, što naseda na takve smicalice, ali nije si umela pomoći. Odjednom je postala oštro i neprijatno svesna svoje, za ovo mesto, uvrnute odeće: kratke suknje na debele čarape i visoke cipele na vezivanje, svog malog crnog džempera i svojih perli, i svojih noktiju obojanih u crno. Jutros je, žureći, pokupila masu svoje kose u otprilike izvesnu punđu, mada nije bilo šnala koje su dugo uspevale držati njenu kosu, i upravo je postala svesna kako je mnogo od tog poispadalo. Hitrim je pokretom smakla pramen s obraza, shvativši šta čini tek kad je već uradila – ruke su joj bile bele od brašna. Njemu preko lica pređe neobičan izraz, kao da će se nasmijati, i ona utučeno shvati da se verovatno umazala.

Krasno. Sad će još pričati s njim i musava.

Panično grabeći sve poraspadale delove svog dostojanstva, oholo je odgovorila:

-Ne, u redu je. Da li ste nešto trebali, gospodine McIntosh?

-Da se ispričam, svakako.

Ona se zgrozi nad njegovim rečima. Imala je neočekivan dojam da je u pitanju neka psina, da je zavitlava. Znala je da je ovo što doživljava verovatno presedan u gradu. Angus McIntosh u životu nije ušao u Hamishev pub ili bilo čiju kuću u krugu od dvesta milja uopšte. Ideja da će doći odskorašnjoj strankinji iz Istočne Evrope bila je upravo jeres. On se nije ispričavao ljudima s kojima njegova porodica živi vekovima i koje, verovatno, zna poimence.
Kakvu glupost izvodi?

Naterala se da kaže:

-Oh?

Onda joj proradi kućno vaspitanje. Možda je taj čovek bio bezobrazno kopile, šta god da mu je sad, ali ona je znala red. Rekla je:

-Sedite, molim vas. Želite li čaj? Kafu?

On je nekoliko trenutaka oklevao. Neobičnim ju je, hitrim pogledom celu obuhvatio, tako da je imala dojam da je tim jednim pogledom zapazio svaki, i najmanji, detalj na njoj; i svakako ga zapamtio. U isto vreme to nije bio mnogo lep pogled. Tako su poznavaoci gledali rasna grla. Ona se ponovo smrači, ali onda on zaustavi oči na njenim, i odjednom se tako lepo nasmeši da joj to istera dah ispod rebara. Nije volela kad se smeh nije doticao čovekovih očiju. Kako se on nasmešio, ceo onaj nadmeni, oholi gard za tren spade, i oči mu omekšaju, postanu, za ne poverovati, ali još plavlje. Imao je savršene zube, osmeh za bilborde.

Rekao je:

-Ne, hvala. Mrsko mi je što vam smetam ovako rano ujutro. Ali obećao sam Morag da ću doći da vam se ispričam.

Ona pomisli: a, obećao si Morag… To je već imalo smisla u posvemašnjoj pomrčini. Ono je slatko dete videlo kakav mu je otac skot. Iz mračne satisfakcije trgnuše je njegove reči:

-Svakako bi bili veoma ljubazni ako bi prihvatili moje izvinjenje. Moje jučerašnje ponašanje bez svake je sumnje bilo ružno i neotesano. Ali izuzetno sam slab na svoju ćerku, miss. Postajem ishitren kad je vidim u suzama.

Ona je i dalje ćutala. On reče:

-Da li biste privatili moje izvinjenje, miss?

I onda se ponovo nasmeši tako da njoj klecnuše kolena.

Pomislila je kako on, sasvim sigurno, zna kakav dojam na ljude, a pogotovo žene, ima taj osmeh. Svako ko se tako smeši savršeno je dobro upoznat šta se tim osmehom može.
Znala je to, i svejedno nije uspela odoleti.

Rekla je, skoro kroz zube, ali je svejedno rekla:

-U redu je, gospodine.

Ali se ni uz najbolju volju nije mogla naterati na iole uljudniju reakciju. Jedva nešto blaže, dodala je:

-Je li Morag dobro?

-Oh, da. To je bila samo obična posekotina.

-Drago mi je.

Činilo se da više nemaju šta reći jedno drugom.

