Sloboda.Ne.

Imam dovoljno (previše) godina da bih se povremeno osećala kao moj rođeni otac. Znate ono: u moje vreme? Svakom je njegovo detinjstvo/mladost najlepše (čak i ako su te do škole vijali vukovi). Moja netrpeljivost, tako često iskazana na ovim stranicama, svakako jednim delom ima veze s godinama koje sam za sobom ostavila. Nisam u stanju to da poreknem. Verovatno nisam u stanju ni da se odbranim. A i zašto bi, pitaćete?

Možda zato što sam kratkog fitilja, lako planem, i više nego ponekad postupam neobjektivno. Obzirom da, ponavljam, imam dovoljno godina da budem svesna toga; nije mi baš pravo. Volela bih govoriti (barem ovde) koliko god nepristrasno mogu. To je jedan od razloga što ovde nikada nećete naći extremno desničarsku propagandu, ispade homofobije, pozivanje na linč svakoga ko nije moje boje kože itd. Svesna sam da sam veoma gruba kad govorim o nekim stvarima, da ponekad čak pređem granicu ukusa – osim toga, nikad se za veka nisam grozila psovanja i ovde ga mnogo ima. Međutim, čak i ako detaljno izbistrite čak i moje najgore rantove, ne verujem da ćete naći neku ludu nacističku teoriju ili poziv da Bog na mestu spali sve homosexualce.

Ne radim to jer sam fina (nisam fina, nikad nisam ni bila), već zato što to zaista nisu stvari koje mislim, u koje verujem i u koje bih pokušala ubediti ma koga.

Što opet ne znači da sam objektivna.

Moja metalska faza u gimnaziji svakako je bila vrlo čudna mojim roditeljima. Još se sećam lica koje je moja majka, odgojena u katoličanstvu, napravila kad je videla naopaki krst na zidu moje sobe. Moj je otac smatrao da su moji izlasci u 11 naveče nenormalni, obzirom da je on u svoje vreme imao korzo od 8 do 10. Da nije bilo majke, koja je i usprkos našem celoživotnom neslaganju i zgražanju nad mojom blasfemičnošću; svejedno imala razumevanja da svaka generacija ima drugačije načine – nisam baš sigurna da me otac ne bi probao zatvoriti u kuću. On je imao mnogo radikalnije mišljenje o celoj toj situaciji. I, kako su geni čudo, možda sam ja više povukla na njega po tom pitanju, nego na svoju mnogo tolerantniju (i razumniju, barem u toj stvari) majku.

To nije baš misao kojoj sam rada.

Međutim, kad dođemo do srži, niko nije sam svoj sudija. Drugi ljudi nas često bolje procene nego mi procenjujemo sami sebe. Jedino što ja mogu, to je da govorim, a tu su drugi da mi kažu da li grešim, da li sam subjektivna i ostalo.

Naprimer. Tokom praznika mnogo sam vremena provela dok mi je u pozadini drndao MTV, VH1 itd. Prvo sam okrenula na ono što nazivam “muzikom svog detinjstva” a to su 80-e (za koje sam intimno vezana mada sam većinu pesama iz tog perioda čula s najmanje 10 godina zakašnjenja), pa 90- i rane 2000-e (a što je muzika moje adolescencije), ali onda mi je palo na um da čujem šta je aktuelno. Ja ne pratim trendove, pogotovo ne u muzici. Ako i čujem nešto novo, to je zato što sam slučajno naletela, ne išla da tražim sa svrhom. Tako da nisam imala ni najdalju predstavu šta današnja deca slušaju – pre nego sam otišla sa svrhom da vidim šta je to što slušaju.

Sad, ja ne uređujem MTV, ali bih volela da mogu porazgovarati s nekim odgovornim licima tamo. Mislim, onima koji se pitaju koje će se pesme (obratite pažnju da ne kažem: žanrovi) puštati. Obzirom da bih htela da mi se daju argumementovani dokazi da na planeti, ili u Americi (što je faktički jedno te isto) ne postoje drugi izvođači osim, kao prvo, Drake (kojeg, privatno, zovem Drek), zatim Dua Lipe, Rite Ore, Ave Max, Nicki Minaj i Cardi B-e (koje inače ne razlikujem jednu od druge). Volela bih da mi neko da proverene dokaze da ne postoji nijedan žanr na planeti više osim repa, i ni jedan izvođač (izvinjavam se, ne mogu ih zvati pevačima) osim maločas pobrojanih. Jer, koji bi inače drugi razlog postojao da MTV ne pušta ništa osim njih?

