Dom, 35

Stajala je dlanovima oslonjena o skupocenu komodu od crvenog ružinog drveta i noge su joj podrhtavale. Nije je lagao: njene su gaćice ležale rascepane do njenih cipela. Pokidao ih je s lakoćom za kakvu je uvek mislila da se specijalno lažira za filmske kamere, i u stvarnosti nije izvodljiva. Ali šta je za muškarca poput Angusa McIntosha bilo pocepati njene fine gaćice od tako tankog materijala da poput vode teku između prstiju? Ona je uvek imala besprekorno donje rublje. Smatrala je da se po tome poznaju devojke iz dobrih kuća. Na uvrnut je način dobar veš bio dužnost spram sopstvene porodice.

Ali, čovek koji ih je pokidao nije video ništa osim svoje želje.

Samo su malograđani marili za odeću. U mentalnom sklopu jednog plemića, ručno rađen, skup veš; muzejski nameštaj; umetnička remek-dela i fine devojke iz srednjeg staleža postojali su samo da bi udovoljili.

Građanske su porodice od svojih domova i života pravile hramove. Aristokratija je sve uzimala na upotrebu.

Znala je da bi se morala osećati poniženo. Ali njeni skliski dlanovi, mišići njenih bedara koji su podrhtavali od napora, njeno oznojeno čelo i plitki, bolni dah – to je sve besramno uživalo.

Čim su Morag i Rory otutnjali stepeništem na sprat, on je zalupio vrata i prislonio je uz tu komodu. Rekao je, otkapčajući se za njenim leđima:

-Znam da sam vam juče obećao potrošiti život na tucanje s vama, gospođice Petrović, ali čini se da je moja hitnja sada još deset puta veća. Naprosto me niste smeli ostaviti da čekam.

Jeknula je kad ju je grubo pritisnio sobom, terajući je da polegne po klizavoj površini drveta. Bio je težak kao nebo, i jedva ga je izdržavala na sebi. Osetila je kako joj se vruće suze prelivaju preko trepavica kad joj je bešćutno razmakao noge i stavio dlan među bedra. Nikad se u životu nije postidela svoje želje, ali sad je gotovo mrzela reakciju svog tela. On reče:

-Ali ne izgleda da vam moja žurba pravi probleme, miss.

Za časak je njen gnev uspeo odgurnuti želju u stranu, i ona ga sočno i glasno opsuje. On se isceri.

-Da to zaista mislite, gospođice, ne biste se topili u mojoj ruci.

Ona je nokte ukopala u ivice komode kad je osetila njegove prste u sebi, i zaista je i sama verovala da već beskrajno dugo vremena curi na pod. Ugrizla se za usnu i zacvilela kroz zube, bivajući posve spremna da preklinje, baš kako joj je obećao. Čula je njegov promukli glas iz svoje kose:

-Ni kučka u teranju ne bi bila željnija… Oh, ti si zaista božiji dar! Večito spremna.. Kaži mi koliko ga želiš, veštice!..

Ona više nije poznavala reč: dostojanstvo. Cvilela je:

-Oh, stavi mi ga, proklet bio!..

Koliko ga želiš?..

-Nikad ništa nisam želela više…

-Znam da nisi…Nikad nikog nisi želela kao mene, zar nije tako?..

-Oh, jeste, da…

-Ko je tvoj čovek, Tatjana? Reci mi čija si…

-Tvoja, dođavola…

-Oh, da, moja si.

Onda ju je silovito pograbio za potiljak i prislio da se povije dok se uspravljao nad njom, rastao poput boga, sve do tavanice, do neba. I već je ušao, glatko i ceo, i dok je ludački pulsirao u njenoj utrobi ona je bila spremna da mu sagradi oltar i prinosi žrtve.

 

Pograbila ga je za mišicu i provukla se ispod nje. Morala je iskoristiti taj momenat dok je stajao, u raskoraku, rukama oslonjen o komodu i duboko dišući. Ako propusti da ga uhvati dok nanovo uspostavlja kontrolu nad sobom i dok je ranjiv, drugu priliku neće dobiti. Naslanjajući se leđima na zid, jer je noge inače ne bi držale, rekla je:

-Sad sam ja na redu.

On reče, ne okrečući se ka njoj:

-Reci.

Ona pomisli: možda si bestidno kopile, Anguse McIntoshe, ali si plemenito bestidno kopile. Ti nikad ne bi pogazio svoju reč.