Zaista, odmah po njenim rečima, on nanovo poprimi onaj strašni gard posvemašnje oholosti. Učinilo joj se da je izrastao za još nekoliko palčeva kad se prestao smešiti. Bez pozdrava, klimnuo je glavom, okrenuo se i izašao.

Ona osta stajati i gledati za njim, i iako je čula kako grmi stepeništem nadole, opet se nekoliko puta uzastopce pitala je li sve sanjala.

0

Dom, 4

Pub se nalazio na malom skveru na brdu, i s gornjih se prozora, iza kojih su McGonagallovi živeli, pružao divan pogled na grad i more u daljini. Najveći deo godine bilo je hladno, kišovito i sivo, a zime su bile posebno gadne. Stanovništvo se bavilo ribolovom, uglavnom; najvećim su delom bili jedni s drugima u srodstvu a svi su se poznavali lično. U gradu je postojala osnovna škola, ambulanta i pošta. Za sve ostalo (i više) morali ste trajektom na kopno.

S Roryjem, blizancima i povremenim zamenama za Shannon u pubu; Tatjana je bila zaposlena do grla i u najvećem je broju slučajeva naveče padala s nogu od umora. Ali život joj se svejedno neočekivano dopao. Ljudi su bili zakopčani i nabusiti, dok ih ne upoznate, ali je civilizacija doprla i do njih u dovoljnoj meri da se ne čude mnogo istočnoevropskoj imigrantkinji u svom gradu. U početku su je posmatrali kao retku zverku, sastavljali glave iznad svojih pinti u pubu i po ćoškovima prodavnice kad bi otišla u nabavku; međutim, s vremenom su olabavili svoj čuveni ostrvski gard. Ona je bila ljubazna i vesela i za svakog je imala lepu reč i strpljenja. Sviđao joj se miran način njihovog života: ukus tradicionalne rutine i spokoja. Ovde niko nije žurio, ljudi se nisu razvodili, deca nisu ostavljala svoje roditelje da umru po bolnicama i staračkim domovima. Muškarci su donosili hleb na sto, a žene brinule o deci i kući. Shannon se neprestano čudila blagonaklonom pogledu koji je Tatjana imala na to. Govorila joj je:

-Ali ti si sasvim urbana, ma šta govorila, draga. Na martinke podvrćeš leviske, nosiš narukvice od indijanskih perli i nokte bojaš u crno. I svaki me je put stid kad se setim da te plaćam za obično dadiljanje – kad pomislim da si pročitala sve knjige za koje sam ikad čula, a verovatno i još stotinjak za koje nisam… Ti si pametna i načitana. Govoriš engleski bolje od svih njih skupa. Zar je moguće da imaš sluha za njihov konzervatizam?

Odgovorila joj je:

-Ne razumeš, Shannon. Ovo je za mene kao jedan dugačak praznik. Odmara me tempo ovog ostrva. Uliva mi sigurnost isto kao što sam se osećala sigurno u kuhinji svoje bake, kao dete… Lepo je videti da na svetu još ima ljudi koji mirno idu na posao, zarađuju svoj hleb temeljno i pošteno, i onda se naveče vraćaju kući u toplu sobu gde cela porodica sedi za stolom. Kad sastaviš godinu za godinom galame, strke i smoga; mahnite zebnje spram izvesnosti ičega… Onda su stare papuče kraj vatre kao luka u olujnom moru. Ne kažem da bih ikad mogla tako živeti. Ali volela bi se uvek nanovo vraćati.

Onda se pakosno nasmešila.

-Uostalom, ne budi licemerna. Pričaš o “njima” kao da si ti nešto drugo. Nikad mi ne bi palo na um da se smatram Londonkom jer sam tamo živela par godina. Ti si obična škotska seljančica i kad se trsiš govoriti engleskim akcentom.

Shannon, koja je umela da psuje tako da se čovek zgrozi; što je bilo utoliko veselije jer je imala lice anđela; gadno je prokune na te reči.

