Dom, 31

On ponovo progovori:

-Ja nisam sreo puno osoba koje su mi intelektualno uspevale parirati. Ali vaš me način razmišljanja uvek obraduje. Upravo je neverovatno da neko vaših godina, s ratom uništenim školovanjem, i u emigraciji, bude na ikoji način takmac meni. Nema potrebe da se mrštite, vrlo dobro znate da sam u pravu.

Ona hladno reče:

-Tačno. Ali niko ne voli da mu se tako nešto kaže u lice.

-Gospođice Petrović, izaći ću s otvorenim kartama. Reći ću vam šta mi je na umu, i šta od vas hoću. Ne opterećujte me konvencionalnim budalaštinama. Ako niste u stanju čuti istinu, onda idite i ovaj razgovor više nikad neću započinjati.

Ona ništa ne odgovori. On reče:

-Tako sam i mislio.

Tatjana nervozno povuče dim.

Situacija je postajala sve opasnija. Angus McIntosh je uvek bio hladnokrvan i nadmen, i to je bilo nešto što ga nije sasvim napuštalo ni jednog trena njihovog poznanstva. Onaj njegov osmeh od kojeg joj se vrtelo u glavi, to je, zapravo, bila samo obmana, mamac za lakoverne.

Uvek je bilo nešto od arogantnih McIntosha u njemu.

Međutim, čak joj se ni pri prvim susretima nije činio ovoliko osion. Otkad je za njom zatvorio vrata, ponašao se kao dišuće otelotvorenje sve ostrvske aristokratije ikada. Sablažnjiv način na koji je sedeo, odabir njegovih reči i ton glasa… Tek je smisao svega toga doprinosio da se ne oseća poniženo. Postojao je vrlo konkretan razlog zašto se Angus McIntosh ovako ponaša, ali u njenoj je glavi vladao posvemašnji haos. Nije imala blagog pojma šta će najposle od nje zahtevati. Jer, nešto hoće. I ona neće imati drugačijeg izbora osim da mu udovolji.

Napetost u njenoj utrobi slutila je da će to biti opako i smrtonosno, i da će postati beznadežno ovisna još pre nego se završi.

On reče:

-Kao balavac sam postao žudan vaše ironije i načina na koji hodate pod mojim krovom. Vašeg smeha i vašeg ćutanja, i tog kako se razbesnite i srljate pravo u pogibiju, ne mareći. I, mada mi je mrsko što u zvučati kao svi dripci u vašem životu ikada, moram vam reći da ne pamtim da me je ijedna žena toliko uzbuđivala.

Ona malo skupi ramena. On nastavi.

-Znam da je to priča vašeg života. Upravo vam je pisano da srećete muškarce koji hoće da vas kresnu. Ali šta ćete? U času vašeg rođenja, neki su poročni stari bogovi slagali karte i rekli: ovu ćemo da napravimo fatalnom. Ja se nikad nisam udvarao, ni dok sam bio balavac. Ne možete biti poslednji u nizu od deset vekova gorštačkog plemstva koje je išlo u hajke na žene i provelo generacije silujući, i imati sluha za cveće i bombonjere. Reći ću vam kao McIntosh: koliko tražite i šta tražite da vas imam pod ovim krovom, i u svom krevetu. Da li imamo dogovor, gospođice Petrović?

Ona je oećala kako joj cigareta dogoreva između prstiju. Pružila je ruku i ugasila je, a onda naterala svoje misli na razumljiv engleski.

-Kakav mi, u stvari, dogovor nudite, gospodine McIntosh?

-Mislio sam da sam bio sasvim jasan.

-Zapravo niste. Recite mi, šta nudite za moje seksualne i intelektualne usluge?

-Šta god hoćete.

-Otkud znate da me uopšte imate čime platiti?

On se nasmeši.

-Onda ostavljam vama da nađete satisfakciju kakva vam odgovara.

-Mislite da mogu ikakvu?

-Gospođice Petrović, laskam sebi da će me retko koja žena odbiti. Sasvim sam siguran da vas privlačim, a obzirom da nismo ni deca ni budale, svakako se po tom pitanju možemo dogovoriti. Ovo je već isuviše dugo draženje nerava i potpuno je bespotrebno. Odgovorite mi iskreno. Da li biste da vas kresnem?

Ona je trenutak ćutala, zureći u njegov leni osmeh. Onda je polako počela:

-To uopšte nije pitanje…

-Bez prenemaganja, molim vas. Naprosto to recite. Ja vas zaista ne nameravam pustiti napolje dokle vas god ne poševim. Da li vi to želite?

-Ne vidim kakvu bi svrhu imao moj odgovor, ako ste vi već doneli odluku.

-Možda bih samo hteo da čujem kako to izgovarate.

-Ne mogu da verujem da vas bog još nije spržio gromom i pored tolike arogancije.

-Dođite ovamo, gospođice Petrović.

-Oh, nosite se!..

-Ne želim da ponavljam.

Ona ustade.

-Sjajno.

Bezobzirno i bez ikakvog stida, on odgurne nogom u stranu lomljivi stolić koji ih je razdvajao. Polako se odvojio od naslona sofe i nagnuo ka njoj. Glas mu je bio drugačiji, grub i opor, i od tog joj klecnuše kolena.

-Nameravam potrošiti svo vreme sveta na tucanje s vama, gospođice, ali ne sada.

Pograbio je za ruku i naterao da mu priđe korak bliže. Pre nego je ona uspela naći oslonac na nesigurnim nogama, već je počeo da je raskopčava. Ona zgroženo dahne:

-Ali šta ako Morag uđe?..

-Ona je anđeo. Nikad se ne budi noću.

-Neka ste sto puta prokleti, Anguse McIntoshe!

-Možete da kunete koliko god želite. Ali ja ću vam ga svejedno staviti.

-Oh, bože!..

Zanela se kad je nestrpljivo povukao nadole njene leviske, ostavivši je skoro nagu u sićušnim gaćicama.

-Bio sam u pravu. Devojka kao što ste vi, oblači ovakav veš čak i kad nema nikoga ko bi ga video.. Ali ja imam ogromno poštovanje spram vaše seksualnosti. To je zaista poslastica za oči.

Reči su mu bile opake, ali stvari su ga odavale: njegov dah, mračna boja njegovog glasa, hitrina njegovih pokreta… Vešto ju je povukao na sebe, ne trošeći vremena ni truda na finese i nežnosti, i njoj se soba zavrte oko glave a kad je ponovo progledala, sedela je na njemu kao u klinču i on je govorio iz najveće uopšte zamislive blizine:

-Ako ste ikad imali ma kakve nedoumice oko moje želje, miss Petrović, da vas odmah razuverim. Želim vas ovoliko.

Grubo ju je pribio uza sebe i ona se strese i izvi ramenima. Bio je golem i kao stena tvrd, i ona se gotovo uplaši od onoga šta će se desiti kad se najzad otkopča. Nije imala nikakve šanse kad mu se jednom našla u rukama. Njegova fizička premoć sad je od nje mogla učiniti šta mu god napamet palo. A, sasvim je jasno videla da je um Angusa McIntosha po tom pitanju krcat i raskošan. Retki su muškarci ovako spretno postupali sa ženama, i ona je shvatala njegove namere tek kad im je već nazirala kraj. Vrtoglavom ju je brzinom raskapčao i svlačio. Ostala je skoro do kože gola za nekoliko neuhvatljivih trenutaka, a on je sam još uvek bio potpuno obučen.

Dahnuo je promuklo:

-Koliko vi želite mene, miss?..

Uronio je dlanom među njena bedra i ona zadihano jekne. Bili su toliko blizu da su im se usta dodirivala. Od mirisa njegove kože mutilo joj se u glavi. Rekao je:

-Kako ste vrući i mokri… Oh, ovo će zaista biti bolje nego sam i mislio!

Ona je tiho jecala:

-Oh, prestanite, ne mogu to da podnesem!..

