Dom, 23

Ponovila je:

-Trebaš nešto, Sean McNeil?

Stajali su sami u sumračnom podrumu ispod puba. Odgore se čula galama i smeh. Stepenište za Seanovim leđima vodilo je pravo gore iza šanka, i bilo je dovoljno da vikne i da je Hamish čuje. Međutim, obzirom da je Sean došao dole, činilo se da Hamish nije na svom obrednom mestu iza bara. Postojale su samo dve posvećene osobe kojima je Hamish dozvoljavao da silaze u podrum, njegova žena i Tatjana, a da je ikad uhvatio Seana McNeila da pokušava išta slično, verovatno bi mu na licu mesta otkinuo glavu.

Odjednom je počela osećati zebnju. Sean je bio velik i snažan, a podrum mali. Pub na kraju stepeništa odjednom je izgledao miljama udaljen. Ona je mogla parirati Seanu McNeilu u pubu, s gomilom ljudi oko sebe, i ako se ticalo reči. Ali ovde gde su bili sasvim sami i gde bi se fizička nadmoć eventualno mogla pokazati presudna, nije mu bila dorasla. Nije joj izgledao pijan, međutim, lokalni su muškarci mahom mogli puno popiti i svejedno izgledati trezni. Sean McNeil je bio lud kad je pijan, Hamish joj je to neprestano govorio.

Ona veselo reče:

-Nisi morao silaziti ovamo da bi dobio piće. Zar Hamish nije gore?

-Otišao je na telefon.

-Oh? Onda moram da požurim.

Osećala ja hitnju da ovo izvede veoma, veoma pametno. Na stotine je stvari morala obratiti pažnju, da bude ljubazna ali ne previše, kako ne bi pomislio da ga ohrabruje, i da ne pokaže strah ali da u isto vreme ne bude ni bezobrazna – nije ga smela ni izazivati. Imala je iskustva s opasnim momcima kakav je Sean McNeil bio. S njima se moralo postupati u rukavicama.

Svom se snagom trudeći da ne pokazuje strah, jer je znala da ljudi mogu nanjušiti strah a neotesani klipani imaju radar za njega; ona reče:

-Hoćeš li se pomeriti,  molim te?

Međutim, on se i dalje ljuljao pred njom ukopavši prste u dovratak.

-Ti nikad nećeš da ostaneš nasamo sa mnom. Gotovo bih rekao da me izbegavaš.

Cerio se. Tatjana pomisli kako mu za takvu opservaciju nije trebalo naročite pameti. Zaista je većinu vremena izbegavala Seana McNeila. Znao je biti duhovit, i svakako nije bio glupav, i ponekad se zabavljala pričajući s njim. Međutim, nikad nije dozvolila da to ode dalje od neobaveznog poznanstva.

Rekla je:

-Oh? Ali ja sam zaposlena devojka, Seane. Nemam vremena za druženje.

-Ma nemoj? Uvek nađeš vremena za druženje s Angusom McIntoshem.

Tatjana pobesni, ali se svejedno nasmešila kad je rekla:

-Ali to je nešto drugo.

-Po čemu? Po tome što je on McIntosh?

-Ne. Zato što ima ćerku.

-Oh, da. Ti zapravo posećuješ Morag McIntosh, ne njenog oca.

-Upravo tako.

-Koliko me blesavim smatraš?

U njoj su se gnev i strah besomučno mlatili međusobno. Rekla je, hladnije nego što je želela:

-Uopšte te ne smatram blesavim. Ti si samo momak koji je previše popio. Inače me ne bi držao ovde dok mi Hamish odbija sekunde od plate. Daj se više pomeri.

Ponekad je uspevalo obraćati se tonom koji je stekla baveći se neposlušnom decom. Muškarci su u velikom broju slučajeva bili nezreli. On zaista pusti dovratak i zakorači, ali ka njoj.

-Ne brine me puno plata koju dobijaš od Hamisha McGonagalla. On svakako zna koliko mu vrediš.

Tatjana razrogači oči i na čas posve zaboravi situaciju u kojoj se našla.

-Šta ti to znači?

On se i dalje veselo cerio.

-Shannon McGonagall nema puno pameti, zar ne? Da sam ja na njenom mestu, ne bih te puštao ni blizu svom mužu.

-Ali ti nisi na njenom mestu. I pričaš gluposti!

-Je li tako? Zar hoćeš da kažeš da živiš pod krovom Hamisha McGonagalla, i da je njemu svejedno? Nema muškarca kojem bi tako nešto bilo svejedno.

Ponovo je zakoračio ka njoj, i ona se mahinalno izmače. Odjednom mu cerenje spade s lica. Sad je izgledao mračan i opasan.

-Da si pod mojim krovom, ja ne bih silazio s tebe.

