Dom, 37

Bilo je rano poslepodne i ona je odvela Morag u malu hotelsku knjižaru u kojoj su se mogle naći dečje knjige. S druge strane golemog hola s podom od mramora išaranog svetlosmeđim žilicama, Angus McIntosh je sedeo u hotelskom salonu s nekolicinom prijatelja. Preko puta stalka s izloženim knjigama nalazilo se veliko ogledalo, i ona je u njemu mogla videti raskošna staklena vrata salona, širom otvorena. U garnituri udobnih fotelja od kože boje trule višnje, Angusovo je društvo brbljalo i smijalo se. Ona baci hitar pogled u odraz njegove zlatnoriđe, po ramenima prosute kose, i pomisli kako neobično škotski izgleda na tom ultra modernom mestu. Dok je živela u Londonu, nikad nije videla nikog poput Angusa McInsotsha. Činilo se da i gosti hotela dele njeno mišljenje. Tu nijedan muškarac nije imao varvarsku, riđu kosu i bradu, i dva metra. Svi su ostali muškarci bili uredno podšišani i nosili klasična odela. Kad su sinoć ušli u hol, Angus je sve do zadnjeg čoveka nadvišavao za glavu. Oko njih se momentalno napravila čistina puna strahopoštovanja. Način na koji je on držao ramena i glavu, i kako se kretao i govorio, naterao je recepcionara dostojanstvenog poput biskupa da gotovo čelom dodiruje kameni pod, klanjajući se.

Englezi nisu voleli Škote. Ali arogantna linija vilice Angusa McIntosha u svakom je normalnom čoveku izazivala malodušje. On je možda bio Škot, međutim, recepcionar-biskup je video jedino potomka lordova.

Osim toga, on je bio i čuveni pisac.

Rekao joj je da se mora naći s nekim ljudima danas u vreme čaja.

-Oni će, svakako, potvrditi vašu teoriju o snobovima i nadobudnim veganima, gospođice Petrović. Činjenica je da se s tim ljudima poznajem još od univerziteta, ali i da sam čuveni pisac bio i onda. Da li čovek određuje svoje društvo, ili društvo određuje njega?

Ona je odgovorila:

-Svakako oboje.

On se veselo nacerio.

-Želite li možda reći da ti ljudi ne bi cenili moje društvo da nisam čuveni pisac, i McIntosh?

-Ili vi, onda, ne bi cenili njihovo?

On se opet nasmije.

-Nemojte biti tako strogi prema meni, miss.

-Stroga? Ali ja sam još uvek zapanjena što vi uopšte imate nekakve prijatelje, gospodine McIntosh.

-“Prijatelj” je preozbiljna reč.

-Oh, i mislila sam da mora biti neka…

-Zavežite. Najveći deo tih ljudi nije loš koliko izgleda. Šta vi, zapravo, o meni mislite?

-Ali to sam vam već više pita rekla,

-To što je neko aristokrata, ili bogat, ne mora značiti i da je apsolutno nepodesan za ljudskost.

-Pričate li o sebi ili svojim prijateljima? Obzirom da verujem da među njima nema nikoga ko nije sličan vama, aristokrata i bogat.

-Voleo bih da upoznam vaše prijatelj, miss. Koliko ih je među njima koji nisu pripadnici finih porodica iz srednjeg staleža?

-Iznenadili biste se.

-Ali vas je sam život naterao da srećete različite ljude.

-Tačno. A vi ste mogli da birate. Možda niste hteli?

On ju je posmatrao suženih očiju. Ona ljubazno reče:

-Oprostite mi, gospodine McInstosh. Ja posve shvatama da se mlad čovek iz visoke klase neizbežno kreće u društvu sebi sličnih. Vaše poreklo, prijatelji vaših roditelja, škole u koje ste išli… Sve vas je to odredilo. Pre nekoliko sam vam meseci pokušala objasniti svoj pogled na to. Čoveka određuje njegovo poreklo. Tako ovaj svet funkcioniše.

On joj ne odgovori.

-Ali time ne mislim nikakvu pokudu. Smatram da bi se ljudi trebali držati onoga čemu pripadaju. Suprotnosti se privlače samo u petparačkoj literaturi.

Kako je on i dalje ćutao, iskreno je dodala:

-Al zaista nisam mislila ni na koji način vređati vaše prijatelje, gospodine.

-To nisu moji prijatelji. Nikad u životu nisam imao to što tako nazivate. Radi se prosto o ljudima koje ponekad srećem ovde. S kim ćete se vi sresti?

-Oh, čula sam se s nekoliko njih.

-Ali vi ste napustili London pre više od dve godine. Zar nema nikoga kog biste voleli videti?

Ona se naruga:

-Hoću li dobiti slobodno veče za izlazak sa svojim prijateljima, gospodine McIntosh?

-Da li bi vas ti prijatelji bili u stanju nagovoriti da, naprimer, ostanete u Londonu?

Ona podiže obrve.

-Svakako da ne. Moji su prijatelji odavno digli ruke od pokušaja da me ubede kako je odlazak na zabačeno ostrvo u Škotskoj iracionalni postupak osobe s ratnim traumama. Ja nisam naročito povodljiva, gospodine.

On bezobrazno reče:

-Nikad mi ništa u životu nije bilo lakše nego da vas navodim na seks, gospođice.

Ona je hladno rekla:

-Ali to je jedino što upšte možete.

-Zar zaista?

Lice mu je bilo posprdno.

-Možda vas ja samo puštam da se igrate, gospođice Petrović.

-Svakako ćemo jednom saznati odgovor na to, gospodine McIntosh.

1

Dom,36

Stajala je u holu prelepog hotela s Morag. Kad su sinoć stigli, morala je dobro da pazi da ne pokaže strahopoštovanje. Hladnokrvno je hodala, i u isto vreme osećala kako bi svaki čas mogla pasti na mestu mrtva. Unutrašnjost ovakvih hotela ona je dosad viđala samo s pločnika; kad bi se golema zatamnjena stakla razmakla da neki bogati dripac prođe, i za delić joj trena pokazala Aladinovu pećinu koju kriju od nedostojnih očiju.

Nikad nije boravila na sličnom mestu. Tek joj je ovaj hotel pokazao koliko je Angus McIntosh, zapravo, bogat. Od početka je znala da je jedan od najbolje prodavanih britanskih pisaca, i svakako najbolji škotski. Osim toga, ni očevi McIntosh nisu ga baš ostavili bez prebijene pare. Njegov je deda, kako joj je rekao, prodao ostrvo državi; a ostrva ne rastu po drveću i nisu jeftina. Od Shannon je saznala da je Stari McInstosh, kako su zvali Angusovog dedu; bio u zavadi sa sinom, i svoj imetak ostavio jedinom unuku. Međutim, Angusov otac nije stigao da zbog tog zažali – on i njegova supruga poginuli su u saobraćajnoj nesreći ubrzo potom. U nedostatku mačeva, mnogi su McIntoshi ginuli prerano tokom pijane vožnje i sličnih pustolovnih egzibicija. I mlađi je sin Starog McIntosha, Angusov stric, poginuo na moru još kao mladić.

Nekada moćni klan generacijama je kopnio, i danas više nije bilo nikoga osim Angusa i Morag. Ali koliko im je bogatstva preostalo, i da li ga više uopšte ima, to Tatjana nije mogla zaključiti sve dok nisu došli u London. Kuća na litici bila je velika i puna skupih stvari, nameštaja, slika i knjiga; ali mahom su sve kuće propalog plemstva bile takve. Hladni hodnici, prašnjave zavese i pustoš soba koje se ne koriste, možda je to bila slika koja je u njenom umu napravila logične, ali, ispostavilo se, netačne zaključke. Naposletku je ispalo da Angus McIntosh ne drži poslugu iz puke opsesije svojom privatnošću, ne možda zato što nema novaca.

Shannon ju je pitala gde će odsesti. Kad je čula ime hotela, zviznula je.

-Vrlo lepo!  Priznajem da sam čula da postoji nešto što se tako zove…

-On kaže da uvek odsedne tamo kad je u Londonu.

-Ne sumnjam.

Shannon je izgledala u smislu kako-tipično-za-čuvenog-pisca-i-pri-tom-McIntosha, ali Tatjana je mislila kako to nije sasvim pošteno. Angus McIntosh je odabirao luksuz i dobru uslugu zato što je to za njega bilo podrazumevajuće. Ali razlozi iz kojih plemstvo nešto nalazi podrazumevajućim, različiti su od razloga običnog puka. Sitna buržoazija odlazi u skupe hotele zato što su skupi hoteli pokazatelj finansijskog blagostanja i položaja, ali sitnu buržoaziju uglavnom čine snobovi. Angus McIntosh je išao u taj hotel zato što nije trpeo neudobnost bilo koje vrste. On je bio plemić, i stvari je upotrebljavao, ne njima paradirao naokolo.

