Hrabro je nastavila:

-Ovde se veruje da vi odgajate Morag da izraste u arogantno kopile kakvo ste i sami.

On hladno reče:

-Ne postoji način na koji bih ja mogao odgajati Morag a da oni pomisle drugačije.

-Vidim da ste sasvim sigurni u to.

-Svakako da jesam.

-Da li ste pitali Morag je li i ona?

On je pogleda tako da se ona sad potpuno zbuni i postide.

Odjednom joj se učinilo da je zadnjih meseci iz nedokučivih, i, svakako, idiotskih i neosnovanih razloga posve smetnula s uma da je taj čovek ohol i arogantan. Kao da joj je neki veo spao s očiju, i iznenada je ponovo videla Angusa McIntosha onakvog kakav je, u stvari, i bio: izuzetno uobražen, neprijatan i bahat škotski plemić.

Otpljunuo je:

-Kog vraga vi o tome znate?

Ona ništa ne reče.

-Juče ste došli u ovu zemlju. Nemate ni najdalju predstavu o tome kakvi su ovde ljudi. Deli nas milion stvari: istorija, geografski položaj, mentalitet, rasa. I usuđujete se da preda mnom pametujete! Šta bi rekli da sam ja došao u vašu domovinu i počeo vam držati budalaste pridike o ratu? Oterali bi me do sto đavola, i svakako s pravom!..

-U redu. Onda oterajte i vi mene. Ponovo.

-Gospođice Petrović, nek mi je dragi bog na pomoći, ali ja zaista cenim vašu pamet i društvo. Izuzetno ste mi prijatni. Ali razlog iz kojeg sam vam pristupio nakon one drskosti s haljinom za školsku predstavu, niukoliko nije taj što sam, možda, uvideo da grešim. Ako ste zadnjih meseci živeli u ubeđenju kako ste me prosvetlili, onda vam sa žaljenjem moram reći da živite u zabludi. Naš je odnos utemeljen na Moraginoj naklonosti. Poslednji put: moja je ćerka htela da se zbliži s vama, ne ja.

Ona reče, stisnuta grla:

-Nikada mi nije palo na um da vas na bilo šta navodim. Niti sam, ikada, verovala da je tako nešto moguće. Situacija s nama dvoma vrlo je prosta: vi imate svoje mišljenje, ja svoje. Naravno da nikad nisam ni pomislila da sam u stanju da vas promenim. Ali dopustite da i dalje smatram kako bi to trebali.

-Možete da smatrate šta god hoćete, dokle god to zadržavate za sebe, gospođice Petrović.

-Svakako. Molim vas da mi oprostite.

Onda su neko vreme oboje ćutali. Rory i Morag dotrčaše do njih. Rory je vikao:

-Oh, Tanja, da li znaš da Morag ima novog Harryja Pottera na kompjuteru? Odvedi me da vidim, molim te, molim te!..

-Nikako, Rory. Moramo da se vratimo.

-Zašto? Tek smo došli!

Morag ljupko reče:

-Ali ako vas ja zamolim, gospođice?

Rory se zablene u nju.

-Ne zovi je gospođica. Samo matori ljudi jedni druge zovu tako, a Tanja je naša.

Ona reče kroz smeh:

-Hvala ti, dragi. Sad moramo da idemo.

Angus progovori:

-Ali ovaj je Harry Potter bolji od svih ostalih, zar ne, Morag?

Videla je kako je Rory obesio vilicu. Ljutito je pogledala Angusa, koji je nanovo izveo neku akrobaciju i još jednom zbacio onaj oholi gard. Činilo se da više nije gnevan. Rekao je:

-Ma koliko vas Rory voleo, gospođice Petrović, ne verujem da ste dorasli jednom Harryju Potteru.

Rory zacvili. Morag je s nadom gledala u nju.

-Oh, u redu. Ali samo sat  vremena, i da si bio dobar kao nikad, Rory McGonagall.

-Hoću, Tanja!..

Odjurili su. Ona reče:

-Ovo je bilo lepo od vas, gospodine McIntosh.

-Niste me pogledali kao da sam vas ičim obradovao.

-Mislila sam lepo zbog Morag. Na čemu vam hvala.

-Nemojte da crvenim. S mojom kosom, to nije baš ugodan prizor.

Ona se nasmeši.

Proleće je stidljivo provirilo između oblaka severne zime. Roryja, koji je obožavao da luta naokolo, Tatjana je nanovo povela u svoje šetnje. Prvi put kad im se dogodilo da sretnu Angusa i Morag McIntosh, Rory je tvrdoglavo i nabusito ostao stajati po strani svo vreme dok je ona s njima pričala, i posle se još danima durio. Rekla mu je.

