Dom, 19

Tatjana je slegla ramenima.

-Na davnu istoriju pre civilizacije. Na mir i tišinu duboke šume. Na šume. Na gust sneg noću. Na irsku narodnu muziku i legende. Tek progledale kučiće ostavljene na ulici u kartonskoj kutiji. I na Tolkiena.

On ju je ćutke posmatrao dok je govorila. Onda se nasmešio:

-Tolkiena?

-Da. Kod kuće sam imala Gospodara prstenova, ali je izgoreo zajedno s pola mog rodnog grada. Planirala sam da se u Engleskoj jednom častim luksuznim izdanjem, znate, onim s originalnim ilustracijama. Ali to je uvek bilo van mojih finansijskih moći. Kraljevske se knjige ne štampaju za imigrante.

-Knjiga je puka pisana reč. Priča je ono što vredi, ne skupocena hartija.

-Tačno. Zašto se vaše knjige ne štampaju u džepnom formatu, gospodine McIntosh?

-Nemam pojma. Možete da kontaktirate mog izdavača, ako vas baš zanima.

-Zar vas ne interesuje kako vaše knjige izgledaju?

-Ne interesuju me moje knjige nakon što ih završim.

-Ali neka literatura zavređuje da bude u skupim koricama.

-Pripadnici nekih srednjevekovnih kultova su smatrali da bi određene knjige trebale biti uvezane u ljudsku kožu. I nacisti su razmišljali o tome. Ali što se mene tiče, korica uopšte ne mora biti.

-Kruna mora da stoji na jastuku od damasta.

-Ili prestaje biti kruna?

-Zar nisu vaše reči da ljude treba staviti tamo gde pripadaju?

-Ljude, miss Petrović. Ne knjige. Da li smatrate knjige važnijim od ljudi?

-Licemerni ste. To je vaša teorija, ne moja.

-Ja ne marim za ceo ljudski rod. Ali do nekih njegovih pripadnika mi jeste stalo.

Nasmijao se.

-A vi ste svakako snob. Zašto bi Tolkien bio u luksuznom povezu, ili kruna na jastuku od damasta? Zato što se to podrazumeva?

Ona se malo uvredi.

-Andersen kojeg ste kupili Morag dopire mi do kolena. Koštao je pravo bogatstvo, pretpostavljam.

-Ali Morag je dete. Nju je još uvek moguće zaslepeti sjajem.

-Što ne zadire u bit Andersena kao takvog.

-Tačno. Zato su skupe ilustracije bespotrebna budalaština.

Ona hladno reče:

-U redu. Snob sam, i imam određene trivijalne nazore. Ali baš me briga šta vi o tome mislite.

-Potpuno se slažem.

-Pitali ste me na šta sam slaba. Na šta ste vi slabi, osim na svoju ćerku?

-Na mir sobe. I na ovo ostrvo. Nikad ne bih živeo nigde drugde.

-Rekli ste mi da niste patriota.

-I nisam. Svakako ne u smislu onoga što Škoti smatraju za patriotizam.

-Ali to je možda balast velikih porodica. Aristokrate imaju drukčiji stav spram zemlje.

On je zablesne onim svojim savršenim zubima mladog i snažnog muškarca.

-Koliko aristokrata poznajete, miss?

-Znam vas.

-Ne bi se baš reklo da sam ja tipičan primer, zar ne?

-Gluposti. Zato što ne sedite u zamku koji se nedeljom otvara za turiste? Vi ste direktan potomak gospodara. Svakako mi nećete reći da vam krv nije plava?

-Krv je krv, gospođice. Svaki čovek krvari crveno kad ga posečete.

-Poštedite me. Odrasla sam u zemlji koja je imala pedeset godina besomučne propagande o jednakosti. Naše je plemstvo poklano još pre nego su mnoge loze ovde i ustoličene. Ali ono što sam ja uvek mislila o tome, jeste da se nasleđe ne može zanemariti.

-Zar zaista? Mislite li da ljude određuju njihova prezimena?

