Dom, 13

Kad su ušli u kuću, ona upita:

-Gde je Morag?

-Spava. Čaj ili kafa, miss Petrović?

Namrštila se.

-Kako vi uopšte znate moje ime?

-Imigrantkinja iz Istočne Evrope na ovom ostrvu? Mora da se šalite.

Ona oporo reče:

-Volela bih kada biste imali tursku kafu. Ali to ne umete napraviti

On se osmehne.

-Prosvetlite me.

Otvorio je vrata od kuhinje pred njom. Ona je sekud oklevala, a onda reče sebi: ah, nek se sve nosi dođavola. Odlučno je ušla.

Bio je neki sumnjivo neostrvski manir u njegovom ponašanju. Već se na ovlašan pogled moglo zaključiti da je ovaj čovek video sveta, ali obzirom da je bio čuveni pisac kojem su se knjige prodavale kao alva, i koji je, verovatno, usled toga često morao odlaziti u London ili već gde; to možda i nije bila stvar za čuđenje. Angus McIntosh je sasvim sigurno bio dobro potkovan za kontakt s ljudima.

Zašto onda s ljudima ne kontaktira?

Sipala je kafu u dve velike šolje za čaj i pri tom upravo nacionalnim dostojanstvom našla za shodno da objasni:

-Ova se kafa ne pije iz ovakvih šolja. Kod McGonagallovih imam svoj komplet.

On reče:

-Voleo bih to da vidim, jednom. U čemu je razlika između ove, i svih drugih kafa na svetu, gospođice?

-Uz ovu se puši, gospodine.

-Tražite li moju dozvolu da zapalite?

-Ne. Na to ste se obavezali kad smo sklopili pakt.

Izvadila je cigarete iz džepa. On ju je posmatrao.

-Godinama nisam video da neko puši.

-Ja sam raritet. A vi slabo izlazite iz kuće.

Narugala mu se:

-I to verovatno samo među snobove, polaznike tečajeva joge i nadobudne vegane.

-Vi nemate pojma o meni.

-Ne moram imati. Mogu zamisliti kako izgleda svet čuvenog pisca.

On otpljune:

-Ne verujem da ijedan imigrant to može.

-Vređate se kao da sam u pravu.

-Zaključili smo da ste dovoljno pametni za ironiju i popularnu psihologiju. Možemo li sad zakopati ratne sekire?

Ona sleže ramenima.

-Ja ih nikad nisam otkopala.

-Nizak udarac.

Bacio je pogled na stari sat preko puta.

-Već sam potrošio petnaest minuta vašeg života, miss.

-To je, pretpostavljam, upozorenje. U redu, gospodine McIntosh.

Zapalila je cigaretu i nalaktila se na stol preko puta njega.

-Znam da vam je zlo kad ljudi to kažu, ali ja sam zaista pročitala sve vaše knjige koje sam uspela naći.

On je sedeo zavaljen, skrštenih ruku, i na njene reči mirno otpovrnuo:

-Ne znam kakvim izborom raspolažu na ovom ostrvu, ali od mene se nećete ovajditi. Ne držim svoje knjige u kući.

-Zašto?

-Zato što je to prošlost. Nikad se ne zamajavam prošlošću.

-Oh? Radite li na čemu sada?

Preko lica mu preleti onaj veseli izraz na granici sa smehom, kao kad se umusala brašnom tokom njihovog prvog susreta. Bio je to izraz koji je dražio čoveka, jer se činilo da bi svaki čas mogao prerasti ne toliko u smeh, koliko u otvoreno ruganje.

Rekao je:

-Ne pišem, ako na to mislite.

Ona hladno izgovori:

-Pretpostavljam da bi iznenadna pojava imigranta-fanatika koji ljudima nasrće na kuće zgodno poslužila za inspiraciju kakvom petparačkom piscu. Ali vi ste iznad takvih stvari, naravno.

Slegnuo je ramenima.

-Čovek ne bira kada će i kako da bude zaintrigiran.

-Upravo suprotno. Vi mi niste morali prići danas, i ja sam vas mogla odbiti.

-Ali sve je to došlo posle.

-Posle čega?

-Posle zaintrigiranosti, gospođice Petrović.

Ona povuče dim i onda ga hitro oduva iz pluća. Osećala je da joj se ne sviđa u kojem pravcu ova igra ide.

-Kako god, sada smo ovde. Šta vas zanima, gospodine McIntosh?