-Itekako da možete… Hajde, lepotice.. Da li ti se to dopada?

-Oh, da…

-Imaš kožu kao svilu… Savršene kosti… Tu apsolutno savršenu skrivenu dragocenost…

Zagnjurio je lice u njenu rasplelu kosu. Osetila je njegova usta na vratu, i njen je um mislio prsnuti od strahotne kombinacije koju je to činilo s njegovom rukom među njenim bedrima… Njeni su bokovi počeli plesati svoj nezaustavljivi kružni ples nad njegovim dlanom, i osećala je da će svaki čas početi da svršava tako da će to probiti zidove i plafon. Grozničavo ga je pograbila za opasač i čula je kako se smije lica uronjenog u njenu kosu:

-Svakako bih ti bio od veće pomoći, draga, kad bih češće nosio kilt, zar ne?

Ona nestrpljivo prasne:

-Čemu si Škot, dođavola?

-Na to ćemo odmah odgovoriti. Samo mi daj tren, lepotice.

Počeo je da se otkapča i pri tom joj se veselo nacerio. Ona je drhtala od nestrpljenja i želje. U ušima joj je bubnjalo, osećala je kako joj lice bridi od vruće krvi i imala je utisak da se sve oko nje okreće kao na poludeloj vrtešci. Temperatura u prostoriji skočila je sve do tavanice.

Žurno se namestila na njega dok se nije pravo ni skinuo. On vedro reče:

-Prava ste raskalašna kučka, zar ne, miss Petrović?..

-Nisam se popela na vas da bi mi laskali, gospodine McIntosh…

-Pošteno. Hajde da vam ga onda stavim, miss…

I onda je bio ceo u njoj, do grla.

Osetila je kako mu je celim telom prošao drhtaj, a kad je otvorila oči, gledao je u nju iz one ludačke blizine u kojoj se usta dotiču. Za jedan tren, oboje su stali, zadihani, i samo tako gledali jedno u drugo. Onda on reče:

-Neka sam proket… Ali ti si stvarno savršena…

Onda su im se usta po prvi put srela.

Pograbio je za glavu i ljubio svo vreme dok su se ševili, a bili su to mahniti, grubi, bolni poljupci i ona je vrlo brzo na jeziku osetila metalni ukus krvi; ali svoje ili njegove, nije znala, a još manje marila. Mislila je da svršava čitavu večnost, i to se nastavilo i kad je i on počeo. Pre nego se istočio u njoj, jedan je trenutak iskreno poverovala da će umreti potraje li to i sekund duže.

Sve je imalo granice, čak i najbolji seks u njenom životu.

1

Dom, 30

Bio je njen slobodan dan a Shannon je s decom otišla kod rođaka na kopno. Trebali su se tek sutra vratiti. Tatjana je ostala s Morag sve do večeri i obe su shvatile koliko ima sati tek kad je devojčica počela da zeva. Uplašeno je rekla:

-Oh, miss, ja moram smesta u krevet!.. Tata se mnogo ljuti kad dugo ostajem budna.

-Hajde da te stavim na spavanje. Ionako se još ne moram vraćati.

Morag zasvetleše oči.

-Kad bi me bar svako veče mogli stavljati na spavanje, miss!..

Tatjana oseti kako joj se ježe dlačice na rukama. Dok se Morag presvlačila, ona je nemirno hodala po sobi skupljajući igračke. Ceo je dan bila napeta i nigde se nije mogla skrasiti. U zraku je definitivno bilo čudnog naboja.

Kad je pročitala Morag bajku za spavanje, zastala je na hodniku i pokucala na vrata njenog oca. Nikad ga pre nije uznemiravala dok je radio. Ali on nijednom nije izašao iz sobe svo vreme otkad je došla, i osećala je da ne može naprosto otići, ne javivši se.

Otvorio je vrata i upitno je pogledao. Ona reče:

-Oprostite što vam smetam, gospodine McIntosh. Ali Morag je zaspala, a ja moram da idem.

On je nekoliko trenutaka zurio u nju. Onda bezizrazno reče:

-Koliko je sati?

-Već je pao mrak. Znam da je Morag trebala ranije na spavanje, ali…

-Ne mari. Uđite.

Ona usplahireno baci pogled ka stepenicama koje su vodile do prizemlja.

-Morala bih da idem, gospodine.

-Gluposti. McGonagallovi će živeti na istom mestu i kad se vratite.

Iz nekog uvrnutog razloga delovao je kao da mu na pamet ne pada da čuje bilo kakvo dodatno odbijanje. Ona poraženo uđe.

Zatvorio je vrata za njom.

-Pa, sedite negde.

Tatjana nesigurno zakorači ka sofi i foteljama u uglu pored prozora.

Nijdna prostorija u kući nije imala toliko od Angusa McIntosha koliko ova. Ona nikad pre nije ni privirila unutra. Morag joj je rekla da njen otac nikom ne dozvoljava da u tu sobu uđe, i da čak i ona mora paziti kad je dovoljno raspoložen da joj dopusti tu milost. Bila je prostrana i od poda do plafona u policama s knjigama. Niz za nizom knjiga išao joj je oko glave dok se osvrtala. Rekla je:

-Nikad nisam videla toliko knjiga na jednom mestu, osim u londonskim bibliotekama.

Glas joj je bio pun poštovanja. On se zavalio na sofi preko puta njene fotelje, nemarno podižući nogu na ivicu krhkog stola koji je delovao kao da bi ga i šolja s čajem mogla slomiti. Pomislila je kako Angus McIntosh još nikada od početka njihovog poznanstva nije uradio nešto toliko nalik potomku lordova, kao sad, podigavši nogu na taj stol. Bio je to preskup komad nameštaja, toliko star da je zapravo spadao u muzej. Svugde osim pod krovom plemića istoričari umetnosti bi ga od prašine brisali samo u belim rukavicama. Međutim, ovaj muškarac je imao celovitu, apsolutnu svest da je on lično plemenitiji od bilo kojeg i kakvog stola na svetu. Čak je i potplat njegove obuće činio čast jednom ovakvom primerku zbog kojeg bi kolekcionari ridali od zavisti.

On se udobno namestio na sofi, zabacivši ruke iza glave. Kad bi Angus McIntosh sedeo, činio je to poput razmažene divlje mačke odgojene u maharadžinoj palati. Ništa na svetu nije bilo slično Angusu McIntoshu koji prede, nemaran čak i kad uživa. Njegovi su preci umetnost užitka svakako doveli do vrhunca. Bili su razuzdani, plahi i nikad do kraja civilizovani Škoti, poput pripitomljene zveri koja začas može sevnuti kandžama dosadi li joj maženje; ali Tatjana pomisli kako neke stvari određuju svu aristokratiju na planeti.

Svi su oni znali uživati.

On leno reče:

-McIntoshi su se tek u zadnjih par stotina godina naučili pismenosti. Najveći broj mojih predaka bio je nepismen, i bestidno ponosan zbog toga.

Ona se nasmeši.

-Ne verujem da im je pisana reč ikada bila potrebna.

-Zaista ne. U ovim krajevima postoji uzrečica da je mač sve što jednom McIntoshu uopšte treba.

-Ah, ne znam šta bi vi s mačem danas.

-Mislite? Bez da se potrudim, sad bih vam mogao nabrojati bar deset poželjnih primera.

-Međutim, ipak ste se latili pera.

On se isceri.

-Otkad zapravo pišete, gospodine?

-Oh, ja sam vunderkind, zar niste znali? Bio sam čuven još pre nego sam postao blaziran spram slave. Ali vi biste rekli da nikad i nisam bio u sličnoj opasnosti.

-Zašto to mislite?

-Zato što je vaša teorija da se pripadnici plemenitih porodica već rađaju blazirani. Slava čuvenog pisca svakako je mizerna kad se uporedi s tako nečim.

-Ja nikad nisam rekla ništa slično.