Ne, nemojte mi govoriti kako se puštaju jer su najpopularniji. Kao prvo, to je neka posve druga priča, a kao drugo, zar stvarno verujete da 300 i nešto miliona Američana i još barem isto toliko dece širom sveta sluša isključivo samo Dreka? Šta, milijardu ljudi na planeti nema većih ili bar drugačijih talenata nego što je Drek? Cela planeta sluša isključivo samo rep? Cela planeta isključivo voli rep, i svi su izvođači isključivo reperi?

Dok sam ja spavala pod kamenom, svi ostali muzički žanrovi su nestali, nijedno dete se više ne rađa  muzički talentovano i niko više na planeti nema sluha ni za šta osim za rep?

StvArno? Što bi rekli Somborci.

Kad sam zadnji put proveravala, pre nekih petnaest godina, recimo, u Americi je postojao i grunge, postojao je i country. Šta, vraga, postojao je i rock, house, funk, postojao je sladunjavi pop (ono što zovem nja-nja muzika). Postojali su jebeni dečački bendovi. I još koešta. Hoćete da me ubedite kako više ne postoji ništa osim repa i Dreka?

Ako mislite da preterujem, okrenite MTV hits, i onda se vratite da mi kažete koliko ste puta čuli Dreka u roku od sat vremena. I koliko su puta u tih sat vremena pustili jednu te istu Drekovu “pesmu”.

Moj prezir spram repa je evidentan. Priznajem, subjektivna sam. Za mene to nije muzika. Ličko nijemo je muzika, rep nije. Spotovi su performansi, ne muzički spotovi. Ne kažem da pevača treba staviti između dva fikusa dok peva, ali ne vidim nikakvu poveznicu s muzikom kad mi ceo ekran zauzme kakva monstrozno debela crnačka (izvinjavam se, ali uvek su crnačke, nije rasizam, samo iznosim fakte) guzica ili sise. “Spotove” koje sam videla mogu razvrstati u dve kategorije: porno, i feminizam – a više nego često je to jedna celina. Tekstovi? Nemojte me zasmijavati. Da li bi se kladili na Dreka i njegovo (ne karikiram) “Igram. Kao. Majkl. Džek.Son.”, ili na Nicki i Cardi (mislim da su one) koje “pevaju” kako im je ona stvar vlažna i curi i kako im treba racku? Hm? Šta vam se više sviđa? Šta vam više vuče na poeziju?

Ne kažem da sam, odrastajući, rasla samo među vrsnim poetama. Stotine pesama 80-ih i (naročito) 90-ih i ranih 2000-ih, imale su neverovatno glupave spotove i tekstove. Međutim, bilo ih je dosta koje su bile skroz ok, pa čak i vrlo dobre. Da ne pričam o tome kako su sve imale inteligentnije tekstove od “p.ička mi je vlažna i treba mi k.urac.”  I u spotovima mi niko nije mahao guzicom u lice tako da ona zauzme ceo ekran.

MIlenijalci ili kako se već vraga nazivaju (ne znam, ja sam se rodila na samom kraju Generacije X, za par godina me omašilo da budem Milenijalac – strašno:)) bi mi sad mogli reći kako sam zatucani matori Boomer ( to im je omiljena reč za svakog ko se rodio pre 2000-e, mada, ponavljam, ja nisam Boomer, ali oni ne znaju za druge generacije osim svoje i Boomera) i kako ne umem da cenim progresivnost i (kad se tiče genitalija) buđenja ženske seksualnosti. To je inače klasična feministička poštapalica kad se neka žena jebava okolo ko štuka, nikad ne uspostavlja suvisle, razumne i emotivne veze s bilo kim i kad se neko drzne da ih nazove kurvama. Ja ne znam šta je toliko sexistički u tom izrazu. Ja i muškarce zovem kurvama kad im se ceo život svodi na udaranje recki. Ali, verovatno sam previše Boomer da bih razumela tanane finese između zaista nezavisne žene koja sama zarađuje svoje hleb nasušni, i pametno bira partnere po njihovim ljudskim kvalitetima; i neke koja kad izađe kresne ceo bar, uključujući konobare, obezbeđenje i baba seru. Mea culpa.