-Kako ste vi upali u tu priču s McGonagallovima?

Nasmešila se.

-Ponudili su mi posao.

-Posao na zabačenom ostrvu u Škotskoj?

-Engleska mi se nikad nije preterano dopadala.

-London je Meka za izbeglice.

-Ne za mene.

-Da li mi pokušavate reći da vam se dopada život na ovom ostrvu, gospođice Petrović?

-Upravo tako, gospodine McIntosh.

Veselo je dodala:

-Sad bi vi trebali reći hvala, ili nešto slično.

On posprdno upita:

-Mislite, kao Škot?

-Kao patriota, zaboga.

-“Patriota” je reč izmišljena za mnogo veća mesta od ovog ostrva, miss.

-Zar se vi ne osećate Škotom?

-Osećam se svojim.

-Pogrešno pitanje. Verovatno bih trebala iskoristiti džokera.

On se nasmeši.

-Čini mi se da sam ja počeo da postavljam pitanja.

-Oprostite. Kažu da sam sugestivna.

-Zaista ste vrlo vešti. Koliko je godina izbeglištva potrebno da čovek dobije hitar jezik?

-Ne bih znala. Moj je oduvek takav.

-Čoveku na um ne pada šta može da očekuje dok s vama ne progovori, zar ne?

-Žao mi je što ja to isto ne mogu reći za vas.

On je nagradi onim svojim osmehom za bilborde.

-Otkud znate da je to bio kompliment?

-Onda smo kvit. Zanima li vas još šta, gospodine McIntosh? Vreme teče.

-Biću tolerantan s rokovima.

-Ne, hvala. Još nešto, gospodine?

-Vi svakako niste profesionalna vaspitačica, zar ne?

Usta joj lako zadrhte.

-Pretpostavljam da Udruženje britanskih dadilja ima specifičan esnafski način češljanja i tajni pozdrav. Ili svoj posao radim toliko traljavo da se smesta razotkrijem.

-Ne znam za vaš posao. Znam za vas. Vi se niste školovali za vaspitačicu.

-Nisam se školovala ni za šta. Došla sam u Englesku s devetnaet godina.

-Onda ću skinuti kapu srednjoškolskom obrazovanju u vašoj zemlji, gospođice.

-To je sve što od njega imam. Nikad nisam mislila da škola ima nešto s tim. Čovek se može pouzdati jedino u sebe i svog konja.

On se smešio.

-Svog konja, miss?

-To je uzrečica u mojoj zemlji. Znači da se svako mora postarati za sebe.

-Slutim da ste ćerka jedinica koja je detinjstvo provela slušajući ode o svojoj posebnosti.

-Zaboravili ste jastuk od baršuna. Ali, vaš je, verovatno, bio od tartana i imao izvezen grb. Shvatam kako je došlo do zabune.

Za jedan kratak delić trena, tako brzo da se možda i prevarila, njemu oči blesnuše. Međutim, kad je progovorio, glas mu je bio savršeno miran, kao i do maločas.

-Primećujem da me niste osporili.

-Ja jesam jedinica. Ali moj je otac bio strog i želeo sina. Put do svesti o svojoj “posebnosti” morala sam proći sama.

-Pričate o tome kao o duhovnom sazrevanju.

Slegnula je ramenima.

-Vi najbolje znate, gospodine.

Onda se ljupko nasmešila.

-Mislim da ste upravo potrošili sat vremena mog života, gospodine McIntosh.

Počela je da ustaje, kad on, ne dižući se, odole isprati njen pokret i pri tom reče:

-Dopustili ste da samo ja pitam.

-Ali vi ste taj kojeg je interesovalo.

-Ostaću vam dužan.

-Nikako. Za tako nešto bi i vi morali zanimati mene.

-Što nije slučaj?

-Ne, gospodine McIntosh.

On se leno podiže na noge i uspravi pred njom u svojoj gorostasnoj visini.

-Pozdravite Morag, molim vas. Dugo je nisam videla.

Trenutak je ćutao. Onda reče:

-Još uvek čuva vašu haljinu.

Tatjana oseti navalu krvi u lice.

-Ne vidim zašto. Nije ničemu poslužila.

-Zar ničemu?

Ona se malo zbuni. Nije joj bilo najjasnije kuda s tim cilja. Međutim, kako nije izgledalo da namerava ikako proširiti ili obrazložiti tu primedbu, rekla je:

-Zbogom, gospodine McIntosh.