Ali ona se i sama pokatkad čudila ispunjenom osećaju zadovoljstva koji joj je život na ostrvu pružao. Činilo joj se da je tek sad shvatila koliko je slabo marila za London i Englesku uopšte. Toliko je vremena provela grčevito se boreći za opstanak da joj je rutina bila upravo ideal. Rano je legala i rano ustajala, pekla je deci kolače čijih se recepata sećala iz svoje domovine, u slobodno vreme šetala ne umevajući se dovoljno nadisati… Izgledalo joj je da po prvi put njen život ima smisla, iako površan posmatrač možda ne bi video nikakvog. Ali, onda bi taj posmatrač svakako morao biti snob. Jer, kako su godine prolazile, i balavačka arogancija nestajala, Tatjana je sve više razumevala da samo običan život ima prav i pun smisao.

Beznadežno je bila uhvaćena u zamku ovog ostrva. Možda ne tradicionalni, ušančeni život kakvim su ljudi ovde živeli… Možda nikad ne bi uspela živeti sretno životom ovdašnjih žena. Ali, na njegovoj se običnosti moglo graditi. Nikad pre nije cenila običnost, kamoli na njoj nekome zavidela. Međutim, gotovo joj je po prvi put bilo krivo što se ne uklapa u šablone. Jer, možda čak i nadogradnja potire smisao, i možda bi ovaj i ovakav život izgubio svoju bit kad bi shvatila da se nikad neće okončati.

0

Dom, 3


Njenih sat vremena držanja u pokornosti tuceta blaziranih engleskih petogodišnjaka, izgleda nisu bili presudni samo za roditelje McGonagall, već i njihovog sina. Shannon je nija lagala: ona se zaista dopala Roryju. Ispostavilo se da on nije toliko teško dete, koliko je dete koje se dosađuje. I, dete koje voli priče snagom koju niko do rođenog Škota nije u stanju da razume. Roryja ste uvek mogli pridobiti, samo ako mu kažete: dođi da ti ispriča nešto. Uspentrao bi vam se u krilo kao kakva zverčica i onda vas netremice gledao onim očima s trepavicama kao u princa, poluotvorenih usta. Bio je tvrdoglav kao mazga, i umeo se razbesneti tako da je to upravo strašilo čoveka; ali ona je, i ne razumevajući sasvim, imala dar da ga pripitomi. Rory McGonagall se u životu plašio samo svoje majke. Oca nije zarezivao ni za šta, a tek rođeni blizanci nisu zasluživali ni najbednijeg trenutka njengove aristokratske pažnje. On je imao savršeno celovitu, ničim okrenjenu svest o tome da je – provorođeni sin. S nepunih je šest godina bio dovoljno samouveren da zna šta hoće, traži šta hoće, i najčešće to i dobija. Međutim, ako je nekog uopšte voleo, onda je voleo nju.
A ona je zavolela njega.

Prvi put kad su se bii strašno posvađali (a provela je ceo dan sama s njim i blizancima koji su onda još bili bebe, i bila je gladna, umorna i ni sa čim više preostalim u svojim zalihama strpljenja i volje), rekla mu je: “Sasvim si me izludeo, Rory McGonagall, i prvo što ću učiniti kad ti se roditelji vrate, to će biti da im dam otkaz.” On ju je pogledao širom otvorenim očima, a na vrhu svake trepavice blistala mu je krupna suza; zgrabio je oko kolena ne dajući joj da se pomeri i počeo joj tepajući govoriti da ne ide. Naježila se po celom telu od tih krupnih suza na trepavicama. Nikad nije videla ništa bolnije. Onda je i sama počela plakati, i na kraju su se, grleći, izmirili.

Bilo je to skroz šašavo. Dok nije počela čuvati decu u Engleskoj, nije mislila da ima ikakvog strpljenja s njima, pogotovo ukoliko su teška koliko je Rory bio. I zaista, nije se nešto preterano vezala za decu koju je čuvala pre njega. Međutim, McGonagallovi su bili prva porodica s kojom je živela, i to kao da ih povezuje više od čuvanja dece i plate; i bili su Škoti, što se ispostavilo sasvim drukčije od Engleza koje je dotad poznavala; a sin im je, usprkos svemu, bio jedan opako privlačan mali bezobraznik. Vrlo je brzo počela voleti Roryja više kao starija sestra nego kao dadilja. Prvi put kad je zaplakao, shvatila je da je slaba na njega, a bila je slaba i na blizance koji su, opet, bili sušta suprotnost Roryju, mili i poslušni poput anđela; i bila je isto tako slaba na Shannon i Hamisha…

Prvi se put za sve te godine u Engleskoj počela osećati kao kod kuće. I kad su Hamishu javili da mu je otac umro, i da je postao zakoniti naslednik porodične kuće i biznisa, nije našla ništa normalnije nego da s njima napusti London i ode živeti na škotsko ostrvo.

