Dom, 30

Bio je njen slobodan dan a Shannon je s decom otišla kod rođaka na kopno. Trebali su se tek sutra vratiti. Tatjana je ostala s Morag sve do večeri i obe su shvatile koliko ima sati tek kad je devojčica počela da zeva. Uplašeno je rekla:

-Oh, miss, ja moram smesta u krevet!.. Tata se mnogo ljuti kad dugo ostajem budna.

-Hajde da te stavim na spavanje. Ionako se još ne moram vraćati.

Morag zasvetleše oči.

-Kad bi me bar svako veče mogli stavljati na spavanje, miss!..

Tatjana oseti kako joj se ježe dlačice na rukama. Dok se Morag presvlačila, ona je nemirno hodala po sobi skupljajući igračke. Ceo je dan bila napeta i nigde se nije mogla skrasiti. U zraku je definitivno bilo čudnog naboja.

Kad je pročitala Morag bajku za spavanje, zastala je na hodniku i pokucala na vrata njenog oca. Nikad ga pre nije uznemiravala dok je radio. Ali on nijednom nije izašao iz sobe svo vreme otkad je došla, i osećala je da ne može naprosto otići, ne javivši se.

Otvorio je vrata i upitno je pogledao. Ona reče:

-Oprostite što vam smetam, gospodine McIntosh. Ali Morag je zaspala, a ja moram da idem.

On je nekoliko trenutaka zurio u nju. Onda bezizrazno reče:

-Koliko je sati?

-Već je pao mrak. Znam da je Morag trebala ranije na spavanje, ali…

-Ne mari. Uđite.

Ona usplahireno baci pogled ka stepenicama koje su vodile do prizemlja.

-Morala bih da idem, gospodine.

-Gluposti. McGonagallovi će živeti na istom mestu i kad se vratite.

Iz nekog uvrnutog razloga delovao je kao da mu na pamet ne pada da čuje bilo kakvo dodatno odbijanje. Ona poraženo uđe.

Zatvorio je vrata za njom.

-Pa, sedite negde.

Tatjana nesigurno zakorači ka sofi i foteljama u uglu pored prozora.

Nijdna prostorija u kući nije imala toliko od Angusa McIntosha koliko ova. Ona nikad pre nije ni privirila unutra. Morag joj je rekla da njen otac nikom ne dozvoljava da u tu sobu uđe, i da čak i ona mora paziti kad je dovoljno raspoložen da joj dopusti tu milost. Bila je prostrana i od poda do plafona u policama s knjigama. Niz za nizom knjiga išao joj je oko glave dok se osvrtala. Rekla je:

-Nikad nisam videla toliko knjiga na jednom mestu, osim u londonskim bibliotekama.

Glas joj je bio pun poštovanja. On se zavalio na sofi preko puta njene fotelje, nemarno podižući nogu na ivicu krhkog stola koji je delovao kao da bi ga i šolja s čajem mogla slomiti. Pomislila je kako Angus McIntosh još nikada od početka njihovog poznanstva nije uradio nešto toliko nalik potomku lordova, kao sad, podigavši nogu na taj stol. Bio je to preskup komad nameštaja, toliko star da je zapravo spadao u muzej. Svugde osim pod krovom plemića istoričari umetnosti bi ga od prašine brisali samo u belim rukavicama. Međutim, ovaj muškarac je imao celovitu, apsolutnu svest da je on lično plemenitiji od bilo kojeg i kakvog stola na svetu. Čak je i potplat njegove obuće činio čast jednom ovakvom primerku zbog kojeg bi kolekcionari ridali od zavisti.

On se udobno namestio na sofi, zabacivši ruke iza glave. Kad bi Angus McIntosh sedeo, činio je to poput razmažene divlje mačke odgojene u maharadžinoj palati. Ništa na svetu nije bilo slično Angusu McIntoshu koji prede, nemaran čak i kad uživa. Njegovi su preci umetnost užitka svakako doveli do vrhunca. Bili su razuzdani, plahi i nikad do kraja civilizovani Škoti, poput pripitomljene zveri koja začas može sevnuti kandžama dosadi li joj maženje; ali Tatjana pomisli kako neke stvari određuju svu aristokratiju na planeti.