-Ne, vi ste previše fini da tako nešto naglas kažete. Iako ste u mnogo čemu upravo nezamislivo drski, opet nikad ne dirate u stvari koje smatrate svetinjom. Osobina na kojoj vam je moj osetljivi, plahi ego McIntosha izuzetno zahvalan.

Ona prihvati rugajuću notu njegovog glasa.

-Rekli ste to kao da zahvaljujete na milosti.

-Milostiv je svako ko ne provocira jednog McIntosha.

-Mislite, spram sebe?

-Spram oboje, gospođice Petrović.

-Čini se da ste danas čudno raspoloženi, gospodine. Još nikad nisam čula da ste za pet minuta više puta izgovorili svoje prezime. Ali to je možda do tog teškog pritiska napolju.

-Ne znam za pritisak. Uvek sam razdražljiv kad pišem. Zato volim kad mi ne pobegnete kao što ste maločas pokušali. Prija mi brbljanje s vama, gospođice Petrović.

-Oh? Šta ste radili pre, dok niste mene poznavali?

-Zatvarao se danima ovde. Kao balavac sam puno pio. Onda je stigla Morag, pa sam odušak morao naći u istresanju na druge ljude.

-Drago mi je što čujem da sam od javne koristi.

-Nevolja će biti kad prestanete dolaziti.

Ona to oćuti. Odsutno je gledala u ogromni, verovatno poput nebeskog svoda težak radni stol preko puta krcat papirima. Monitor kompjutera bacao je treperavo svetlo po zidovima. Bilo je senovito i sumračno. Samo je jedna zidna lampa svetlela u udaljenom ćošku, a napolju se već spustio mrak. Njih su dvoje sedeli u tami. On reče:

-Ima već izvesno vreme kako sam iznašao da vi imate mnoge osobine idealnog partnera za mene, gospođice Petrović.

Njene oči hitro poleteše u njegovom pravcu.

-Kako to mislite, gospodine McIntosh?

-Zar je moguće da sam u svom zaključku usamljen?

-Uopšte ne razumem o čemu govorite.

-Ipak ćete me naterati da to kažem, zar ne?

Nije mu mogla dobro videti lice u senci, ali je svejedno osetila da se više ne zavitlava. Rekao je:

-Kao prvo i najvažnije, Morag je posve luda za vama. U početku sam mislio da će je fascinacija proći, ali ispostavilo se da ste vi zarazni što vas čovek više upoznaje. Najveći deo svih mladih dama koje sam uopšte sreo blešte punim sjajem samo tokom najranijeg poznanstva. Međutim, s vama je to obratno.

Ona muklo reče:

-Smem li pušiti ovde, gospodine McIntosh?

-Imate pepeljaru na stolu.

Gledao ju je dok je palila cigaretu rukama koje su podrhtavale. Bila je zahvalna što je mračno i što on, nadala se, ne može videti da se zapravo trese sva. Lice joj je gorelo, i počinjalo je da joj biva zlo. Nešto u njenoj glavi urlikalo je da će ubrzo čuti stvari od kojih će pasti na mestu mrtva.

A opet, nije mogla dočekati da ih čuje.

1

Dom, 29

Nije osetila kad joj je prišao. Sve što je odjednom znala, bilo je da joj je ukopao prste u potiljak i silovito je, ne mnogo nežno, okrenuo ka sebi. Zaronila je lice u njegove grudi, grčevito ga grabeći za odeću. Obema ju je rukama stezao uz sebe, tako da je jedva uspevala disati, ali nije marila: u celom svom životu nije se osetila zaštićenije i sigurnije. U rukama tog čoveka ništa nije pretilo. Bio je tako velik i snažan, poput moćnog paganskog boga koji pesnicom mrvi u prah čitava carstva, da je odjednom imala dojam kako je postala nedodirljiva, besmrtna. Iznenada je posve pouzdano znala da je zagrljaj Angusa McIntosha sigurna luka koju ceo svoj život traži.

To je trže iz opijenosti. Izvila se i pograbila ga za zapešća, sklanjajući mu ruke naniže i podižući glavu. Dahnula je:

-Oprostite, gospodine…

-Ne pričajte gluposti.

-Nikad mi se ništa slično nije desilo.

Pokušala se nasmešiti.

-Nikom ne pričam o tome, ne znam šta mi je bilo… Oh, bože, mogla bih u zemlju da propadnem.

-Rekao sam vam da ne pričate gluposti. Možda je na meni da se ispričavam. Da sam znao koliko je ta tema bolna, nikad vas ne bih silio da o njoj govorite.

-Vi to niste mogli znati. Uostalom, sve je to bilo davno. Gotovo sam već i zaboravila. Čovek ima sretnu sposobnost da zaboravlja ružne stvari.

Pokušala je da pohvata kosu koja se raspala kad ju je zgrabio.

-Stvar je u tome što već jako dugo vremena niko nije video tu tetovažu. Na ovom ostrvu vi ste prvi i jedini. A ja o njoj ne mislim nikad.

-Dozvolite, molim vas.

Uzeo je šnale iz njene ruke i počeo joj podizati kosu. Veselo je rekao:

-Čovek ovlada najneverovatnijim veštinama za muškarca kad ima ćerku.

Tatjana oseti strahopoštovanje za njegovo obzirno menjanje teme. Tiho je rekla:

-Vi ste zaista jedan od najboljih ljudi koje sam u životu srela, gospodine McIntosh.

U sebi je dodala: ne jedan od.

On je obesno povuče za pramen kose.

-Imam vrlo jednostavno pravilo za postupanje s ljudima, gospođice Petrović. Uvek im dajem samo onoliko koliko mi pruže.

Ona je bila vrlo slaba od njegovih prstiju u svojoj kosi. Pomalo joj se od tog ježila koža na hrbatu. Prepoznala je kompliment u njegovim rečima, ali nije bila dovoljno pribrana da mu bilo kako odgovori. Međutim, on nastavi:

-Vi sigurno nemate pojma kakvu ste stvar učinili kad ste onaj dan doveli Morag kući. Čekao sam važan poziv iz Londona i nisam mogao da odem po nju u školu. Mrzim kad se tako nešto dogodi, jer ne dozvoljavam da Morag ide sama iz grada sve do ove pustoši, ali čovek ne može baš sve držati pod kontrolom. Razlog što sam vam upriličio onakav doček leži u tome što sam već bio besan zbog tog poziva, a onda sam još video nju uplakanu. Međutim, čim sam se ohladio, ta je stvar legla na mesto. Niko na ovom ostrvu ne bi odveo Morag kući, gospođice Petrović. Ne bi im palo na um da to urade. Ali iako sam siguran da ste vi već jako dobro znali kakvu reputaciju uživam, svejedno ste to učinili.

Ona tiho progovori:

-Naravno da jesam. Rekla sam vam da bih to napravila i da sam znala da ste još deset puta gori.

On se nasmije.

-Tačno. I ta blesava haljina za predstavu… Usudili ste se da je napravite posle onakvog mog dočeka.

-Morag je tako želela haljinu. Nisam je mogla gledati kako nešto tako jako želi.

Dodala je, pomirljivo:

-I nisam uopšte marila za vas.

-Zaista niste.

Nagnuo se nad njeno rame.

-Gospođice Petrović, već ste mi jednom natrljali nos kad sam se drznuo insinuirati da vas motivišu neki prljavi ženski planovi. Ali rizikovaću da mi bacite tu šolju u glavu. Kad bi McGonagallovi sutra odlučili da je Rory prestar za dadilju, ja bih voleo da dođete pod ovaj krov.

Njoj je lice gorelo.

-To je izuzetno ljubazno od vas, gospodine McIntosh.

-Oh, znam da jeste. Posle Morag, moja mi je privatnost najvažnija na svetu. Ali vi imate redak dar da boravite na istom mestu s čovekom i da ga ostavljate na miru.

Odmakao se od nje.

-Šta kažete? Da ste riđokosi, bili bi prava gorštakinja.