Porodični biznis je, zapravo, bio vođenje puba koji su McGonagallovi imali već sto godina. Mlad i buntovan Hamish je smatrao da vođenje lokalnog puba u gradiću na škotskom ostrvu sputava njegovu ličnost i mogućnosti; pa je sa mladom, i ništa manje buntovnom ženom, i sinom u povojima, otišao u najveću svetsku metropolu koju je njegov gorštački mozak znao. Ali, nešto stariji i pametniji Hamish je shvatio da ima mnogo većih metropola od Londona, ali i da mu se već od Londona diže kosa na glavi. Gola je istina da McGonagallovi u Londonu nikad nisu bili zadovoljni. Shannon je to objašnjavala bez imalo stida: “Mi smo provincijalci, draga. Trebale su nam godine da shvatimo, ali svakako je dobro da najzad jesmo. Vratićemo se gde nam je mesto, i vodićemo pub na ostrvu na kojem smo rođeni, i London nek se nosi do vraga.” Ona i Hamish su dali otkaze kao da bacaju kakav teret sa ramena, i čim su se počeli spremati za povratak u Škotsku, lica su im se ozarila onako kako Tatjana nijednom pre nije videla. Neki bi to smatrali porazom. Ali, ona je drukčije rezonovala.

Niste mogli biti imigrant, a ne razumevati kako čovek mora živeti gde mu je mesto.

Pitali su je želi li ostati u Engleskoj. Objasnili su joj da odlaze u posve mali grad u Škotskoj, i to još grad na ostrvu – “Svakako ne možeš zamisliti šta je to mali grad na škotskom ostrvu, draga” – i da posve razumeju ukoliko ona, mlada, urbana i strankinja; želi ostati u Londonu. Ali ona im je odgovorila da u njenoj zemlji ima gradova manjih od bilo kakvog grada na bilo kojem ostrvu u Škotskoj; i da ona nije toliko urbana koliko urbana izgleda. “Ja, zapravo, ne volim mnogo Englesku. Hajde da vidimo hoću li voleti Škotsku.”
I tako se ta tema više nije započinjala.

0

Dom, 2

Shannon McGonagall je uzdahnula.
-Ali zaista nisi mogla očekivati nikakav bolji doček, Tatjana.
Bilo je veče i Tatjana se još uvek mrštila kad bi joj na um pala Morag McIntosh i njen prokleti otac. Prasnula je:
-Koji je njegov problem?
Shannon je slegla ramenima.
-Problem? Problem je u tome što je McIntosh. Oni su svi uvrnuti.
-Probaj: ludi!.. Šta sam trebala da uradim? Reci mi, šta sam, kog vraga, trebala da uradim?
-Da je ostaviš na miru, naravno.
Tatjana je pogleda kao da je izvalila kakvu blasfemiju.
-Bi li ti ostavila malo dete da plače pored puta, samo i krvavo?
-Da je to dete Morag McIntosh…
-Oh, nosi se dođavola.
-Nema potrebe tako da pričamo. Ako ćemo tako da pričamo, onda…
-Onda, šta?
-Onda možda pomislim da neko s takvim rečnikom nije osoba koja će mi čuvati decu.
Tatjana odbrusi:
-To idi pa kaži svom sinu.
Shannon uzdahne.
-Ne smem. On bi verovatno otišao s tobom.
Onda su se nasmijale.