Svi su oni znali uživati.

On leno reče:

-McIntoshi su se tek u zadnjih par stotina godina naučili pismenosti. Najveći broj mojih predaka bio je nepismen, i bestidno ponosan zbog toga.

Ona se nasmeši.

-Ne verujem da im je pisana reč ikada bila potrebna.

-Zaista ne. U ovim krajevima postoji uzrečica da je mač sve što jednom McIntoshu uopšte treba.

-Ah, ne znam šta bi vi s mačem danas.

-Mislite? Bez da se potrudim, sad bih vam mogao nabrojati bar deset poželjnih primera.

-Međutim, ipak ste se latili pera.

On se isceri.

-Otkad zapravo pišete, gospodine?

-Oh, ja sam vunderkind, zar niste znali? Bio sam čuven još pre nego sam postao blaziran spram slave. Ali vi biste rekli da nikad i nisam bio u sličnoj opasnosti.

-Zašto to mislite?

-Zato što je vaša teorija da se pripadnici plemenitih porodica već rađaju blazirani. Slava čuvenog pisca svakako je mizerna kad se uporedi s tako nečim.

-Ja nikad nisam rekla ništa slično.

-Ne, vi ste previše fini da tako nešto naglas kažete. Iako ste u mnogo čemu upravo nezamislivo drski, opet nikad ne dirate u stvari koje smatrate svetinjom. Osobina na kojoj vam je moj osetljivi, plahi ego McIntosha izuzetno zahvalan.

Ona prihvati rugajuću notu njegovog glasa.

-Rekli ste to kao da zahvaljujete na milosti.

-Milostiv je svako ko ne provocira jednog McIntosha.

-Mislite, spram sebe?

-Spram oboje, gospođice Petrović.

-Čini se da ste danas čudno raspoloženi, gospodine. Još nikad nisam čula da ste za pet minuta više puta izgovorili svoje prezime. Ali to je možda do tog teškog pritiska napolju.

-Ne znam za pritisak. Uvek sam razdražljiv kad pišem. Zato volim kad mi ne pobegnete kao što ste maločas pokušali. Prija mi brbljanje s vama, gospođice Petrović.

-Oh? Šta ste radili pre, dok niste mene poznavali?

-Zatvarao se danima ovde. Kao balavac sam puno pio. Onda je stigla Morag, pa sam odušak morao naći u istresanju na druge ljude.

-Drago mi je što čujem da sam od javne koristi.

-Nevolja će biti kad prestanete dolaziti.

Ona to oćuti. Odsutno je gledala u ogromni, verovatno poput nebeskog svoda težak radni stol preko puta krcat papirima. Monitor kompjutera bacao je treperavo svetlo po zidovima. Bilo je senovito i sumračno. Samo je jedna zidna lampa svetlela u udaljenom ćošku, a napolju se već spustio mrak. Njih su dvoje sedeli u tami. On reče:

-Ima već izvesno vreme kako sam iznašao da vi imate mnoge osobine idealnog partnera za mene, gospođice Petrović.

Njene oči hitro poleteše u njegovom pravcu.

-Kako to mislite, gospodine McIntosh?

-Zar je moguće da sam u svom zaključku usamljen?

-Uopšte ne razumem o čemu govorite.

-Ipak ćete me naterati da to kažem, zar ne?

Nije mu mogla dobro videti lice u senci, ali je svejedno osetila da se više ne zavitlava. Rekao je:

-Kao prvo i najvažnije, Morag je posve luda za vama. U početku sam mislio da će je fascinacija proći, ali ispostavilo se da ste vi zarazni što vas čovek više upoznaje. Najveći deo svih mladih dama koje sam uopšte sreo blešte punim sjajem samo tokom najranijeg poznanstva. Međutim, s vama je to obratno.