Ne odgovorivši, on nemarnim pokretom zalupi vrata još pre nego se okrenula da pođe.

0

Dom, 12

Shannon je rekla: sve se izvrnulo naglavce. Kad sam bila dete, sneg bi zavejao grad od oktobra do aprila, nigde se nije moglo izaći. A pogledaj sad! Samo te proklete kiše!

Bio je novembar, i sneg je zaboravio da padne.

Imala je slobodno poslepodne, i oblačila se u hodniku kad je Shannon prošla držeći jednog od blizanaca i prasnula:

-Šta ti to misliš da radiš?

-Idem malo na vazduh.

-Na vazduh? Novembarski vazduh na ovom ostrvu mogao bi poslati tvoju nežnu istočnoevropsku dušu bogu na istinu. Smesta izuvaj te cipele!

-Okani me se, Shannon. Već nedeljama nisam izašla iz kuće.

-Nije ni predviđeno da izlaziš! Do proleća!

-Da, da.

Izašla je dok je ona vikala za njom: ja ti neću plaćati bolnicu!..

Pokorica mraza uhvatila se staze kojom je pošla van grada. Razmišljala je koji vrag nije u redu s ovom zimom. Mogla je namirisati sneg u vazduhu. Hodala je hvatajući u tom vazduhu daleke odjeke doma. Nijednom otkad je otišla od kuće nije uspela namirisati sneg. U Londonu čovek nije mogao namirisati ništa do smoga. Međutim, ovde, daleko od svake civilizacijske gadosti… Glava joj hitro poleti.

Zastala je pored neke stene razmišljajući odsutno koliko bi još daleko bilo pametno ići, kad je shvatila da joj Angus McIntosh dolazi u susret. Usprkos hladnoći, osetila je kako je obliva vruće crvenilo. Prvi joj je impuls bio da se iz istih stopa okrene i vrati, ili barem skrene; međutim, onda je pomislila: neka sam prokleta ako ću bežati od Angusa McIntosha. Ako hoće da me izbegne, neka se on vrati.

Ali on je nastavljao da hoda iako nije bilo nikakve šanse da ju je mogao prevideti.

Okrenula se prema moru u daljini, i uskoro je mogla čuti njegove korake. Očekivala je da će proći, međutim, on joj se sasvim približi i onda stade. Ona podiže pogled ka njemu.

Mirno je rekao:

-Izgleda da je neizbežno da se nas dvoje srećemo po divljini, gospođice.

Tatjana mu istog trena otpovrne:

-Neizbežno je jedino da me zaobiđete.

On opet učini onaj svoj mađioničarski trik s osmehom.

-Stojite mi na putu, gospođice Petrović.

-Pretpostavljam da su McIntoshi vlasnici puteva ovde.

-Ne više.

-U svakom slučaju, oprostite. Imigrant sam, i još luda. Da li se bojite za svoj život, gospodine McIntosh?

Otpljunula je to s krajnjim prezirom. Međutim, on se nastavi smešiti. Tatjana pomisli kako bi dala ne znam šta da mu može izbrisati taj osmeh s lica. Rekao je:

-Kažete to kao da bih u stvari trebao.

Ona sleže ramenima.

-To vi najbolje znate. Do viđenja, gospodine McIntosh.

Pomerila se u stranu sa staze. On reče:

-Nameravate li nazad u grad?

Ona ga zgroženo pogleda.

-Ne. Naprosto vam se sklanjam s puta.

On reče kao da ništa nije čuo:

-Možda biste trebali. Ovo nije godišnje doba za šetnju.

-Vi šetate, koliko vidim.

-Deset generacija mojih predaka se rodilo ovde. Imun sam na hladnoću.

Sa svojih dva metra visine i tom divljom riđezlatnom kosom, svakako je delovao kao neko ko je imun na hladnoću.

I na bilo šta drugo. Rekla je:

-Zahvaljujem na brizi. Ali ne, hvala.

-Sasvim ste sigurni da vam ne bi prijala šolja čaja, naprimer?

Ona ga ponovo pogleda razrogačenih očiju, ne verujući sopstvenim ušima.

-Šolja čaja?..

-Ili šta god da je to što ludi imigranti piju.

Bila je toliko zapanjena da je mahinalno počela govoriti svoj maternji jezik. Prene je način na koji je podigao obrve, pa se smesta ispravi:

-Oprostite.