Inače, da se zna, nemam apsolutno ništa protiv žena koje tako žive. Njhova stvar, njihov život. Ja ih neću venčavati. Šta me briga šta rade? Moja tirada od maločas odnosila se na progon izraza “kurva”. Nemam ama baš ništa protiv da ko god želi bude kurva – ali imam protiv kad se bune da ih se tako naziva. A no kako da vas zovem? Vestalske device? Svašta.

Takođe, mada mrzim takve izjave jer zvuče ko reklama – ali šta da radim kad je tačno? – jedna od mojih jako dobrih drugarica, bila je klasična kurva. Znala sam sve što radi (ceo grad je znao) i to me nikad nije sprečavalo da se nastavim družiti s  njom. Baš me je bilo briga. Tako da me manite tih pretencionističkih majmunisanja kako slut-shaming bilo koga.

Elem. Fabula radnje. Da.

Možda sam pristrasna i subjektivna jer mahanje golom guzicom i sisama u lice (putem ekrana) skopčano s tekstom kao što je “pička mi je vlažna”, povezujem s kurvama i ne s muzičkim videima, već pornićima; ali ajde mi recite s čim bi sve to povezali vi. Već sam objasnila da to za mene veze nema sa “oslobađanjem žene od lanaca patrijarhalizma”. Meni je to samo shock value. Meni je to samo frik šou. Izazivanje što veće sablazni kako bi se prikupilo što više para. Što je nešto što i porno industrija radi, inače. Ili slash horori. To nema nikakvog dubljeg ili smisla uopšte, mada se pokušava progurati kao (feministička) agenda. To je samo komercijala, trgovina.

To je samo današnji svet.

Ali ajde, guzicu i sise bar razumem. Razumem napaljenu klinčadiju. Ne razumem – Dreka.

Prvo, s onom bradom izgleda ko Taliban, tako da ne možemo reći da navatava devojčice na svoju lepotu. Drugo, iako ne volim rep, štaviše, nit ga smatram muzikom uopšte (ni ne znam čime ga smatram, morala bih razmisliti), opet ima repera koji su to radili bolje od njega. Jebote, preko dvajst godina živim u ubeđenju da je Vanila Ajs bio dno dna svega – da bih danas zaključila kako je Vanila Ajs bio bolji od Dreka. Ali ne, ozbiljno. Ma koliko ga mrzeli, ko se ne seća Ajs, ajs bejbi? To je bar bilo keči. Da udarate glavom o zid od muke keči, ali keči. Ajd mi sad imenujte jednu Drekovu pesmu. Jednu jedinu. Nisam ubeđena da Drek razlikuje jednu svoju “pesmu” od druge. Jer sve zvuče isto. Nijedna se ni po čemu ne izdvaja. Sve što sam čula od njega, zvuči kao jedno te isto govno povremeno prekinuto reklamama ili nečijom tuđom “pesmom” (verovatno Dua Lipa ili Nicki). Čovek mumlja. Beat je konstantno isti. On uvek izgleda isto (to nije toliko bitno, navodim samo zato što unosi dodatnu zabunu). Jebote, Eminem je Mozart za njega. Šta Eminem, Snow je bio Mozart za njega. Ok, Snow je danas ili u zatvoru ili mrtav, ali šta je s Eminemom? Jel on digo ruke od repa? Više ništa ne snima? I, gde su uopšte svi drugi reperi? Hoćete da mi kažete da se u zadnjih pet ili sedam godina nije pojavilo nijedno novo lice, nikakav “u repu talentovan” klinac? I ne, nemojte mi početi navoditi more nekih koji postoje (znam da postoje, bilo bi prosto neverovatno da je drukčije). O tome se radi. Gde su svi oni?

Zašto MTV pušta samo Drek-a?

Hoćete mi reći da ne postoje devojke koje umeju isto ili bolje da pevaju od Due Lipe? I da ceo svet sluša samo i isključivo Dua Lipu?

