Ajd nemoj majke ti

Ima već mnogo godina – i pri tom ne preterujem kad kažem: mnogo – kako sam se izolovala u rl. Počelo je s mojim prethodnim brakom, hoću reći, zbog situacije u njemu (svašta je u mojem životu počelo s mojim prethodnim brakom). Sad ne bih da ulazim u detalje, možda jednom.

Elem. Zidovi kojima se ovde obraćam, jako dobro znaju da mi izolacija nije problem. Ja sam ekstremno privatna i zatvorena osoba, do neke mere čak i mizantrop. Ljudi ne da mi ne trebaju, nego ih – u celini gledano – uopšte ne volim, da ne upotrebim kakvu težu reč. Nemam nikakvih prijatelja, ni bliskih ni poznanika, nikome ne odlazim i niko mi ne dolazi u kuću, goste ne trpim, s ljudima na ulici ne započinjem nikakve, makar i najtrivijalnije, razgovore. Najviše što volim, to je da budem u svoja četiri zida, i sama. Nemam nikakav problem sa samoćom. Ne pamtim da sam je ikada u životu osetila, kamoli od nje patila. Patim kad sam prisiljena otići među ljude, ne kad sedim sama kući.

Da budem poštena, to nije nešto što je, mislim moja potreba za privatnošću, počelo s bivšim brakom. Ja sam uvek bila zatvorena osoba. Brak je tu osobinu samo izglačao, doveo je do punog sjaja. Ili?

Da li čak i moj neuspešni prethodni brak mogu “kriviti” za to?

Kao prvo, ne osećam krivicu. Kao drugo, s ljudima sam u životu uglavnom loše prolazila, tako da ne bih ovo nazvala lamentom.

Kad stalno s ljudima loše prolaziš, reći će neki, problem nije u njima već u tebi. To je donekle tačno. Ako ceo vek biraš muškarce koji te varaju i tuku, onda nije toliko problem u njima, jer bi oni varali i tukli i svaku drugu ženu, ne samo tebe; već tvoj, zato što, iz ko zna kojih razloga, takve partnere biraš. Uglavnom usled sopstvenih frustracija ili pogrešno naučenih obrazaca u kući u kojoj si rasla. Ali to je neka druga tema. Whatever. Rekla bih da je tu problem u tebi.

Međutim. Ako celog veka ljudima prilaziš najiskrenije moguće, bez ikakvih zadnjih namera, pristojno i ljubazno; a onda svejedno završiš tako da ti oni zabiju nož u leđa: ogovaraju te, iznevere tvoje poverenje, podsmevaju ti se, uživaju u tvom bolu – ko je tu odgovoran (da, inače mrzim reč “kriv”. Niko nije “kriv”.)? Ti ili oni?

Zanimljivo, jer ima zagovornika i jedne i druge teorije. Neki bi rekli da si “kriv” ti, jer, opet, biraš da pristupaš pogrešnim ljudima; bezobraznima, dvoličnima, zlima. Ne može ceo svet biti lud, znaš?

S druge strane, zar je moguće da neko ko od malih nogu intenzivno posmatra ljude (radije nego da s njima ulazi u korelaciju), posmatra im govor tela, ne sluša ih toliko koliko gleda šta im telo radi dok govore – šta rade s dlanovima, gledaju li na ovu ili onu stranu kad nešto pričaju, vidi na koju su im stranu stopala okrenuta kad s tobom pričaju, prepoznaje duplo značenje iza njihovih reči – zar je moguće da je ta osoba luda, dok je međutim svet ispravan?

Ne bih rekla.

Svet jeste naopak. Većina ljudi nije ni za onu stvar, kamoli da ih pustite u svoj život i pokušate se s njima sprijateljiti. Većina ljudi koju u životu sretnete nekog vraga od vas hoće: vaše vreme, angažovanje, da izvuku neku korsit za sebe, da udovolje svom malom, gladnom egu, da im poslužite kao melem za njihove mentalne bolesti i frustracije. Retko ćete se kome dopasti kao osoba, jer ljudi uglavnom ne traže da im se ma ko dopadne. Ljudi uglavnom žele da vide vaše greške i propuste, vaše veće ili manje sramote i vaše slabosti, ne bi li nešto iz tog izvukli, ili barem likovali. Ne možete zamisliti koliko ljudi dolazi s lošom porodičnom zaleđinom (ne, ne pričam o parama i društvenom statusu, već o lošoj situaciji u kući u kojoj su rasli) pri čemu su od malih nogu gledali majku kako neprestano vitla jezikom po komšinicama, pijanog oca, tuče iza zatvorenih vrata… Ne možete zamisliti koliko ima ljudi koji se nikada nisu naučili osnovnom kućnom vaspitanju i pristojnosti, koji smatraju normalnim pričati “prijateljima” iza leđa, ismevati ih zbog njihovih mana i uživati u njihovim ličnim nesrećama. Koliko ih ima sa samo rudimentarnim razumevanjem ljudskosti.