Osmogodišnji Rory McGonagall je bio treće dete koje je čuvala otkad ju je emigracija nerazumljivim putevima odvela ka dadiljanju; ali se Tatjani činilo da bi mogao biti i zadnji. Kad je ona bila u pitanju, Rory je bio ljubomoran i na svoju braću blizance. Radila je u zgodnoj engleskoj porodici u Londonu s kojom je Hamish McGonagall bio povezan poslovno tokom tih nekoliko godina koliko je verovao da će uspeti da živi van Škotske, i to nigde drugde nego baš u Londonu. Petogodišnja Elizabeth je imala rođendan i McGonagallovi su doveli svog petogodišnjeg sina. Nabusit i pomalo bahat momčić na prvi joj se pogled nije preterano dopao, ali uzalud: ona se dopala njemu. Ispostavilo se da McGonagallovi puno rade i da im treba prava osoba za njihovog ne mnogo trpeljivog momka; a kako je kod Elizabethinih roditelja radila ionako radila samo po nekoliko sati dnevno; činilo se da se sve ulučilo: prilika, vreme, i, svakako, ljudi. Posle nekih nedelju dana, pozvala ju je je krhka, varljivo slabašna Shannon McGonagall i pitala bi li volela čuvati njihovo dete, obzirom da ona ne zna gde joj je glava od posla a Rory, eto, hoće, baš nju. “Stalno priča da hoće Elizabethinu miss, a verujte mi na reč da Rory nije dete koje možete prevariti zamenom, bez obzira što mu je tek peta godina… Već dve nedelje se sastajem s dadiljama, ali on je sve rasterao. Da li biste, molim vas, bili tako ljubazni da razmislite o mom predlogu, gospođice Petrović?”

Sutradan je otišla kod McGonagallovih i sat vremena provela ćaskajući sa Shannon. Živela je u Engleskoj već nekoliko godina i nije pamtila da je i sa kim provela lepših sat vremena. Shannon McGonagall je bila sva od suprotnosti: imala je građu kineske figurice, jedne od onih koje se brišu uz najveću zamislivu pažnju, obzirom da bi ih i ovlašan stisak slomio; mlada žena prozirnog tena i žutozlatne kose koja se poput krila otvara oko njenog lica, potočna vila… Ali je njena kičma bila od željeza. Kad je govorila, manir joj je bio neposredan, bez trunke prenemaganja, glas kao u krotitelja lavova. Shannon McGonagall je autoritet imala u koštanoj srži. Rekla joj je: “Ja ne znam puno o vama, osim onoga što su mi Johnsoni rekli, ali svakako ćete se složiti sa mnom da niko ne zna puno o imigrantima. Međutim, slabo marim i da ste terorista bombaš. Imam ovde jednog teškog škotskog petogodišnjaka, i hoću da ga se drži na lancu. Da li vi to možete, miss?” Tatjana ju je za časak obuhvatila pogledom, ali nije se činilo da bi Shannon McGonagall bila osoba koja bi takve reči shvatila naopako. Stoga je rekla: “Preživela sam rat, gospođo. Ne verujem da mi je i jedan petogodišnjak dorastao, pa makar bio i Škot.” Mladoj su ženi uglovi usana zadrhtali, a onda se neobično zvonko nasmijala. Rekla je: “Bog s vama, miss Petrović. Hamish kaže da ste sat vremena držali desetoro dece u miru i tišini pričajući. Nakon takve preporuke, volela bih da vidim šta bi to bilo a da mi se ne svidite.” Tatjana je mirno odgovorila: “Da li sam se ja uopšte dopala vašem Rory-ju, gospođo? Ili su presudile moje krotiteljske veštine? Ne bih se želela ujutro probuditi sa žabom u krevetu.” Shannon joj je ponovo pokazala svoje pravilne zube u ljupkom osmehu. Rekla je: “Ali vi ste preživeli rat, miss.” Tatjana je pomislila: lukava gorštačka kučka.
Ali se nasmešila. I prihvatila posao. I za tri godine nije se pokajala ni jednom.