-Baš me briga što nećeš da se igraš s Morag McIntosh. Ona je jako draga, i to je svakako tvoj propust.

Ali dečak je bio ljubomoran i još uvek je vario činjenicu da ona svoje slobodno vreme provodi s Morag, umesto, kao do tada, s njim. Međutim, nakon što su dvočlanu porodicu McIntosh još par puta sreli u šetnji, Rory je olabavio gard. On nije mogao podneti da bude van događaja. Dok su Tatjana i Morag skupljale siromašno ostrvsko cveće da naprave venčić, prišunjao im se i neko vreme ćutke prisluškivao njihov razgovor. Onda je čučnuo i bez reči im se pridružio. Tatjana se napravila nevešta, ali je u sebi likovala. Pre par meseci, Rory nije hteo ni da pogleda u Morag. Spretno ih je navela na razgovor. Morag je spočetka bila ćutljiva, i puno je više posmatrala Roryja nego što je govorila, a kako se on ubrzo raspojasao od tolike pažnje; gledala ga je poluotvorenih usta, kao da je prvi dečak kojeg je ikad u životu srela. Nije moglo biti ponašanja koje bi Rory McGonagall smatrao prihvatljivijim. Svako ko je gledao u njega s toliko pažnje i divljenja, zasluživao je srdačnost.

Morag je umela da sluša, a Rory je uvek imao šta da kaže.

Posmatrajući ih zajedno, Tatjana je rekla Angusu McIntoshu:

-Osećam da je ovo početak prijateljstva. Rory je obično blagonaklon prema svakom ko mu odaje priznanje.

On se nasmešio.

-Tipično muško ponašanje, zar ne, gospođice?

-Ah, muškarci su mahom velika deca, gospodine McIntosh.

-A vi ste pametna mlada dama. Svakako ste sa svrhom rekli da se divite mojim knjigama još tokom prve posete.

Ona se nasmije.

-Zar je moguće da tako nešto prolazi kod vas?

Slegnuo je ramenima.

-Svi su ljudi smrtni, gospođice Petrović.

Ona se, nasmešena, opet zagleda u Morag i Roryja. Iznenada joj je nešto palo na um, pa je oprezno izgovorila:

-Jednom davno ste mi rekli da se Morag ne igra s ovdašnjom decom. Nadam se da ne smatrate drskošću to što sam je upoznala s Roryjem.

Dobacila mu je kosi pogled. On reče:

-Mi smo prišli vama.

-Jeste, ali…

-Zar me još uvek tako slabo poznajete? Da sam vaše društvo smatrao nepoželjnim, svakako bih vas zaobišao.

Ona to oćuti. On nije gledao u nju.

-Morag se zaista ne igra s ovdašnjom decom. Ali to je do ovdašnje dece, ne do nje.

-Želite reći da deca neće da se igraju s njom?

-Trebalo vam je nekoliko nedelja susretanja po divljini da bi se Rory McGonagall otkravio. Šta vi mislite?

-Morag je lepa, pametna i ima bogatog oca, gospodine McIntosh. Deca se na tako nešto lepe kao pčele na med.

-Ne na ovom ostrvu.

Konačno je svrnuo pogled naniže na nju.

-Ona je McIntosh. Ovde postoji jasna kastinska granica između McIntosha i svih ostalih.

Tatjana u neverici odmahne glavom.

-Ali to je vreme davno prošlo!..

-Ne toliko davno koliko mislite. McIntoshi nisu prekonoć izgubili sve što su imali. Ovo je ostrvo ostalo u posedu moje porodice dugo nakon što je sve ostalo propalo. Bio sam već skoro punoletan kad ga je deda prodao državi.

Ona tiho reče:

-Oh! Nisam to znala…

-Ovde su se samo vršnjaci Roryja McGonagalla rodili i rasli lišeni svesti da sve što imaju pripada, u stvari, McIntoshima.

Udelio joj je povlasticu svog osmeha.

-A njima su, svakako, pričali.

Ona oprezno reče:

-Međutim, ja nisam stekla utisak da se ljudi drže podalje od vas.

-Već ja od njih?

-Na neki način.

On veselo reče:

-Slobodno recite šta mislite, gospođice.

-U redu. Koliko ja o tome znam, vas smatraju uvrnutim čudakom koji se otresa na ljude i rasteruje ih od sebe. Rekli su mi da ste bahati i bezobrazni.

-Često.