-Sačuvaj bože. Još ni sa sobom ovakvom nisam načisto.

Nasmijao se. Ali, kad je pošao da uzme šolju, ona se pomalo nelagodno i uznemireno uhvatila dlanom mesta na vratu gde ju je do maločas doticao.

1

Dom, 28

Morag i Rory su otrčali na sprat da igraju igricu. Uskoro su mogli čuti Roryjevo oduševljeno brbljanje. Angus reče:

-Zgodan mali vrag. Liči na oca kad je bio njegovih godina.

-Oh, ali uopšte nije na oca.

-Shannon McGonagall je uvek bila divlja. Sećam se da se tukla s dečacima, i često im razbijala noseve.

-I danas je opaka. Izgleda kao da će se slomiti, ali to je puka obmana. Rory se samo nje na svetu plaši.

-Vidim da vi nemate neku naročitu muku da ga obuzdate.

-Da, ali ja koristim smicalice.

On se nasmije.

-Snaga iza prestola?

-Čak su i mali muškarci muškarci, gospodine McIntosh.

-Nemojte se mučiti. Dozvolite meni.

Prišao joj je dok se propinjala na prste da dohvati kutiju s kafom s police. Nasmijala se.

-Čini mi se da je ta kutija stajala niže. Da li ste je s naročitim razlogom podigli tako visoko, kao taktičan način da mi kažete da je prestanem kuvati?

-Nikako. Preferiram jasne i glasne zabrane, gospođice Petrović. Ne bi se baš reklo da sam suptilan…

Naglo je ućutao.

Odjednom je osetila njegovu ruku na sebi. Pre nego joj se dotakao gole kože vrata, znala je o čemu se radi.

Rekao je:

-Šta je to?

Tatjana nelagodno reče:

-Oh, samo glupa tetovaža.

Izvila je ramenima, pokušavajući se odmaći od njegove ruke. Međutim, činilo se da on to uopšte ne primećuje, ili možda ne mari. Bez ikakvog ustručavanja, dohvatio se izreza njenog džempera i povukao ga naniže.

-Nisam imao pojma da ste tetovirani.

-Nisam mislila da ćete ikad doći u situaciju da vidite. Ovo nije klima za egzibicioniste.

-Možda vam nikad nisam stao dovoljno blizu.

-Da li biste me pustili, gospodine McIntosh?

On oklevajući smače ruku s nje, i Tatjana hitro vrati izraz na mesto. Zažarena i postiđena, nije se usuđivala okrenuti ka njemu, već je nastavila ćutke spremati kafu. Čula je kako govori:

-Ne dozvoljavam da me ostavite bez odgovora. Šta vam je to?

-Oh, to je nacionalni simbol moje zemlje. Vrlo je star. Nalazio se na zastavi naše prve kraljevske kuće, ali ima istoričara koji tvrde da je mnogo drevniji od toga. Orao s dve glave, po njima, jeste paganski simbol iz slovenske mitologije. Bio je vesnik bogova. Slovenski Hermes. To nije opšteprihvaćena teorija, mada postoje zapisi opstali u Rusiji i Ukrajini…

Ućutala je.

-Nikad nisam video nešto tako lepo. Mora da ste prošli kroz pakao dok su vam ga radili.

-Nije baš bilo prijatno. To je velika slika, ceo je proces trajao par meseci.

-Nikakvo čudo. Iz kojeg ste razloga vi istetovirali tako nešto?

Ona pogne glavu.

-Imala sam šesnaest godina…

-Šesnaest godina? Svaka čast, gospođice Petrović. Sa šesnaest godina, ja bih ubio svakog ko bi mi se približio s iglom. Napravljeni ste od jače građe nego što izgledate.

-Nisam. Inače mi nikada ne bi pala na pamet takva jedna glupost.

Odsutno je zurila u vodu koja se zagrijavala na plameniku.

-Bio je rat, i cela je zemlja goreala od nacionalne euforije. Moje je društvo odlučilo da se tetovira. Bili smo balavci i budale. Svi smo uradili orla na istom mestu, u sastavu lopatica. Jednog od mojih prijatelja je kasnije uhvatila protivnička strana. Ne biste želeli da znate šta su mu uradili zbog te kretenske tetovaže. Stotinu puta sam se pokajala jer je imam, ali to je jedino što mogu. I u grob ću otići s njom.

Onda je oporo dodala:

-Obeležena pred bogovima. Pravo mi budi.

-Ne vidim razloga da to tako tragično primate.

-Mislite?

-Imali ste samo šesnaest godina, gospođice. Adolescenti su budale. To potpada pod odrastanje.

-Znam. Mislim da sam naprasno odrasla kad mi je rodni grad pred očima goreo. Jednom sam se zasvagda izlečila od rata.

Ljutito je lupila kašičicom po šolji.

-Niko od nas nije imao pojma šta je rat. Imali smo lude ideje o belim konjima i sjajnim oklopima. Vizije pobedonosnih vitezova kako galopiraju pod slavolucima u veličanstvenom zalasku sunca. Svaki je dripac bio Aragorn, i svaga guska Jovajna. Sanjali smo da marširamo u rat protiv Oka Sauronovog. Ali, onda smo se probudili, i videli da smo stigli. A to je mnogo više nalikovalo onim delovima Gospodara prstenova koje smo radije zaobilazili.

Sad je zurila u šolje s kafom, ne videvši ih.

-Rat je užas, gospodine McIntosh. Rat su spaljeni gradovi i poklana deca. Žene raskidanih utroba od silovanja. Leševi bez glava i glave bez tela pored puta. I jedan od tvojih školskih drugova koji te ucenjuje seksom da bi tebe i tvoje roditelje izveo iz plamtećeg grada. Bili smo dobri. Pokrivao me je u školi kad sam markirala s časova. Izlazili smo zajedno, pili i zezali se. Nameštala sam mu svoje drugarice. I onda dođe u taj podrum, bahati Hrvat, u onaj smrad i užas dvadesetoro ljudi na prostoru manjem od vašeg predsoblja, i traži da te kresne ako želiš spasti sebe i svoje roditelje iz pakla. Kaže: usluga za uslugu, Tanja. Šta kažeš da počnemo pušenjem? Imao je plave oči. Smijao mi se u lice.

Zaronila je lice u dlanove i počela da plače.

1

Dom, 27

Hrabro je nastavila:

-Ovde se veruje da vi odgajate Morag da izraste u arogantno kopile kakvo ste i sami.

On hladno reče:

-Ne postoji način na koji bih ja mogao odgajati Morag a da oni pomisle drugačije.

-Vidim da ste sasvim sigurni u to.

-Svakako da jesam.

-Da li ste pitali Morag je li i ona?

On je pogleda tako da se ona sad potpuno zbuni i postide.

Odjednom joj se učinilo da je zadnjih meseci iz nedokučivih, i, svakako, idiotskih i neosnovanih razloga posve smetnula s uma da je taj čovek ohol i arogantan. Kao da joj je neki veo spao s očiju, i iznenada je ponovo videla Angusa McIntosha onakvog kakav je, u stvari, i bio: izuzetno uobražen, neprijatan i bahat škotski plemić.

Otpljunuo je:

-Kog vraga vi o tome znate?

Ona ništa ne reče.

-Juče ste došli u ovu zemlju. Nemate ni najdalju predstavu o tome kakvi su ovde ljudi. Deli nas milion stvari: istorija, geografski položaj, mentalitet, rasa. I usuđujete se da preda mnom pametujete! Šta bi rekli da sam ja došao u vašu domovinu i počeo vam držati budalaste pridike o ratu? Oterali bi me do sto đavola, i svakako s pravom!..

-U redu. Onda oterajte i vi mene. Ponovo.