0

Dom, 1

Sitna devojčica stajala je uz rub staze.
Ćudljivi vetar s visoravni smakao joj je s glave neonski žutu kapuljaču; otkrivši kosu crvenu poput požara i umrljano lice. Debela crna čarapa bila joj je pocepana na kolenu. Tatjana zastane. Nije bilo nikakve sumnje o tome ko je devojčica. Međutim, njeno uplakano lice, razbijeno koleno i izraz krajnje bespomoćnosti; toliko su nalikovali svoj deci koja su pala i udarila se ikada; da se njeno oklevanje odmah razvejalo u ništa. Rekla je:
-Morag McIntosh! Šta ti se dogodilo?
Devojčica podiže oči na nju i zadrhti. Ona čučne; a kako je to učinila, dete se mahinalno odmače korak nazad. Što je mogla nežnije, Tatjana joj reče:
-To je samo mala posekotina, draga. Da li si pala?
Ali dete je i dalje zurilo u nju, dok su mu suze bezglasno tekle ostavljajući bele pruge po musavim obrazima. Tatjana uzdahne.
-Oh, nema veze. Hajde da te odvedem tati.
Na tu reč; detetove oči se još jače razrogačiše. Tatjana pruži ruku i osta strpljivo stajati, gledajući kako se na sedmogodišnjem licu izmenjuju strah, zebnja i želja. Onda je oklevajući, poput divlje životinjice koja samo iščekuje kakav iznenadni pokret pa da u užasu zaždi u šumu; pružila ruku i uzela njenu. Tatjana se nasmeši.
-Tako je, dušo. Sad lepo idemo kući, zar ne?
Dete proguta suze i štucne.

Staza je krivudala između u mahovinu obraslih stena stavljajući svakom ko se usudi na znanje koliko je slabo korištena. Potplati njenih udobnih cipela za pešačenje propadali su u mekanu zemlju, tako da je svako malo zapinjala. S druge strane, Morag McIntosh je trčala lako poput balerine, kao da joj je pod nogama netom lakirani parket. Njoj nije bio stran ovaj put. Sa svakim je korakom izgledala sve mirnije. Prestala je plakati i štucati, i stisak kojim joj je držala ruku neznatno se pojačao. Tatjana svrne pogled naniže na nju.
Bila je lepa poput vile u dečijoj predstavi. Koža njenog lica imala je boju sedefa, i čak joj ni guste riđe pegice ne bi mogle oduzeti besprekornu ocenu za ten. Ali, kad je podigla oči na nju; ona se mahinalno stresla: nikada, zaista, nije videla da neko ima tako plave oči. Te oči nisu bile plavo-zelene, ni sive, niti su menjale boju u zavisnosti od svetla ili odeće. Bile su autentično plave, kao mirno tropsko more. Navikla se da riđokosi ljudi, kakvih je na ostrvu bilo stotine, imaju zlatnosmeđe oči poput tečnog zlata, ili zelene s mrljicama, kao mačke. Ali Morag McIntosh je imala najplavlje oči u istoriji tog izraza. Skoro su izgledale neprirodno.