Kad je rekla da namerava ići u London, Shannon je uzviknula:

-Hvala bogu!..

McGonagallovi su je često gnjavili što za dve godine nije uzimala odmor, niti napuštala ostrvo na više od nekoliko sati na kopnu sa Shannon i decom.

-Ti znaš kako ja gledam na to. Stalno ti govorim da nije normalno da se mlada devojka zakopa na ovom učmalom ostrvu.

Tatjana se nasmijala.

-Ti si ceo život provela ovde. I kad si ipak otišla, nisi mogla dočekati da se vratiš, Shannon McGonagall.

-Da, ali ja sam odavde. Kad si pristala poći s nama, mislila sam da nećeš izdržati ni mesec dana. Na ovom tlu ne uspevaju stranci. Često se pitam je li s tobom sve u redu, devojko. Mora da si uvrnutija nego izgledaš kad možeš živeti ovde s nama!

Ona je slegnula ramenima.

-Oh, ne znam za to.

-Pa, ja znam. Svakako da ćeš ići u London. Trebaš da ideš u London. Da ostaneš u dodiru sa svetom. I da situacija nije kakva jeste, rekla bi ti da neizbežno negde izađeš i napiješ se. I nekog kresneš.

Vragolasto se cerila.

-Ali to ćeš svakako da radiš.

Tatjana je pogleda, ali ništa ne reče. Shannon nije odustajala:

-Hoćeš li mi uopšte reći u kakvom te svojstvu Angus McIntosh vodi u London?

-Kakvo je to idiotsko pitanje?

-Oh, znači ti si dadilja njegove ćerke!..

Veselo se smijala jer je ona crvenela, i onda se još više stidela zbog tog što crveni…

-Iznašli ste sjajan način da pred svetom prikrivate svoje gadosti. Svakako je šteta što to neće nikog zavarati.

-Uopšte me se ne tiče šta misliš, Shannon McGonagall.

-Veurjem! Cela ta farsa s molbom za nekoliko slobodnih dana! Kao da bih te uopšte smela odbiti! Angus McIntosh bi do naveče bio ovde i napravio masakr!

-Svakako da ne bi, šta pričaš?

-Ah, ali ti uopšte ne znaš šta znači usprotiviti se McIntoshu.

Ona to oćuti. Želela je da može reći: ponekad mislim da nema ničeg što tako dobro shvatam, Shannon McGonagall.

1

Sve će to narod pozlatiti

Kad ste na nekoj prekretnici, ili pred kakvim bitnim događajem, zapitate li se je li vaš život išao kako treba? Da li vas uhvati strah da ste uludo straćili godine, ili ste pak ponosni na sebe?

Po svojoj (grešnoj) naravi, čovek je sklon da zanemari loše stvari koje mu se dešavaju ili koje možda i sam čini, i da se okrene onim mrvicama uspeha i boljitka koje je eventualno dosegao. Niko ne želi da kaže: imam sto godina, i ista sam budala kao i s dvadeset. To bi značilo priznati kako smo luzeri i nesposobnjakovići, a ako ljudi nešto teško sebi priznaju,  onda su to dve stvari: da im se bolja polovina ipak švalera; i da su straćili život.

Često na bolje polovine koje se švaleraju.

Međutim, uvek sam mislila da to, pre svega, ima veze s očekivanjima. Što veće i nerealnije apetite imamo, brže ćemo se i lakše razočarati. Time svakako ne mislim da bi trebali ići linijom manjeg otpora, živeti u šupi i jesti ono što isprosimo. To samo znači da bi – možda – valjalo smanjiti doživljaj. Kad si mlad normalno je da imaš grandiozne ideje i snove. Ali kad izađeš u svet, većina nas nauči kako svet funkcioniše, a ne funkcioniše tako da svakom otvara puteve ka ostvarenju grandioznih ideja i snova. Štaviše, vrlo malo puteva otvara uopšte, i oni su svi od takvog reda da ih naš mladalački um po pravilu prezire.

Međutim, to je nešto s čim se ili naučimo živeti, ili krenemo lupati glavom o zid sve dok je ne razbijemo i ne iskrvarimo.

U ovim godinama, malo mi je ili skoro ništa ostalo od snova koje sam kao dete gajila. Najposle se ispostavilo da mi je u životu najbitiniji mir, sigurnost zbog koje ću mnoge snove baciti pod voz. Ne žalim zbog toga jer smatram da to i jeste poenta odrastanja: da shvatiš šta, zapravo, želiš; šta je to što ti treba i što će te usrećiti. Haosan život svetski poznatog ratnog izveštača, naprimer, rapidno gubi na vrednosti ako shvatite da vam najviše radosti donose mirna nedeljna poslepodneva. Čak i kad su to ista ona nedeljna poslepodneva u vezi kojih sam, na vrhuncu svoje balavačke arogancije, jednom davno izjavila da ću se pre ubiti nego dozvoliti sebi da ih imam.

Kad bi pamtila starost šta joj je sve lupetala mladost, mnogo bi lakše starost smrt čekala.

Nisam  pristalica zamisli koje smo pokupili od američanskih gurua o tome da je “dovoljno hteti” i da “možemo sve što hoćemo, samo ako se odlučimo”. Za mene su to infantilne ideje koje nikakvog korena u realnom životu nemaju. Možemo ono što nas osere i po pitanju čega nam se milion stvari posloži, pravo vreme na pravom mestu uz poznavanje pravih ljudi itd itd. Nikakve diplome, magisteriji, doktorati, naporan rad nemaju mnogo veze ako vas ne osere da se nađete u posedu nekih stvari na koje nemate uticaja i do kojih prostim slučajem dođete. To ne znači da bi sad svi trebali sest da plačemo usled saznanja da je praktično nemoguće da ikad postanemo astronaut ili čuveni atleta ili glumac. To samo znači da ćemo imati mnogo sretniji život ako se manemo nerealnih megalomanskih ideja i počnemo da razumevamo kako svet, u stvari, funkcioniše. Kao što je đavo u detaljima, tako je i sreća, jeste li kad razmišljali o tome?

Možda nisam u pravu, ne znam. Možda je sve ovo trabunjanje osobe koja je prošla prime time svojih godina i sad propoveda o kiselom grožđu. Možda sam trebala biti upornija oko one karijere čuvenog ratnog izveštača. Možda mi niko neće poverovati ako kažem da žalim zbog par stvari, ali da nijedna od njih nije ta što nisam postigla svetsku slavu, i da se ponekad nedeljom poslepodne nasmijem svojoj petnaestogodišnjoj Ja s njenim radikalnim idejama o tome kako se čovek treba ubiti ukoliko doživi da ga zadovoljavaju mirna nedeljna poslepodneva.

Ne znam mnogo, ali znam da mladost ima ekstremističke ideje i da je strog sudija. Ostavljam svakom da iz te rečenice izvuče šta misli da treba.

3

Dom, 35

Stajala je dlanovima oslonjena o skupocenu komodu od crvenog ružinog drveta i noge su joj podrhtavale. Nije je lagao: njene su gaćice ležale rascepane do njenih cipela. Pokidao ih je s lakoćom za kakvu je uvek mislila da se specijalno lažira za filmske kamere, i u stvarnosti nije izvodljiva. Ali šta je za muškarca poput Angusa McIntosha bilo pocepati njene fine gaćice od tako tankog materijala da poput vode teku između prstiju? Ona je uvek imala besprekorno donje rublje. Smatrala je da se po tome poznaju devojke iz dobrih kuća. Na uvrnut je način dobar veš bio dužnost spram sopstvene porodice.

Ali, čovek koji ih je pokidao nije video ništa osim svoje želje.

Samo su malograđani marili za odeću. U mentalnom sklopu jednog plemića, ručno rađen, skup veš; muzejski nameštaj; umetnička remek-dela i fine devojke iz srednjeg staleža postojali su samo da bi udovoljili.

Građanske su porodice od svojih domova i života pravile hramove. Aristokratija je sve uzimala na upotrebu.

Znala je da bi se morala osećati poniženo. Ali njeni skliski dlanovi, mišići njenih bedara koji su podrhtavali od napora, njeno oznojeno čelo i plitki, bolni dah – to je sve besramno uživalo.

Čim su Morag i Rory otutnjali stepeništem na sprat, on je zalupio vrata i prislonio je uz tu komodu. Rekao je, otkapčajući se za njenim leđima:

-Znam da sam vam juče obećao potrošiti život na tucanje s vama, gospođice Petrović, ali čini se da je moja hitnja sada još deset puta veća. Naprosto me niste smeli ostaviti da čekam.