I, takođe, što je najvažnije, hoćete mi reći da na celoj prokletoj planeti više ne postoji niko ko se bavi muzikom drukčijom od repa, i ko nije debela crnkinja ili homosexualac (Sam Smith)? Da, stvarno, gde su strejt muškarci pevači? Gde su belci danas, a koji NE snimaju spotove s Nicki Minaj, koji nisu homosexualni, čiji je ljubavni objekt u pesmi bela devojka? Šta, svi pomrli? Više se ne rađaju strejt deca, muzički obdarena, koja bi snimala spotove u kojima su bele devojke, takođe strejt? Hoćete da mi kažete da su u zadnjih pet do sedam godina svi postali bisexualni u najbolju ruku, ili homosexualci, ili trans, ili diversity; da su svi muzički žanrovi osim repa izumrli; da više nema nijedne mlade ili bilo kojih godina osobe na svetu koja piše obične ljubavne pesme BEZ feminističke/leftističke/bilo kakve agende?

To hoćete da mi kažete? Da se više niko na planeti ne bavi muzikom osim Drek-a, Sama Smitha, Ave Max s feminističkom agendom (inače, nju mrzim. Dirnula mi je u himničnu muziku, i imam želju da je umlatim govnjivom motkom. Jel možete NEŠTO ostaviti na miru, leftičari jebali mater svoju??) i onih guzatih crnkinja? (Mada su ove dve zadnje stvari, priznajem, kao reći da je voda mokra. Eh, bar da je voda).

Mda.

Možda je jedan od odgovora mlada žena koja se nekad zvala Hannah Montana, imala glupavu američansku dečiju seriju, izgledala kao tipična girl next door i pevala ljubavne pesme – a danas je Miley, napola je gola u svakom spotu i peva pesme o tome kako joj muškarci ne trebaju. I daje izjave kako ne voli da je se zove “supruga”, wife, iako je udana. (Baš bih volela znati šta njen muž o tome misli. Hoću reći, kad ga pusti iz kaveza i da mu dozvolu da govori.)  Možda je to pola odgovora. Možemo reći da moraš pratiti trendove da bi opstao na sceni, naprimer. Ma šta ti, možda, lično o tome mislio. O etici takvog načina razmišljanja neću, jer tu nikakve etike nema, ali u trgovini inače nema etike. Barem ne ako hoćete da se obogatite. Ja sam trgovačka kći, ja znam.

Takav bi rezon uključivao ideju da publika kreira tržište, da muštarije prave potražnju. Međutim, kako sam, kao što rekoh, trgovačka kći, znam da se potražnja može napraviti veštački. Prodavac je u stanju napraviti veštačku želju u kupcu da nešto želi da ima, da neki trend prati.

Da neku agendu sledi.

Možda vam zvuči ko teorija zevere, ali verujte mi da je to praksa stara koliko i trgovina, uvek se koristila i uvek hoće i čak ste joj i vi više puta podlegli ni pojma nemajući.

Ali to je ljudski, i nije problem. Problem je u – zašto. Uvek prati trag novca.

Ovo može zvučati kao teorija zavere, ali postoje ljudi danas toliko bogati da ih novac više uopšte ne zanima. Šta ih, onda, zanima? Za koju valutu prodaju to što prodaju, kad im više novac ne treba?

To je pitanje.

Osim toga, sve ovo danas može izgledati kao extra napredno i kako vam je ponuđen ogroman broj izbora, kao nikad pre – ali setite se tri pesme Drek-a koje se konstantno vrte. Jeste, imate 50 kanala umesto 5 koliko sam ih ja imala odrastajući – ali ako na svih 50 imate samo Drek-a; a koji vam je to pa izbor pružen? Znate li uopšte kako je lako stvoriti iluziju slobode? Učiniti da stvari izgledaju kao da su vam stalno dostupne, dok vam se zapravo konstantno servira samo jedno te isto jelo? Ja sam imala 5 kanala možda, ali na tih pet sam imala i rock i pop i mase homoseksualaca (Boy George, iko? Našminkani muškarci u štiklama, iko?) i pesme o oslobađanju žena i anarhistički punk i euro dance i rep i dečačke bendove i spajs girls i crnačko-belačke ljubavne pesme, i death metal itd itd. I klasičnu muziku pride. Vi danas imate Drek-a i sisatu Nicki koja peva o feminizmu od kojeg joj je ona stvar vlažna.

Nisu me do škole vijali vuci, ali mislim da je moje vreme ljudima davalo više izbora, i više slobode. Baš onoliko koliko vi danas, u 1984, nemate.

Ali, verovatno sam subjektivna. I Boomer.