-Ne. Mislim da ljudi od svojih očeva nasleđuju određene predispozicije. Od vas zavisi šta ćete s tim napraviti.

On ju je neobično posmatrao.

-Nemate baš nazore tipične za 21. vek i urbanu mladu devojku.

-Rekla sam vam da sam raritet, zar ne? Verujem u neke temeljne, tradicionalne stvari. U poštenje, obraz i datu reč. U viteštvo. U podele na muške i ženske uloge na ovome svetu. Muškarci i žene se razlikuju, šta god feministkinje volele čuti.

On se nasmije.

-To svakako ne bi volele da čuju.

-Možda je slučajnost, ali sve feministkinje koje sam lično znala bile su ružne, brkate muškarače; ili duboko frustrirane. Žena podiže revoluciju kad muškarci za nju ne mare.

-Nema besa u paklu do besa prezrene žene? Je li tako, gospođice Petrović?

Slegnula je ramenima.

-Ericu Jong je ljutila teorija o snazi iza prestola. Zato se udavala četiri puta i pisala besne knjige o razočaranjima i muškim izdajstvima. Ali žena jeste snaga iza prestola. Ne vidim zašto bi to ikome bio problem. Tako ovaj svet funkcioniše: muškarci poseduju, a žene vladaju.

On se ponovo nasmije.

Sad zvučite kao feministkinja.

-Ne. Zvučim kao moja baba kod koje je bio novčanik i ključevi od kuće. Nekada su žene bile mudrije. Nisu nadizale galamu jer su znale da su one stub društva.

-Teorija o boginji majci?

-Civilizacija je napravila haos u ljudskim glavama. Volela bih da sam se rodila u jednostavnije vreme.

-Ali i sa ovim se sasvim dobro snalazite.

Ona ga pogleda.

-Mislite? Izbeglica sam u ksenofobičnoj zemlji. Nemam stalno zaposlenje niti sigurnost bilo koje vrste.

-Ali imate pamet i jezik.

-Utoliko gore. Od izbeglice se ne očekuje da bude mnogo vispren. Ako Englezi išta mrze, onda mrze da im stranci pokažu da mogu sve što i oni, kamoli bolje.

-Međutim, sad ste u Škotskoj. Možda nađete da smo drukčiji od Engleza.

Ona veselo reče:

-Nabusitiji, naprimer? Bahatiji?

-Možda. Ovde ljudi nisu naročito trpeljivi.

-Šalim se, gospodine McIntosh. Englezi mi se ne sviđaju. S mojim nasleđem, Kelti su kudikamo prihvatljiviji.

-Jeste li i vi plah narod?

-Mi smo jedini narod koji je ratovao u Evropi posle Drugog svetskog rata. “Plah” je preblag izraz.

-Ne zvuči kao da ste mnogo ponosni.

-Nisam. Temperament je jedno, ali započinjati ratove u današnje vreme mogu samo budale.

-Amerikanci ratuju po celom svetu.

-Ali ne u svojoj kući. Oni su beskrupulozni, ne budale.

-Nekako sam imao utisak da ste vi patriota, gospođice Petrović.

-Niko ko ode na zabačeno ostrvo u Škotskoj nema se pravo tako nazivati.

Nasmijala se.

-Izgleda da smo deficitarni s patriotizmom pod ovim krovom. Ali pretpostavljam da su vaši preci to odradili i za vas.

-Zar niste rekli da plemstvo drukčije gleda na zemlju?

-Na državu. Ne sumnjam da su vaši preci srčano branili ovo ostrvo kad je situacija to zahtevala?

-Zaista jesu.

-Plemstvo se vezuje za svoj posed, ne za nacion. Možda zato vi danas ne marite za to što ste Škot. Umesto toga, marite za ovo ostrvo, kao i svi McIntoshi ikada.

Pogledala je na sat.

-Kasno je. Hoćete li se dugo zadržati u Londonu, gospodine McIntosh?

-Ne.

-Lepo. Onda ću brzo videti Morag, odmah posle Božića.