Na pamet mi pade ona moja nesretna godina provedena u Cro, tokom koje sam na brzu ruku pokušala zaraditi pare, radeći najogavnije poslove (pisala sam ovde detaljno o tome, Zašto sam naputisla Hrvatsku ili tako neki naslov. Probaću staviti link(ove)   https://kazivanja.com/blog/govori-srpski-da-te-niko-ne-razume-iliti-kako-sam-prevremeno-napustila-hrvatsku-2/ 

https://kazivanja.com/blog/govori-srpski-da-te-niko-ne-razume-iliti-kako-sam-prevremeno-napustila-hrvatsku/). Na prvom poslu bile su dve žene iz Brusa skupa sa mnom. Jednoj, mlađoj, objasnila sam da nikad nisam radila taj posao (ona ga radi već godinama i pro je), zamolila je da mi pomogne ako može i želi, bila s njom prijateljska i ljubazna. Desilo se da jednom nisam imala svog posla, pa sam došla i pitala želi li da pomognem njoj, rekla je može. Kad smo već bili maltene gotovi, rekla mi je: a što si ti uopše došla da mi pomažeš? Meni ne treba ničija pomoć, ja sve ovo mogu sama.

Reći ćete da sam osetljiva budala, ali umalo sam se rasplakala, od poniženja i besa. Zašto mi to nije odmah rekla? Ja sam je pitala. Zašto mi nije odmah rekla: ma ne treba mi pomoć, sve pet. Zašto je pustila da joj pomognem da bude gotova sat vremena ranije, da bi mi onda (još uvek je vidim) stojeći na stepenicama, s visoka rekla šta sam uopšte dolazila?

Onda, bilo je neko kabasto posuđe koje se izuzetno teško pralo (ko i svako posuđe u restoranu), i ja ga – radeći taj posao prvi put – nisam umela oprati kako treba. Hoću reći, naravno da nije bilo prljavo, ali nisam znala da postoje neka posebna sredstva koja se koriste da prokleta tepsija zablista i lakše se s nje skine zagorela masnoća itd. Sećam se da mi je stajala za leđima, perući tu jebenu tepsiju prvi put nakon što sam je ja prethodnih nedelju dana prala svako veče, pa odjednom tresnula krpu u sudoperu i viknula onoj svojoj drugoj iz Brusa: e što mi ide na kurac kad ljudi ne znaju ni da operu običnu šerpu, pogledaj sad na šta ovo liči i koliko će mi trebati da je izribam.

Ponavljam, ja sam stajala pola metra iza nje. Mogla se okrenuti meni i reći čuj, vidi, ovo se ovako ne radi, trebaš korsititi ovo i ono jer si sad usrala i napatićemo se da stvar sredimo. Znala je, rekla sam joj da taj posao prvi put u životu radim i ništa o njemu ne znam. Ali ne, ona je našla za shodno da objavi celoj kuhinji (i gazdarici) šta sam ja usrala i koliko sam nesposobna, pa sad, eto, ona, svetica, mora da se muči. Zašto je to uradila? Jer je dobra žena, a ja sam luda, i pogrešno sam birala? Hm?

Zatim, poučena njenim prethodnim krpljenjem kad mi je rekla da joj pomoć ne treba, pitam je dok je radila nešto treba li joj pomoć. Ona kaže ne. Ja kažem, ok. Misleći naravno o tome kako me je nakrpila da njoj pomoć nikad ne treba, jer ona sve može sama. Kako sam rekla ok i uzela da radim nešto drugo, okrenula se prema meni i rekla mi kako mogu biti tako bezobrazna, pa jel ne vidim da ne zna gde joj je glava od posla? Ja joj kažem: pa pitala sam te, pobogu. Ona prevrne očima i kaže: pa ne mora ti se sve crtati, jesi glupava? Valjda umeš videti i sama.

?

Opet, jel ona bila super osoba, a ja luda i samo sam pogrešno birala? Hm?