Jeknula je kad ju je grubo pritisnio sobom, terajući je da polegne po klizavoj površini drveta. Bio je težak kao nebo, i jedva ga je izdržavala na sebi. Osetila je kako joj se vruće suze prelivaju preko trepavica kad joj je bešćutno razmakao noge i stavio dlan među bedra. Nikad se u životu nije postidela svoje želje, ali sad je gotovo mrzela reakciju svog tela. On reče:

-Ali ne izgleda da vam moja žurba pravi probleme, miss.

Za časak je njen gnev uspeo odgurnuti želju u stranu, i ona ga sočno i glasno opsuje. On se isceri.

-Da to zaista mislite, gospođice, ne biste se topili u mojoj ruci.

Ona je nokte ukopala u ivice komode kad je osetila njegove prste u sebi, i zaista je i sama verovala da već beskrajno dugo vremena curi na pod. Ugrizla se za usnu i zacvilela kroz zube, bivajući posve spremna da preklinje, baš kako joj je obećao. Čula je njegov promukli glas iz svoje kose:

-Ni kučka u teranju ne bi bila željnija… Oh, ti si zaista božiji dar! Večito spremna.. Kaži mi koliko ga želiš, veštice!..

Ona više nije poznavala reč: dostojanstvo. Cvilela je:

-Oh, stavi mi ga, proklet bio!..

Koliko ga želiš?..

-Nikad ništa nisam želela više…

-Znam da nisi…Nikad nikog nisi želela kao mene, zar nije tako?..

-Oh, jeste, da…

-Ko je tvoj čovek, Tatjana? Reci mi čija si…

-Tvoja, dođavola…

-Oh, da, moja si.

Onda ju je silovito pograbio za potiljak i prislio da se povije dok se uspravljao nad njom, rastao poput boga, sve do tavanice, do neba. I već je ušao, glatko i ceo, i dok je ludački pulsirao u njenoj utrobi ona je bila spremna da mu sagradi oltar i prinosi žrtve.

 

Pograbila ga je za mišicu i provukla se ispod nje. Morala je iskoristiti taj momenat dok je stajao, u raskoraku, rukama oslonjen o komodu i duboko dišući. Ako propusti da ga uhvati dok nanovo uspostavlja kontrolu nad sobom i dok je ranjiv, drugu priliku neće dobiti. Naslanjajući se leđima na zid, jer je noge inače ne bi držale, rekla je:

-Sad sam ja na redu.

On reče, ne okrečući se ka njoj:

-Reci.

Ona pomisli: možda si bestidno kopile, Anguse McIntoshe, ali si plemenito bestidno kopile. Ti nikad ne bi pogazio svoju reč.

Rekao joj je da može tražiti od njega šta god hoće. Dopustiće da se tavanica McIntoshevih svali na zemlju, ali svoju reč neće pogaziti. Drhtavo je rekla:

-Hoću da mi date vremena. Da li me razumete, gopodine McIntosh? Nećete tražiti da dolazim pod vaš krov ni da ostavljam McGonagallove dokle god ja ne odlučim otići. A čak se ni tad ne obavezujem doći vama. I ako me još samo jednom ponizite kao maločas, izvadiću vam oči iz glave i pojesti ih tople.

Na njene reči, on prasne u smeh. Mišići njegovih leđa grali su dok se smijao kao da u životu nije bio tako zabavljen. Ona je ćutala, slušajući ga. Proteklo je neko vreme dok nije prestao i konačno joj okrenuo svoje nasmijano lice.

-Koliko ste vi ludi, gospođice Petrović? Ne pamtim kad sam se zadnji put ovako slatko nasmijao!..

-Da li ste čuli ijednu reč koju sam izgovorila, gospodine McIntosh?

-Sve do zadnje. A pogotovo zadnje. Gospođice Petrović, želim da vam ukažem svoje puno poštovanje. Ako sam uopšte mogao tražiti jedinu nedostajuću dragocenost u kruni vaše savršenosti; onda bi to svakako bilo da budete luđi i od mene. Priznajem da nisam očekivao toliko mnogo. Ali vi ste premašili moje nade.

-Znači li to da pristajete?

On se još uvek veselo cerio, ali oči su mu bile pažljive. Rekao je:

-Tražite od mene da izgaram kao petnaestogodišnjak ovde, sam, bez nade u milost veću od mrvica s vašeg stola.. Ali ja ne želim pribegavati tinejdžerskim rešenjima kad moja želja dosegne plafon a vama se slučajno ne mili doći.

-Onda nemojte.

-A kako to da izvedem?

-Vi odavno već ne tucate karlicom već glavom. gospodne McIntosh.

Gledala je kako mu se oči sužavaju.

-Ne znam čime tucam kad ste vi u pitanju, gospođice Petrović. Izgleda mi da vas tucam već mesecima, od prvog dana. Svaki je naš susret bio tucanje, i samo smo mislili da razgovaramo.

Ona za časak razmisli o tome što je rekao. Onda je oklevajuće izgovorila:

-Čini mi se da razumem šta…

Prekinuo ju je:

-Ceo je moj život tucanje sve od kad sam sreo vas, gospođice. I vi mi sad kažete da se kontrolišem?

Zakoračio je ka njoj.

-Upravo sad kad više ne mogu?

-Dali ste mi reč, gospodine McIntosh.

-Kakvu reč?

-Da mogu da tražim šta hoću.

-Dođavola! Da sam mogao i da sanjam kakav će taj zahvev biti, vi sinoć ne bi izašli iz ove kuće.

-Bez obzira.

Obrva mu zaigra.

-Vrlo dobro. Dao sam vam svoju prokletu reč. Uzdravlje vam bilo! Nemojte mi posle doći i tražiti još jednu priliku.

Ona hladno reče:

-Sasvim sigurno ne. Ništa vam više u životu neću tražiti, gospodine McIntosh.

On je neko vreme potom samo netremice gledao u nju. Onda je rekao nešto što je njoj zazvučalo kao s neba palo:

-Sledeće nedelje moram da idem u London. Da li biste Morag i meni učinili čast da pođete s nama?

Ona se zbuni.

-Pretpostavljam da bih mogla, ali…

-U pitanju je moja knjiga koja izlazi ovoga meseca. Imam sastanke s izdavačem i agentom, i još gomilama nekih blesavih ljudi čije je postojanje neizbežno skopčano s pisanjem. Morag bi najveći deo vremena morala da bude sama u hotelu. Ona ne voli ostajati sama u Londonu.

-Ne mogu vam sad odgovoriti.

-Sumnjam da bi se McGonagallovi protivili, gospođice Petrović.

-Svakako da ne.

-Onda ćemo tu stvar smatrati rešenom.

Ona ozlojeđeno pomisli: nema nikakve svrhe. Kako god pristupila tom čoveku, on je pronalazio način da svoj uticaj na nju očuva neokrnjenim. Bahatim se naredbama znala usprotiviti. Ali onda bi on počeo da govori kao vitez, i svaka je njena primedba počinjala da zvuči neargumentovano. Tukao ju je njenim sopstvenim oružjem. Nikad se nije znala protiviti učtivosti.

1

Let iznad crvendaćevog gnezda

Na ovaj me post ponukao bes od jutros.

Ne osećam se baš najbolje ovih dana, mada je ovo moje omiljeno godišnje doba, ali to i nema veze s vremenom. Sve što mi je trebalo jeste da jutros, uz kafu i cigaru, otvorim yt i naletim na infamous Robin DiAngelo, pa da me sastavi sasvim.

Sociolog Robin DiAngelo tvorac je nečega što se zove “white fragility”, odnosno teorije koju ću opisati najjednostavnije moguće, a to je da su svi belci u korenu rasisti, i da se plaše da to priznaju, iz čega i proizilazi njihova slabost, fragility.

Ko god je zabasao ovde, zna da mi je zlo od bele krivice i sličnih gluposti, koju ne da ne osećam, već ne postoji način na svetu na koji bi me ma ko ubedio da ista iole drži vodu. Ali, da idemo ispočetka, važi?

Mada mi je termin bio poznat od ranije, nisam ga, priznajem, doživljavala ni malo ozbiljno, smatrajući kako je samo baljezganje od iste vrste kao i Alex Jones i ostala bratija. To mi je ulazilo u isti čabar govana skupa s u modro ofarabnim i na ježa ošišanim feministkinjama koje se izjašnjavaju kao zmajevi i jednorozi i doživljavaju nervne slomove po američanskim koledžima zbog gluposti jer nemaju nikakvih briga u životu, a ni pameti. Razmažena dečurlija najvećim, i frustrirana manjim delom, a često i jedno i drugo. I dan danas smatram da sve one treba da se leče.

