Dom, 16

Moragina je soba imala krevet s ružičastim zavesama i tavanicom oslikanom mesecom i zvezdama koji su se videli samo noću. Zidovi su bili oblepljeni tapetama po kojima su cvetali suncokreti i leptiri pomicali svoja veselo obojana krila a trava se na vetru povijala. Bila je to soba za Zvončicu, majušnu cvetnu vilu. Tatjana nikad u životu nije videla sličnu sobu. Kad je prvi put ušla u nju, za trenutak su decenije spale s nje, i osetila je čist, ničim okrnjen detinji ushit. Ne bi se baš moglo reći da je takvu sobu ikada htela za sebe.

Dotad, ona nije znala da takve sobe postoje.

Svaka je igračka bila kvalitetna i basnoslovno skupa. Moragina je omiljena lutka imala skupocenu krinolinu s dve podsuknje, poput markize raskošnu plavu kosu i sićušne, rukom rađene svilene cipele. Njena je zbirka Andersenovih bajki bila dopremljena direktno iz Danske i, uspravljena, Tatjani dopirala do kolena. Težila je barem dvadeset kilograma a ilustracije su bile takve da čovek sedne i plače.

Ništa vas u toj golemoj, prastaroj, mračnoj kući srednjevekovnih okana nije pripremalo na prizor koji biste ugledali ušavši na vrata Moragine sobe. Ne krijući strahopoštovanje, Tatjana je rekla njenom ocu:

-Nikad nisam videla sobu opremljenu s toliko pažnje i ljubavi. Koliko ste samo vremena i truda uložili, gospodine McIntosh!..

On joj nekoliko trenutaka ništa nije odgovorio. Onda je leno rekao:

-Ne žalim vremena i truda kad je u pitanju Morag. Ljude morate staviti gde pripadaju.

Ona je uzdahnula.

-Tačno. Morag je divno dete.

Pogled joj pade na devojčicu koja je malo dalje sedela za rezbarenim drvenim stolićem i crtala. Morag nikad nije pravila buku, a to je za Tatjanu, naviknutu na Roryja, bio upravo neverovatno. Uvek je bila tiha i pažljiva, tokom igre se nije prljala i sve što je uopšte činila, bilo je s dubokom posvećenošću. Imala je tek sedam godina, ali je čoveka umela ostaviti bez daha odabirom svojih reči i tema. Sedela je u svojim lakovanim cipelicama i riđim pletenicama uvezanim plavom mašnom, princeza na zrnu graška sedefnog tena i krhkih kostiju. Ali je rezonovala britko poput njenog velikog oca.

Na mnogo je načina Morag McIntosh bila kći svog oca. Bili su izuzetno slični. Boja njihovih očiju bila je istovetna, i oboje su imali tu kosu poput požara, kvalitetnu i divlju kosu rođenih gorštaka. U načinu na koji su hodali i govorili, Tatjana je hvatala nešto zbunjujuće srodno, upravo neobjašnjivo pukom krvnom vezom. Venama im je tekla ista, ali svakako plava krv.

Oboje su bili aristokrate.

Tatjana je rekla njenom ocu:

-Učinila sam neoprostiv gaf. Kad sam tek upoznala Morag, smatrala sam da je strašljiva i da zazire od ljudi.

Odgovorio joj je:

-Bog s vama, gospođice. Morag nema straha ni od koga.

-Izgleda da ste u pravu.

-Ona je samo tiha. Voli da posmatra ljude. Ali ako odluči da nešto kaže, uradiće to bez oklevanja ili okolišanja.

-Dobar ste posao uradili, gospodine.

Slegnuo je ramenima.

-Besmisleno je bojati se ljudi. Ljudi će vam nauditi ako im dopustite.

Ona ga pogleda, a onda reče, i sama zapanjena sopstvenom smelošću:

-Vaše ponašanje ne govori u prilog toj teoriji. Čovek bi rekao da ste se izolovali upravo usled straha od drugih ljudi.