Sve vam se ovo mogu učiniti sitnice i gluposti i da ne ne shvatite zašto dramim, ali vodite računa da pišem o crtici iz mog života, o jednom jedinom beznačajnom iskustvu. Znate li koliko sam takvih, i još stoput gorih, sa stoput gorim posledicama, iskustava imala? Stotine, valjda.

Nakon takvih ludorija, ja se tamo izolujem, prestanem da kontaktiram s njom osim onoga što sam izričito morala. Šta mislite da je uradila? Počela pričati okolo kako sam čudna i uvrnuta i nosom param nebo, jer se držim same sebe.

No što sam trebala? Nastaviti biti krpa za svako njeno loše raspoloženje, seoski idiot na kojeg će se izvikati kad je preumorna ili je gazdarica iznervira? Jel sam to trebala? Hm?

Ona je bila fina osoba, a ja luda. Ma kako da ne.

Ili ona ludakinja na drugom poslu koja je poslepodneva u sobi koju je delila s tri od nas, provodila na zvučnike puštajući Thompsona i pevajući uz njega na sav glas, tako da se ceo kamp orio? Lično, Thompson me ne vređa, jednim sam delom Hrvatica. Međutim, u sobi je bil žena iz Bosne, čista, što bi rekli, Srpkinja. Kad sam čula ludaču da jednom pičkara i bogara po sobi kako “se ne može živeti od ovih cigana koji su došli”; nisam izdržala da je ne pitam šta je time mislila. O kakvim ciganima priča? U kampu nije bio nijedan Rom. Govorila je o Srbima. Rekla sam joj da prestane zvati Srbe Ciganima, odmah. Nisam to morala, jer nije konkretno na mene mislila, znajući da sam polutanka i s tek kašičicom srpske krvi, mislila je na onu ženu iz Bosne. Ta je žena oćutala, ja nisam htela. Rekla sam ludakinji da konkretno kaže šta misli ko su tamo cigani. Šta je uradila? Došla i iščupala mi punjač iz laptopa (?).

Ne, nije se radilo o tinejdžerki. Žena je imala skoro 60 godina.

Ona je bila fina osoba, a ja luda? Hm?

Ljudi koji su mi, dok sam radila u banci, govorila dabogda crkla, jer su sami došli tražili kredit pa posle zaključili da im je rata prevelika. Momak koje je hteo da me tuče dok sam konobarisala jer je rekao da nekom za susednim stolom odnesem kafu, a onda nije bio zadovoljan načinom na koji sam to izvela (ne, nisam mu kafu istresla u krilo i ne, momak nije bio pijan). Bibliotekarka koju sam zamolila da mi nađe Ibsena jer ga ne mogu naći, pa koja me odvela u nemačku (!) literaturu – ne u skandinavsku, nemačku – prevrnula očima i rekla, pa evo ga, u šta si gledala?!

Nisam izdržala, okrenula sam poleđinu knjige na kojoj je bila biografija pisca, nabila joj je u lice i rekla IBSEN NIJE BIO NEMAC, NE PREVRĆI MI OČIMA KOKOŠKO JEDNA KOJA SI NEPISMENA DOBILA POSAO PREKO STRANKE.

Ali to je bilo kad sam već prestala da ćutim i plačem, već da vraćam istom merom.

Možete misliti da su sve to sitnice, ali ponavljam, ja samo navodim crtice, uzgredne incidente. Ono što pokušavam reći, jeste da tako uglavnom izgleda moj kontakt s ljudima.

Ali, svet nije lud, ja sam. Hm?

Takođe, možete reći kako bih trebala imati više razumevanja. Ljudi su nervozni, nemaju para, loše žive. Pa? Ko kaže da sam ja sretna, imam para i sjajno živim? Ko kaže da ja nemam nikakvih problema? Ko kaže da je moje odrastanje bilo idealno? Ili moj ceo život? Hm?

Ljudi, osim ako ne pate od nekih konkretnih mentalnih problema (i to vrlo specifičnih) nemaju izgovor da budu neljubazni, bezobrazni, osioni, uvredljivi. Niko nema prava da vam se – ako ga prethodno niste išamarali – obraća kao budali, idiotu i šuntavcu. Čak i onda nema prava. Priznajem da su moje reakcije na tuđe gadosti postale burne, da sam se spustila na njihov nivo, ali kad sam to uvidela, izolovala sam se. Odlučila sam da je to mudrija opcija nego da se u kaljuzi valjam sa svinjama.

Hej, reći ćete, a ko je tebe ovlastio da druge zoveš svinjama?

Oni sami.

 

Znaš?

2