Onda sam, poprilici kasnije, nabasala na neki klip na kojem belci, par žena i muškaraca, kleči s lancima oko ruku i nogu na nekom američanskom trgu, s majicama na kojima je pisalo nešto u smislu “kriv sam”, pognutih glava, dok – šta znam? Svaki crnac koji naiđe može da se dere na njih, pljune ih, udari ili šta već?

U pitanju je bio performans isto koliko i “politički protest u smislu osvešćivanja (?) nacije”, ali ja ne volim modernu umetnost, ne volim performanse i svakako ne volim kad se ma koja, pa makar i najbizarnija moderna umetnost, rabi u političke svrhe.

Međutim, navedeni performans mrzim ponajviše zato što mi je ostao usečen u mozak. Bilo je to kao da gledate saobraćajnu nesreću u kojoj su putnici ostali bez glava i udova i cestom curi krv, ali vi, mada zgroženi, ne možete okrenuti oči. Ponekad je strahota nečega toliko velika da vas parališe i ostavi u šoku. Vi ne želite da vidite, nećete da znate, ali prosto se ne možete pomeriti, ko hipnotisani.

Tako sam se osećala gledajući pomenuti klip.

Naravno, najjači dojam koji sam imala bio je transfer blama. Na svojoj sam koži osećala kao vatru žežuću sramotu ne – kako bi leftičarski mozak odmah skočio do zaključka – usled svoje bele krivice i sramote jer je nosim – već zbog poniženja koje su ti mulci sebi dozvolili. Učestvovati u tako jednoj ponižavajućoj stvari, gore je nego da su ih kamere uhvatile kako kradu patike iz polomljenih izloga – ali tog se leftičari ne stide, jel. Dok su trajali ovi rasni neredi po Americi, “aktivisti”  su pljačkali ono što su prethodno palili i lupali. Toliko o njihovom aktivizmu o kojem ću neki drugi put.

Kako god, to što su te budale pristale da urade, uslikaju se i proslede duž planete; bilo je gore nego da su snimali kako se vešaju. Za vešanje bih možda i našla opravdanja – ko zna zašto si ko oduzima život ako nije u njegovoj glavi. Ovo naprosto nije imalo opravdanja. Bilo je ružno, ponižavajuće, sramotno i patetično. Odjednom sam (što će mi se kasnije, nažalost, desiti još koji put) mrzela što sam bela – ali, opet, ne iz razloga na koje bi leftičari prvo pomislili – ne jer se stidim boje svoje kože; već zato što sam se stidela što su ti ludaci iste boje kože kao i ja, i na neki blesav način njihovo budalasanje sramoti kompletnu rasu čiji sam deo.

Da, ja inače još uvek verujem u rase. U čemu se ne razlikujem od leftičara, ma šta tvrdili. Jer, kad oni ne bi verovali u rase, ne bi mogli ni verovati da su belci rasisti.

Znaš?

Elem, zašto govorim sve ovo? Zato što sam tek tog trena shvatila koliko je celo to majmunisanje s belom krivicom daleko otišlo, i da uopšte nije naprosto pitanje kakve male grupe ekstremista. Kad sam počela čitati po netu, i videla koliko učenih glava razgovara na tu temu, podržava je, piše o njoj knjige, osniva društva, pokrete i organizuje mitinge – tek sam onda shvatila koliko sam sve olako primila. Nije u pitanju zanemarljivo mala, nebitna grupa ludaka i somnabulista koja veruje u ravnu zemlju i kojoj se cela planeta (sferična) smeje. U pitanju su mnogo ozbiljnije stvari. U pitanju je još jedna stranica iz 1984.

Mnogo kasnije došla je zabrana mase filmova, knjiga, reči iz rečnika, rušenje istorijskih spomenika, prepravljanje prošlosti i učenje dece po školama na Zapadu toj novoj, reviziranoj verziji umesto istini. “Ko kontroliše prošlost, kontroliše budućnost” ili kako već prokleti citat ide. Naravno, iz 1984. A odakle bi drugo, osim iz svete knjige leftičara?

Tu i tamo sam natrčavala na Robinino ime, ali nisam se udubljivala, smatrajući je, kako rekoh, samo jednom od ludaka kojima predaje po američanskim koledžima. Osim toga, jako me nervira i namešta mi živce slušati leftičarska sranja. Možda zato što sam danima već neraspoložena ili ko zna šta, jutros sam naletila na neko njeno predavanje i rekla ajde da čujem šta ludača priča.

Ostala sam zapanjena.

Gospođa (ili kako da se god deklariše, “ovo”, “ono”, “IT”, bez obzira) sociolog duboko je razradila i po celom jebenom netu mrči svoje ludosti o urođenom rasizmu belaca. Onemogućila je svaki vid rasprave, jer, po njenoj teoriji, ukoliko se s njom ne slažeš, to samo znači da si duboko ukopan u svoje bele privilegije i urođeni rasizam. Ništa drugo. Ne da slučajno imaš argumente, pa čak ni pravo na govor. Jer, po gospođi sociologu, belci su defektni kulturološki i psihički (?) i nisu ni u stanju da uvide koliko su loši. Zato im se ne treba dati da pričaju, jer govore samo iz svog revolta koji opet nije ništa drugo do potvrda njene teorije, i treba ih se jedino prevaspitati.

Ako to ne uspe, možda spaliti u gasnim pećima?

Da li vama gospođina teorija liči na neku drugu koju ste čuli? Hm?

Koga se sećate iz istorije a da je govorio da su cele rase kulturološki defektne, dakle inferiorne, da su isključivi krivac za stanje u društvu, da im se treba oduzeti pravo na govor jer ono što govore i kako se ponašaju prosto potvrđuje teoriju da su defektni i krivi?

Hm? Iko?

Gospođa sociolog ima neke ozbiljne probleme, koji verovatno proističu iz vrlo lošeg detinjstva (veliko siromaštvo, majka umrla kad je bila mala, najniži sloj društva itd) ali i Hitler je bio  duboko frustriran što ga nisu primili na bečku akademiju, pa ga to na kraju nije opravdalo. To što vučeš prljave pelene iz detinjstva ne daje ti za pravo da ideš okolo i celu jednu rasu proglašavaš urođeno krivom i lošom.

Koji je tebi, ženo??

Kad bi to ludilo moglo ostati s one strane bare, ič ne bih rekla (Amerika ima sopstvene probleme i zato se kod njih najviše takvih ekstrema sreće) taman ko što nemam šta za reći za Severnu Koreju. Severna Koreja nikakvog uticaja nema na ostatak sveta, osim eventualnog straha da bi se mogla dočepat kakvog stvarno opasnog nuklearnog oružja. Njihov kult ličnosti, njihove političke, filozofske i ine teorije neće se proširiti po svetu.

Međutim, Amerika je nešto drugo. Amerika utiče na celu planetu već skoro sto godina, i nikad više nego danas. Američke političke i filozofske teorije mogu i jesu od uticaja po ceo svet. Gledate njihove filmove, slušate njihovu muziku, pratite njiove trendove, želite svoju decu tamo da pošaljete.

Jeste li spremni da podelite s njima krivicu s kojom veze nemate, da se složite da ste defektni jer ste beli – samo zato što oni sami sebi ne mogu oprostiti jer su jednom držali robove? Hoćete li se stideti američkih robovlasnika onomad? Koji s vama veze nemaju? Samo zato što ste beli?

Jeste li spremni da prihvatite da pripadate rasi koja je kriva za svo zlo koje se ikada desilo na svetu?

Jeste li spremni za nove gasne komore? Jeste li spremni za Robin?

Hm?

2

Šta je to mačka dovukla

Već sam pisala (ovde, i na jednom drugom mestu na kojem su me napali) koliko se grozim ovih novih budalasanja s poremećajima ličnosti.

Na stranu politička korektnost kojoj nisam sklona, niti sam se ikada politički korektnom smatrala. Ovo je sad već postalo onako, znate, fuj. Da se pobljuješ.

Pre par godina, imala sam nekoliko varijanti da napustim ovu zemlju. Mogla sam otić u Sloveniju, mogla sam otić u Švedsku, Kanadu itd. Međutim, ostala sam ovde, ko mazga, osećajuči kako se nikad ne bih osećala dobro na Zapadu. I ne, ne mislim time tipično gastarbajtersko vajkanje tamo-ljudi-nisu-ko-ovde-nemaš-s-kim-ni-kafu-popit. Baš me briga za kafu. Ni ovde nema ljudi s kojima se družim i zadnja mi je rupa na svirali imam li s kim piti kafu. Kafu uvek pijem sama.