On upita:

-Šta ste rekli?

Tatjana kroz zube odgovori:

-Da vas se ne tiče šta piju ludi imigranti.

-Pa, ne zvuči toliko lepo na engleskom.

Ona se okrete ka njemu i otvoreno ga upita:

-Šta hoćete, gospodine McIntosh?

Par je trenutaka samo gledao u nju. Onda je rekao:

-Hoću da potrošim sat vremena vašeg žvota.

-Zašto?

-Recimo da sam deficitaran sa novim iskustvima na ovom ostrvu.

-Žao mi je što to čujem. Možda bi vam prijala promena klime.

-Ne. Prijala bi mi promena ljudi, gospođice.

Ona se podrugne:

-Pre par nedelja ste se uplašili da sam se namerila na vašu čast, gospodine McIntosh. Usuđujete li se proveriti jeste li bili u pravu?

-Usuđujete li se vi?

Ona prebledi. On ju je mirno gledao. Vrlo je miran i hladan bio taj pogled, ali je u njoj svejedno probudio inat. Rekla je:

Znam da se igrate. Ali možda i sama nađem razonodu u tome.

-Pošteno. Znači li to da pristajete?

-Sat vremena, gospodine McIntosh. Potrošiću samo sat svog života na vas.

Onda je pošla ispred njega.

0

Dom, 11

Sedeli su jedno nasuprot drugom u prostranoj, kamenom uzidanoj kuhinji. Ona je samo za sekund bacila pogled na pećinasto visoku tavanicu s njenim ogromnim, teškim crnim gredama, pa odmah poplašeno odvratila pogled. Činilo se da su ovu kuću pravili divovi. Sve na šta bi joj pogled pao bilo je masivno, staro i kao tuč teško. Golemi stol za kojim je sedela bio je željezom prikovan za pod.

Osećala se majušna i bespomoćna. Međutim, Angus McIntosh je ostavljao utisak da mu je i ta golema kuća tesna. Bio je prototip onoga što je njen istočnoevropski um zamišljao kao ogromnog Nordijca. Takvi su se ljudi danas mogli naći samo u Skandinaviji, a i to retko. Narod s ostrvlja bio je šašav proizvod vikinških osvajanja u kojima su starosedeoci pojeli okupatore. Nordijci su vekovima upadali na istočne obale Škotske, mnogo zemlje naselili i najposle se pretopili u Kelte. Ali na zabačenijim mestima, kao što je bilo ovo ostrvo, još uvek su se ponekad mogli sresti ljudi kojima je samo ime bilo škotsko. Oni su se osećali i nazivali Škotima već vek za vekom; i kad bi bili u stanju zaroniti u misteriozne lavirinte svojih gena, verovatno bi se i sami zapanjili onim što bi tamo otkrili. Aristokratski McIntoshi bi okrenuli vilicu na leđa svakom ko bi se usudio reći da im venama ne kola stoprocentna, čista keltska krv, ali njihov je klan verovatno napravio kakav vikinški pljačkaš u dokolici između dve paljevine.

Angus McIntosh je bio najautentičniji Škot kojeg je ona ikad srela, međutim, šta je uopšte značilo biti autentični Škot?

Ona se natera da obrati punu pažnju na razlog što, uopšte, sedi ovde i razmišlja o glupostima. Baš je zaustila, kad se on najzad pokrete. Celo je vreme sedeo, bahat i zavaljen preko puta, poput razbojnika zabacivši jednu ruku za naslon stolice, i ćutke je posmatrao. Izgledao je toliko ležeran da je to upravo vređalo čoveka. Sad se konačno pokrenuo, nagnuo prema njoj. Rekao je:

-Da se vi i ja lepo objasnimo, miss.

Trgnuo je glavom prema kutiji na stolu.

-Šta je to?

Ona odgovori glasom koji nije bio ni upola jak koliko je želela.

-Haljina za Morag.

-Ko vam je rekao da pravite haljinu za Morag?

Ona pomisli: zaista, ko?