-Gospođice Petrović, nek mi je dragi bog na pomoći, ali ja zaista cenim vašu pamet i društvo. Izuzetno ste mi prijatni. Ali razlog iz kojeg sam vam pristupio nakon one drskosti s haljinom za školsku predstavu, niukoliko nije taj što sam, možda, uvideo da grešim. Ako ste zadnjih meseci živeli u ubeđenju kako ste me prosvetlili, onda vam sa žaljenjem moram reći da živite u zabludi. Naš je odnos utemeljen na Moraginoj naklonosti. Poslednji put: moja je ćerka htela da se zbliži s vama, ne ja.

Ona reče, stisnuta grla:

-Nikada mi nije palo na um da vas na bilo šta navodim. Niti sam, ikada, verovala da je tako nešto moguće. Situacija s nama dvoma vrlo je prosta: vi imate svoje mišljenje, ja svoje. Naravno da nikad nisam ni pomislila da sam u stanju da vas promenim. Ali dopustite da i dalje smatram kako bi to trebali.

-Možete da smatrate šta god hoćete, dokle god to zadržavate za sebe, gospođice Petrović.

-Svakako. Molim vas da mi oprostite.

Onda su neko vreme oboje ćutali. Rory i Morag dotrčaše do njih. Rory je vikao:

-Oh, Tanja, da li znaš da Morag ima novog Harryja Pottera na kompjuteru? Odvedi me da vidim, molim te, molim te!..

-Nikako, Rory. Moramo da se vratimo.

-Zašto? Tek smo došli!

Morag ljupko reče:

-Ali ako vas ja zamolim, gospođice?

Rory se zablene u nju.

-Ne zovi je gospođica. Samo matori ljudi jedni druge zovu tako, a Tanja je naša.

Ona reče kroz smeh:

-Hvala ti, dragi. Sad moramo da idemo.

Angus progovori:

-Ali ovaj je Harry Potter bolji od svih ostalih, zar ne, Morag?

Videla je kako je Rory obesio vilicu. Ljutito je pogledala Angusa, koji je nanovo izveo neku akrobaciju i još jednom zbacio onaj oholi gard. Činilo se da više nije gnevan. Rekao je:

-Ma koliko vas Rory voleo, gospođice Petrović, ne verujem da ste dorasli jednom Harryju Potteru.

Rory zacvili. Morag je s nadom gledala u nju.

-Oh, u redu. Ali samo sat  vremena, i da si bio dobar kao nikad, Rory McGonagall.

-Hoću, Tanja!..

Odjurili su. Ona reče:

-Ovo je bilo lepo od vas, gospodine McIntosh.

-Niste me pogledali kao da sam vas ičim obradovao.

-Mislila sam lepo zbog Morag. Na čemu vam hvala.

-Nemojte da crvenim. S mojom kosom, to nije baš ugodan prizor.

Ona se nasmeši.

1

Dom, 26

Proleće je stidljivo provirilo između oblaka severne zime. Roryja, koji je obožavao da luta naokolo, Tatjana je nanovo povela u svoje šetnje. Prvi put kad im se dogodilo da sretnu Angusa i Morag McIntosh, Rory je tvrdoglavo i nabusito ostao stajati po strani svo vreme dok je ona s njima pričala, i posle se još danima durio. Rekla mu je.

-Baš me briga što nećeš da se igraš s Morag McIntosh. Ona je jako draga, i to je svakako tvoj propust.

Ali dečak je bio ljubomoran i još uvek je vario činjenicu da ona svoje slobodno vreme provodi s Morag, umesto, kao do tada, s njim. Međutim, nakon što su dvočlanu porodicu McIntosh još par puta sreli u šetnji, Rory je olabavio gard. On nije mogao podneti da bude van događaja. Dok su Tatjana i Morag skupljale siromašno ostrvsko cveće da naprave venčić, prišunjao im se i neko vreme ćutke prisluškivao njihov razgovor. Onda je čučnuo i bez reči im se pridružio. Tatjana se napravila nevešta, ali je u sebi likovala. Pre par meseci, Rory nije hteo ni da pogleda u Morag. Spretno ih je navela na razgovor. Morag je spočetka bila ćutljiva, i puno je više posmatrala Roryja nego što je govorila, a kako se on ubrzo raspojasao od tolike pažnje; gledala ga je poluotvorenih usta, kao da je prvi dečak kojeg je ikad u životu srela. Nije moglo biti ponašanja koje bi Rory McGonagall smatrao prihvatljivijim. Svako ko je gledao u njega s toliko pažnje i divljenja, zasluživao je srdačnost.

Morag je umela da sluša, a Rory je uvek imao šta da kaže.

Posmatrajući ih zajedno, Tatjana je rekla Angusu McIntoshu:

-Osećam da je ovo početak prijateljstva. Rory je obično blagonaklon prema svakom ko mu odaje priznanje.

On se nasmešio.

-Tipično muško ponašanje, zar ne, gospođice?

-Ah, muškarci su mahom velika deca, gospodine McIntosh.

-A vi ste pametna mlada dama. Svakako ste sa svrhom rekli da se divite mojim knjigama još tokom prve posete.

Ona se nasmije.

-Zar je moguće da tako nešto prolazi kod vas?

Slegnuo je ramenima.

-Svi su ljudi smrtni, gospođice Petrović.

Ona se, nasmešena, opet zagleda u Morag i Roryja. Iznenada joj je nešto palo na um, pa je oprezno izgovorila:

-Jednom davno ste mi rekli da se Morag ne igra s ovdašnjom decom. Nadam se da ne smatrate drskošću to što sam je upoznala s Roryjem.

Dobacila mu je kosi pogled. On reče:

-Mi smo prišli vama.

-Jeste, ali…

-Zar me još uvek tako slabo poznajete? Da sam vaše društvo smatrao nepoželjnim, svakako bih vas zaobišao.

Ona to oćuti. On nije gledao u nju.

-Morag se zaista ne igra s ovdašnjom decom. Ali to je do ovdašnje dece, ne do nje.

-Želite reći da deca neće da se igraju s njom?

-Trebalo vam je nekoliko nedelja susretanja po divljini da bi se Rory McGonagall otkravio. Šta vi mislite?

-Morag je lepa, pametna i ima bogatog oca, gospodine McIntosh. Deca se na tako nešto lepe kao pčele na med.

-Ne na ovom ostrvu.

Konačno je svrnuo pogled naniže na nju.

-Ona je McIntosh. Ovde postoji jasna kastinska granica između McIntosha i svih ostalih.

Tatjana u neverici odmahne glavom.

-Ali to je vreme davno prošlo!..

-Ne toliko davno koliko mislite. McIntoshi nisu prekonoć izgubili sve što su imali. Ovo je ostrvo ostalo u posedu moje porodice dugo nakon što je sve ostalo propalo. Bio sam već skoro punoletan kad ga je deda prodao državi.

Ona tiho reče:

-Oh! Nisam to znala…

-Ovde su se samo vršnjaci Roryja McGonagalla rodili i rasli lišeni svesti da sve što imaju pripada, u stvari, McIntoshima.

Udelio joj je povlasticu svog osmeha.

-A njima su, svakako, pričali.

Ona oprezno reče:

-Međutim, ja nisam stekla utisak da se ljudi drže podalje od vas.

-Već ja od njih?

-Na neki način.

On veselo reče:

-Slobodno recite šta mislite, gospođice.

-U redu. Koliko ja o tome znam, vas smatraju uvrnutim čudakom koji se otresa na ljude i rasteruje ih od sebe. Rekli su mi da ste bahati i bezobrazni.

-Često.

-To nije način da se ljudi pridobiju, morate priznati.

-Oboje smo u pravu, miss. Način na koji se stvari na ovom ostrvu odvijaju, vrlo je sličan začaranom krugu. Ja gledam svoja posla, oni svoja. Nijedno dete neće prići Morag u školi, ali ni Morag ne učestvuje u školskim predstavama niti odlazi na dečije rođendane. Mene ljudi oslovljavaju tek kad im se javim prvi, ali priznajem da mi često nije do toga. Svako snosi svoj deo odgovornosti.