-Zašto posle? Pretpostavljam da ste za Božić slobodni.

-Da, ali McGonagallovi su mi kao porodica. Otkad sam počela da radim za njih, svaki sam Božić provodila pod njihovim krovom.

-Ne želim da vam remetim navike. Ali znam da bi Morag bilo drago da vas vidi za Božić, ukoliko nađete vremena. Nadam se da to ne smatrate prevelikom drskošću?

-Naprosto sam mislila da je Božić porodični praznik i da biste ga voleli provesti sami s Morag.

-Ne mislite valjda da bih vas u tom slučaju zvao?

-Ne, naravno. Ne vi.

-Nisam mnogo uljudan čovek, gospođice Petrović. Pogotovo ako se to kosi s mojim ličnim željama i navikama.

-To mi je savršeno jasno, gospodine McIntosh. Pretpostavljam da vi sve uređujete tako da vam odgovara.

-Svako bi pametan trebao. Do viđenja, miss.

Ona mu okrete leđa i ode bez pozdrava.

0

Dom, 18

Otišli su u kuhinju i tu je Tatjana nelagodno sela za šolju čaja.

Odavno se prestala osećati nelagodno s ljudima. Tokom izbeglištva, bila je prisiljena razgovarati sa svakojakima. Naučila se da pronalazi teme, popunjava ružne rupe ćutanja ćaskanjem. S najvećim se brojem ljudi mogla naći zajednička tema, pa makar i ona ofucana, o vremenu. Ono što je čoveka činilo lošim sagovornikom, bio je nedostatak dobre volje.

S Angusom McIntoshem se svakako imalo o čemu razgovarati. Bio je pametan i obrazovan, i znao govoriti. Ali nikad nije bila sasvim sigurna da on želi pričati s njom, i zato se gotovo uvek osećala pomalo kao uljez. Osim toga, ovo je bila njegova teritorija. Imala je dojam da bi bila puno hrabrija da se nisu neprekidno sretali u Kući, aristokratskom domu njegove porodice. Ali, s druge strane, možda čak ni neutralni teren ne bi imao ništa s tim. Možda bi ona bila napeta i kad bi on došao u njenu kuću.

McIntoshi su vekovima ovo ostrvo smatrali svojim dvorištem. U krugu od nekoliko stotina milja nije bilo mesta na kojem Angus McIntosh nije delovao, i osećao se, kao gospodar. Ona pomisli: volela bih ga videti u Londonu. Onda bih znala imam li se uopšte čemu nadati pri kontaktu s ovim čovekom. Ako je Angus McIntosh autokrata i u Londonu, onda toj stvari zaista nema pomoći.

Dok je prilazio stolu, imala je utisak da se kameni pod ugiba pod njegovom gorostasnom težinom, i da se zidovi razmiču kako bi mu napravili mesta. London? Ne bi London imao ništa s tim, glupačo. Uzdahnula je.

On upita:

-Ima li nekakav konkretan razlog zašto izgledate tako utučeno?

Ona pocrveni.

-Oh, ne.

-Ne umete da lažete, gospođice Petrović.

-Pravi bi se džentlmen pravio nevešt.

-Pravoj se dami ne bi poznalo.

-Šta to?

-Koliko joj je mrsko mesto na kojem sedi.

Nasmešio se.

-Ili čovek s kojim sedi.

Ona iznenada oseti stid.

-Niste mi mrski, gospodine McIntosh. Pretpostavljam da moja nelagoda uopšte i nema veze s vama.

-Svakako. Ja zaista nemam ništa s tim što je vama neugodno. Radim li šta da bi se tako osećali?

-Ne.

-Onda pretpostavljam da naprosto ostavljam takav utisak.

Ona to oćuti. On vedro reče:

-Vidim da smo na pravom putu. Ali mene ljudi inače smatraju neprijatnim. Verovatno je do načina kako se mrštim i gunđam u bradu.

I protiv volje, ona se nasmije.