Njemu se izraz ne promeni. Nije ni trepnuo. Sekund ili dva, gledao ju je od glave do pete, polako i bez ustručavanja, a onda leno izgovorio:

-Ne od drugih ljudi.

-Šta vam to znači?

-Ali za tako nešto vi i ja bi se morali mnogo bolje poznavati, gospođice Petrović.

Ona se ugrize za usnu.

-Oprostite. Nisam imala pravo da vam postavim slično pitanje.

-Zaista niste. Ali ne mari.

Glas mu je sad zvučao zabavljeno.

-To je, čini se, jače od vas.

U njegovim je očima neosporno bilo obesnog ruganja. Ona hladno reče:

-Navika da se mešam u ono što me se ne tiče? Ali niste u pravu. Ma koliko vam bilo mrsko da priznate, ali vi ste mene pustili u svoj život.

-Pod svoj krov. Od života smo još daleko.

Ona se malo naljuti, i u isto vreme zbuni od načina na koji je rekao to: još.

-Neprestano mi spočitavate drskost. Ali zaboravljate da ja uopšte danas ne bih bila pod vašim krovom da je bilo po mojem.

-Međutim, ja sam navikao da bude po mojem.

Još uvek joj se sasvim očito rugao. Ona reče kroz zube:

-To mi je savršeno jasno.

-I neizmerno sam vam zahvalan što ste mi udovoljili.

-Zbog Morag?

-Pada li vam šta drugo na pamet?

Tatjana malo pocrveni.

-Svakako da ne.

-Bio sam savršeno iskren s vama. Morag je bila ta koja mi je došla i rekla: htela bih da zamoliš gospođicu Petrović da dođe kod mene, tata. Rekla je da na ovom ostrvu niko nikada nije bio tako dobar prema njoj. Da ste joj vi napravili haljinu jer ste videli da bi je ona htela imati, mada ste znali da ću vam ja to zameriti. Što je u Moraginim očima golema hrabrost od ma kog. Ona smatra da sam ja najveći čovek na svetu i da mi se niko ne usuđuje protivurečiti.

Glas mu je bio veseo. Tatjana reče:

-Pitam se otkud joj samo to.

-Možda otud što je tačno?

Ona se podrugne:

-Kako? Ja vam jesam protivurečila.

-I Morag se slaže. Rekla je: mora da me gospođica Petrović smatra jako dragom kad se usudila posvađati s tobom, tata.

-To je tačno. Ali zbog čega dopuštate da vas ćerka smatra toliko strašnim?

On se nasmije.

-Šta je smešno? Ne vidim da bi ijednom razumnom ocu trebalo imponovati da ga ćerka smatra nekim ko ide okolo i jede ljude.

-Sasvim ste naopako shvatili tu stvar, gospođice.

Još uvek je izgledao urnebesno zabavljen.

-Morag me ne smatra strašnim. Njoj uopšte ne ide u glavu zašto me iko takvim smatra. Pa je onda svojom dečijom logikom došla do zaključka da su ostali plašljivi.

Tatjana oporo reče:

-Morag je pametno dete. Svakako mi nećete reći kako ne uviđa da to ima neke veze s vama.

-Morag razume da čovekov strah, pre svega, ima veze s njim. Zato toliko ceni vas. Jer vi niste dospustili da vas uplašim.

Veselo je dodao:

-Mada sam se trudio, priznajem.

Ona ga otvoreno pogleda.

-Vi ste izuzetno neugodan čovek, gospodine McIntosh.

-Misite?

-Ali pretpostavljam da to zavisi s koje strane posmatrate. Možda bi neko moju drskost ocenio neprijatnom. Za britanski um, ja sam previše napadna.

-Ali ne verujem da je to vama ikad bio problem, miss.

-Oprostite?

-Vi ste zgodni, gospođice Petrović. Lepim devojkama ljudi su skloni gledati kroz prste.