-I nikom ne pada na um da učini prvi korak.

On podiže obrve.

-Bog s vama, gospođice. Želite li da mi napunite kuću gomilom ribara i njihove raspuštene dečurlije?

Ona hladno reče:

-Neobična izjava od čoveka koji mi je pokušao prodati svoja komunistička uverenja. Da li svi ljudi još uvek krvare crveno kad ih posečete, gospodine McIntosh?

On se veselo smijao.

-Ali to nema nikakve veze s onim što bi vi, takav mali snob, nazvali “mojim plemenitim pedigreom”.

-Nego s čim?

-S mojom neosetljivošću spram ljudskog roda u celini, zapravo. Rasterujem od sebe ljude zato što me gnjave, ne zato što se plašim da ne uprljam rukavice.

-Zar je moguće da vas baš svi gnjave?

On je pogleda odgore sa svoje olimpske visine.

-Vi me ne gnjavite, naprimer.

Ona malo pocrveni. On nastavi:

-Ali vi ste retka biljka. Zlo i naopako da vas je više takvih. Morao bih iz temelja menjati svoje stavove o ljudima i društvu. Međutim, slutim da ću ostati pošteđen takve sramote.

-Sve je to lepo i krasno. Ali šta je s Morag?

-S Morag, gospođice?

Način na koji je ponovio njene reči, učini da shvati da je otišla predaleko.

1

Dom, 25

Ostavila je Morag pred tv-om i otišla da skuva kafu. Angus McInstosh nije pravio pitanje oko njenog preturanja po kuhinji. Ponekad je s Morag pravila palačinke, i dešavalo se da skuva čaj i onda mu ga pošalje po devojčici u radnu sobu. Upravo je sipala kafu, kad začu njegove korake.

-Jednom ćete u džepu prokrijumčariti šolju za tu vašu kafu iz kuhinje McGonagallovih, tako da vidim kako to u stvari izgleda.

-Vi ste blagoslovljeni neznanjem, pa vam je svejedno.

-Ali nije vama.

-U moru svega na šta sam se morala privići u Engleskoj, ovo je upravo mizerno.

Seli su za sto. Ona je gledala kroz malo četvrtasto okno s kovanom rešetkom. Odatle je videla komad opalnosivog zimskog neba i vrh litice u daljini. On je sedeo onako kako je već naučila da ima naviku: nemarno zavaljen i s rukom prebačenom preko naslona stolice. Imao je tako duge noge da je osećala kako se ispod stola dotiče njene.

Najzad je progovorio.

-Ne znam nikog ko je u stanju da ćuti kao vi, miss Petrović. Ne sećam se da ste ikada progovorili sa mnom ako to nisam bio ja koji je započeo razgovor.

-Ne želim da vam dosađujem.

-Besmislica. Čini se da vam je razgovor potreban.

Ona oporo reče:

-Možda. Ali šta to ima s vama?

Slegnuo je ramenima.

-Kako god hoćete.

Tatjana se opet zagleda kroz prozor. Ali, njegove su reči bile na mestu. Zaista joj je trebao neko da mu ispriča kako se oseća. Obično je imala Shannon za te stvari, međutim nije nalazila za shodno da priča Shannon o Seanu McNeilu. One su već desetinu puta pretresle Seana McNeila, i nisu našle naročito pametnog rešenja.

Rekla je:

-Ako baš želite znati, imam problem s muškarcima u svom životu, gospodine McIntosh.

On leno reče:

-Problem s muškarcima, miss Petrović?

-Da. Nije me briga kako će zvučati, obzirom da je tačno. Ne mogu ni da se setim svih muškaraca koji su na mene nasrtali u životu.

-Šta vam znači to, nasrtali?

-Šta znači vama?

-Pretpostavljam da mislite na situacije kad su vas momci sačekivali po mračnim prolazima?

Ona to oćuti.

-Imam jednu teoriju koja nije baš omiljena u današnje vreme. Uvek sam smatrao da bi se devojke trebale čuvati da idu mračnim prolazima same.

-Oh, gluposti. Definitivno nekad moram proći sama mračnim parkovima i ulicama. Mislite li da sam u Englesku došla s telesnom stražom?

-To je samo moje mišljenje.

-Tipična muška priča o provociranju silovanja!

-Tipično žensko opravdanje za nedostatak pameti.

Ona ga oštro pogleda. On reče:

-Rekli ste mi da imate tradicionalne poglede na muškarce i žene, gospođice. Ne razumem kako je to nespojivo sa svešću da su žene fizički inferiornije, a muškarci s erekcijom labilni i često neotesani.

-To je tačno. Ali šta je onda rešenje? Da obučemo žene u čadore?

-Muslimani imaju radikalan pristup, i omašuju temu. Nikad nisam mislio da bi sve žene trebale da nose čadore. Međutim, nekima ni čador ne bi pomogao.

-Šta hoćete da kažete?

-Da je većina žena sasvim bezbedna, ma šta ženski pokret o toj temi govorio. Zapravo su jako retke one pripadnice vašeg pola koje navode muškarce da se ponašaju kao skotovi.

Nasmešio se.

-Hoćete li da budem sasvim iskren?

-Molim vas.

-Jedini razlog što u našem društvu anoreksične manekenke postavljaju estetske norme, jeste taj što su modni kreatori homoseksualci. Ali prosečan muškarac, kakvih nas je još uvek najveći broj na planeti, ima u svoj hromozomski niz utisnut impuls da žena vredna pažnje ima struk i bokove kao naprimer vi, miss. Verujem da kad se popnete na prste da dohvatite piće iza šanka, kompletan muški sastav puba neko vreme ne sme da ustaje sa stolice. Neki dan kad sam vam pustio kosu, umalo se meni digao. A ja sam davno imao petnaest godina, i mnogo je prošlo otkako više ne tucam karlicom, već glavom. Šta ste kog đavola očekivali od Seana McNeila?

Tatjana je već izvesno vreme crvenela zbog njegovih reči, ali sad je momentalno zaboravila svoj stid. Ruka s cigaretom pade joj na stol kad je dahnula:

-Sean McNeil? Kako vi znate za Seana McNeila?

-Opet mi postavljate to smešno pitanje na ostrvu sa šačicom ljudi. Čuo sam za Seana McNeila i rusvaj koji je Hamish McGonagall napravio u podrumu puba. Šta ste vi mislili, zaboga?

Iscerio se.

-Nadam se da ga je dobro isprašio. Hamish McGonagall je miran čovek, ali ume biti gadan kad se razbesni.

-Zaista. Sean McNeil ima zabranu dolaska u pub.

-Da se ja pitam, bila bi doživotna. Ali zbog toga što je balavi dripac koji ima navadu da se opije i porazbija pola inventara, a ne zbog vas, miss.

Ona se namrgodi.

-Ja nisam tražila od Hamisha…

-Znam da niste. Ali kakvog je on izbora uopšte imao? Dokle se god vi vrtite po pubu, jedino je rešenje da se budalama poput Seana McNeila zabrani ulaz.

-Ja se ne vrtim po pubu. Kad smo se tek vratili, Shannon me je zamolila da je ponekad odmenim. McGonagallovi su sjajni ljudi. Nikad im ne bih odbila pomoć.

-Nema potrebe da se ljutite.

-Onda me prestanite prozivati. Pričate kao da namerno provociram Seana McNeila!

-Oh, ne namerno.

-Šta bih, onda, po vašem mišljenu, trebala?

-Obzirom da se ne možete svesno nagrditi, jer ipak ste žensko, zar ne? Moj bi vam savet bio sledeći: što pre se udajte, gospođice Petrović.

Ona trepne.

-Da se… Šta?

-Udate, miss. Jedini način na koji se napadni mužjaci uspešno drže na odstojanju, jeste taj da se obezbedite sopstvenim čovekom. Onda više nikada nećete morati da prolazite sami mračnim parkovima, i vaš problem s muškarcima, kako ste ga nazvali, će biti rešen.