Retko je viđala to dete; gotovo samo kao žaruće crvenokosu bajku hitro pronetu drugom stranom ulice na čvrstoj muškoj mišici; poput princeze u nosiljci. Nije se igrala s decom i nije dolazila na rođendanske proslave. Međutim, iako joj se prvi put u životu obratila, pa čak i ako je prvi put gleda izbliza; greške nije moglo biti. Morag McIntosh je bila upravo onakva kako je i pretpostavljala da bi bila. Ćutala je celim putem kao zalivena, i ona je nije ni napadala. Dobro je znala kako zatvorenu decu nema svrhe čačkati i nutkati. Zatvorena su deca kao zatvorene školjke: ona se otvaraju samo kad im je vreme. Ali ionako je morala čuvati dah za taj neljubazni uspon od kojeg su joj se obrazi zajapurili a čelo orosilo. Hitro ga je otrla, ispevši se, najzad, do čistine s koje je pucao veličanstven pogled na more i jednu uvrnuto osamljenu kuću na njenom rubu. Bilo je to krajnje bolesno mesto za kuću, mislila je ona, dok je trenutak stajala i posmatrala. Činilo se da je sagrađena na samom rubu litice koja se strmoglavljuje pravo u morski bezdan. Vetar je bio toliko jak da je jedva uspevala hodati, ali usprkos tome, Morag ju je prestizala. Lice joj se ozarilo poput sunca pod onom zlatnocrvenom kosom; gustom kao kudelja i vezanom u tešku, debelu pletenicu. Kovrđavi, nerazmrsivi kraj te vitice nemirno je poskakivao na njenom ramenu dok je, odjednom puna poleta, hitala ka kući vukući Tatjaninu ruku. Ona zausti da joj kaže neka uspori, ali urlajući vetar sasvim joj priguši glas. Pre nego su stigle do vrata, ona se širom otvoriše. Dete pusti njenu ruku i otrča u naručje muškarca koji je čučnuo da je dočeka. Onda se uspravio do svoje pune, gorostasne visine, glavom se dotičući dovratka; pa pogledao u nju pogledom koji ne bi bio oštriji ni da mu je vrh bio od sjajnog čelika.
Tatjana je teško obuzdavala burne otkucaje svog srca i dah. Imala je želju da se pograbi za kičmu i neko vreme, u miru i ćutke, odmori od prokletog uspona; međutim, prisustvo tog muškarca je neizostavno zahtevalo objašnjenje. Slabašno se nasmešila:
-Dobar dan, gospodine McIntosh.
Pogledala je u Morag, koja se poput mačeta skupila u zaštitničkom, moćnom pregibu njegove ruke, ukopavši mu lice u vrat; i baš je zaustila, kad on odbrusi:
-Šta, kog vraga..?
Tatjana trepne. Zbunjeno je počela:
-Ne znam da li me poznajete, gospodine. Ja sam vaspitačica kod McGonagallovih…
-Vrlo dobro znam ko ste vi. Ono što hoću da mi se objasni, jeste šta se, kog đavola, uradili mom detetu!
Kako je ona zblanuto zurila u njega, on prasne:
-Smesta!
Tatjana oseti kako je obliva vruće crvenilo, i bes koji poče da kezi svoje sjajne zube u njenoj utrobi. Ispravila je ramena, mada mu ni tako nije dopirala ni do polovine grudi; i nadmeno rekla:
-Ništa nisam učinila Morag. O čemu pričate? Pronašla sam je pored puta. Stajala je i plakala, i odeća joj je pocepana. Izgleda da je pala…
-Je li vam ona rekla da je dovodite kući?
Presečena usred reči, Tatjana besno prasne:
-Gospodine McIntosh, pronašla sam vaše sedmogodišnje dete samo na putu, kako plače i krvari.
-Šta vam pa to znači?
-Znači da bih je odvela kući sve i da ste još vi još deset puta bezobrazniji. Nemam običaj da ignorišem malu decu koja plaču pored puta.
-Šta očekujete? Povelju za dobra dela?
I onda joj besramno zalupi vrata u lice.
Ona je pat trenutaka zaprepašteno piljila u tešku, prastaru alku koja je još uvek podrhtavala od jačine udarca. Nije pamtila da ju je iko u životu toliko ponizio. Nesposobna da se obuzda, glasno je dahnula:
-Da si sto puta proklet, kopile bahato!..
Alka po zadnji put podrugljivo zvecne, i onda se umiri. Ona se okrete na peti i ode kao pljunuta.

0

Edda Leifa Gunnarsona

On stajaše sam sred polja dimom okovanog. Umoran; od zadaha krvi zauvek pijan a večito usta suvih; stajao je i čekao.
Šta ili koga; nije znao.
Znao je samo da čekati mora.
Kako su zvali polje ovo pre nego ga Smrt svojim nazva? Šta osta od sela u fjordu u koji, sa zmajevom glavom na pramcu; jutros pristaše? Ko će ikada više zaći međ crne kosti kuća popaljenih? Pepeo žareći što umire. On nikoga više ogrijati neće u noćima mrzlim kada od gladi mahniti čopori iz šuma silaze. Ni zle ptičurine što ljudskim mesom svoj porod hrane neće se gnezditi ovde.
Ni jedan čovek nije preostao.

Koja je majka pred spavanje kose splitala onoj bezimenoj bosih peta koju je danas s braćom podelio? Kakvim ga je samo očima pogledala kad joj na pragu ubi ono golobrado muško što ju je spasti pokušalo!.. Očima plavim kao lednička jezera u praskozorje čistog zimskog dana. Nije zaplakala njima.
Još ne silova i ne pogubi ženu a da joj suzu u oku uhvati.
Narod moj, on plakati ne ume.
Ta krv što mi se za stopama cedi; to krv je i Leifa, sina Gunnarovog.
Silovah sestru svoju. Braća mi silovaše sestru našu. Ubih svog oca kad ubih njenog sred polja ovog na kome stojim.
Zmajevog pramca jutros pristadosmo da svoje pljačkamo.