-Zapravo je do vaše visine i snage, gospodine. I toga kako držite ramena i glavu. Verujem da kad uđete u prostoriju ljudi mahinalno pomisle: kralj je stigao… Čovek nesvesno povezuje fiziku nadmoć s autoritetom.

-To je pagansko verovanje.

-Nekome od dva metra visine i pesnicom koja bi bila u stanju razlupati stolove i glave, svakako je lako da se time sprda.

On se nasmije.

-Oprostite. Nikako mi nije namera da vas plašim, miss.

-Priznali ste da ste me namerno plašili.

-Ali svakako ne fizički?

-Oh, to ne.

-Što nam nije od naročite pomoći. Hajde da vidimo jesam li sposoban za bolje.

Ona trepne.

-Za bolje, gospodine McIntosh?

-Imamo dovoljno vremena, a ja kuvam vanredan čaj – za šta i usprkos izostanku bilo kakve pohvale s vaše strane znam da niste mogli prevideti.

Ona se smijala. On nastavi:

-Ovo bi mogla biti ugodno iskorištena prilika. Kažite mi, gospođice Petrović, šta volite?

Ona je još uvek bila nasmešena, ali je na njegovo pitanje podigla obrve.

-Šta volim..?

-Upravo tako. Na šta ste slabi?

0

Dom, 17

Sad se njen život odvijao na dva koloseka. Boravila je pod krovom McGonagallovih smatrajući se velikim delom članom te porodice, ali je jedan dan nedeljno odlazila u Kuću, osećajući kako joj se sve više uvlači pod kožu. Posmatrajući iz najveće uopšte zamislive blizine, uvidela je da su mnoge predrasude spram Angusa McIntosha i njegove ćerke bile samo to, predrasude; i da je istina još daleko od nje, ukoliko je ikada i uspe doseći. Nije mnogo viđala Moraginog oca tokom svojih poseta, međutim, kad je bio sa njima, ponašao se kao džentlmen, i ona mu nije mogla naći nikakve bitnije zamerke. Kako je vreme prolazilo, naučila je da ne prima lično njegovu distanciranost. Usprkos tome što mu je jednom nedeljno po nekoliko sati boravila pod krovom, Angus McIntosh se držao strancem gotovo isto kao i pre. Nije se ispostavilo kako je, zapravo, srdačan i otvoren. Međutim, svakako nije bio ni kopile.

Ma kakvi razlozi naveli Angusa McIntosha da se drži svog sopstvenog sveta i od sebe tera svakog ko bi u taj svet pokušao ući, on nije bio zao. Niko ko se tako ponašao spram svog deteta nije mogao da bude zao. Zbog njegovog i Moraginog odnosa, Tatjana mu je bila u stanju oprostiti maltene svaki ispad koji bi počinio pri kontaktu s njom.

Morag je mnogo volela oca i svakako je imala razloga za to. S njom nikad nije bio hladan i nadmen. Retko je šta bilo dovoljno dobro za Morag. Ali, koliku je god pažnju Angus McIntosh ispoljavao spram svoje kćeri, to je svakako bilo obostrano. Jednom kad je došla, Morag joj je otvorila vrata. Uzela je za ruku i povukla preko praga, istovremeno stavljajući prst na usta. Rekla je:

-Psst, gospođice, tata piše.

Povela ju je na sprat prema svojoj sobi i u hodniku pokazala na jedna vrata. Šapatom je objasnila:

-To je tatina radna soba. Danas moramo da budemo jako fine, jer tata ne voli galamu dok radi a kad izađe, onda je obično jako nervozan.

Uzdahnula je kao da ima bar dvadeset godina više.

-To pisanje knjiga je jako ozbiljan posao, miss, i zato je tata tako mrgodan čovek. Ali ljudi ne shvataju da je to samo zbog njegovog posla.

Otišle su u Moraginu sobu. Tatjana je pitala:

-Je li ti drago što je tata poznat pisac, dušo?