Odjednom je shvatila da je celu stvar izvela u afektu, ne razmišljajući. Bila je besna posle razgovora s gospođom Riley, a njen je bes uvek bio tesno skopčan s inatom. Sad joj je bilo jasno da uopšte nije prihvatila ispriku Angusa McIntosha, i da ga još uvek gotovo pa mrzi. Izbeglištvo ju je naučilo da osećanja drži na lancu. Mnogo šta nije uzimala lično već neizbrojivo dugo vremena. Međutim, u Angusu McIntoshu je bio neki vrag koji ju je neprestano dražio. Nikako nije uspevala ubediti sebe da je se ne tiče njegova ćerka, kao ni način na koji on s njom postupa.

Stvarno, ko joj je rekao da pravi haljinu za Morag?

Ugrizla se za jezik. Inače nije bila takva. Druge je ljude ostavljala da idu s milim bogom. Ako je nešto mrzela, onda je mrzela mešanje u nečije privatne stvari. Zašto se, onda, nije uspela držati po strani kao što je ceo svoj život i činila?

Na um joj pade onaj nesretan izraz Moraginog lica, i od tog joj se ramena mahinalno ispraviše. Nijedno dete ne bi smelo biti tako nesretno, pa sve i da mu je otac još pet puta po pet Angusa McIntosha.

Pomislila je: ja nisam silovala nikoga. Ponudila sam pomoć, i ona je prihvaćena. Rekla mu je:

-Morag mi je rekla.

On je pogleda kao da je izvalila stvar toliko neverovatnu da mu je ispod svakog dostojanstva čak i da je čuje.

-Morag vam je rekla da joj napravite haljinu?

-Nije se bunila.

On se neočekivano nasmije, tako naglo i ničim nagovešteno da joj se zavrtelo u glavi. Zbunjeno je rekla:

-Zašto se smijete?..

Oslonivši glavu o ruku, sad ju je netremice posmatrao. Još uvek se cerio kad je rekao:

-Gospođice Petrović, ne bi se reklo da ste blesavi. Jedini preostali smisao koji ja pronalazim u vašem ponašanju, jeste taj da ste ludi. Pokušaću da govorim najprostijim engleskim za ludake i imigrante: Morag neće glumiti u školskoj predstavi. Ovo vam je bio prvi i poslednji put da ste se mešali u moje privatne stvari. Sad uzmite tu haljinu i nosite se s njom dođavola.

Tatjana je zurila u njega. U ušima joj je bubnjala vruća, crvena, goruća krv, ali se krajnjim naporom volje naterala na ljubazan odgovor.

-Imate svo pravo na svetu da me šaljete dođavola, gospodine McIntosh. Petljam se u stvari koje me se uopšte ne tiču. Ali vi niste videli lice vaše kćeri juče. Ona želi da glumi u predstavi. Sad idem bestraga, ali haljina ostaje ovde, i, što se mene tiče, baš je i bacite u vatru. I, svakako, objasnite svojoj ćerki da ne može biti sretna ni dana jer joj je otac skot.

Ustala je, lupivši stolicom o pod.

-Želela bih da Morag zna da mi je žao, ako biste bili tako ljubazni, gospodine. Ovo se ipak tiče samo nje.

-Jeste li sigurni?

Tatjana je toliko čvrsto stezala naslon stolice da su joj zglobovi pobeleli. Na njegove se reči zatresla na nogama, osećajući kako joj je sva boja otišla s lica.

-Šta vam to znači?

On gadljivo otpljune:

-Da li biste zaista hteli čuti?

-Bog s vama, Anguse McIntoshe. Ne bih znala ni kako bih počela. Ne verujem da ste u stanju i zamisliti na koliko sam bolje naviknuta.

Onda se okrenula na peti i otišla.

 

Ušavši u kuću, samo je dobacila Shannon:

-Ništa me ne pitaj.

Sela je i odmah potražila cigarete. Ćutke i mirno, Shannon je stavila šolju pred nju. Onda je rekla:

-Ne umem da pravim ono što zoveš “turska kafa”, ali dala sam najbolje od sebe.

Tatjana joj se slabašno nasmeši.

-Hvala ti, Shannon.

-Pa? Napolje s tim.

-Rekla sam ti da me ne pitaš.

-Ma kako da ne. Šta je bilo?

-Šta misliš?

-Vidim da ti je glava još uvek na ramenima.

-Ali s dostojanstvom sad mogu još jedino dupe da obrišem.

-Lepo.

-Nemoj da kažeš: rekla sam ti.

-Nisam. Ali sam mislila da si razumela nagoveštaje.

-Bila si potpuno u pravu. On misli da titram oko Morag jer sam se namerila na njega.