Ona muklo reče:

-Smem li pušiti ovde, gospodine McIntosh?

-Imate pepeljaru na stolu.

Gledao ju je dok je palila cigaretu rukama koje su podrhtavale. Bila je zahvalna što je mračno i što on, nadala se, ne može videti da se zapravo trese sva. Lice joj je gorelo, i počinjalo je da joj biva zlo. Nešto u njenoj glavi urlikalo je da će ubrzo čuti stvari od kojih će pasti na mestu mrtva.

A opet, nije mogla dočekati da ih čuje.

1

Dom, 29

Nije osetila kad joj je prišao. Sve što je odjednom znala, bilo je da joj je ukopao prste u potiljak i silovito je, ne mnogo nežno, okrenuo ka sebi. Zaronila je lice u njegove grudi, grčevito ga grabeći za odeću. Obema ju je rukama stezao uz sebe, tako da je jedva uspevala disati, ali nije marila: u celom svom životu nije se osetila zaštićenije i sigurnije. U rukama tog čoveka ništa nije pretilo. Bio je tako velik i snažan, poput moćnog paganskog boga koji pesnicom mrvi u prah čitava carstva, da je odjednom imala dojam kako je postala nedodirljiva, besmrtna. Iznenada je posve pouzdano znala da je zagrljaj Angusa McIntosha sigurna luka koju ceo svoj život traži.

To je trže iz opijenosti. Izvila se i pograbila ga za zapešća, sklanjajući mu ruke naniže i podižući glavu. Dahnula je:

-Oprostite, gospodine…

-Ne pričajte gluposti.

-Nikad mi se ništa slično nije desilo.

Pokušala se nasmešiti.

-Nikom ne pričam o tome, ne znam šta mi je bilo… Oh, bože, mogla bih u zemlju da propadnem.

-Rekao sam vam da ne pričate gluposti. Možda je na meni da se ispričavam. Da sam znao koliko je ta tema bolna, nikad vas ne bih silio da o njoj govorite.

-Vi to niste mogli znati. Uostalom, sve je to bilo davno. Gotovo sam već i zaboravila. Čovek ima sretnu sposobnost da zaboravlja ružne stvari.

Pokušala je da pohvata kosu koja se raspala kad ju je zgrabio.

-Stvar je u tome što već jako dugo vremena niko nije video tu tetovažu. Na ovom ostrvu vi ste prvi i jedini. A ja o njoj ne mislim nikad.

-Dozvolite, molim vas.

Uzeo je šnale iz njene ruke i počeo joj podizati kosu. Veselo je rekao:

-Čovek ovlada najneverovatnijim veštinama za muškarca kad ima ćerku.

Tatjana oseti strahopoštovanje za njegovo obzirno menjanje teme. Tiho je rekla:

-Vi ste zaista jedan od najboljih ljudi koje sam u životu srela, gospodine McIntosh.

U sebi je dodala: ne jedan od.

On je obesno povuče za pramen kose.

-Imam vrlo jednostavno pravilo za postupanje s ljudima, gospođice Petrović. Uvek im dajem samo onoliko koliko mi pruže.

Ona je bila vrlo slaba od njegovih prstiju u svojoj kosi. Pomalo joj se od tog ježila koža na hrbatu. Prepoznala je kompliment u njegovim rečima, ali nije bila dovoljno pribrana da mu bilo kako odgovori. Međutim, on nastavi:

-Vi sigurno nemate pojma kakvu ste stvar učinili kad ste onaj dan doveli Morag kući. Čekao sam važan poziv iz Londona i nisam mogao da odem po nju u školu. Mrzim kad se tako nešto dogodi, jer ne dozvoljavam da Morag ide sama iz grada sve do ove pustoši, ali čovek ne može baš sve držati pod kontrolom. Razlog što sam vam upriličio onakav doček leži u tome što sam već bio besan zbog tog poziva, a onda sam još video nju uplakanu. Međutim, čim sam se ohladio, ta je stvar legla na mesto. Niko na ovom ostrvu ne bi odveo Morag kući, gospođice Petrović. Ne bi im palo na um da to urade. Ali iako sam siguran da ste vi već jako dobro znali kakvu reputaciju uživam, svejedno ste to učinili.