3

O ravnopravnosti u dreku

Palo mi je na pamet zašto me, možda, toliko iritira današnje društvo.

Kad kažem društvo, mislim Zapad.

Svi smo mi nostalgični spram prošlosti, ali mislim da nije u tome stvar. Ili bar ne samo u tome. Kad govorim ovim zidovima ovde, to iz mene govori moja ljubomora, verovatno. Dođe mi da pomislim da bih i ja volela da sam imala vremena i volje baviti se svetskim problemima u svojoj petnaestoj godini; međutim, na delu su bile mnogo preče stvari.

Bio je rat, i bio je post-soc-komunizam; što će razumeti jedino onaj ko je doživeo i jedno i drugo. Jer, to se zaista ne može objasniti pukim rečima. To možete samo na svojoj koži osetiti.

Kao što iz porodica alkoholičara često dolaze vatreni protivnici alkohola, tako i iz zemalja koje su bile komunističke, ili, poput moje, šurovale s komunizmom; po pravilu dolaze najvatreniji protivnici istoga. Nemojte me pogrešno shvatiti – moje detinjstvo je bilo ok. Moje školovanje nije koštalo ni dinara, čak su mi i školski udžbenici bili besplatni. Nikad nisam platila ni jedan odlazak kod lekara. Moj je otac četrdeset godina radio za istu firmu, i nikad nije radio nigde drugde. To je po pravilu tako bilo – skoro sva moja rodbina, prijatelji mojih roditelja; imali su sigurno zaposlenje posle školovanja, i većina ih nikad nije promenila posao. Da nije bilo rata, ne bi ga promenio ni onaj manji deo. Život se činio sigurniji, država je imala većeg smisla, lopovi na vlasti su krali manje nego ovi današnji i zato jaz između elite i običnog puka nije bio velik kao danas. Ne znam koliko bi mi se mišljenje promenilo i na koju stranu, da nije bilo rata. Verovatno bih sa mnogo više žuči posmatrala to vreme. Mladost čini da stvari dobiju zvezdanu prašinu koju po defaultu samo mladost vidi.

Nije mi, začudo, toliko smetao sam rat – mora da sam luda, ali tako je bilo – usprkos tome što sam svojim očima gledala kako se svet koji sam ceo život poznavala ruši i rasipa u prah i pepeo. Najgori je deo došao posle rata, posle totalnog sloma soc-komunizma i na velika vrata ulaska Zapada.

Neću sad o Zapadu kao Zapadu, i šta mislim o njegovom “dolasku” u ostatke države u kojoj sam se rodila i rasla. O Zapadu ionako dovoljno govorim ovde. Pre bih da progovorim o posledicama. O tome kako je, s dolaskom kapitalizma i zapadnih vrednosti (?) zemlja postala savana u kojoj je na snazi samo jedno pravo, pravo jačega; a pri tom ne mislim jačeg kao mudrijeg, sposobnijeg, preduzimljivijeg. Mislim jačega bukvalno. Ko ima veći pištolj, taj je šerif u gradu. Ko ima deblji obraz, manje morala, više sociopatskih odlika, ko je bešćutniji, beskrupulozniji, gramziviji – on piše i sprovodi zakone. Za razliku od nekih bivših delova moje (bivše) države, koje je Zapad uz pomoć domaćih kvislinga potpuno pokupovao; ovde još uvek ima nekih znakova neovisnog života, s tim da su oni svaki dan sve slabiji i takoreći na izdisaju. Sigurnost s kojom se moja generacija rodila i koju je uzimala zdravo za gotovo, odavno je mrtva. Više ništa nije sigurno, ni posao, ni zdravlje pa ni život sam. Firme propadaju, mali se biznisi zatvaraju, ljudi menjaju poslove ko prljave gaće. Rade za 350-400 EUR, što je manje nego iznosi mesečna potrošačka korpa. I pazite! Ovaj put ne kritikujem Zapad. Ta neosnovana teorija da svako kreće sa istih pozicija i posle je samo sebi kriv ako se ne izdigne iz siromaštva i ne sredi svoj život, jeste samo to, neosnovana teorija u zemlji u kojoj se deca lokalnih kriminalaca školuju po Evropi iako imaju manje mozga i sposobnosti od deteta nekog fabričkog radnika. Ljudi ne polaze s istih pozicija, jer se tvoj budući boljitak u životu meri čistoćom srebra one kašike s kojom si se rodio. Roditelju danas ništa ne znači čak i ako u kući ima novog Mozarta, jer mu nije u stanju platiti časove klavira; dok u isto vreme neki šljam i đubre koje je pokralo državnu firmu i pripada vladajućoj partiji u kući drži pet klavira za pokazivanje tabloidima, mada nema ni trunke sluha. I opet kažem, ne krivim Zapad! Zapad je takav kakav jeste. Niko nas nije tukao po ušima da se igramo liberalnog kapitalizma i pokušavamo bosti s rogatima. Niko nas nije terao – mada ima masa onih koji tvrde da jesmo bili naterani – da se upuštamo s Moćnima, koji će ući na naše tržište i uvek biti konkurentniji od domaćih proizvođača, zato što im robu prave deca-robovi u nekoj vukojebini u južnoj Aziji. Naš čovek ne može otvoriti fabriku u nekom slum-u u Indiji, već mora plaćati domaće radnike koji – naravno – ne dozvoljavaju da budu plaćeni kao da rade u nekom podrumu 24/7 u indijskom slum-u. Zato naš čovek nikada ne može biti konkurentan, i zato su nam marketi puni zapadnjačkih proizvoda, i sav novac koji tamo ostavljamo, puni džepove nekih zapadnjačkih bilmeza, ne državnu blagajnu. 

