Dom, 37

Bilo je rano poslepodne i ona je odvela Morag u malu hotelsku knjižaru u kojoj su se mogle naći dečje knjige. S druge strane golemog hola s podom od mramora išaranog svetlosmeđim žilicama, Angus McIntosh je sedeo u hotelskom salonu s nekolicinom prijatelja. Preko puta stalka s izloženim knjigama nalazilo se veliko ogledalo, i ona je u njemu mogla videti raskošna staklena vrata salona, širom otvorena. U garnituri udobnih fotelja od kože boje trule višnje, Angusovo je društvo brbljalo i smijalo se. Ona baci hitar pogled u odraz njegove zlatnoriđe, po ramenima prosute kose, i pomisli kako neobično škotski izgleda na tom ultra modernom mestu. Dok je živela u Londonu, nikad nije videla nikog poput Angusa McInsotsha. Činilo se da i gosti hotela dele njeno mišljenje. Tu nijedan muškarac nije imao varvarsku, riđu kosu i bradu, i dva metra. Svi su ostali muškarci bili uredno podšišani i nosili klasična odela. Kad su sinoć ušli u hol, Angus je sve do zadnjeg čoveka nadvišavao za glavu. Oko njih se momentalno napravila čistina puna strahopoštovanja. Način na koji je on držao ramena i glavu, i kako se kretao i govorio, naterao je recepcionara dostojanstvenog poput biskupa da gotovo čelom dodiruje kameni pod, klanjajući se.

Englezi nisu voleli Škote. Ali arogantna linija vilice Angusa McIntosha u svakom je normalnom čoveku izazivala malodušje. On je možda bio Škot, međutim, recepcionar-biskup je video jedino potomka lordova.

Osim toga, on je bio i čuveni pisac.

Rekao joj je da se mora naći s nekim ljudima danas u vreme čaja.

-Oni će, svakako, potvrditi vašu teoriju o snobovima i nadobudnim veganima, gospođice Petrović. Činjenica je da se s tim ljudima poznajem još od univerziteta, ali i da sam čuveni pisac bio i onda. Da li čovek određuje svoje društvo, ili društvo određuje njega?

Ona je odgovorila:

-Svakako oboje.

On se veselo nacerio.

-Želite li možda reći da ti ljudi ne bi cenili moje društvo da nisam čuveni pisac, i McIntosh?

-Ili vi, onda, ne bi cenili njihovo?

On se opet nasmije.

-Nemojte biti tako strogi prema meni, miss.

-Stroga? Ali ja sam još uvek zapanjena što vi uopšte imate nekakve prijatelje, gospodine McIntosh.

-“Prijatelj” je preozbiljna reč.

-Oh, i mislila sam da mora biti neka…

-Zavežite. Najveći deo tih ljudi nije loš koliko izgleda. Šta vi, zapravo, o meni mislite?

-Ali to sam vam već više pita rekla,

-To što je neko aristokrata, ili bogat, ne mora značiti i da je apsolutno nepodesan za ljudskost.

-Pričate li o sebi ili svojim prijateljima? Obzirom da verujem da među njima nema nikoga ko nije sličan vama, aristokrata i bogat.

-Voleo bih da upoznam vaše prijatelj, miss. Koliko ih je među njima koji nisu pripadnici finih porodica iz srednjeg staleža?

-Iznenadili biste se.

-Ali vas je sam život naterao da srećete različite ljude.

-Tačno. A vi ste mogli da birate. Možda niste hteli?

On ju je posmatrao suženih očiju. Ona ljubazno reče:

-Oprostite mi, gospodine McInstosh. Ja posve shvatama da se mlad čovek iz visoke klase neizbežno kreće u društvu sebi sličnih. Vaše poreklo, prijatelji vaših roditelja, škole u koje ste išli… Sve vas je to odredilo. Pre nekoliko sam vam meseci pokušala objasniti svoj pogled na to. Čoveka određuje njegovo poreklo. Tako ovaj svet funkcioniše.

On joj ne odgovori.

-Ali time ne mislim nikakvu pokudu. Smatram da bi se ljudi trebali držati onoga čemu pripadaju. Suprotnosti se privlače samo u petparačkoj literaturi.

Kako je on i dalje ćutao, iskreno je dodala:

-Al zaista nisam mislila ni na koji način vređati vaše prijatelje, gospodine.

-To nisu moji prijatelji. Nikad u životu nisam imao to što tako nazivate. Radi se prosto o ljudima koje ponekad srećem ovde. S kim ćete se vi sresti?

-Oh, čula sam se s nekoliko njih.

-Ali vi ste napustili London pre više od dve godine. Zar nema nikoga kog biste voleli videti?

Ona se naruga:

-Hoću li dobiti slobodno veče za izlazak sa svojim prijateljima, gospodine McIntosh?

-Da li bi vas ti prijatelji bili u stanju nagovoriti da, naprimer, ostanete u Londonu?

Ona podiže obrve.

-Svakako da ne. Moji su prijatelji odavno digli ruke od pokušaja da me ubede kako je odlazak na zabačeno ostrvo u Škotskoj iracionalni postupak osobe s ratnim traumama. Ja nisam naročito povodljiva, gospodine.

On bezobrazno reče:

-Nikad mi ništa u životu nije bilo lakše nego da vas navodim na seks, gospođice.

Ona je hladno rekla:

-Ali to je jedino što upšte možete.

-Zar zaista?

Lice mu je bilo posprdno.

-Možda vas ja samo puštam da se igrate, gospođice Petrović.

-Svakako ćemo jednom saznati odgovor na to, gospodine McIntosh.