-Seane, prestani.

-Sad kad si već razvila biznis, u čemu je problem? Spretna devojka kao što si ti, svakako će pronaći vremena za trećeg muškarca u svom rasporedu. Možda bih se isplatio više od Hamisha i Čuvenog Pisca McIntosha, šta misliš?

Ona se već neko vreme tresla od besa. Sva ratna strategija koju je imala u glavi raspala se bestraga. Napustila je London da ne bi više dolazila u situacije da sluša slične bljuvotine! Šta je sa svim prokletim muškarcima u njenom životu? Prasnula je:

-Muka mi je od kopiladi kao što si ti, Seane McNeil! Gubi se van i, svakako, zakopčaj pantalone. Tu nema ničega što smatram vrednim pomena.

On zareži:

-O tome ćemo suditi posle.

-Nemoj me zasmijavati. Ne bih ti se primakla ni s motkom od metra!

On se izdere:

-Prokleta kučko!..

I poseže za njom, ali uto jedna senka zakrili vrata.

-Šta kog đavola radiš, Sean McNeil?

Tatjana se drhtavom rukom dohvatila police s flašama. Hamish je urlikao. Nikad ga pre nije čula da se tako dere. U pubu je u prvom momentu nastao tajac, a onda se još ljudi strčalo stepeništem. Taman na vreme: Hamish i Sean su urlali jedan na drugog, i svaki je čas trebao nastati masakr.

Obnevidevši od suza i gneva, ona se grubo probi kroz gužvu i otrča na sprat.

1

Dom, 22

Uzela je bocu pića s police i okrenula se da izađe iz podruma, kad je ugledala Seana McNeila kako joj preprečuje prolaz, obema rukama okačen o dovratak iznad glave.

Ona pomisli kako su joj se kao balavici dopadali neotesani momci poput Seana McNeila. U njenoj bi se zemlji reklo da nogom zatvara vrata. Bio je pomalo grub i sirov, kao kauboj. On bi joj svakako razbio zube da je uhvati da gleda druge momke u pubu.

Ali odavno je već postala prepametna za tako nešto.

Rekla je:

-Trebaš nešto, Sean McNeil?

On se blago ljuljao kačeći se za dovratak. Bio je visok i zgodan, prava mlada bitanga. Na ostrvu su Seana McNeaila smatrali lokalnim pastuvom. Bio je bogat, zgodan i devoke su ludele za njim.

I Cate Gallagher je isto mislila.

Imala je osamnaest godina i pratila ga u stopu. Otac joj je bio proračunat, a McNeili najimućnija porodica na ostrvu, s izuzetkom, svakako, Angusa McIntosha. Zato nije pravio pitanje oko ponašanja svoje ćerke, iako su ljudi ovde još uvek bili prilično konzervativni, i na raskalašne se devojke nije gledalo dobrim okom. Međutim, Cate Gallagher je odavno izgubila dobar glas kad se radilo o Seanu McNeilu.

Obično je svako veče sedela u pubu ako je on tamo bio. Kad je tek došla u Englesku, Tatjani je bilo neobično što u pubovima, ostrvskoj varijanti kafana u njenoj zemlji, sede žene isto kao i muškarci. Pub nije bio urban, ne cafe. Međutim, ovde se drukčije gledalo na to. Mlade devojke dolazile su u pub isto kao i njihovi momci. Njihove su majke išle u pub zajedno sa svojim muževima. Cate Gallagher svakako se nije kompromitovala pukim sedenjem u lokalnom pubu. Kompromitovala se svojim besramnim, bez trunke dostojanstva trčanjem za Seanom MacNeilom.

Službeno, oni su bili par. Pretpostavljalo se da će se najposle venčati, ako ni zbog čega drugog, onda zbog ostrvskog kodeksa časti koji je nalagao da se muškarci žene devojkama koje su kompromitovali. Međutim, Sean McNeil nije odavao utisak da mu je ikakvo venčanje u skorijim planovima. Obletao je i oko ostalih devojaka, pijančio i tukao se, i, svakako, upisao sebi u amanet da jednom kresne tu uvrnutu dadilju iz Londona.