Shannon sleže ramenima.

-Svi to ovde misle, draga.

Tatjana izbeči oči. Shannon zavrte glavom.

-Nije moguće da si toliko naivna.

-Ali ja mrzim kopile!..

-Zašto to meni govoriš?

-Trebam li okačiti obaveštenje iza šanka, za ostale?

-Zašto bi?

Tatjana klimne.

-U pravu si.

-Baš te briga šta oni misle. Zar ne?

-Nikad me nije bilo briga.

-Upravo tako.

-Ponašam se kao budala. Već mi je jednom udario packe. Zašto se, kog vraga, neprestano vraćam po još?

-Ja ti ne mogu odgovoriti na to, Tatjana.

-U svemu si bila u pravu, od početka. Trebam tu stvar ostaviti s mirom. I baš ću to i učiniti.

Ugasila je cigaretu.

-Idem da vidim da li su se blizanci probudili.

Izašla je iz kuhinje, ne videvši kako Shannon zamišljeno klima glavom.

0

Dom, 10

Kao i svake godine za Noć veštica, lokalna je škola spremala predstavu. Rory je već nedelju dana jurio po kući u svom kostimu vođe vilenjaka, vitlajući drvenim mačem i sa divljih konja (stolica!) pozivao svoj narod u boj protiv omraženih gnoma. Rory nije imao problem da se uživi u šta god. Obožavao je glumiti u školskim predstavama i, svakako, reč “trema” nije postojala u njegovom rečniku.

Bilo je poslepodne nedelju dana pre Noći veštica kad ga je Tatjana dovela na probu. Shannon je već ranije otišla u školu, jer je ona bila predsednik Veća roditelja, a sve su se predstave uglavnom organizovale udruženim nastavničko-roditeljskim snagama. Ova je proba bila od izuzetnog značaja i okupila je i sve mame.

Danas su se, naime, prvi put oblačili kostimi.

Stojeći pored improvizovane pozornice, Tatjana je posmatrala ozarene mame i njihovu nakićenu dečicu. Neko uzdahne pored nje i ona se osvrne. To je bila Roryjeva nastavnica, fina postarija gospođa s naočarima. Rekla je:

-Uvek je problem kad radimo predstave. Ima tako malo dece.

Tatjana se složi. Gospođa Riley je uvek bila ljubazna s njom. Smatrala je Tatjanu profesionalnom vaspitačicom, i često joj se obraćala kao kolegi znalcu. Sad je rekla:

-Pretpostavljam da je vama sve ovo smešno. Mogu samo zamisliti kako izgledaju dečije predstave u Londonu.

Tatjana pomisli: i ja. Odgovorila je neodređeno, i osetila blag stid pomešan s krivicom.

Shannon i ona su iz sprdnje ostavile gospođu Riley u njenom pogrešnom zaključku o Tatjaninom kredibilitetu. Shannon je smatrala urnebesnim to kako se na ostrvo vratila s vaspitačicom za svoju decu, nešto što ovde niko nikada nije imao. Lokalne su mame bile ubeđene da su se McGonagallovi oparili u Londonu. Za njih je vaspitačica bila hodajući dokaz prosperiteta jedne porodice. Nisu mogle zamisliti da postoje devojke poput Tatjane koje ulete u tu priču ni same ne shvatajući kako ni zašto, bez ikakve obuke ili prethodnog iskustva.

U početku je to izgledalo kao obična šala, i zaista je nije pekla savest spram mahom zavidnih i surevnjivih mama, ali pred gospođom RIley se uvek nekako stidela. Ona je već preko trideset godina bila nastavnik na ostrvu, i danas u prostoriji nije bilo nikoga ko nije ustao iz njene klupe. Bilo ju je stid da je gospođa Riley smatra profesionalcem u rangu sa sobom.

Sad joj se ljubazno smešila.

-Stalno mislim kako su McGonagallovi dobro prošli. Malo je vaspitačica koje odluče napustiti London i zakopati se na ovom ostrvu. Shannon McGonagall vas neprestano hvali. Kaže da ste joj od ogromne pomoći, i to ne samo s decom.

-Oh, pa znate… Blizanci su još mali, i ona često ne zna gde joj je glava. Hamish je stalno u pubu, a meni ne smeta da uskočim ukoliko je potrebno.

-Mnoge mlade gospođice bi u slobodno vreme radije išle na kopno ili, ako ništa drugo, duvale u svoje nalakirane nokte.