Ona pomisli: nosi se do vraga! Ruganje u njegovim očima bilo je nepodnošljivo. Imala je želju da bude bezobrazna i zla, iako je osećala da ne bi bilo pametno mnogo se u to pouzdati. On nije izgledao kao čovek kojeg bi bilo kakve njene primedbe uspele naljutiti.

Rekla je pakosno:

-Je li moje lepo lice razlog što ste mi vi progledali kroz prste?

-Ko kaže da jesam?

-To uopšte nije odgovor.

-Šta biste hteli? Da vam laskam?

-Možete uštedeti daha. Da sam laskanje ikada uspela unovčiti, danas bih bila milioner. Imuna sam na njega u istoj meri u kojoj vi na lepa lica. Što ovaj razgovor čini totalno besmislenim.

Rekavši to, napustila ga je i otišla  kod Morag.

0

Dom, 15

Nekoliko dana posle, izlazila je iz prodavnice i zatvarajući vrata za sobom našla se licem u lice s Angusom McIntoshem. Vodio je Morag za ruku. Ona se nasmeši na dete koje joj spremno uzvrati osmeh. Ovaj put nije tražila dopuštenje od oca.

On reče:

-Tražili smo vas, gospođice Petrović.

-Oh?

-Da li imate malo vremena?

Škrto zimsko sunce, hladno poput groba, zapalilo mu je kosu surovom vatrom bez toplote, tako da joj je bilo teško da gleda nagore u njega. Oči su joj uvek bile osetljive na jarke boje i svetla; ali činilo se da je Angus McIntosh preintenzivan ne naprosto za njene oči. Stajao je pred njom poput kakvog paganskog boga, u punom sjaju. Ni da su mu iz ramena nicala krila, to ne bi bitnije doprinosilo utisku koji je ostavljao.

Rekla je:

-Da, gospodine McIntosh?

On reče bez oklevanja, kratko i jasno:

-Da li vam vaše obaveze kod McGonagallovih ostavljaju vremena za dodatni posao?

Odavno je shvatila da samo ljudi potpuno sigurni u sebe i svoje mesto na ovom svetu umeju govoriti bez ikakvog ustručavanja. Trebalo vam je deset generacija plavokrvnih predaka da bi vam manir bio tako neposredan. Nije se činilo da je Angusu McIntoshu ikada trebala galama ili zastrašivanje da bi dobio šta želi. On je svakako mogao dozvoliti sebi da bude učtiv – njegova je učtivost imala konstrukciju od sjajnog čelika. Takvi ljudi kažu: molim vas; i: da li biste bili ljubazni; a vaš mentalni sklop reaguje na to s poštovanjem s kakvim bi i naspram biča.

Svaka je budala u stanju prepoznati čoveka koji ume da zapoveda i u čijoj porodičnoj istoriji vekovima nije zabeležen neposluh.

Tatjana je nelagodno prebacila kartonsku vrećicu s namirnicama na prevoj druge ruke, i oklevajuće izgovorila:

-Imam jedan dan slobodno tokom nedelje, ako na to mislite.

-Meni bi trebalo samo nekoliko sati.

-Za šta?

-Za Morag, naravno.

Ona hitro pogleda devojčicu koja joj se opet nasmeši. Ništa nije govorila, ali joj je lice bilo kao otvorena knjiga, jasno ko dan. Tatjana neodređeno ponovi:

-Za Morag, gospodine..?

-Upravo tako. Morag kaže da bi volela imati prijateljicu. Očevi su sposobni za mnogo šta, ali takvom zahtevu ne mogu odgovoriti.

Ona je slušala kako joj u ušima bubnja. Naložila je sebi: pašćeš na teme kasnije; pa vrlo dostojanstveno objasnila:

-Zar ne mislite da je za tako nešto bolje da Morag nađe prijatelje svojih godina i, svakako, sama?

-Slažem se. Zato vas i nisam birao ja.