Shannon joj je rekla da, iako su svi znali da Sean McNeil nije nikakvo oličenje vernosti, on pre nije izdvajao nijednu drugu devojku na ostrvu do Cate Gallagher. Ona jeste bila njegova devojka. Međutim, kad su McGonagallovi doveli Tatjanu, to se sve okrenulo naglavce. Odjednom je Sean zapustio i Cate i sve ostale svoje guskice. Posmatrajući ga kako veče za veče sedi u nekom ćošku puba i ćutke ispija svoje pivo, mračan i sumnjivo tih, Tatjana je mislila kako ne može biti nikakve sumnje pod nebom da se klipan u nju zaljubio. Satima ju je gledao, koristio svaku priliku da s njom progovori i ponekad, kad bi se napio, znao biti bezobrazan i napadan. Pretpostavljala je da je njena pojava napravila haos u glavi Seana McNeila koji nije imao puno dodira s devojkama van ostrva. Ovde su cure bile drčne i jezičave kao mahom sve Škotlanđanke, ali veliki su gradovi na ljudima ostavljali patinu, zvezdanu prašinu. Ogromna je bila razlika između Cate Gallagher koja je dvaput godišnje išla na kopno, i nje koja je donedavno živela u jednoj od svetskih prestonica. Ona se oblačila onako kako su lokalne cure gledale samo na tv-u, govorila je pravilnim akcentom – jer nikom ovde, ako ćemo pravo, engleski nije bio maternji jezik, a ona ga je učila na licu mesta, od Engleza. Umela je da koketuje, znala se ponašati s muškarcima i činiti još stotine drugi stvari koje one nisu mogle ni da zamisle. Bila je urbana. Standardna priča, mislila je s dosadom Tatjana, gledajući Seana McNeila naveče u pubu. Momci iz provincije uvek polude za devojkama iz grada. U njenoj je zemlji čak postojala i pesma o tome.

0

Samo da ti nešto kažem

Ne znam za vas, ali ja nikada nisam volela da me ljudi uvlače u svoje spletke.

Nisam imala najbolje moguće detinjstvo na svetu, ali sam pod tim krovom svejedno naučila neke stvari za koje i danas, posle par desetleća, i dalje verujem da su bile ispravne. Ne kažem da su me je roditelji njima poučili jer su bili visoko moralni ili etički ljudi – pre zato što su bili introverti, teški i zatvoreni, po ovom konkretnom pitanju, koliko i ja. Dobro, lažem: ja sam još gora. Ali to sad nema veze.

Elem! Šta sam naučila:

-moguće je preživeti dan i da ga ne počinješ jutarnjom kafom s komšinicom s kojom ćeš se do mile volje izogovarati. Inače, niko se ne ogovara. Ako imaš šta ljudima reći, to im kažeš u lice, ne u njihova leđa

-živi i ostavi druge da žive. Ne znaš šta se dešava iza ma čijih vrata kad ih ljudi zatvore. Brini svoje brige – ne sekiraj se, imaćeš ih dovoljno.

-više ne živimo u sojenicama, i plemenu. Ljudi su individue, ne majmuni. Neprestano traženje tuđeg društva i prisustva ne samo da je pomalo poremećeno i zahteva dalje istraživanje (čovek se ne bi smeo plašiti da ponekad bude sam, i mora naučiti da zabavi sam sebe), već će te i neizostavno odvesti natrag onom plemenu u kojem

-ćeš definitvno biti upletena u ogovaranja i spletke

Zanimljivo je kako kad posložite neke stvari, one postanu začarani krug.

Možda zato što ja to ne radim, ne volim kad ljudi hoće da mi kažu “nešto u poverenju”. Retko se kad desi da traže neki vaš saveti ili pomoć – po pravilu se dešava da hoće debelo da opljuju nekog. Po tom pitanju, ja imam dva.

Prvo je, zašto?

Pa, ne znam – spletke su odličan način da sam sebi skreneš pažnju sa sopstvenog promašenog života, u smislu vidi-ima-neko-kom-je-gore-od-mene-hvalatibože. Lakše je moralisati o komšinicinom mužu koji je sinoć probudio pola ulice vraćajući se kući pijan, nego priznati kako si ti od svog dobila batine. Ili kako znaš da se švalera. Osim toga, ljudi vole tuđe nesreće. Postoji neka perverzna naklonost u nama koja nas sili da zastanemo i pogledamo saobraćajnu nesreću, naprimer. Ili čak i horor filmove. 🙂 Ne, mislim zaista, ljudi stvarno vole kad se neko nađe u frci. Vole da posmatraju iz prikrajka i bez obzira koje emocije iznosili javno, u potaji im je zlurado drago. Što se smijemo kad neko padne na ledu? Jer nismo pali mi. Jer to nismo bili mi koji smo ispali budale i predmet sprdnje. Jer nismo mi slomili nogu. Štaznam.

Kako god, ljudi to vole.

Zatim, spletkama pokušavaš privući ljude da ti se pridruže. Ispričaš im svoju verziju događaja, i tako od njih praviš saveznike. Ili se bar nadaš da će  ti saveznici biti. Malo nas je koji odu pa poslušaju šta druga strana ima za reći. Osim toga, kad si s nekim “dobar”, takve se stvari, biti na njegovoj strani, automatski podrazumevaju. To znači da bi osobi trebao bezrezervno verovati.