Tatjana se nasmije.

-Ali ja ne volim biti besposlena.

-Tako je to. Neka deca dobiju dve majke, a neka nemaju ni jednu.

Glas joj je bio zamišljen, i Tatjana je upita:

-Mislite li na nekog određenog, gospođo Riley?

-Ah, na koga bih ako ne na Morag McIntosh.

Pokazala je ka mirnom ćošku na suprotnom kraju prostorije.

-Kaže mi kako je zaboravila reći ocu da najmlađi razred ima danas ima čas manje, zbog probe. Gospodin McIntosh ne voli da Morag ide sama kući, i s tim se slažem. Oni žive daleko od grada a ona je još mala. Zato sam joj rekla da ga sačeka ovde. Međutim, sve mi se čini da je ovo namerno izvela. Morag je bistra kao retko koje dete koje sam srela u svom poslu, gospođice Petrović.

Tatjana trepne.

-Ne razumem. Zašto mislite da svom ocu namerno nije rekla za probu?

-Zato što je to jedini način da vidi kako ona izgleda. Ne verujem da će je gospodin McIntosh dovesti da gleda predstavu.

-Zar ona ne učestvuje?

Gospođa Riley pogleda u nju.

-Bog s vama, miss. Morag McIntosh i školske predstave?

-Ali svakako želi da učestvuje. Pogledajte samo kako gleda naokolo, kao u poslastičarnici.

-Nema nikakve sumnje da ona želi, naravno.

Tatjana reče:

-Da, baš sam budalasta.

-Naravno, ja sam je nagovarala. Uvek nam nedostaje dece za ovakve stvari, a ima uloga kao stvorena za nju. Međutim, rekla je da ne želi. Nikad ne kaže da joj otac ne dopušta. Tako nešto nećete čuti od Morag McIntosh.

Tatjana lane:

-On je sasvim lud.

Gospođa Riley je pogleda iskosa.

-Gospodin McIntosh može da bude kakav god hoće. On je uvek postupao po sopstvenom nahođenju.

-Jeste li znali kakav će ispasti kad ste mu bili nastavnik?

-Svakako sam mogla da slutim. Bio je svojeglav dečak. Ali pa dobro, svi su McIntoshi svojeglavi.

Tatjana pomisli da joj je već muka od te priče o McIntoshima.

-Ali gospođo Riley, Morag laže. Ona bi htela glumiti u predstavi.

-Znam. S druge strane, ja je ne mogu naterati.

Uzdahnula je.

-Šteta. To je dete prelepo, zar ne? Kao iz bajke. Bila bi divna vilinska kraljica.

Na pozornici iznenada izbi plač i galama. Jedan od vilenjaka je preozbiljno shvatio svoju ulogu i žestoko po glavi odalamio gnoma u crvenom kaputiću. Gospođa Riley se ispriča i ode da sredi stvar.

Tatjana je nekoliko trenutaka oklevala. Onda je pomislila: ah, dođavola!.. Otišla je do Morag.

Dete podiže oči kad joj se primakla. Nasmešila se, i postala lepša od bilo koje vilinske kraljice iz bajke.

-Zdravo, Morag. Čekaš tatu?

Ona malo pocrveni.

-Da.

-Sviđaju li ti se kostimi?

Devojčica pogleda u jednu buckastu malu vilenjakinju obučenu u čipkanu haljinu i s krilima od ružičastog tila. Još dok ju je posmatrala s drugog kraja prostorije, primetila je da Morag najviše gleda tu devojčicu.

Rekla je:

-Oh, da.

Glas joj je bio tih i nesretan. Tatjana odlučno pruži ruku.

-Dođi.

Dete je pogleda. Oči joj postaše oprezne.

-Moram da čekam tatu, miss.

-Neću te izgubiti. Samo ćemo da potražimo gospođu McGonagall jer su kod nje krojački metar i makaze. Tvoja učiteljica kaže da bi bila divna vilinska kraljica, a kraljica mora imati lepšu haljinu od svih ostalih vila, zar ne?

Dete je razrogačenim očima piljilo u nju.

-Ali ja neću glumiti u školskoj predstavi, miss. Tata kaže da sam još mala. Ne bih da ljutim tatu. Neću glumiti…

-Tata se neće ljutiti, ne brini. Kad bude video kako lepu haljinu imaš, odmah će se odobrovoljiti.