Tatjana opet svrne pogled na devojčicu. Ona je očima okruglim od iščekivanja zurila u nju, i uglovi usana su joj jedva primetno podrhtavali, kao da je pod golemim pritiskom.

-Svakako, bićete adekvatno plaćeni za svoj trud.

Ona hladno reče:

-Svakako da neću. Koliko cenite naklonost svoje kćeri?

On odgovori isto tako hladno:

-Ja plaćam vašu naklonost, ne njenu.

-Vidi se da nemate pojma o tome. Inače svoje pare ne biste nudili za stvari koje nemaju cenu.

Pre nego je on ikako odreagovao na to, čučnula je pred Morag.

-Da li želiš da budemo prijateljice, dušo?

Dete nemo klimne glavom.

-Ali ja sam starija od tebe, i Rory kaže kako često ništa ne valjam.

Morag neočekivano reče:

-Vi ste lepi kao neka princeza. Tata mi je u Londonu kupio knjigu s ruskim bajkama, i tamo ima slika princeze koja izgleda baš kao vi, miss.

Zatečena, Tatjana je lako pocrvenela.

-Oh! Hvala ti, Morag.

-Samo mi je neka princeza iz bajke mogla napraviti onakvu haljinu. Hoćete li doći kod nas, miss?

Zaustavila je dah dok je iščekivala njen odgovor. Tatjana reče:

-Ali naravno da hoću, dušo. Kako bih ikako mogla tebe odbiti?

0

Dom, 14

Pronašla je Shannon baš kad je izlazila iz Roryjeve sobe, razdražena i vidno umorna. Rekla joj je:

-Podseti me da ne proklinjem kad budeš tražila povišicu, Tatjana. To je dete nesnosno. Kako ga ti uspevaš doveti u red bez upotrebe biča, uopšte mi ne ide u glavu… Čemu taj izraz?

-Nemaš pojma šta mi se upravo dogodilo.

Shannon produži hodnikom ispred nje.

-Ljudi kažu da duše ribara nestalih u oluji ponekad izlaze na kopno. Hamish se kune da je to istina, ali imao je petnaest godina i prvi se put u životu napio.

-O čemu, kog vraga, govoriš?

-Izgledaš kao da si videla duha.

-Oh, skoro. Koja je druga najneverovatnija stvar koje se možeš setiti?

Shannon je nosila po kući kutiju i u nju trpala razbacane igračke. Brecnula se:

-Ne hodaj mi za leđima. Nemam živaca za te pogađačke igre. Bila si s Angusom McIntoshem, zar ne?

Tatjana dahne:

-Jesi li vidovita?..

-Škotlanđanka sam. Naravno da sam vidovita.

-Pozvao me je u Kuću. Možeš li zamisliti da me je Angus McIntosh pozvao u…

Ugrizla se za jezik.

-Oprosti što se ponašam kao luđakinja. Ali još uvek ne mogu da poverujem da je kopile pričalo sa mnom.

-Ili ti s njim.

Ona se malo žacne.

-Da, svakako.

-Pa, kakav je?

-Otprilike kao što sam i pretpostavljala. Bahat i ne mnogo srdačan. Nikad u životu nisam čula da učtivost može biti uvredljiva.

-On nikada nije bio neotesan.

-Ne, naravno, to ti verujem.

-Šta je hteo?

-U stvari ništa. Sedeli smo i razgovarali.

Što je više o tome pričala, izgledalo je sve šašavije.

-Neka sam prokleta ako razumem po kojem principu njegov mozak funkcioniše. To što je napravio, uopšte nije morao. Došao je do mene i započeo razgovor, sam. Ne bih rekla da sam ga ikako ohrabrivala. Pozdravila sam se da odem, kad me je zaustavio i pozvao u Kuću.

Trenutak je razmišljala.

-Pretpostavljam da mu je dosadno. Izgleda mi kao čovek koji se voli dobacivati provokacijama. Utoliko čudnije što sedi sam u onoj pustoši.

-Možda smatra da mu ovde niko nije dorastao.