Ali, ne pričam sad o tome. Ponavljam, zadnji put, ja ne krivim Zapad. Ne možeš kriviti nešto zato što je takvo kakvo jeste. Jedino što možeš, to je da biraš hoćeš li to prihvatiti, ili ne. Ne menjaš narav Zapada – biraš da li ti se ta narav dopada ili ne.

Ono što pokušavam reći, jeste da ovde ljudi naprosto nemaju ni vremena ni volje da se zajebavaju sa socijalnom pravdom, stotinama gendera, pravima transeksualaca itd. Ovde ljudi nemaju ni vremena ni prilike da mrče gluposti po Twitter-u. Da bi vodio krstaške ratove po socijalnim mrežama, išao u marševe protiv belog muškog patrijarhata i obilazio galerije u kojima su slike rađene menstrualnom krvlju; kao prvo ne smeš biti gladan. Ne smeš imati egzistencijalnih problema.

Raznovrsnost gendera nije egzistencijalni problem. Egzistencijalni je problem kad ti uterivači dugova dođu na vrata jer nemaš od čega platiti kiriju.

Znaš?

Zato kažem da moj otpor spram zapadnjačkih vrednosti (?) verovatno ima veze s – ljubomorom. Možda bih i ja htela biti dokona, i možda bih htela da je cela moja država toliko bogata i dokona da ima vremena i sredstava da se bavi ma čime osim golim preživljavanjem. Jug Evrope nije Mars i na njemu takođe žive ljudi. I nas iritira mnogo stvari. Ima i ovde homoseksualaca, ima transvestita – problem je što su i oni gladni kao i njihovi strejt sugrađani. I ovde se krše raznorazna ljudska prava, ali niko nema vremena da se njima bavi. Ovde ljudi imaju realne probleme oko toga kako da prehrane sebe i porodicu i kako da počiste kuću od kriminala i korupcije. To je isti đavo kao i s filozofijom – niko ne filozofira gladan. Zato su čuveni filozofi po pravilu imali mecene i zaštitnike. Um odbija da radi ako je stomak prazan.

Ovo je škakljiva tema, jer ja ipak živim u Evropi, ne Africi, i ono što se u Evropi zove “glad” nije isto što se pod “glađu” podrazumeva u Africi. Ovde ipak ne umiru cela plemena godišnje. Ali ta istina ne doprinosi poenti. Nema nikakvog evolutivnog smisla tešiti se glupostima tipa: ćuti, bolje nam je nego u Africi. Da je ma ko u Evropi tako razmišljao, još uvek bi živeli u pećinama. To prosto nije evropski način rasuđivanja. Ovaj je kontinent stalno rovario da postigne više i bolje. Neću ulaziti u načine na koji su današnje evropske sile to “više i bolje” postigle – to je tema za neki drugi put. Mojoj državi niko nije kriv što nikad nismo bili kolonijalna sila i nismo išli po svetu i odande dovlačili bogatstva kući. Ali, veći je problem, iz naše perspektive – jer, mi i nemamo problem s kolonijalizmom, ne kao UK, naprimer – taj što se taj isti vrli, ex-kolonijalni Zapad danas spram nas odnosi isto kao Belgija onomad u Kongu s urođenicima. Veći je problem što smo, za Zapad, danas mi ovde na Istoku i Jugu – urođenici. Ali, kao što rekoh, o tome neki drugi put.