Ne, sećam se da sam, dok su mi se te prilike nudile, osećala ružan otpor, onaj gut feeling da to nikako ne bi ispalo na dobro. Zamislila sam sebe u nekoj zemlji u kojoj ne bih mogla biti ono što jesam ni govoriti ono što mislim, i to me je momentalno oteralo.

E pa sad, reći će neko, odakle ti to? Pa zar nisu upravo zapadnjačke zemlje mesto na kojem čovek može biti šta želi i govoriti šta hoće?

Jeste, da. Ako će biti ono što te zemlje odobravaju, i govoriti ono što te zemlje smatraju politički korektnim da se govori.

Moja ideja demokratije uvek je uključivala slobodu izraza i govora. Ukoliko svojim postupcima i rečima ne navodiš druge da čine kriminalna dela (ili to sve ti sam ne radiš)  – po meni možeš da se ponašaš i govoriš šta god hoćeš. Ima već dosta otkad ne znam je li to više uopšte jedno od temelja demokratije, ili neko nepisano pravilo kakvog opskurnog veštičjeg kulta. U smislu radi šta hoćeš, dokle to god ne škodi drugima.

Vešci će reći da je to njihov zakon. Čini se da jeste. Jer, demokratski više nije, očigledno.

Odavno se više ne možete ponašati i govoriti šta hoćete na Zapadu. Naprimer, više ne mogu da čitam Haklberi Fina ili gledam Prohujalo s vihorom, jer su te stvari zabranjene. Što su sitnice. Ali, đavo je u detaljima, znaš?

Više ne mogu otići na strane socijalne mreže i reći ljudima da su ili ludi ili budale kad bulazne da će “ljubav izlečiti psihopatu” i slično. Da to uradim, odmah bi me nazvali nazadnom, rasistom i fašistom (?). Inače, da odem u off, uvek mi je zanimljivo kako su “fašista/nacista” i “rasista” prva imena kojima će vas nazvati izjavite li nešto što im se ne sviđa, i što Agenda ne dozvoljava. Nema veze pričali vi o seksualnom životu glista u amazonskim prašumama. Ma koliko vaše reči ne imale apsolutno nikaku vezu s bilo čim što i na sto kilometara vuče na današnje nedoumice ljudske vrste, svi će uvek nekako naći poveznicu. Šta znam? Reći će mi ko sam ja da pričam o glistama u Amazoni. Da li sam pripadnik nekog amazonskog plemena? Ako nisam, onda bilo šta što se njih, mislim plemena, tiče, nije kulturološki prihvatljivo, odnosno jeste cultural appropriation. Ja, kao bela i Evropljanin, nemam pravo govoriti o ma čemu što se ne tiče belaca i Evrope, a i s tim ima da budem debelo oprezna, jer se zna da su belci i Evropljani prljavi zločinci kolonizatori, i već samom svojom pojavom na netu (i ulici) vređaju pripadnike manjina. Zato ti je bolje da budeš kuš, nacisto i rasisto.

Znaš?

Zvučaće ko preterivanje samo onome ko zadnjih godina nije proveo ni po sata po stranim društvenim mrežama. Nekome ko je živeo pod kamenom.

Ili?

Danas naletim na mišljenje, ovdašnje, o (parafraziram) ljubavi spram pedofila. U smisli, baš lepo što se našao neko ko će da misli o njihovim problemima (?) i možda moći da im pomogne. Samo da budemo više ljudi. Samo da pokažemo više ljubavi.

facepalm

Mislim, ajd nemojte mi to raditi.

Jedan od glavnih, ako ne i jedini razlog, što sam ostala ovde; jeste što sam verovala da ima proći još mnogo pre nego mačka takve gadosti dovuče sa Zapada na ovu stranu. Unatoč lopovskoj vlasti, diktatoru, okupiranoj trećini države – sveopštoj ludnici u kojoj živimo, verovala sam da se kod ljudi barem neće primati te zapadnjačke bljuvotine. Ako ni zbog čega drugog, onda zato što su Srbi mnogo gladniji od Američana, i nemaju ni vremena ni volje da se takvim budalasanjem bave. To su gluparije bogatog Zapada na kojem je najveća briga da li mogu kupiti kuću sa 16 kupatila, mada imam samo jedno dete a ne celo pleme Bušmana da ugostim. Ne u zemlji Srbiji, u kojoj masa stanovnika još uvek sere u septičku jamu, i sretno je ako ima i jedan wc koji nije vanjski.

Međutim, ne lezi vraže.

I ovamo su se polako počele uvlačiti te zapadnjačke ludorije, čak i ako imamo mnogo bitnije i hitnije probleme da rešavamo. Ali valjda u majmunisanju nalazimo utehu. Niko neće vratiti Kosovo, pa onda ajde da se utešim razmišljajući napredno o pedofilima.

O tekućim, svetskim vrednostima.

?

Kako me ne bi opet optužili da generalizujem i dižem paniku – mada se masa stvari oko kojih su mi govorili da mračim i negativno mislim, već odavno odigrala – eto, reći ću da to ipak nije uzelo toliko maha koliko u, šta znam, Švedskoj, Americi ili tako nekoj drugoj kretenskoj državi seoskih idiota. Ovde su to još uvek stidljivi odjeci. Zato ovaj post i nije toliko besan kao ostali koje pišem, jer su u pitanju mlade osobe, pod uticajem Zapada, koje verovatno još uvek daju mami gaće da ih opere i od života nisu videle ni ž. Oni su povodljivi, oni još uvek veruju u bajke, u ljubav koja sve pobeđuje i pedofile koji se mogu izlečiti.

Verujem da će, kad ih život tresne u lice, brzo zaboraviti koje su budalaštine idealizovali, ali se brinem.

Ne želim da vidim šta sve mačka još može da dovuče. To nikad nije bio lep prizor.

2

Snoviđenje, 1

Katlin je stajala na dohvat iza stolice. To nije bio tron, jer Eogan još nije bio kralj, a ako mu je blizanku za sve ove godine sasvim pogrešno procenila; možda to nikada neće ni biti. Tron se, naravno, nalazio u prestonoj dvorani, i na njemu je tokom kraljevskih banketa i primanja sedeo Aed, Eoganov otac. U zadnje ga je vreme retko viđala. Govorilo se da pod stare dane više zadovoljstva nalazi u postelji svoje poslednje miljenice, nego stolujući banketima. Poznavajući i miljenicu i bankete, Katlin mu je davala za pravo.

Feidlimid se nezadovoljno premestio s noge na nogu. On je uvek nešto vrljao nogama. Bio je najstariji na Eoganovom dvoru, i po pravu je trebao imati starešinstvo. Da nije bilo jednog voćnjaka punog prezrelih, zlatnožutih jabuka pre skoro pet godina; to bi verovatno i bio. Katlin je spustila pogled na svoje ruke preklopljene na mahovina-zelenom brokatu svoje haljine. Njen položaj niko osim Feidlimida nije nalazio pogrešnim. Pričali su joj da je u svoje vreme i Aed imao ljudskog savetnika. Lepi je Narod to radio, uzimao ljude za svoje potrebe.

Ona pomisli kako je ovde već toliko dugo da ih više ni u sopstvenoj glavi ne zove Elfima.

Mrzeli su to. Feidlimid ju je na dvor dočekao pljuskom preko lica, samo zato što se usudila izgovoriti to ime koje je Lepi Narod smatrao odvratnim i ponižavajućim. Niko joj nije pritekao u pomoć. Tačnije, niko se nije ni osvrnuo. Ovde su se lekcije učile na samo jedan način, teži.

Shvatila je da se položaj Eoganovih ramena promenio. To je prene. U dvorani je sad vladala savršena tišina. Katlin učini taj polukorak koji ju je delio od stolice i onda se naže nad nju. Ne okrečući se da je pogleda, Eogan reče:

-Savetniče Katlin, pridružite nam se.

Ona oseti da joj se lice zapalilo. Bio je to poziv na red, da se vrati svom poslu.

Od Eogana je udarao slab, onaj samo za njega karakterističan miris, nešto između borovine i tamjana. Bio je to miris najdublje šume koju sunce nikad nije obasjalo i u kojoj drveće, starije od vremena; upleteni grozdovi otrovnih gljiva jarkih boja, mahovina i neprohodna paprat; crpe život iz tla, ne s neba. Kao i obično, bio je obučen u besprekorno crno i nije na sebi imao nikakvog dragulja koji bi uspela videti, osim prstena od platine na kojem je prelepom, nezamislivom veštinom graviran; bio minijaturni, višekraki list tise.