-To nije način da se ljudi pridobiju, morate priznati.

-Oboje smo u pravu, miss. Način na koji se stvari na ovom ostrvu odvijaju, vrlo je sličan začaranom krugu. Ja gledam svoja posla, oni svoja. Nijedno dete neće prići Morag u školi, ali ni Morag ne učestvuje u školskim predstavama niti odlazi na dečije rođendane. Mene ljudi oslovljavaju tek kad im se javim prvi, ali priznajem da mi često nije do toga. Svako snosi svoj deo odgovornosti.

-I nikom ne pada na um da učini prvi korak.

On podiže obrve.

-Bog s vama, gospođice. Želite li da mi napunite kuću gomilom ribara i njihove raspuštene dečurlije?

Ona hladno reče:

-Neobična izjava od čoveka koji mi je pokušao prodati svoja komunistička uverenja. Da li svi ljudi još uvek krvare crveno kad ih posečete, gospodine McIntosh?

On se veselo smijao.

-Ali to nema nikakve veze s onim što bi vi, takav mali snob, nazvali “mojim plemenitim pedigreom”.

-Nego s čim?

-S mojom neosetljivošću spram ljudskog roda u celini, zapravo. Rasterujem od sebe ljude zato što me gnjave, ne zato što se plašim da ne uprljam rukavice.

-Zar je moguće da vas baš svi gnjave?

On je pogleda odgore sa svoje olimpske visine.

-Vi me ne gnjavite, naprimer.

Ona malo pocrveni. On nastavi:

-Ali vi ste retka biljka. Zlo i naopako da vas je više takvih. Morao bih iz temelja menjati svoje stavove o ljudima i društvu. Međutim, slutim da ću ostati pošteđen takve sramote.

-Sve je to lepo i krasno. Ali šta je s Morag?

-S Morag, gospođice?

Način na koji je ponovio njene reči, učini da shvati da je otišla predaleko.

Ostavila je Morag pred tv-om i otišla da skuva kafu. Angus McInstosh nije pravio pitanje oko njenog preturanja po kuhinji. Ponekad je s Morag pravila palačinke, i dešavalo se da skuva čaj i onda mu ga pošalje po devojčici u radnu sobu. Upravo je sipala kafu, kad začu njegove korake.

-Jednom ćete u džepu prokrijumčariti šolju za tu vašu kafu iz kuhinje McGonagallovih, tako da vidim kako to u stvari izgleda.

-Vi ste blagoslovljeni neznanjem, pa vam je svejedno.

-Ali nije vama.

-U moru svega na šta sam se morala privići u Engleskoj, ovo je upravo mizerno.

Seli su za sto. Ona je gledala kroz malo četvrtasto okno s kovanom rešetkom. Odatle je videla komad opalnosivog zimskog neba i vrh litice u daljini. On je sedeo onako kako je već naučila da ima naviku: nemarno zavaljen i s rukom prebačenom preko naslona stolice. Imao je tako duge noge da je osećala kako se ispod stola dotiče njene.

Najzad je progovorio.

-Ne znam nikog ko je u stanju da ćuti kao vi, miss Petrović. Ne sećam se da ste ikada progovorili sa mnom ako to nisam bio ja koji je započeo razgovor.

-Ne želim da vam dosađujem.

-Besmislica. Čini se da vam je razgovor potreban.

Ona oporo reče:

-Možda. Ali šta to ima s vama?

Slegnuo je ramenima.

-Kako god hoćete.

Tatjana se opet zagleda kroz prozor. Ali, njegove su reči bile na mestu. Zaista joj je trebao neko da mu ispriča kako se oseća. Obično je imala Shannon za te stvari, međutim nije nalazila za shodno da priča Shannon o Seanu McNeilu. One su već desetinu puta pretresle Seana McNeila, i nisu našle naročito pametnog rešenja.

Rekla je:

-Ako baš želite znati, imam problem s muškarcima u svom životu, gospodine McIntosh.

On leno reče:

-Problem s muškarcima, miss Petrović?

-Da. Nije me briga kako će zvučati, obzirom da je tačno. Ne mogu ni da se setim svih muškaraca koji su na mene nasrtali u životu.

-Šta vam znači to, nasrtali?

-Šta znači vama?

-Pretpostavljam da mislite na situacije kad su vas momci sačekivali po mračnim prolazima?

Ona to oćuti.

-Imam jednu teoriju koja nije baš omiljena u današnje vreme. Uvek sam smatrao da bi se devojke trebale čuvati da idu mračnim prolazima same.