1

Dom,36

Stajala je u holu prelepog hotela s Morag. Kad su sinoć stigli, morala je dobro da pazi da ne pokaže strahopoštovanje. Hladnokrvno je hodala, i u isto vreme osećala kako bi svaki čas mogla pasti na mestu mrtva. Unutrašnjost ovakvih hotela ona je dosad viđala samo s pločnika; kad bi se golema zatamnjena stakla razmakla da neki bogati dripac prođe, i za delić joj trena pokazala Aladinovu pećinu koju kriju od nedostojnih očiju.

Nikad nije boravila na sličnom mestu. Tek joj je ovaj hotel pokazao koliko je Angus McIntosh, zapravo, bogat. Od početka je znala da je jedan od najbolje prodavanih britanskih pisaca, i svakako najbolji škotski. Osim toga, ni očevi McIntosh nisu ga baš ostavili bez prebijene pare. Njegov je deda, kako joj je rekao, prodao ostrvo državi; a ostrva ne rastu po drveću i nisu jeftina. Od Shannon je saznala da je Stari McInstosh, kako su zvali Angusovog dedu; bio u zavadi sa sinom, i svoj imetak ostavio jedinom unuku. Međutim, Angusov otac nije stigao da zbog tog zažali – on i njegova supruga poginuli su u saobraćajnoj nesreći ubrzo potom. U nedostatku mačeva, mnogi su McIntoshi ginuli prerano tokom pijane vožnje i sličnih pustolovnih egzibicija. I mlađi je sin Starog McIntosha, Angusov stric, poginuo na moru još kao mladić.

Nekada moćni klan generacijama je kopnio, i danas više nije bilo nikoga osim Angusa i Morag. Ali koliko im je bogatstva preostalo, i da li ga više uopšte ima, to Tatjana nije mogla zaključiti sve dok nisu došli u London. Kuća na litici bila je velika i puna skupih stvari, nameštaja, slika i knjiga; ali mahom su sve kuće propalog plemstva bile takve. Hladni hodnici, prašnjave zavese i pustoš soba koje se ne koriste, možda je to bila slika koja je u njenom umu napravila logične, ali, ispostavilo se, netačne zaključke. Naposletku je ispalo da Angus McIntosh ne drži poslugu iz puke opsesije svojom privatnošću, ne možda zato što nema novaca.

Shannon ju je pitala gde će odsesti. Kad je čula ime hotela, zviznula je.

-Vrlo lepo!  Priznajem da sam čula da postoji nešto što se tako zove…

-On kaže da uvek odsedne tamo kad je u Londonu.

-Ne sumnjam.

Shannon je izgledala u smislu kako-tipično-za-čuvenog-pisca-i-pri-tom-McIntosha, ali Tatjana je mislila kako to nije sasvim pošteno. Angus McIntosh je odabirao luksuz i dobru uslugu zato što je to za njega bilo podrazumevajuće. Ali razlozi iz kojih plemstvo nešto nalazi podrazumevajućim, različiti su od razloga običnog puka. Sitna buržoazija odlazi u skupe hotele zato što su skupi hoteli pokazatelj finansijskog blagostanja i položaja, ali sitnu buržoaziju uglavnom čine snobovi. Angus McIntosh je išao u taj hotel zato što nije trpeo neudobnost bilo koje vrste. On je bio plemić, i stvari je upotrebljavao, ne njima paradirao naokolo.

Kad je rekla da namerava ići u London, Shannon je uzviknula:

-Hvala bogu!..

McGonagallovi su je često gnjavili što za dve godine nije uzimala odmor, niti napuštala ostrvo na više od nekoliko sati na kopnu sa Shannon i decom.

-Ti znaš kako ja gledam na to. Stalno ti govorim da nije normalno da se mlada devojka zakopa na ovom učmalom ostrvu.

Tatjana se nasmijala.

-Ti si ceo život provela ovde. I kad si ipak otišla, nisi mogla dočekati da se vratiš, Shannon McGonagall.

-Da, ali ja sam odavde. Kad si pristala poći s nama, mislila sam da nećeš izdržati ni mesec dana. Na ovom tlu ne uspevaju stranci. Često se pitam je li s tobom sve u redu, devojko. Mora da si uvrnutija nego izgledaš kad možeš živeti ovde s nama!

Ona je slegnula ramenima.

-Oh, ne znam za to.

-Pa, ja znam. Svakako da ćeš ići u London. Trebaš da ideš u London. Da ostaneš u dodiru sa svetom. I da situacija nije kakva jeste, rekla bi ti da neizbežno negde izađeš i napiješ se. I nekog kresneš.

Vragolasto se cerila.

-Ali to ćeš svakako da radiš.

Tatjana je pogleda, ali ništa ne reče. Shannon nije odustajala:

-Hoćeš li mi uopšte reći u kakvom te svojstvu Angus McIntosh vodi u London?

-Kakvo je to idiotsko pitanje?

-Oh, znači ti si dadilja njegove ćerke!..

Veselo se smijala jer je ona crvenela, i onda se još više stidela zbog tog što crveni…

-Iznašli ste sjajan način da pred svetom prikrivate svoje gadosti. Svakako je šteta što to neće nikog zavarati.

-Uopšte me se ne tiče šta misliš, Shannon McGonagall.

-Veurjem! Cela ta farsa s molbom za nekoliko slobodnih dana! Kao da bih te uopšte smela odbiti! Angus McIntosh bi do naveče bio ovde i napravio masakr!

-Svakako da ne bi, šta pričaš?

-Ah, ali ti uopšte ne znaš šta znači usprotiviti se McIntoshu.

Ona to oćuti. Želela je da može reći: ponekad mislim da nema ničeg što tako dobro shvatam, Shannon McGonagall.

1