Pokušavam reći da, ma kako nas Zapad gledao, mi jesmo u Evropi, i na mnoge načine delimo isto rezonovanje, a tu ne spada tešenje jer ne umiremo od malarije i gladi kao u Africi. I zato neću ni trpeti da mi ma ko kaže da ćutim, jer mi je bolje nego u nekom slum-u u Indiji. Jer u tome uopšte i nije poenta. Poenta je u ovoj vrsti gladi, gladi kako je ostatak Evrope i Zapad u celini doživljava, a po čijim merilima mi gladni jesmo.

Zato nemamo živaca da se uzrujavamo oko gendera i muške opresije. Ovde su svi genderi, svi muškarci i žene i svako između i van tih odrednica; gladni. Mi smo svi skupa, koliko god da nas ima i kakvi god da smo, u istom dreku.

S druge strane, to saznanje na neki čudan, ironičan način oslobađa. Čini se da je ovde prava ravnopravnost.

Ima li veće ravnopravnosti nego znati da smo svi u istom sranju?

3

Dom, 38

Stojeći u hotelskom holu, ona se nasmeši setivši se tog razgovora. Letimično je videla njegovo društvo dok su dolazili, i posve se slagala kako ono potvrđuje njenu teoriju o snobovima. Morag je povuče za ruku.

-Pogledajte, miss!..

Ona čučne pored devojčice ne bi li pogledala najdonji stalak s knjigama, i dok su tako brbljale pognutih glava, začuše korake i glasove. Tatjana se osvrne preko ramena. Tu je stajao Angus McInosh. Rekao je:

-Morag?

Devojčica se okrete i nasmije.

-Oh, dođi da vidiš šta smo našli ovde, tata!..

Podiglavši se, Tatjana srete njegove oči, i usled tog se lako strese. Pre nepunih sat vremena, dok je Morag spavala posle ručka, oni su se potucali kao životinje u njegovom apartmanu. Ispod odeće, kolena su joj još uvek bila bolna i nadražena.

Pocrvenela je i odvratila oči. On reče:

-Ne sad, Morag. Dođi da se pozdraviš.

Devojčica poslušno uze njegovu ruku. Kako je Tatjana i dalje stajala, on reče, podigavši obrve:

-Gospođice Petrović?

Ona pomisli kako bi to najradije izbegla. Nije imala nikakvu želju da staje pred podsmešljive poglede aristokratske kopiladi koja mu se klatila za repom. Međutim, kako se nije činilo da on namerava odustati, vratila je knjigu na stalak i izašla na hol.

Bilo je nekoliko muškaraca, i jedna žena. Snishodljivo su se smeškali Morag, glasno komentarišući ono što se obično u takvim prilikama komenariše: kako-je-to-lepa-mlada-dama-i-je-li-moguće-da-je-toliko-porasla. Tatjana pomisli kako su odrasli ljudi bez dece isti svugde na svetu, bila im krv plava ili ne. Deca su mrzela kad im odrasli govore slične budalaštine, ali kako je to ijedan odrastao bez sopstvenog poroda mogao znati? Pomislila je: pa, naprimer, kad bi mario.

Jedina žena među njima, raskošna crnka duge talasave kose čučnula je pred Morag i stavila joj svoje negovane ruke na ramena. Bila je tamni velški tip, poput Catherine Zete Jones, s istim takvim bademastim, mačijim očima. Njena kosa, poput razlivenog crnog mastila, odeća i cipele, sve je to bilo toliko skupo da Tatjana nikad ništa slično nije videla izbliza, Takve su žene ponekad promicale pored nje do ivice pločnika kraj koje ih je čekao blistavi automobil s livrejisanim vozačem: nadmene, zavijorene kose, s obaveznim tamnim naočarima.. Dešavalo se da je okrznu pogledom na isti način na koji bi i, naprimer, žohara. Oči joj, mahinalno, i protiv njene volje, poleteše ka jednom od golemih ogledala koji su bili razmešteni svud naokolo po holu; i onda joj se taj prizor učini urnebesan.