I pazite, nisam isključiva u tom smislu. Zaista ima ljudi kojima bi trebali bezrezervno verovati. Vaš supurg ili supruga, stari prijatelji s kojima ste prošli sito i rešeto i već sto puta izeli onu poslovičnu vreću soli. Ljudi u koje imate poverenje jer su vam već mnogo puta i kroz dugo vremena dali argumente da im verujete.

Međutim, komšinice tračare, kolege s posla za koje ne znate ni gde žive niti vas to zanima i koji su u firmu došli prekjuče i usputni poznanici na netu i slično, ne bi trebali spadati u tu kategoriju.

Tračare nemaju nikakav kredibilitet, a o ovim ostalima ama baš ništa ne znate. Zašto bi im onda verovali?

Drugo pitanje koje imam, jeste: ako si mi već došao i žalio se na nekoga, što te onda isti dan vidim s njim u najsrdačnijem razgovoru kako razmenjujete ljubaznosti? Čekaj, pa jel nisi rekao da ne voliš tu osobu iz ovog ili onog razloga? Zar nisi rekao da ti je ta osoba dosadna, gnjavi te, uznemirava, štagod?

Šta onda koji moj i dalje radiš u njegovom/njenom društvu?

Imala sam samo jednom u životu problem reći čoveku da ne želim s njim da komuniciram, i to u svojoj sedamnaestoj. Nakon toga, nikada više. Kad ljudi pređu moje kanonske granice, ja im to otvoreno kažem. Kažem im da ne želim da budem intimna s njima, kažem im da ne želim da se družimo, kažem da prestanu da pokušavaju da me muvaju, kažem da ne želim da mi se više obraćaju ili da ih imam u svom životu uopšte. Kažem im i koji razlog imam za to. I, sutra nema šanse da me vidite kako sam otišla pa se istom osobom ljubim na ulici u najsrdačnijem razgovoru.

Zašto ljudi to rade?

Ne znam, stvarno. Neki, sigurno, ne vole konflikte i radije će trpeti nego da ispadnu “neprijatni” prema drugima. Mnogi ne žele razdore u porodici. Sve je to jako lepo i pohvalno, mada ne vidim svrhu. Prisustvo nekih ljudi u tvom životu može biti veoma loše. Toksično, što bi se danas reklo. Ako se ne osećaš dobro s njima, ako te uznemiravaju, ako ti unose nemir u dušu i stomak, ako ti je život bolji bez njih – onda spali mostove. Mislim da je tvoja lična dobrobit mnogo bitnija od toga što će neki mamlaz koji ti unosi nervozu ili čak i ozbiljne probleme u život, da se nađe uvređen i tvoje odbijanje protumačiti kao “neprijatno”. Mislim da je dva trenutka “neprijatnosti” bolje i na duže staze isplativije po tvoj sopstveni mentalni mir, nego uzaludno trpljenje samo u cilju da ostaneš “fin”.

Ali, svakom svoje.

Ima, doduše, i dece ili detinjastih odraslih; koji ni sami ne znaju šta hoće, pa vole pažnju ali samo do određene granice (koje ne umeju uspostaviti), ili se danas svađaju na krv i nož da bi već sutra ponovo bili najbolji frendovi s izvorom svoje “mržnje”. Niko nije nepogrešiv, i desi se da ljude pogrešno procenimo ili se s njima zdrpimo zbog gluposti. To je ljuCki i normalno. Ono što nije normalno, jeste takve gluparije zameniti sa stvarnom odbojnošću i nepremostivim razlikama, pa poleteti da suparnike pljuješ okolo iza njihovih leđa mada sukob koji imate ne zavređuje ni toliki otrov, a kamoli da još isti (otrov) širimo među onima koji nikakve veze s celom stvari nemaju. Jer, onda sutra kad shvatite da ste bili blesavi, i krivo tumačili nečije reči ili postupke, pa se izmirite, oni koje ste “prevukli” na svoju stranu ogovarajući te iste, ispadnu budale i osete se ko budale jer su vam verovali. I ako imaju iole pameti u glavi, teško da će vam verovati ikada više.

Ali, kao što rekoh, svakom svoje.

Fakt je da vas najveći deo ljudi koje ćete ikada više sresti, neće ceniti, ne zaista. Neće misliti da ste naročito ili uopšte bitni u njihovom životu. Neće vas smatrati prijateljima, ma šta vama lično govorili. Zapravo, gledaće vas kao potrošnu robu, kao nekog s kojim se razmenjuju usputne milošte samo da bi vas zadržali na stend baju, u slučaju da im iz nekog razloga zatrebate.

To naročito važi za ljude koje srećete onlajn.

Znaš?

1