Devojčica je izgledala kao da malo razmišlja o tom pitanju. Onda je rekla:

-Imamo puno novaca, i zato mogu da dobijem lepe haljine i igračke. Ali meni to ne bi bilo bitno ako bi tata bio nesretan. Da li znate da je tatina porodica nekada bila mnogo bogatija nego što smo mi danas?

Dodala je poverljivo, i kao malo srameći se:

-U školi nam učiteljica priča o škotskoj istoriji, i onda često pominje tatinu porodicu. Jednom smo ceo čas slušali o klanu McIntosh, bilo me je tako stid… Ali to je zato što su McIntoshi vladali ovim delom zemlje dugo vremena, i njihovo je ime u mojim školskim knjigama. Videli ste zastavu sa grbom iznad kamina u trpezariji? To je zastava tatinog klana. Ali on kaže da sve prolazi, i slava i bogatstvo. Devojčice u školi misle da sam ja jako uobražena jer mi je tata McIntosh, a to isto misle i ljudi na ostrvu za mog tatu. Ali mene baš briga za to. Ja samo volim kad je tata sretan.

Tatjana je gledala u nju. Morag obično nije tako mnogo pričala. Činilo se da joj je ova tema vrlo bitna. Rekla joj je:

-A tata je sretan kad piše?

Morag raširi oči.

-O, jako, miss. On kaže da voli samo dve stvari na svetu: mene, i pisanje. Zato se ja trudim da budem vrlo dobra i ne gnjavim tatu, jer ga pisanje mnogo umara. On voli da piše, ali to nije tako jednostavno kao što izgleda.

-Znam, draga. Ljudi misle da nema puno pameti u tome što neko sedi i piše knjige, ali to je često težak i ozbiljan posao, baš kako si rekla.

Nasmešila se.

-Da li voliš ići s tatom u Edinburgh ili London kad on mora zbog posla?

Morag odmahne glavom.

-Ne baš. To su veliki gradovi. Ima tako puno galame. I svi ti ljudi… Tata mrzi London. Što mi je drago jer mi se ne bi sviđalo kad bi odlučio da tamo živimo.

-Voliš ostrvo?

-Najviše na svetu. Kad porastem, moraću da idem u školu u neki veliki grad, kao što je i tata morao. Ponekad me je jako strah. Zar vas nije bilo strah da živite u Londonu, miss?

-U početku. Dok nisam došla u Englesku nikad nisam videla tako veliki grad. U mojoj ih zemlji nema.

-Je li vaša zemlja lepa?

-Nekad je bila.

-Da li je mnogo drugačija od našeg ostrva? Tata kaže da je vaša domovina daleko, čak tamo na Kontinentu. Nikad nisam bila na Kontinentu. Tamo je toplije jer često sija sunce i ima mnogo lepog cveća koje ovde ne raste. Da li u vašoj zemlji ima cveća, miss?

-Oh, da. Ima cveća, i velikih reka i šuma. Ponekad sneg sve zaveje, kao i ovde, ali su zime obično toplije i kraće traju.

Morag tiho upita:

-Dali vam nedostaje, miss?

Tatjana se nasmeši.

-Ne mnogo, draga. To više nije zemlja u kojoj sam odrasla. Mnoge su se stvari promenile, i ljudi su drukčiji.

-Ne mogu da zamislim da se naše ostrvo promeni. Ali sigurno ni vi niste mogli kad ste bili kao ja.

-Zaista nisam.

-Možda vam zato nije smetao London. Kad više niste toliko voleli svoju zemlju, mislim.

Tatjana je zamišljeno posmatrala pametne plave oči sedmogodišnje devojčice.

-Znaš, Morag, mislim da si u pravu. Otišla sam iz svoje zemlje jer je u njoj bio rat i znala sam da se verovatno više nikada neću vratiti. Zato sam se morala privići na London.

-Strašno je kad se ljudi ubijaju, zar ne, gospođice? Tatina je porodica bila u mnogo ratova. To je moralo biti užasno i meni je drago što je prestalo. Ponekad razmišljam kako je dobro što se nisam rodila u prošlosti, kad su McIntoshi bili moćan klan. Onda bi tata sigurno stalno išao u neki rat, i ja bih se strašno plašila da mu se nešto ne desi. S kim je vaša zemlja ratovala, miss?