Ona tiho progovori:

-Naravno da jesam. Rekla sam vam da bih to napravila i da sam znala da ste još deset puta gori.

On se nasmije.

-Tačno. I ta blesava haljina za predstavu… Usudili ste se da je napravite posle onakvog mog dočeka.

-Morag je tako želela haljinu. Nisam je mogla gledati kako nešto tako jako želi.

Dodala je, pomirljivo:

-I nisam uopšte marila za vas.

-Zaista niste.

Nagnuo se nad njeno rame.

-Gospođice Petrović, već ste mi jednom natrljali nos kad sam se drznuo insinuirati da vas motivišu neki prljavi ženski planovi. Ali rizikovaću da mi bacite tu šolju u glavu. Kad bi McGonagallovi sutra odlučili da je Rory prestar za dadilju, ja bih voleo da dođete pod ovaj krov.

Njoj je lice gorelo.

-To je izuzetno ljubazno od vas, gospodine McIntosh.

-Oh, znam da jeste. Posle Morag, moja mi je privatnost najvažnija na svetu. Ali vi imate redak dar da boravite na istom mestu s čovekom i da ga ostavljate na miru.

Odmakao se od nje.

-Šta kažete? Da ste riđokosi, bili bi prava gorštakinja.

-Sačuvaj bože. Još ni sa sobom ovakvom nisam načisto.

Nasmijao se. Ali, kad je pošao da uzme šolju, ona se pomalo nelagodno i uznemireno uhvatila dlanom mesta na vratu gde ju je do maločas doticao.

1

Dom, 28

Morag i Rory su otrčali na sprat da igraju igricu. Uskoro su mogli čuti Roryjevo oduševljeno brbljanje. Angus reče:

-Zgodan mali vrag. Liči na oca kad je bio njegovih godina.

-Oh, ali uopšte nije na oca.

-Shannon McGonagall je uvek bila divlja. Sećam se da se tukla s dečacima, i često im razbijala noseve.

-I danas je opaka. Izgleda kao da će se slomiti, ali to je puka obmana. Rory se samo nje na svetu plaši.

-Vidim da vi nemate neku naročitu muku da ga obuzdate.

-Da, ali ja koristim smicalice.

On se nasmije.

-Snaga iza prestola?

-Čak su i mali muškarci muškarci, gospodine McIntosh.

-Nemojte se mučiti. Dozvolite meni.

Prišao joj je dok se propinjala na prste da dohvati kutiju s kafom s police. Nasmijala se.

-Čini mi se da je ta kutija stajala niže. Da li ste je s naročitim razlogom podigli tako visoko, kao taktičan način da mi kažete da je prestanem kuvati?

-Nikako. Preferiram jasne i glasne zabrane, gospođice Petrović. Ne bi se baš reklo da sam suptilan…

Naglo je ućutao.

Odjednom je osetila njegovu ruku na sebi. Pre nego joj se dotakao gole kože vrata, znala je o čemu se radi.

Rekao je:

-Šta je to?

Tatjana nelagodno reče:

-Oh, samo glupa tetovaža.

Izvila je ramenima, pokušavajući se odmaći od njegove ruke. Međutim, činilo se da on to uopšte ne primećuje, ili možda ne mari. Bez ikakvog ustručavanja, dohvatio se izreza njenog džempera i povukao ga naniže.

-Nisam imao pojma da ste tetovirani.

-Nisam mislila da ćete ikad doći u situaciju da vidite. Ovo nije klima za egzibicioniste.

-Možda vam nikad nisam stao dovoljno blizu.

-Da li biste me pustili, gospodine McIntosh?