-Udaja?..

-Je li to isuviše radikalan pristup temi? Imate li šta protiv braka?

-Ne, naravno da…

-Pa onda?

-Niste mi od naročite pomoći, gospodine McIntosh. Vaš je savet da se udam. Mogu li izaći na ulicu i zaustaviti nekog s molbom da me oženi?

-Ja uopšte ne sumnjam da vi znate mnogo efikasnije načine, miss.

Ona razdraženo odmače stolicu i ustade.

-Vama je lako da se sprdate. Ali meni je zaista problem što živim u tuđoj zemlji, sama.

-Zar me niste slušali?

-To mi ništa ne pomaže sada. Mislila sam, ako odem iz Londona, onda…

Okrenula mu je leđa. Posle nekoliko trenutaka, začu kako njegova stolica škripi i kako joj prilazi. Ona tiho reče:

-Ovo je provincija. Tu ljudi žive i razmišljaju nevinije nego u velikim gradovima. Nije pošteno da mi se takve stvari događaju i ovde. Zato sam mislila da će biti ok doći. Ali čak i ovde ima budala koje ne razumeju: ne.

-Svugde ih ima. Nemojte da mislite loše o ovom ostrvu zato što su vaša sopstvena očekivanja ispala nerealna i idealistička. Sean McNeil je nužno zlo svakog grada na svetu. Gde god da odete, naći ćete jednog.

Ona pogne glavu.

1

Dom, 24

-Neobično ste odsutni danas, gospođice Petrović.

Ona i Morag su raširile lutke i parčiće tkanine po podu sobe i predano krojile haljine za Barbiku i Skiper. Ogromna Barbi kuća stajala je u ćošku, i u njoj je uredna Morag razvrstala nameštaj. Upravo je otkrila da joj nedostaje oprema za izlet, pa je otrčala u prizemlje ne bi li je našla. Tatjana vikne za njom:

-Pronađi mi crvenog konca, dušo!..

-Da, miss!

Na hodniku se zaletela u oca koji je upravo izlazio iz svoje radne sobe. Tatjana ju je čula kako viče:

-Pravimo crvenu venčanicu za Barbiku!

Veselo je otutnjala dalje. Stepenice škripnuše, i onda je Angus ušao unutra i, klimnuvši joj u znak pozdrava, bez reči, zavalio se u veliku naslonjaču u uglu sobe.

Izgledao je umoran, kao da je probdeo noć. Morag joj je rekla da ceo dan nije izašao iz sobe. Zaista se činio mrgodan i razdražen, baš kako je njegova ćerka tvrdila da bude kad piše. Tatjana je tiho sedela, pognute glave, šijući. Čula je kako joj govori:

-Crvena venčanica?..

Ona se nasmeši.

-Mi smo avangardna porodica, gospodine McIntosh.

On je opet neko vreme ćutao. Onda je leno izgovorio onu primedbu o njenoj utučenosti.

Tatjana se još više smrači. Nije znala iz kog je razloga tu glupost sa Seanom McNeilom tako teško podnela. Nije joj bilo prvi put da se nađe u sličnoj situaciji, a neke su bile i gore. Međutim, po prvi je put osetila da joj je zaista zlo od muškaraca, izbeglištva, toga što je jebeno sama…

Njegove reči dotakoše neki živac u njoj. Odjednom je prasnula, preglasno i neučtivo, i svakako iznenađujući i samu sebe:

-Zlo mi je od svega. Tako sam prokleto umorna.

Ruke su joj se tresle pa je konac pukao i morala ga je nanovo uvlačiti u iglu. On je ćutao posmatrajući je. Ona nastavi:

-Ponekad mislim da ste vi potpuno u pravu, gospodine. Jednog ću se dana i ja zatvoriti u visoku kulu bez prozora i vrata. I sagradiću opkope pune duboke tamne vode svud naokolo. I u vodu ću staviti zmaja.

On mirno reče:

-Dok dođete do mladenkinog miraza, imaćemo ceo srednjevekovni zamak s kompletnom pratećom opremom. Prosto čujem očeve McIntosh kako duvaju u rogove i zveckaju oružjem. Čini se da moja kuća ima loš uticaj na vas, miss.

Ona mu se malo nasmeši.

-Nisam znao da je taj posao oko Barbikinog venčanja toliko težak.

-Ah, ne. Kad sam neraspoložena, moram nečim da uposlim ruke. Barbika će dobiti garderobu za svih pedeset godina braka s Kenom.

-Pedeset godina? To se zove biti optimista u današnje vreme.

-Zvučite kao da mislite: naivan. Ali ja pričam o bajci, ne stvarnom životu.

-Zar verujete u bajke, miss Petrović?

-Verujem da je Gospodar prstenova istinit. Možda se ne bih trebala toliko čuditi glupostima koje mi se neprestano dešavaju.

On ustade.

-Moragina omiljena emisija počinje za petnaest minuta. Ako poželite popiti onu vašu tursku kafu, potražite me dole. Obzirom da smo danas oboje besni kao psi pakla, verovatno ćemo biti dobro društvo.

Ona se smešila.

-Verovatno.

On klimne glavom, i izađe.

0

Dom, 23

Ponovila je:

-Trebaš nešto, Sean McNeil?

Stajali su sami u sumračnom podrumu ispod puba. Odgore se čula galama i smeh. Stepenište za Seanovim leđima vodilo je pravo gore iza šanka, i bilo je dovoljno da vikne i da je Hamish čuje. Međutim, obzirom da je Sean došao dole, činilo se da Hamish nije na svom obrednom mestu iza bara. Postojale su samo dve posvećene osobe kojima je Hamish dozvoljavao da silaze u podrum, njegova žena i Tatjana, a da je ikad uhvatio Seana McNeila da pokušava išta slično, verovatno bi mu na licu mesta otkinuo glavu.

Odjednom je počela osećati zebnju. Sean je bio velik i snažan, a podrum mali. Pub na kraju stepeništa odjednom je izgledao miljama udaljen. Ona je mogla parirati Seanu McNeilu u pubu, s gomilom ljudi oko sebe, i ako se ticalo reči. Ali ovde gde su bili sasvim sami i gde bi se fizička nadmoć eventualno mogla pokazati presudna, nije mu bila dorasla. Nije joj izgledao pijan, međutim, lokalni su muškarci mahom mogli puno popiti i svejedno izgledati trezni. Sean McNeil je bio lud kad je pijan, Hamish joj je to neprestano govorio.

Ona veselo reče:

-Nisi morao silaziti ovamo da bi dobio piće. Zar Hamish nije gore?

-Otišao je na telefon.

-Oh? Onda moram da požurim.

Osećala ja hitnju da ovo izvede veoma, veoma pametno. Na stotine je stvari morala obratiti pažnju, da bude ljubazna ali ne previše, kako ne bi pomislio da ga ohrabruje, i da ne pokaže strah ali da u isto vreme ne bude ni bezobrazna – nije ga smela ni izazivati. Imala je iskustva s opasnim momcima kakav je Sean McNeil bio. S njima se moralo postupati u rukavicama.

Svom se snagom trudeći da ne pokazuje strah, jer je znala da ljudi mogu nanjušiti strah a neotesani klipani imaju radar za njega; ona reče:

-Hoćeš li se pomeriti,  molim te?

Međutim, on se i dalje ljuljao pred njom ukopavši prste u dovratak.

-Ti nikad nećeš da ostaneš nasamo sa mnom. Gotovo bih rekao da me izbegavaš.

Cerio se. Tatjana pomisli kako mu za takvu opservaciju nije trebalo naročite pameti. Zaista je većinu vremena izbegavala Seana McNeila. Znao je biti duhovit, i svakako nije bio glupav, i ponekad se zabavljala pričajući s njim. Međutim, nikad nije dozvolila da to ode dalje od neobaveznog poznanstva.