-Oh, gluposti. Definitivno nekad moram proći sama mračnim parkovima i ulicama. Mislite li da sam u Englesku došla s telesnom stražom?

-To je samo moje mišljenje.

-Tipična muška priča o provociranju silovanja!

-Tipično žensko opravdanje za nedostatak pameti.

Ona ga oštro pogleda. On reče:

-Rekli ste mi da imate tradicionalne poglede na muškarce i žene, gospođice. Ne razumem kako je to nespojivo sa svešću da su žene fizički inferiornije, a muškarci s erekcijom labilni i često neotesani.

-To je tačno. Ali šta je onda rešenje? Da obučemo žene u čadore?

-Muslimani imaju radikalan pristup, i omašuju temu. Nikad nisam mislio da bi sve žene trebale da nose čadore. Međutim, nekima ni čador ne bi pomogao.

-Šta hoćete da kažete?

-Da je većina žena sasvim bezbedna, ma šta ženski pokret o toj temi govorio. Zapravo su jako retke one pripadnice vašeg pola koje navode muškarce da se ponašaju kao skotovi.

Nasmešio se.

-Hoćete li da budem sasvim iskren?

-Molim vas.

-Jedini razlog što u našem društvu anoreksične manekenke postavljaju estetske norme, jeste taj što su modni kreatori homoseksualci. Ali prosečan muškarac, kakvih nas je još uvek najveći broj na planeti, ima u svoj hromozomski niz utisnut impuls da žena vredna pažnje ima struk i bokove kao naprimer vi, miss. Verujem da kad se popnete na prste da dohvatite piće iza šanka, kompletan muški sastav puba neko vreme ne sme da ustaje sa stolice. Neki dan kad sam vam pustio kosu, umalo se meni digao. A ja sam davno imao petnaest godina, i mnogo je prošlo otkako više ne tucam karlicom, već glavom. Šta ste kog đavola očekivali od Seana McNeila?

Tatjana je već izvesno vreme crvenela zbog njegovih reči, ali sad je momentalno zaboravila svoj stid. Ruka s cigaretom pade joj na stol kad je dahnula:

-Sean McNeil? Kako vi znate za Seana McNeila?

-Opet mi postavljate to smešno pitanje na ostrvu sa šačicom ljudi. Čuo sam za Seana McNeila i rusvaj koji je Hamish McGonagall napravio u podrumu puba. Šta ste vi mislili, zaboga?

Iscerio se.

-Nadam se da ga je dobro isprašio. Hamish McGonagall je miran čovek, ali ume biti gadan kad se razbesni.

-Zaista. Sean McNeil ima zabranu dolaska u pub.

-Da se ja pitam, bila bi doživotna. Ali zbog toga što je balavi dripac koji ima navadu da se opije i porazbija pola inventara, a ne zbog vas, miss.

Ona se namrgodi.

-Ja nisam tražila od Hamisha…

-Znam da niste. Ali kakvog je on izbora uopšte imao? Dokle se god vi vrtite po pubu, jedino je rešenje da se budalama poput Seana McNeila zabrani ulaz.

-Ja se ne vrtim po pubu. Kad smo se tek vratili, Shannon me je zamolila da je ponekad odmenim. McGonagallovi su sjajni ljudi. Nikad im ne bih odbila pomoć.

-Nema potrebe da se ljutite.

-Onda me prestanite prozivati. Pričate kao da namerno provociram Seana McNeila!

-Oh, ne namerno.

-Šta bih, onda, po vašem mišljenu, trebala?

-Obzirom da se ne možete svesno nagrditi, jer ipak ste žensko, zar ne? Moj bi vam savet bio sledeći: što pre se udajte, gospođice Petrović.

Ona trepne.

-Da se… Šta?

-Udate, miss. Jedini način na koji se napadni mužjaci uspešno drže na odstojanju, jeste taj da se obezbedite sopstvenim čovekom. Onda više nikada nećete morati da prolazite sami mračnim parkovima, i vaš problem s muškarcima, kako ste ga nazvali, će biti rešen.

-Udaja?..

-Je li to isuviše radikalan pristup temi? Imate li šta protiv braka?

-Ne, naravno da…

-Pa onda?

-Niste mi od naročite pomoći, gospodine McIntosh. Vaš je savet da se udam. Mogu li izaći na ulicu i zaustaviti nekog s molbom da me oženi?

-Ja uopšte ne sumnjam da vi znate mnogo efikasnije načine, miss.

Ona razdraženo odmače stolicu i ustade.

-Vama je lako da se sprdate. Ali meni je zaista problem što živim u tuđoj zemlji, sama.