Pre sat vremena, kad je krenula da podiže kosu, Angus joj je rekao:

-Ali nećete to raditi, gospođice.

Zatečena u pola pokreta, ona ga je zblanuto pogledala. Nacerio se:

-U Londonu smo, i ja sam Škot. Hajde da se malo pravimo važni.

Uzeo joj je šnale i rapustio kosu niz leđa. Onda se nagnuo nad njeno rame i rekao:

-Hoću da vidim pun hotel Engleza zelenih od ljubomore, gospođice Petrović.

Ona se nasmešila.

-Ali to je moja satisfakcija, gospodine McIntosh.

-Ali vi ste žena koja ide sa mnom, miss.

Sve joj je to bilo smešno, i zato se nije bunila. Sad je stajala u hotelskom atrijumu od mramora i ogledala, i posmatrala svoju dugu zlatnu kosu rasutu skoro do struka. Ni zaogrnuta hermelinom ne bi izazivala više pažnje. To je bila toliko atipična kosa za ovaj hotel, i ovu zemlju, da se na momente osećala kao kakva varvarska kraljica, ili možda Valkyra na konju pod čijim kopitama pršti skupoceni mramor… Divlja ratnička devica s mačem u ruci. I njena je odeća, svakako, bila underground, i ti blazirani dripci u Angusovom društvu nisu znali na čemu prvo da zaustave oko: na njenoj kosi, ili možda kratkoj crvenoj suknjici ispod koje je nosila crne čarape i one opake Doc Martin visoke cipele, ili na njenom uskom crnom kaputu, narukvicama pripadnice veštičjeg kulta i crno nalakiranim noktima…

Bila je oprečno suprotna Catherini Zeti Jones koja je čučala uz Morag, toliko različita da su izgledale kao sudar svetova. Ona jedina nije blenula u nju. Brbljala je s Morag glasom na koji se nikad ne bi odlučila da je Morag bolje znala. Morag je bila prepametna za žene koje su, tepajući joj, krčile put do njenog oca.

Možda sam blesava, pomislila je, ali to je zaista toliko očigledno da me je upravo sram gledati. Žena zagrli Morag, tihu i distanciranu, i onda za jedan izuzetno kratak delić trena preko detetovog ramena pogleda u nju. Imala je precrne oči bez zenica. Ustajući, rekla je raskošnim glasom:

-Ko je ta lepa mlada dama, Anguse?

To je pitanje zvučalo kao da, u stvari, misli: volim da znam imena kučki koje ću na smrt izgaziti svojim štiklama. Angus nezainteresovano dobaci:

-To je Moragina miss.

Onda se okrenuo jednom od muškaraca. Tatjana pomisli da će svakog trena prasnuti u smeh. Niko na svetu, zaista, nije umeo pokazati prezir kao Angus McIntosh. On se nije potrudio ni da pogleda u ženu dok joj je odgovarao. Sad je stajao maltene okrenuvši joj leđa, i žena opet pogleda u nju sa izrazom krajnje hladnoće.

Morag reče:

-Miss, možemo li kupiti onu knjigu?

Poput plahe zverčice, dete joj se uhvatilo za kaput i sakrilo u njenoj zaštitničkoj blizini. Tatjana je primi za ruku i veselo reče:

-Ne, draga, ovo je samo obična hotelska knjižara. Povešću te u grad, i tamo ćemo pronaći prave knjige.

Dete raširi oči.

-Mislite, bolje od ovih?

-Ali naravno. Stotinu puta bolje od ovih. Hajde da se javimo tati pa idemo, može?

-Oh, da!..

Otrčala je do oca.

-Tata, gospođica će me odvesti u grad i kupiti mi knjige!

Angus se okrete ka njoj. Smešio se.

-Nemojte dugo, gospođice Petrović.

-Budite bez brige, gospodine McIntosh. Hajdemo, dušo.

Uzela je Morag za ruku i povela je, i zadnje što je videla bila su uzbuđena, zainteresovana lica muškaraca oko Angusa, i pakosno lice žene kojoj je okrenuo leđa.

Namignuo joj je. Ona se nasmeši i ode.

1