U mač pogleda o koji se oslanjaše. Mač do balčaka u gustu i crnu krv ogrezao. Mač nenapojiv što večito žeđa. Kad li jedno postaše; Čovek i Mač; da li ih ikada bejaše dvoje? Kada si prvi put ožedneo; Leife, Gunnarov sine? Ono kad se prvi put na drakkar svog oca Gunnara pope? Kad prvi put ubi, pa ti braća tvoja rekoše: tek sad si muško? Tek kad se ratnikom uzmogneš zvati, tek onda i muškarcem smeš?
Ili si žeđati počeo uz vatru skalde slušajući još onda kad ni imena svoga pravo znao nisi.
Možda si se žedan rodio; Leife, Gunnarov sine.

Tad glas reče:
-Leife Gunnarsone.
Preko ramena se obazre; ne mareći. Ne pitajući ko bi to progovarati mogao sred polja ovog na kojem još jedino on diše. Ni u parama lešina ljudskih koje se u crveno dizaše nebo njena pojava ne iznenadi njega; umornog ratnika, usta suvih.
Upita tek:
-Tebe li čekah ni ne znajući koga?
Odgovorila mu je:
-Ja kći sam Oca svoga. Po tebe dođoh, da.
On pogleda bolje.
Na belom konju bela žena. Na pastuva vitkih, u dim zgarišta uronjenih nogu uzjahala žena kože kojoj su samo visoki snegovi glečera nalik. Ista rubin-vatra u oku im odsijava; ko da su brat i setra.
Ili jedno.
Ne mogaše razabrati, skoro, posrebreno zlato njene, od grive zveri s kojom se mešala. Niz gola joj bedra do kolena padaše. Na čelu mir i spokoj; na štitu, balčaku i mišici nagoj svete rune; na licu ništa: ni oholosti ni milosrđa; ni podsmeha ni prijateljstva.

Mač je držala.
Kao obećanje. Ne opomenu.
Mač napojen a sjajan kao tek iskovan.
Mač po kojem se krv ne hvata.

Htede joj reći: sestro, kćeri, majko. Nazvati je milosnicom, robinjom i gospodaricom svojom.
Iz plemena dolazeći što plakati ne ume i čije su reči teške i oštre kao i mačevi im za pasom; on nem osta.

-Po tebe dođoh; ponovi ona; po tebe dođoh, Leife Gunnarsone. Braća i otac tvoj čekaju.
Mršteći se, rekao je:
-Otac moj, zar? Davno otpremismo Gunnara u plamtećem njegovom drakkaru niz vodu. U šaku mu stavismo mač njegov; pod noge robove njegove. I moja majka ode s njime tada. Dođe li po mene da me odvedeš mrtvim očevima mojim?
-Sve vas odvodim njima. Svi se ocima svojim vraćate.
-A ti?
-Ja od Svoga nikad ne otidoh.
On okrete glavu i pogleda još jednom: paru lešina, crveno nebo, umiruće tinjanje sela dole u fjordu. Reče:
-Ne mogu s tobom.
-Zašto ne, Leife Gunnarsone?
-Mač mi je u krvi.
-Opraćeš ga.
-Hoću li oprati ruke, sestro? Činjah krivo.
Bela i zlatna; žena se nasmija; a crveno nebo preseče žežena munja.
-Pramac sa zmajevom glavom, selo u fjordu, ona kojoj nikada ime saznati nećeš a čijeg si oca i brata danas ubio… Nikad ne činjaše ni pravo ni krivo; Leife, Gunnarov sine. Ti si tek svojim putem hodio.
-Dokle me dovede?
-Do granice. Ja dođoh da te preko nje prevedem. Ne vidiš li da se smrkava? Ne vide li Sumrak kako nailazi? Nikoga više nema. Sam ostade. Vreme je da pođeš sa mnom, brate.
Samo je na tren pogled skrenuo; ili ga zaslepi štit njen i odsjaj rubina u oku. Mača koji je, neizgovoreno obećanje ispunjavajući; podizala mišicom runama iscrtanom.

Tada se nasmijao; i podižući sopstveni u odgovor; rekao:
-Skaldi mi istinu govoraše. Nema smrti časnije do smrti u boju.
Ona obode konja i odvrati veselo; skoro kao devojčicu da sluša:
-Svi ratnici ginu u boju; Leife Gunnarsone. Ja dolazim samo po najbolje.

2