Rekao joj je da može tražiti od njega šta god hoće. Dopustiće da se tavanica McIntoshevih svali na zemlju, ali svoju reč neće pogaziti. Drhtavo je rekla:

-Hoću da mi date vremena. Da li me razumete, gopodine McIntosh? Nećete tražiti da dolazim pod vaš krov ni da ostavljam McGonagallove dokle god ja ne odlučim otići. A čak se ni tad ne obavezujem doći vama. I ako me još samo jednom ponizite kao maločas, izvadiću vam oči iz glave i pojesti ih tople.

Na njene reči, on prasne u smeh. Mišići njegovih leđa grali su dok se smijao kao da u životu nije bio tako zabavljen. Ona je ćutala, slušajući ga. Proteklo je neko vreme dok nije prestao i konačno joj okrenuo svoje nasmijano lice.

-Koliko ste vi ludi, gospođice Petrović? Ne pamtim kad sam se zadnji put ovako slatko nasmijao!..

-Da li ste čuli ijednu reč koju sam izgovorila, gospodine McIntosh?

-Sve do zadnje. A pogotovo zadnje. Gospođice Petrović, želim da vam ukažem svoje puno poštovanje. Ako sam uopšte mogao tražiti jedinu nedostajuću dragocenost u kruni vaše savršenosti; onda bi to svakako bilo da budete luđi i od mene. Priznajem da nisam očekivao toliko mnogo. Ali vi ste premašili moje nade.

-Znači li to da pristajete?

On se još uvek veselo cerio, ali oči su mu bile pažljive. Rekao je:

-Tražite od mene da izgaram kao petnaestogodišnjak ovde, sam, bez nade u milost veću od mrvica s vašeg stola.. Ali ja ne želim pribegavati tinejdžerskim rešenjima kad moja želja dosegne plafon a vama se slučajno ne mili doći.

-Onda nemojte.

-A kako to da izvedem?

-Vi odavno već ne tucate karlicom već glavom. gospodne McIntosh.

Gledala je kako mu se oči sužavaju.

-Ne znam čime tucam kad ste vi u pitanju, gospođice Petrović. Izgleda mi da vas tucam već mesecima, od prvog dana. Svaki je naš susret bio tucanje, i samo smo mislili da razgovaramo.

Ona za časak razmisli o tome što je rekao. Onda je oklevajuće izgovorila:

-Čini mi se da razumem šta…

Prekinuo ju je:

-Ceo je moj život tucanje sve od kad sam sreo vas, gospođice. I vi mi sad kažete da se kontrolišem?

Zakoračio je ka njoj.

-Upravo sad kad više ne mogu?

-Dali ste mi reč, gospodine McIntosh.

-Kakvu reč?

-Da mogu da tražim šta hoću.

-Dođavola! Da sam mogao i da sanjam kakav će taj zahvev biti, vi sinoć ne bi izašli iz ove kuće.

-Bez obzira.

Obrva mu zaigra.

-Vrlo dobro. Dao sam vam svoju prokletu reč. Uzdravlje vam bilo! Nemojte mi posle doći i tražiti još jednu priliku.

Ona hladno reče:

-Sasvim sigurno ne. Ništa vam više u životu neću tražiti, gospodine McIntosh.

On je neko vreme potom samo netremice gledao u nju. Onda je rekao nešto što je njoj zazvučalo kao s neba palo:

-Sledeće nedelje moram da idem u London. Da li biste Morag i meni učinili čast da pođete s nama?

Ona se zbuni.

-Pretpostavljam da bih mogla, ali…

-U pitanju je moja knjiga koja izlazi ovoga meseca. Imam sastanke s izdavačem i agentom, i još gomilama nekih blesavih ljudi čije je postojanje neizbežno skopčano s pisanjem. Morag bi najveći deo vremena morala da bude sama u hotelu. Ona ne voli ostajati sama u Londonu.

-Ne mogu vam sad odgovoriti.

-Sumnjam da bi se McGonagallovi protivili, gospođice Petrović.

-Svakako da ne.

-Onda ćemo tu stvar smatrati rešenom.

Ona ozlojeđeno pomisli: nema nikakve svrhe. Kako god pristupila tom čoveku, on je pronalazio način da svoj uticaj na nju očuva neokrnjenim. Bahatim se naredbama znala usprotiviti. Ali onda bi on počeo da govori kao vitez, i svaka je njena primedba počinjala da zvuči neargumentovano. Tukao ju je njenim sopstvenim oružjem. Nikad se nije znala protiviti učtivosti.

1