Isti taj simbol, takođe od platine, njihao se sa njenog zapešća, okačen o kolut belog zlata. Koliko je znala, niko ga drugi na sebi nije nosio, jer Eogan nikoga osim nje nije vezao za sebe doživotnim dugom. Nije morao. U Lepog se Naroda izgovorena reč uzimala kao dovoljan zavet, jer su mu posledice kršenja bile preko svake moći mašte smrtnika. Samo se se ljudi morali vezati poput stoke u oboru. Ljudski zaveti nisu ništa vredeli zato što su ljudi umeli da lažu.

Dva vojnika u uniformi sa amblemom Eoganove kuće stajala su se obe strane jedne jedre, mlade, punačke seoske žene. Žena je drhtala u svojim širokim suknjama i okrugli su joj obrazi bili mokri pod povezačom kojom je pokupila gustu kosu boje kestena. Kad joj je uhvatila pogled, ženine se oči promene. Bilo je očigledno da je tek tog trenutka shvatila da je Katlin čovek kao i ona. Lice joj sine nadom, i već je napola otvorila usta, kad Katlin reče:

-Dovedena si na dvor kralja Aeda da bi služila kao dojilja. Nemaš se razloga plašiti za svoj život. Bićeš dobro hranjena i na tebe će se dobro paziti. Tvoja porodica kod kuće biće više nego odgovarajuće zbrinuta. Ne moraš za njih strahovati.

Sve je to izgovorila gledajući kroz ženu u udaljeni zid za njenim leđima. Žena propenta:

-Ali, ali…

Eogan se osvrte preko ramena ka njoj. Ona reče:

-Lord Eogan ti nema više šta reći. Poći ćeš s nekim od posluge na mesto koje je spremljeno za tebe.

Delujući u prevelikom šoku da bi ma kako reagovala (to će, znala je Katlin, doći kasnije), žena kao u snu dozvoli da je vojnici prepuste jednom jedva metar i po visokom, zbrčkanom stvoru s kožom kao u drveta. Bilo je teško reći kojeg je pola, iako je nosilo suknju. Feidlimid je sporim pokretima gladio svoju dugu bradu. Lepom Narodu retko rastu dlake po licu, i to jedino ako pripadaju Dvoru Noći. Ovde ih je bilo malo od te sorte, jer se noćni stvorovi drže sebe i sasvim nevoljko kontaktiraju s bićima Dana, međutim, Eoganova majka je bila princeza s noćnog Dvora, i on nije pravio razliku između svog roda s očeve i majčine strane. Feidlimid je bio s njim takoreći od kako se rodio.

Kad su ženu izveli iz dvorane, Eogan reče:

-Feidlimide… Je li to sve za danas?

Starac s licem satira, nakostrešene bele kose i čupavih obrva, neobično lako doskoči do stolice, i Katlin po ko zna koji put pomisli: kao jarac. Duboko se poklonio u svom skupocenom noćnomodrom kaputu zlatnih dugmadi.

-Zaista, gospodaru. Ovo je bilo poslednji zahtev.

-Vrlo dobro.

Eogan poče da ustaje. I da ustaje; sve dok se nije činilo da bi glavom mogao dodirnuti tavanicu. Imao je sigurno preko dva metra. Kad se okrenuo da izađe, Katlinine se oči na tren sretoše s njegovim. Već sledećeg momenta je sagibala glavu u naklon. Prošao je pored nje, nanovo je zapljusnuvši daškom onog čudnog, divljeg mirisa, dok mu je Feidlimid poskakivao za leđima.

Katlin još neko vreme osta spuštene glave i sklopljenih očiju. Najžalosnije je bilo to što više nije marila.

2

Dom, 34

Poslepodne je izašla s Roryjem. Pustila ga je da se istrči, ne bi li je ostavio nasamo s njenom zbrkanom i konfuznom glavom. Bilo joj je teško da se usredsredi na Roryjevo brbrljanje. Bilo joj je teško da se usredsredi na bilo šta otkad je sinoć sišla s Angusa McItnosha.

Zgrozila se kad je ugledala njega i Morag kako dolaze iz pravca Kuće. Možda bi njena sujeta očekivala da ga ugleda, da je u pitanju bio svaki drugi muškarac na svetu osim Angusa McIntosha. Ali, tako nešto ni trenutka nije pomislila za njega. Sve što je ona znala o Angusu McInstoshu, govorilo joj je da će on sedeti u Kući, razmažen, i čekati da mu ona dođe na noge.

Međutim, sad je krupnim koracima gnevnog boga Angus McIntosh prilazio mestu gde je ona sedela na steni, i njoj srce poče lupati u grlu.

Uvek je šašavo sresti muškarca prvi put nakon što s njim spavate, odavno je to naučila. Ma koliko s nekim takvim bili prisni ranije, seks je bio neka druga priča. Seks je otvarao vrata dimenzije koja je posebna za svakog čoveka, i omogućavao vam da ga sagledate u totalno novom i nepoznatom svetlu. Dok joj se Angus McIntosh približavao, Tatjana je na mahove imala dojam da ga nikad pre nije videla. Delovao joj je posve stran i tuđ, i gotovo se osetila kao da je spavala s neznancem iz bara. Međutim, čim joj se približio dovoljno da mu vidi izraz lica, to osećanje prođe.

Sve joj je bilo jasno kad joj je prišao. Morag joj je dotrčala u naručje i odmah počela da priča, i Tatjana je svu svoju pažnju usmerila na nju, kao da bi joj čak i letimičan pogled na njenog oca mogao spržiti zenice. Ali, nije morala gledati u Angusa McIntosha da bi znala šta mu je na pameti.

Od njeg je udarala jara, nestrpljenje pomešano sa srdžbom, i verovatno ga je samo ogromna ljubav spram Morag obuzdavala da joj ne kaže da smesta ode. Ćutao je kao zaliven dok su njih dve pričale, i Tatjana je osećala njegov težak i mračan pogled na sebi poput kakvog ogromnog tereta. Onda Morag ugleda Roryja i otrči, a čim je okrenula leđa, njen joj otac stavi tešku, posedničku ruku na rame. Okrenuo ju je prema sebi osorno, kao da otvara ormar, i odmah bez uvoda prasnuo:

-Gde si bila, dođavola?

Ona je raširenim očima zurila u njega,

-Kog me vraga tako gledaš? Odgovori mi!

-Gde sam mogla da budem? Na istom mestu na kojem i protekle dve godine. Molila bih vas da me ne stežete toliko, gospodine McIntosh.

Njemu čudan, gnevan izraz pređe preko lica, ali kad je progovorio, to je bilo mnogo mirnije nego maločas. Rekao je:

-Vrlo dobro.

Smakao je ruku s nje.

-Da li sam možda blesav ako uviđam da je vaša sitacija od sinoć drugačija nego u protekle dve godine…

Onda je dodao posprdno:

-… gospođice Petrović?

Ona odgovori drhtavim glasom:

-To ne znam.

-Kako ste vi ovo zamislili? Ja nisam Morag. Neću se zadovoljiti vašim slobodnim danima, miss.

Nju to malo naljuti. Rekla je neljubazno:

-Ne čini se da ste išta pitani, gospodine McIntosh.

-Želite li da se igramo, gospođice Petrović?

Ona ne odogovori.

-Oberučke ću udovoljiti vašoj potrebi u drugačijoj situaciji, ali ova je van diskusije. Vi se svakako ne želite igrati sa mnom ovako kako ste počeli.

-Je li to bila nekakva pretnja?

-To je puka istina, i oboje je znamo.

-Kako ste vi ovo zamislili, gospodine McIntosh?

On momentalno otpovrne:

-Ostavićete McGonagallove i doći u Kuću.

Ona hladno reče:

-Ne, hvala. McGonagallovi takođe trebaju dadilju, a javili su se prvi.

-Ja očekujem da vam moja ponuda bude prva na listi prioriteta.

Ona se u neverici zablene u njega.

-Zašto bi se, kog vraga, mene ticalo šta vi očekujete..?

Počela se brecati.

-Ja nisam poslovna pratnja! Kako se usuđujete da mi nudite plaćen boravak pod svojim krovom?

On otpljune:

-To je ono čime se vi bavite, miss.

-Neka ste sto puta prokleti!.. Ja ne spavam s ljudima koji mi plaćaju za čuvanje svoje dece!..

-Onda ćemo morati da unesemo promene u opis vaše profesije.

-Oh, nosite se bestraga.

Okrenula se na peti u nameri da ode od njega, ali on je u deliću trena bio za njenim leđima. Ščepao je za mišicu i nagnuo nad njeno rame, rekavši:

-Ne sećam se da sam završio ovaj razgovor.

-Ja sam ga završila. To me boli.

-Sjajno. To mi je i bila namera.