Morag nije izgledala ubeđena.

-Mislite?…

Tatjana joj se nasmeši.

Znam, dušo.

 

Sutradan je pocupkivala pred vratima učionice. Rory je bio besan na nju i celim se putem do škole durio. Rekao joj je:

-Samo male bebe neko vodi u školu! Svi će mi se smijati!

-Ne idem u školu zbog tebe, već Morag McIntosh. Moram njenom tati da dam haljinu.

Moragina haljina je bila uvreda na povredu. Još više se smračio.

-Celo si poslepodne pravila tu glupu haljinu. Nisi mi ni čitala sinoć! Ti nisi miss kod McIntoshevih! Zašto si Morag McIntosh ne nađe svoju miss?

-Zato što sam ja najbolja miss na svetu. Prestani, Rory. Zar ti se nije dopala haljina? Mama kaže da če to biti najlepša haljina u predstavi.

Rory se izdere:

-Haljina je odvratna!

Onda se okrete na peti i utrča u školu. Ona prevrne očima i požuri za njim. Nadala se da Morag još nije stigla. Ali, kad je zavirila u učionicu, odmah je spazila žaruće crvenu kosu u klupi do prozora. Tiho je opsovala. Namislila je uvaliti haljinu Angusu McIntoshu na ulici, i izgubiti se pre nego joj on pojede glavu. Jednom kad Morag vidi haljinu, on neće imati izbora. Čak je i Morag McIntosh bila obična devojčica kad se radilo o haljinama za školsku predstavu. Celo je poslepodne radila uz Shannoinu pomoć, i još dugo nakon što je ona otišla da spava. Začudo, nije bilo nikakvih komentara. Tatjana je rekla: napraviću tu hajinu bez obzira šta bi ti mogla reći, i makar šila celu noć. Shannon je trenutak zurila u nju, a onda je rekla: mislim da imam nekog tila u ormaru. Ne možeš napraviti haljinu za vilinsku kraljicu bez tila.

Kasno u noć, haljina je najzad bila gotova. Sad je ležala opeglana i pažljivo složena u velikoj kartonskoj kutiji, zajedno s plavičastim krilima i štapićem sa zvezdom od folije na vrhu. Bila je to prekrasna haljina, takva da se devojčica od sedam godina smesta u nju smrtno zaljubi. Ako je išta na svetu moglo naterati Morag McIntos da se usprotivi svom ocu, to je bila ta haljina.

Osećala se malčice obeshrabreno kad je ponela kutiju stazom van grada. Ali bilo je pošteno da pokusa čorbu koju je skuvala. Poštenije nego da haljinu lukavo uvali Angusu McIntoshu nasred ulice i besramno pobegne, ako ćemo pravo. To je bila njena ideja, i njena haljina.

Zašto se svejedno osećala kao da ide u lavlju jazbinu?

Trebalo joj je dugo dok konačno nije došla do kuće na litici. Osmotrila ju je pažljivije nego prethodni put. Bila je prastara i čudno izmeštena iz epohe, bez obzira što su sve kuće na ostrvu bile stare. Ali civilizacija se neizbežno dotakla grada dole za njenim leđima, dok joj ovde nije bilo ni traga. U posvemašnjoj pustoši i osami, stajala je stara srednjevekovna kuća na litici iznad mora… Za tren je imala dojam da budna sanja. Trgnula je glavom i nastavila.

Nakon što je pokucala, zimogrožljivo je okrenula leđa vetru. Bilo je hladno kao u Sibiru. Nije joj išlo u glavu da iko može tu živeti, od sopstvene volje. U gradu je bilo toplije, i barem je bilo ljudi. Onda je začula kako se vrata otvaraju, pa se okrenula.

Tamo je na pragu stajao Angus McIntosh, negostoljubivo držeći ruku na dovratku. Pogledao ju je kao da je pala s Marsa. Ona se hrabro nasmeši.

-Dobro jutro, gospodine McIntosh. Donela sam haljinu za Morag.

Očekivala je da on upita o kakvoj se haljini radi. Ili da joj kaže kako za haljinu zna, ali da se, što se njega tiče, s njom lepo nosi dođavola. Međutim, on ne učini nijedno od toga. Posle gotovo olovno teškog trenutka tišine tokom kojeg je samo u nju zurio, rekao je:

-Uđite.

Onda se pomerio s dovratka.

 

 

1