-Verovatno to smatra. Pametni su ljudi često oholi.

Slegnula je ramenima.

-Pa, dobio je šta je hteo.

-Veoma bi me iznenadilo kad bi ti brinula da li si ispunila očekivanja Angusa McIntosha.

Tatjana malo pocrveni.

-Briga me za to!..

-S druge strane, ne čini se da ti je taj razgovor bio mrzak. Šta god mislio on.

-Pa, sad…

-Budi otvorena, mala. Preda mnom se ne moraš praviti fina. Ni ti takođe ne smatraš da na ovom ostrvu ima mnogo ljudi vrednima da s njima razgovaraš.

-Ne ide to tako.

Smračila se.

-Imam nedovoljno godina za sve što sam u životu videla, čula i iskusila. Tako se čovekov mozak usmeri u jednom određenom pravcu. Ne umem da objasnim. I znam da zvuči arogantno.

-Ne pravdaj se. Svakako te nisam optuživala. Ti si na svoju ruku. Nikad nisam ni mislila da bi te uobičajeni ljudi bili u stanju zaintrigirati.

Tatjana se žacne na taj izraz. Shannon se nasmeši.

-Ili da bi te ostali čudaci prevideli.

-Ah, retko me ko previđa.

-Nadobudna balavice. Da si se samo mogla čuti kako to izgovaraš.

-Nema svrhe biti lažno skroman.

-To sam ti rekla još pre par meseci, zar ne? Rekla sam ti da je on zainteresovan, ali ti nisi htela da mi daš za pravo.

-Shannon, on je toliko blaziran da uopšte ne vidim kakva bi to žena trebala biti koja bi zainteresovala Angusa McIntosha.

-Možda neka koja mu dođe u kuću i u lice kaže kako je skot.

Tatjana pocrveni.

-Naprosto me je uvredio.

-Ovde bi mogla da osnuješ klub od ljudi koje je Angus McIntosh uvredio. Pa?

-Ja nisam kriva što je vama u genski kod upisano da su McIntoshi gospodari života i smrti. Nikad u životu nisam oćutala kad su me slali dođavola, pa svakako nisam ni njemu.

-Čini se da je i on to uvideo.

-Šta?

-Da u tvoj genski kod nije upisano da su McIntoshi gospodari života i smrti. Što te čini retkom zverkom na ovom ostrvu. I u njegovim očima, pretpostavljam.

Ona se podrugne:

-Pričaš kao da ga poznaješ u dušu. Veoma hrabro za nekoga ko od škole nema nikakvog naročitog kontakta s Angusom McIntoshem.

-Svi su moji preci živeli s njegovim. Ja ne moram da znam. Svest o tome da je grad dole, a Kuća iznad; to je nešto s čim sam se rodila.

-Taj je klan propao. Sve su izgubili, i danas nema nikoga osim njega. Morag je samo uslovno McIntosh. Kad odraste i uda se, Angus će ostati poslednji.

-On može imati još deset sinova.

-Mene čudi kako je dobio i ćerku. Zaista, gde je Moragina majka?

-To ćeš morati da pitaš njega. Ako imaš hrabrosti da pitaš nešto što ovde niko nikada nije pitao Angusa McIntosha. Ali, uzevši u obzir kako ti je krenulo…

-Zaveži. Šta hoćeš da kažeš s tim?

-Da ne znam, budalo. Neko vreme, Angus nije bio na ostrvu. Misli se da je boravio u Edinburghu zbog svojih knjiga ili već tako nečega. Posle godinu dana vratio se s Morag. Imala je tek par meseci.

Tatjana zbunjeno trepne.

-Došao je u onu pustoš s detetom od nekoliko meseci? Zar se posve sam starao o bebi?

-Angus McIntosh je lud za svojom ćerkom.

-Ali gde joj je majka?

-To niko ovde ne zna.

-Oh.

Malčice se postidela, ni sama ne shvatajući razlog tome.

0