Osetila je promenu u njegovom glasu. Stajao joj je vrlo blizu, i miris njegove kože pokrene lavinu osećanja u njenoj utrobi. Naglo je postajala slaba i malaksala, i kad se usnama dotakao njene kose, gotovo je poverovala da je na nogama drži još samo opako stezanje njegove ruke.

Rekao je, na samo njeno uho:

-Morag će pozvati Roryja da se igraju.

Ona dahne:

-Oh, ne.

-Itekako.

-Neću to da radim s decom u kući.

-Sinoć se niste bunili, gospođice Petrović.

-Morag je spavala!..

-Neću da se raspravljam, Tatjana.

Stisak na njenoj nadlaktici bio je jak kao mengele. Nikad je pre nije oslovio imenom, čak ni sinoć. Od zvuka svog imena iz njegovih usta, ona se zatresla na mestu. Oh, kako je bestidno lagala! Čim joj se primakao, njene su gaćice počele da vlaže.

Čula ga je kako govori:

-Nema nikakve svrhe da se prenemažete, gospođice Petrović. Mogu da nanjušim vašu želju.

Glas mu je bio mračan.

-Podići ću vam tu suknju, i pokidati veš, i vi ćete preklinjati za još.

-Oh, prestanite!..

-Pozovite Roryja, gospođice Perović.

Onda ju je pustio i odmakao se.

1

Dom, 33

Shannon joj je rekla:

-Hamish kaže da nema pojma kad si se sinoć vratila.

-Oh, nisam ulazila u pub.

Bilo je jutro i Rory je otišao u školu. Tatjana je držala jednog od blizanaca na kolenima i hranila ga.  Bila je neispavana, s tamnim senkama pod očima. Činilo joj se da celu noć nije ni trenula.

Prošle su dve godine koliko živi na tom ostrvu s McGonagallima, ali njena asptinencija je datirala još od ranije. Poslednjii momak s kojim je bila u šemi, bio je šašavi Englez koji je živeo u stanu do njenog. Više su se družili nego što bi se to moglo nazvati nekakvom vezom. Bio je jedan od retkih muškaraca u njenom životu koji je bio u stanju držati ruke podalje kad su bili zajedno, zato što su mu ruke obično trebale za kompjuter. Nigel je bio računarski manijak, i večito u begu od zakona zbog svojih hakerskih mahinacija. Nikad nije bila zaljubljena u njega. Seks je bio standardni instant seks mladih ljudi koji u životu imaju važnijih stvari i koji se krešu usled puke svesti da je to zdravo. Nigel je bio zabavan i volela je s njim brbljati, ali nije mu čak ni javila kad je odlazila u Škotsku.

Sav je njen engleski život bio sastavljen od muškaraca za koje se vezivala otprilike koliko i za pojedine tv-e emisije koje je volela pogledati u dokolici.

Doktor Who nije bio fatalan. Slutila je da bi Angus McIntos mogao biti.

Od njene sedamnaeste godine, svet je stajao izvrnut naglavce. Nikad više nije imala vremena da se bavi stvarima koje nisu bile od kardinalnog značaja. Prvo je izbio rat, onda je otišla u emigraciju… Valjalo je sređivati papire, pronalaziti poslove i stanove, hraniti se i odevati. Prolazili su čitavi meseci a da se uopšte i ne seti seksa. Zaista, možda nije bila sasvim kompetentna da određuje kvalitet nečega čega je u njenom životu bilo neredovito i od malog značaja. Međutim, opet je bila spremna dati svoju desnu ruku da je netom imala najbolji seks u svom veku.

Nije pamtili da joj se čak i kao klinki dešavalo da je seks ovako zgromi i potrese. Bila je umorna kao pas, nije mogla da jede i spava. Celo joj je telo treperelo od radosnog uzbuđenja, svaki se nerv s užitkom protezao. Postajalo joj je vruće kad god bi se setila prethodne večeri.

Shannon reče:

-Jesi li dobro? Izgledaš kao da imaš temperaturu.

-Ma ne. Malo je vruće ovde, zar ne?

Shannon je zurila u nju.

-Vruće? Ja nisam znala da ti znaš englesku reč za “vruće”. Uvek pričaš kako je ovde hladno.

-Da, ali…

-Šta se, kog đavla, dogodilo s tobom otkad sam te zadnji put videla?

Škoti su, možda, bili intuitivan narod, ali Shannon sad verovatno nije trebalo veće mudrosti od tog da je pogleda. Ona joj ništa ne odgovori. Sačekala je dok blizanac nije otrčao iz kuhinje, i tek onda podigla pogled. Nelagodno se nasmešila susrevši se sa Shannoinim očima.

-Šta?

Shannon je neko vreme ćutke gledala u nju. Onda je polako rekla:

-U redu ako nećeš o tome da pričaš.

-O čemu?

Postajala je nervozna pod Shannoinim netremičnim pogledom.

-Prestani zuriti u mene.

-Šta ti je to?

-Koje?

Shannoine se oči iznenada promeniše. Nagnula se u stolici i dohvatila njene rolke.

-Ovo na tvom vratu, gusko!..

Tatjanu poče da hvata panika. Sa svrhom se pažljivo oblačila jutros. Prasnula je:

-Da li vidiš kroz odeću?.. Okani me se, Shannon.

-To je ugriz, ili ja nijedan nisam videla u životu!..

Prasnula je u veseli smeh. Namrgođena i postiđena, Tatjana se istrže od njene ruke i povuče rolku sve do brade.

-S kim si bila sinoć, mala, ha?

-Ni sa kim.

-Ma kako da ne.

Tatjana je vadila cigaretu iz kutije. Shannon se pravila da naglas razmišlja.

-Da vidimo. Juče je bio tvoj slobodan dan.

-Zaveži.

-Gde Tatjana provodi svoje slobodne dane zadnjih meseci? To nas dovodi do plemenite porodice McIntosh. Poslepodne je i Tatjana se igra s Morag McIntosh. Ali Tatjana se sinoć kasno vratila u grad, zar ne?

-Rekla sam ti da zavežeš.

-Šta je Tatjana radila nakon što je Morag otišla na spavanje? Znamo da ne odlazi nikome na ovom ostrvu. Da li je uopšte napuštala Kuću? Ko živi u Kući osim Morag McIntosh?

Opet se nasmijala.

-Moragin otac!

-Ako smesta ne prestaneš, Shannon McGonagall, baciću ti ovu šolju u glavu.

-Ako povežeš kašnjenje, Angusa McInstosha i taj ugriz na tvom vratu, šta dobijaš, Tatjana?

-Rekla sam ti. Šolju u glavu!

-Koji ti je đavo? Svakako ne vidim da je to nešto čega bi se trebala stideti. Mesecima čekam da te najzad uhvatim kako ležeš s Angusom McIntoshem.

Tatjana se zablene u nju. Shannon prevrne očima.

-Kakva si ti guska. Koliko već odlaziš pod njegov krov? Za tebe pouzdano znam da si zagorela, a obzirom da Angus McIntosh ne tuca ništa na ovom ostrvu i gotovo nikad ne ide na kopno, pretpostavljam da je i on. Dva apstinenta u onoj golemoj, praznoj kući!

-Nije prazna. Tamo je Morag.

-Ma nemoj? Da li je očinstvo celibat?

-Ne.

-Zar si stvarno očekivala da će devojka poput tebe biti sigurna pored Angusa McIntosha? Tako si isto mogla da odlaziš i u lavlju jazbinu.

-Pričaš o njemu kao da je manijak!

-Pričam o onome što jeste, McInstosh.

-Dosta mi je više te priče o McIntoshima!..

-Zar već?

Shannon zavrte glavom. Tatjana se obrecne:

-Prestani tu da mi cokćeš i pametno mašeš glavom. Nisam budala. U redu, kažeš da si celo vreme znala da će doći do toga. Verovatno si u pravu. Možemo li sad da završimo tu priču?

-Ali ta je priča tek počela, Tatjana.

-I još se uvek o njoj nema šta za reći. Osim ako ne bi da ti iznosim detalje.

Shannon zausti, ali je ona preseče:

-S čim se možeš odmah pozdraviti.

-Gaduro. Imam pod krovom jednu koja se tucala s Angusom McIntoshem i ne smem da čujem kakav je.

-Otprilke kako i pretpostavljaš. Kakvu sam opet pokoru počinila? Samo mi nemoj reći nešto u smislu: ovde se niko ne tuca s McInstoshima.

-Onda neću.

-Iz kojeg ste razloga napravili toliku famu oko njih?

-Sami su je napravili.

-Ali čak i plemstvo spava sa svojim slugama i zakupcima.

-Tačno. Ali ne otkad ja pamtim.

-Hoćeš da kažeš da Angus McIntosh nikada nije bio ni sa kim na ovom ostrvu?

Shannon sleže ramenima.

