Sve će to narod pozlatiti

Kad ste na nekoj prekretnici, ili pred kakvim bitnim događajem, zapitate li se je li vaš život išao kako treba? Da li vas uhvati strah da ste uludo straćili godine, ili ste pak ponosni na sebe?

Po svojoj (grešnoj) naravi, čovek je sklon da zanemari loše stvari koje mu se dešavaju ili koje možda i sam čini, i da se okrene onim mrvicama uspeha i boljitka koje je eventualno dosegao. Niko ne želi da kaže: imam sto godina, i ista sam budala kao i s dvadeset. To bi značilo priznati kako smo luzeri i nesposobnjakovići, a ako ljudi nešto teško sebi priznaju,  onda su to dve stvari: da im se bolja polovina ipak švalera; i da su straćili život.

Često na bolje polovine koje se švaleraju.

Međutim, uvek sam mislila da to, pre svega, ima veze s očekivanjima. Što veće i nerealnije apetite imamo, brže ćemo se i lakše razočarati. Time svakako ne mislim da bi trebali ići linijom manjeg otpora, živeti u šupi i jesti ono što isprosimo. To samo znači da bi – možda – valjalo smanjiti doživljaj. Kad si mlad normalno je da imaš grandiozne ideje i snove. Ali kad izađeš u svet, većina nas nauči kako svet funkcioniše, a ne funkcioniše tako da svakom otvara puteve ka ostvarenju grandioznih ideja i snova. Štaviše, vrlo malo puteva otvara uopšte, i oni su svi od takvog reda da ih naš mladalački um po pravilu prezire.

Međutim, to je nešto s čim se ili naučimo živeti, ili krenemo lupati glavom o zid sve dok je ne razbijemo i ne iskrvarimo.

U ovim godinama, malo mi je ili skoro ništa ostalo od snova koje sam kao dete gajila. Najposle se ispostavilo da mi je u životu najbitiniji mir, sigurnost zbog koje ću mnoge snove baciti pod voz. Ne žalim zbog toga jer smatram da to i jeste poenta odrastanja: da shvatiš šta, zapravo, želiš; šta je to što ti treba i što će te usrećiti. Haosan život svetski poznatog ratnog izveštača, naprimer, rapidno gubi na vrednosti ako shvatite da vam najviše radosti donose mirna nedeljna poslepodneva. Čak i kad su to ista ona nedeljna poslepodneva u vezi kojih sam, na vrhuncu svoje balavačke arogancije, jednom davno izjavila da ću se pre ubiti nego dozvoliti sebi da ih imam.

Kad bi pamtila starost šta joj je sve lupetala mladost, mnogo bi lakše starost smrt čekala.

Nisam  pristalica zamisli koje smo pokupili od američanskih gurua o tome da je “dovoljno hteti” i da “možemo sve što hoćemo, samo ako se odlučimo”. Za mene su to infantilne ideje koje nikakvog korena u realnom životu nemaju. Možemo ono što nas osere i po pitanju čega nam se milion stvari posloži, pravo vreme na pravom mestu uz poznavanje pravih ljudi itd itd. Nikakve diplome, magisteriji, doktorati, naporan rad nemaju mnogo veze ako vas ne osere da se nađete u posedu nekih stvari na koje nemate uticaja i do kojih prostim slučajem dođete. To ne znači da bi sad svi trebali sest da plačemo usled saznanja da je praktično nemoguće da ikad postanemo astronaut ili čuveni atleta ili glumac. To samo znači da ćemo imati mnogo sretniji život ako se manemo nerealnih megalomanskih ideja i počnemo da razumevamo kako svet, u stvari, funkcioniše. Kao što je đavo u detaljima, tako je i sreća, jeste li kad razmišljali o tome?

Možda nisam u pravu, ne znam. Možda je sve ovo trabunjanje osobe koja je prošla prime time svojih godina i sad propoveda o kiselom grožđu. Možda sam trebala biti upornija oko one karijere čuvenog ratnog izveštača. Možda mi niko neće poverovati ako kažem da žalim zbog par stvari, ali da nijedna od njih nije ta što nisam postigla svetsku slavu, i da se ponekad nedeljom poslepodne nasmijem svojoj petnaestogodišnjoj Ja s njenim radikalnim idejama o tome kako se čovek treba ubiti ukoliko doživi da ga zadovoljavaju mirna nedeljna poslepodneva.

Ne znam mnogo, ali znam da mladost ima ekstremističke ideje i da je strog sudija. Ostavljam svakom da iz te rečenice izvuče šta misli da treba.

3