-Zar me niste slušali?

-To mi ništa ne pomaže sada. Mislila sam, ako odem iz Londona, onda…

Okrenula mu je leđa. Posle nekoliko trenutaka, začu kako njegova stolica škripi i kako joj prilazi. Ona tiho reče:

-Ovo je provincija. Tu ljudi žive i razmišljaju nevinije nego u velikim gradovima. Nije pošteno da mi se takve stvari događaju i ovde. Zato sam mislila da će biti ok doći. Ali čak i ovde ima budala koje ne razumeju: ne.

-Svugde ih ima. Nemojte da mislite loše o ovom ostrvu zato što su vaša sopstvena očekivanja ispala nerealna i idealistička. Sean McNeil je nužno zlo svakog grada na svetu. Gde god da odete, naći ćete jednog.

Ona pogne glavu.

-Neobično ste odsutni danas, gospođice Petrović.

Ona i Morag su raširile lutke i parčiće tkanine po podu sobe i predano krojile haljine za Barbiku i Skiper. Ogromna Barbi kuća stajala je u ćošku, i u njoj je uredna Morag razvrstala nameštaj. Upravo je otkrila da joj nedostaje oprema za izlet, pa je otrčala u prizemlje ne bi li je našla. Tatjana vikne za njom:

-Pronađi mi crvenog konca, dušo!..

-Da, miss!

Na hodniku se zaletela u oca koji je upravo izlazio iz svoje radne sobe. Tatjana ju je čula kako viče:

-Pravimo crvenu venčanicu za Barbiku!

Veselo je otutnjala dalje. Stepenice škripnuše, i onda je Angus ušao unutra i, klimnuvši joj u znak pozdrava, bez reči, zavalio se u veliku naslonjaču u uglu sobe.

Izgledao je umoran, kao da je probdeo noć. Morag joj je rekla da ceo dan nije izašao iz sobe. Zaista se činio mrgodan i razdražen, baš kako je njegova ćerka tvrdila da bude kad piše. Tatjana je tiho sedela, pognute glave, šijući. Čula je kako joj govori:

-Crvena venčanica?..

Ona se nasmeši.

-Mi smo avangardna porodica, gospodine McIntosh.

On je opet neko vreme ćutao. Onda je leno izgovorio onu primedbu o njenoj utučenosti.

Tatjana se još više smrači. Nije znala iz kog je razloga tu glupost sa Seanom McNeilom tako teško podnela. Nije joj bilo prvi put da se nađe u sličnoj situaciji, a neke su bile i gore. Međutim, po prvi je put osetila da joj je zaista zlo od muškaraca, izbeglištva, toga što je jebeno sama…

Njegove reči dotakoše neki živac u njoj. Odjednom je prasnula, preglasno i neučtivo, i svakako iznenađujući i samu sebe:

-Zlo mi je od svega. Tako sam prokleto umorna.

Ruke su joj se tresle pa je konac pukao i morala ga je nanovo uvlačiti u iglu. On je ćutao posmatrajući je. Ona nastavi:

-Ponekad mislim da ste vi potpuno u pravu, gospodine. Jednog ću se dana i ja zatvoriti u visoku kulu bez prozora i vrata. I sagradiću opkope pune duboke tamne vode svud naokolo. I u vodu ću staviti zmaja.

On mirno reče:

-Dok dođete do mladenkinog miraza, imaćemo ceo srednjevekovni zamak s kompletnom pratećom opremom. Prosto čujem očeve McIntosh kako duvaju u rogove i zveckaju oružjem. Čini se da moja kuća ima loš uticaj na vas, miss.

Ona mu se malo nasmeši.

-Nisam znao da je taj posao oko Barbikinog venčanja toliko težak.

-Ah, ne. Kad sam neraspoložena, moram nečim da uposlim ruke. Barbika će dobiti garderobu za svih pedeset godina braka s Kenom.

-Pedeset godina? To se zove biti optimista u današnje vreme.

-Zvučite kao da mislite: naivan. Ali ja pričam o bajci, ne stvarnom životu.

-Zar verujete u bajke, miss Petrović?

-Verujem da je Gospodar prstenova istinit. Možda se ne bih trebala toliko čuditi glupostima koje mi se neprestano dešavaju.

On ustade.

-Moragina omiljena emisija počinje za petnaest minuta. Ako poželite popiti onu vašu tursku kafu, potražite me dole. Obzirom da smo danas oboje besni kao psi pakla, verovatno ćemo biti dobro društvo.

Ona se smešila.

-Verovatno.

On klimne glavom, i izađe.