Rekla je:

-Oh? Ali ja sam zaposlena devojka, Seane. Nemam vremena za druženje.

-Ma nemoj? Uvek nađeš vremena za druženje s Angusom McIntoshem.

Tatjana pobesni, ali se svejedno nasmešila kad je rekla:

-Ali to je nešto drugo.

-Po čemu? Po tome što je on McIntosh?

-Ne. Zato što ima ćerku.

-Oh, da. Ti zapravo posećuješ Morag McIntosh, ne njenog oca.

-Upravo tako.

-Koliko me blesavim smatraš?

U njoj su se gnev i strah besomučno mlatili međusobno. Rekla je, hladnije nego što je želela:

-Uopšte te ne smatram blesavim. Ti si samo momak koji je previše popio. Inače me ne bi držao ovde dok mi Hamish odbija sekunde od plate. Daj se više pomeri.

Ponekad je uspevalo obraćati se tonom koji je stekla baveći se neposlušnom decom. Muškarci su u velikom broju slučajeva bili nezreli. On zaista pusti dovratak i zakorači, ali ka njoj.

-Ne brine me puno plata koju dobijaš od Hamisha McGonagalla. On svakako zna koliko mu vrediš.

Tatjana razrogači oči i na čas posve zaboravi situaciju u kojoj se našla.

-Šta ti to znači?

On se i dalje veselo cerio.

-Shannon McGonagall nema puno pameti, zar ne? Da sam ja na njenom mestu, ne bih te puštao ni blizu svom mužu.

-Ali ti nisi na njenom mestu. I pričaš gluposti!

-Je li tako? Zar hoćeš da kažeš da živiš pod krovom Hamisha McGonagalla, i da je njemu svejedno? Nema muškarca kojem bi tako nešto bilo svejedno.

Ponovo je zakoračio ka njoj, i ona se mahinalno izmače. Odjednom mu cerenje spade s lica. Sad je izgledao mračan i opasan.

-Da si pod mojim krovom, ja ne bih silazio s tebe.

-Seane, prestani.

-Sad kad si već razvila biznis, u čemu je problem? Spretna devojka kao što si ti, svakako će pronaći vremena za trećeg muškarca u svom rasporedu. Možda bih se isplatio više od Hamisha i Čuvenog Pisca McIntosha, šta misliš?

Ona se već neko vreme tresla od besa. Sva ratna strategija koju je imala u glavi raspala se bestraga. Napustila je London da ne bi više dolazila u situacije da sluša slične bljuvotine! Šta je sa svim prokletim muškarcima u njenom životu? Prasnula je:

-Muka mi je od kopiladi kao što si ti, Seane McNeil! Gubi se van i, svakako, zakopčaj pantalone. Tu nema ničega što smatram vrednim pomena.

On zareži:

-O tome ćemo suditi posle.

-Nemoj me zasmijavati. Ne bih ti se primakla ni s motkom od metra!

On se izdere:

-Prokleta kučko!..

I poseže za njom, ali uto jedna senka zakrili vrata.

-Šta kog đavola radiš, Sean McNeil?

Tatjana se drhtavom rukom dohvatila police s flašama. Hamish je urlikao. Nikad ga pre nije čula da se tako dere. U pubu je u prvom momentu nastao tajac, a onda se još ljudi strčalo stepeništem. Taman na vreme: Hamish i Sean su urlali jedan na drugog, i svaki je čas trebao nastati masakr.

Obnevidevši od suza i gneva, ona se grubo probi kroz gužvu i otrča na sprat.

1

Dom, 22

Uzela je bocu pića s police i okrenula se da izađe iz podruma, kad je ugledala Seana McNeila kako joj preprečuje prolaz, obema rukama okačen o dovratak iznad glave.

Ona pomisli kako su joj se kao balavici dopadali neotesani momci poput Seana McNeila. U njenoj bi se zemlji reklo da nogom zatvara vrata. Bio je pomalo grub i sirov, kao kauboj. On bi joj svakako razbio zube da je uhvati da gleda druge momke u pubu.

Ali odavno je već postala prepametna za tako nešto.

Rekla je:

-Trebaš nešto, Sean McNeil?

On se blago ljuljao kačeći se za dovratak. Bio je visok i zgodan, prava mlada bitanga. Na ostrvu su Seana McNeaila smatrali lokalnim pastuvom. Bio je bogat, zgodan i devoke su ludele za njim.

I Cate Gallagher je isto mislila.

Imala je osamnaest godina i pratila ga u stopu. Otac joj je bio proračunat, a McNeili najimućnija porodica na ostrvu, s izuzetkom, svakako, Angusa McIntosha. Zato nije pravio pitanje oko ponašanja svoje ćerke, iako su ljudi ovde još uvek bili prilično konzervativni, i na raskalašne se devojke nije gledalo dobrim okom. Međutim, Cate Gallagher je odavno izgubila dobar glas kad se radilo o Seanu McNeilu.

Obično je svako veče sedela u pubu ako je on tamo bio. Kad je tek došla u Englesku, Tatjani je bilo neobično što u pubovima, ostrvskoj varijanti kafana u njenoj zemlji, sede žene isto kao i muškarci. Pub nije bio urban, ne cafe. Međutim, ovde se drukčije gledalo na to. Mlade devojke dolazile su u pub isto kao i njihovi momci. Njihove su majke išle u pub zajedno sa svojim muževima. Cate Gallagher svakako se nije kompromitovala pukim sedenjem u lokalnom pubu. Kompromitovala se svojim besramnim, bez trunke dostojanstva trčanjem za Seanom MacNeilom.

Službeno, oni su bili par. Pretpostavljalo se da će se najposle venčati, ako ni zbog čega drugog, onda zbog ostrvskog kodeksa časti koji je nalagao da se muškarci žene devojkama koje su kompromitovali. Međutim, Sean McNeil nije odavao utisak da mu je ikakvo venčanje u skorijim planovima. Obletao je i oko ostalih devojaka, pijančio i tukao se, i, svakako, upisao sebi u amanet da jednom kresne tu uvrnutu dadilju iz Londona.

Shannon joj je rekla da, iako su svi znali da Sean McNeil nije nikakvo oličenje vernosti, on pre nije izdvajao nijednu drugu devojku na ostrvu do Cate Gallagher. Ona jeste bila njegova devojka. Međutim, kad su McGonagallovi doveli Tatjanu, to se sve okrenulo naglavce. Odjednom je Sean zapustio i Cate i sve ostale svoje guskice. Posmatrajući ga kako veče za veče sedi u nekom ćošku puba i ćutke ispija svoje pivo, mračan i sumnjivo tih, Tatjana je mislila kako ne može biti nikakve sumnje pod nebom da se klipan u nju zaljubio. Satima ju je gledao, koristio svaku priliku da s njom progovori i ponekad, kad bi se napio, znao biti bezobrazan i napadan. Pretpostavljala je da je njena pojava napravila haos u glavi Seana McNeila koji nije imao puno dodira s devojkama van ostrva. Ovde su cure bile drčne i jezičave kao mahom sve Škotlanđanke, ali veliki su gradovi na ljudima ostavljali patinu, zvezdanu prašinu. Ogromna je bila razlika između Cate Gallagher koja je dvaput godišnje išla na kopno, i nje koja je donedavno živela u jednoj od svetskih prestonica. Ona se oblačila onako kako su lokalne cure gledale samo na tv-u, govorila je pravilnim akcentom – jer nikom ovde, ako ćemo pravo, engleski nije bio maternji jezik, a ona ga je učila na licu mesta, od Engleza. Umela je da koketuje, znala se ponašati s muškarcima i činiti još stotine drugi stvari koje one nisu mogle ni da zamisle. Bila je urbana. Standardna priča, mislila je s dosadom Tatjana, gledajući Seana McNeila naveče u pubu. Momci iz provincije uvek polude za devojkama iz grada. U njenoj je zemlji čak postojala i pesma o tome.

0