-Zapravo ni sa kim. To je otprilike bilo kao kad su ovde klanovi nekada ratovali između sebe.

-To je još gore nego kad se zemlja bori s nekim ko hoće da je pokori.

-Jeste, ali svaki rat je loš, Morag. Samo budale ratuju.

-To i tata kaže.

Morag se poverljivo nagne ka njoj.

-I on misli da su McIntoshi bili budale jer su stalno išli u ratove zbog zemlje ili s Englezima. Hvala bogu što više nema nikakvih McIntosha osim nas dvoje. Tata bi bio u stanju da im to kaže u lice.

Tatjana se nasmije. Morag je ozbiljno vrtela glavom.

-Tata nikad ne pazi šta priča. Uopšte ga nije briga hoće li se ljudi naljutiti. Ali on time ne misli ništa loše, miss. Kaže mi da ljudi ne vole da čuju istinu. Mislim da ga zato smatraju toliko strašnim, jer on uvek govori istinu.

Još je uvek izgledala zabrinuto.

-Ti se ne slažeš s tim, Morag?

-Ja mislim da ljudi nekad nešto treba da prećute. Tatin je problem što nikad neće da prećuti. A to onda ljuti ljude.

-Tačno. Međutim, to je onda obično problem tog ko se ljuti. Naprimer…

-Žao mi je što prekidam ovaj poverljivi razgovor, ali Morag je odavno trebala u krevet.

Njih se dve uplašeno osvrnuše.

Sedele su na debelom tepihu Moragine sobe, okrenute leđima otvorenim vratima, a tamo je na pragu stajao Angus McIntosh, oslonjen ramenom o dovratak i skrštenih ruku. Delovao je kao da već satima tako stoji i sluša ih. Rekao je:

-Poslepodne idemo za London, a Morag bude umorna ako ne spava pre puta. Zar ne, Morag?

Devojčica reče:

-Oh, da. To je jako dalek put. Ja sam kriva, tata. Zaboravila sam reći gospođici Petrović za London.

Tatjana je poljubi i reče:

-Lepo se provedi u Londonu, Morag.

-Čekaću vas sledeće nedelje. Nećete zaboraviti da dođete?

-Ni slučajno.

Dete se ozari, a njen otac reče:

-Imam dole sačuvanu šolju čaja za vas, miss.

-Ali zaista ne bih…

Morag je uhvati za ruku.

-Morate popiti čaj s tatom. On tako retko pije čaj s odraslima, zar ne, tata?

-Hajde u krevet, Morag.

-Da, tata.

Oboje su se smešili, gledajući jedno u drugo.

Morag je ponekad znala izvesti slične psine. Dešavalo se da navodi Tatjanu na razgovor sa svojim ocem ako bi se on našao s njima u sobi, i da ih vešto ostavlja same ako bi razgovor počeli. Morag je bila veoma ljupka, tako da Tatjana nije bila sasvim sigurna da je donela pravi zaključak – bilo je teško poverovati za nekog toliko slatkog da radi smicalice. Međutim, ona je definitivno bila i natprosečno bistra. Sasvim je očigledno smatrala svog oca usamljenim. Škrte i nabusite ponude koje joj je Angus u retkim prilikama činio, Tatjana je verovala da Morag usrdno pokušava anulirati sopstvenim trudom i ljupkošću. Ona je želela da Tatjana i njen otac uspostave dobar kontakt. Imala je samo sedam godina i bila je najbrižljivija ćerka koju je u svom životu videla.

Ali Morag verovatno nije uviđala koliko joj je trud uzaludan. Angus McIntosh sasvim sigurno nije bio nesretan. Njemu je njegova osama potpuno odgovarala. Ništa joj na svetu nije bilo dalje od ideje o Angusu McIntoshu koji se druži s ljudima.

0