On oklevajući smače ruku s nje, i Tatjana hitro vrati izraz na mesto. Zažarena i postiđena, nije se usuđivala okrenuti ka njemu, već je nastavila ćutke spremati kafu. Čula je kako govori:

-Ne dozvoljavam da me ostavite bez odgovora. Šta vam je to?

-Oh, to je nacionalni simbol moje zemlje. Vrlo je star. Nalazio se na zastavi naše prve kraljevske kuće, ali ima istoričara koji tvrde da je mnogo drevniji od toga. Orao s dve glave, po njima, jeste paganski simbol iz slovenske mitologije. Bio je vesnik bogova. Slovenski Hermes. To nije opšteprihvaćena teorija, mada postoje zapisi opstali u Rusiji i Ukrajini…

Ućutala je.

-Nikad nisam video nešto tako lepo. Mora da ste prošli kroz pakao dok su vam ga radili.

-Nije baš bilo prijatno. To je velika slika, ceo je proces trajao par meseci.

-Nikakvo čudo. Iz kojeg ste razloga vi istetovirali tako nešto?

Ona pogne glavu.

-Imala sam šesnaest godina…

-Šesnaest godina? Svaka čast, gospođice Petrović. Sa šesnaest godina, ja bih ubio svakog ko bi mi se približio s iglom. Napravljeni ste od jače građe nego što izgledate.

-Nisam. Inače mi nikada ne bi pala na pamet takva jedna glupost.

Odsutno je zurila u vodu koja se zagrijavala na plameniku.

-Bio je rat, i cela je zemlja goreala od nacionalne euforije. Moje je društvo odlučilo da se tetovira. Bili smo balavci i budale. Svi smo uradili orla na istom mestu, u sastavu lopatica. Jednog od mojih prijatelja je kasnije uhvatila protivnička strana. Ne biste želeli da znate šta su mu uradili zbog te kretenske tetovaže. Stotinu puta sam se pokajala jer je imam, ali to je jedino što mogu. I u grob ću otići s njom.

Onda je oporo dodala:

-Obeležena pred bogovima. Pravo mi budi.

-Ne vidim razloga da to tako tragično primate.

-Mislite?

-Imali ste samo šesnaest godina, gospođice. Adolescenti su budale. To potpada pod odrastanje.

-Znam. Mislim da sam naprasno odrasla kad mi je rodni grad pred očima goreo. Jednom sam se zasvagda izlečila od rata.

Ljutito je lupila kašičicom po šolji.

-Niko od nas nije imao pojma šta je rat. Imali smo lude ideje o belim konjima i sjajnim oklopima. Vizije pobedonosnih vitezova kako galopiraju pod slavolucima u veličanstvenom zalasku sunca. Svaki je dripac bio Aragorn, i svaga guska Jovajna. Sanjali smo da marširamo u rat protiv Oka Sauronovog. Ali, onda smo se probudili, i videli da smo stigli. A to je mnogo više nalikovalo onim delovima Gospodara prstenova koje smo radije zaobilazili.

Sad je zurila u šolje s kafom, ne videvši ih.

-Rat je užas, gospodine McIntosh. Rat su spaljeni gradovi i poklana deca. Žene raskidanih utroba od silovanja. Leševi bez glava i glave bez tela pored puta. I jedan od tvojih školskih drugova koji te ucenjuje seksom da bi tebe i tvoje roditelje izveo iz plamtećeg grada. Bili smo dobri. Pokrivao me je u školi kad sam markirala s časova. Izlazili smo zajedno, pili i zezali se. Nameštala sam mu svoje drugarice. I onda dođe u taj podrum, bahati Hrvat, u onaj smrad i užas dvadesetoro ljudi na prostoru manjem od vašeg predsoblja, i traži da te kresne ako želiš spasti sebe i svoje roditelje iz pakla. Kaže: usluga za uslugu, Tanja. Šta kažeš da počnemo pušenjem? Imao je plave oči. Smijao mi se u lice.

Zaronila je lice u dlanove i počela da plače.

1