-Ne bi se baš reklo da me Angus McIntosh drži pod kiltom, zar ne? Ali ja nikad nisam čula ništa slično.

-Oh, ako ti nisi čula, onda je sve rečeno. Vrlo dobro. Sad je spavao sa mnom. Ali ja nisam odavde. Baš me briga za vaša pravila ponašanja. Nikome nisam naudila.

-Zaista.

-Ako će iko najposle ispasti oštećen, onda sam to samo ja.

-Drugim rečima, gledaj svoje poslove, Shannon McGonagall.

-Upravo tako.

-U redu. Ali hoću da znaš nešto.

Shannon se iznenada pokrete i stavi ruku preko njene. Lice joj je bilo veoma ozbiljno.

-Ako ti ikada bude trebao razgovor, pomoć bilo koje vrste… Ja sam tu.

Tatjana oseti kako joj se grlo steže. Tiho je rekla:

-Znam, draga. Hvala ti.

1

Dom, 32

Znoj se lagano hladio po njenoj koži, i sve je više postajala svesna da je mrak, i da je vrlo tiho, i sigurno veoma kasno. U Kući je uvek bilo tiho kao u grobu. Ona je često mislila kako su domovi starih porodica poput kripti. Kad biste prošli podovima od kamenih ploča, vaši su koraci remetili tišinu odbijajući se od zidova, i svaki je glas odzvanjao resko i grubo, kao da vičete. Morag je bila iznimno tiha jer je odrasla u takvoj jednoj kući, a i njen je otac mrzeo galamu i govorio mirno i nikad ne podižući tona.

Još je uvek nije puštao sa sebe. Ona reče:

-Kasno je. Moram da idem.

Pa se upre o njegova ramena da lakše ustane, međutim, njegov stisak ne popusti ni za nijansu. Nije imalo nikakve svrhe otimati se iz ruku Angusa McIntosha. Zato je veselo rekla:

-Ja ne mogu izvesti ovo bez vaše pomoći, gospodine McIntosh.

On progovori toliko lenim glasom da ju je svu prošla jeza:

-Onda ćete morati da odustanete, gospođice Petrović.

Ona pomisli kako je retko šta na svetu slično muškarcu koji je upravo ševio. Izgledao joj je kao da je na maču dobio svet, i kao da više nema ničega nad čim nije likovao i nazvao svojim.

-Nemojte biti blesavi. Ima strašno puno sati.

-McGonagallovi su otišli na kopno.

-Ali Hamish nije.

-Oh, baš me briga za Hamisha McGonagalla! Može da misli šta god hoće.

-Vi svakako nemate nikakvih obaveza spram njega.

On je, prateći očima svoj pokret, prelazio rukama preko krivine njenih bokova i linije kičme. Rekao je, kao da je uopšte nije čuo:

-Kako savršenu kožu imaš…

Obuhvatio je dlanovima njen struk.

-Isuse!.. Mogao bih da te slomim ovlašnim stiskom. Znaš li onu Andersenovu priču o princezi na zrnu graška? Mora da je mislio na nešto ovakvo.

-Gospodine McIntosh…

-Nema potrebe da me više zoveš tako. Da sam ikad patio od naslova, onda bih tražio da me oslovljavaš mojom titulom. Ali ovakve situacije sve ljude izjednače, zar ne?

Pojačao je stisak na njenim bokovima i udobnije se namestio u njoj. Još je uvek bio ogroman i tvrd, i osećala ga je sve do grla. Kad je ponovo bio ceo unutra, lako se stresao i za časak sklopio oči. Dahnuo je:

-Oh, gospode, kako je dobro…

Onda ju je pogledao očima koje su opet počele da gore.

-Nemaš pojma kako si vruća i vlažna, kao rastopljeni vosak… I tesna poput devojčice. Znam da sam golem. Nekim je ženama to bio problem. Ali ti, lepotice… Ti si pravljena za mene.

Osećala je kako pulsira i propinje se u njoj, poput obesnog osvajača. Počela je da je hvata vrućica, pa je brzo ponovila:

-Gospodine McIntosh…

-Oh, do vraga! Da li te to pali? Vrlo dobro. Onda ćemo ostati zvanični.

-Molim vas da me pustite. Ja živim s drugim ljudima i imam obaveze spram njih. Doći ću sutra, i kad budete hteli, ali sad moram da idem.

-Kad budem hteo? Ali ja hoću da ostanete sada, gospođice Petrović.

-Molim vas da mi ne pravite probleme.

On je za časak posmatrao njeno lice. Onda je leno izgovorio:

-Udelite mi još malo svog vremena, miss. Besramno uživam, zar ne vidite? Kako mi možete oduzeti tako nešto?

Ona pomisli da je to njemu, zaista, nepojmljivo. Ko je Angusu McIntoshu ikada odbio ono što je hteo? Kome je na pamet pala jedna takva drskost… U celom njegovom životu, niko mu i nikada nije sputavao užitak bilo koje vrste. On to ne ume da shvati.

Učinila je kompromis.

-Ali samo malo, gospodine.

Nasmijao se.

-Da li se tim tonom obraćate Roryju McGonagallu, miss? Kažu da vešt vaspitač obično u startu ponudi manje nego što namerava, tako da ima čime da trguje posle.

Ona se smešila.

-Da li je to prolazilo vašim dadiljama, gospodine?

-Ja sam uvek bio džentlmen, gospođice. Žena ima pravo na hirove.

-A muškarac na predstavu da ga se za ma šta pita.

-S takvim stavovima, gospođice, koliko ste ljubavnika uopšte imali?

Ona je pokušavala da razbistri mozak. On jekne:

-Gospode!.. Svakako neću da o tome morate toliko dugo misliti!

-Ne mogu da mislim dok to radite, dođavola…

-Pokušajte… Želeo bi da mi pričate o svojim momcima dok vas tucam, gospođice Petrović…

-Ali skroz ste nastrani, gospodine McIntosh…

-Ali to je kao da kažete da je voda mokra, gospođice Petrović… Ko je bio prvi čovek u vašem životu?..

-Oh, bilo je to davno…

-Ne sumnjam da ste se rano počeli zanimati seksom.

-Bila sam smrtno zaljubljena u njega…

Sklopila je oči.

-Bio je nekoliko godina stariji i verovatno najpoželjniji momak u školi… Baraba…

-Čini se da ste uvek naginjali problematičnim muškarcima.

-Svakako sam naginjala njemu. Gledao me s visine i držao se kao da su sve devojke sveta rođene samo kako bi mu udovoljile… Bio je izuzetno neugodan…

-Sad već vidim smisao u toj priči.

Ona otvori oči. Smešio joj se.

-Oh, ali to svakako nije bilo ni prineti vama, gospodine McIntosh…

-Nijedan dripac u vašem životu nije ni prineti meni, miss Petrović…

-To je tačno…

-Nastavite… Oh, to je lepo…

-Da li vam se dopada, gospodine?

-Ni slučajno ne stajte, miss… Hajde, dođavola… Šta se dogodilo s dripcem?

-Bio je.. Oh, on je…

-Nemoj da staješ, do sto đavola! Šta se dogodilo s dripcem?

-Mi… Posvađali smo se kad je počeo rat… On ima um od krvi i paljevine… Rođen petsto godina prekasno… Oh, nemojte me siliti da pričam!..

-Želiš li da ja stanem?

-Oh, ne!..

-Onda ćeš pričati…

-Šta hoćete?.. Jako smo se posvađali… Rekla sam mu.. Rekla sam…

Šta, miss Petrović?..

-Oh, rekla sam mu da bi se trebao lečiti… Da samo manijaci vole rat… Strašno me je izvređao… Nikad više nismo bili zajedno…

-I budala je pustila da odete iz njegovog života?..

-Nije imao izbora…

-Ja vas nikada neću pustiti, gospođice Petrović.

Ona shvati da se umirio.

Kroz gromovito udaranje svog srca, čula je kako oboje glasno i teško dišu. Bili su u goloj vodi i svaki tren podrhtavali. Ona se posve šćućurila u njegovom krilu, dok je mahnito pulsirao u njoj, tvrd do pucanja, željan, raspomamljeni, nikad poraženi osvajač… Tiho je rekla:

-Šta ćete uraditi ako ja poželim da odem, gospodine McIntosh?..

-Vezaću te lancima za zid, ako nikako drukčije. Pretpostavljam da si je taj idiot kasnije prosvirao glavu. Ali ja bih prvo ubio vas.

Njoj su cvokotali zubi.

-Koliko ste vi lud čovek, gospodine McIntosh?

-Sad je kasno da me to pitaš. Trebala si pažljivije slušati kad su ti pričali da su svi McIntoshi ludi.

Ona je zurila u njega.

1