Dom, 38

Stojeći u hotelskom holu, ona se nasmeši setivši se tog razgovora. Letimično je videla njegovo društvo dok su dolazili, i posve se slagala kako ono potvrđuje njenu teoriju o snobovima. Morag je povuče za ruku.

-Pogledajte, miss!..

Ona čučne pored devojčice ne bi li pogledala najdonji stalak s knjigama, i dok su tako brbljale pognutih glava, začuše korake i glasove. Tatjana se osvrne preko ramena. Tu je stajao Angus McInosh. Rekao je:

-Morag?

Devojčica se okrete i nasmije.

-Oh, dođi da vidiš šta smo našli ovde, tata!..

Podiglavši se, Tatjana srete njegove oči, i usled tog se lako strese. Pre nepunih sat vremena, dok je Morag spavala posle ručka, oni su se potucali kao životinje u njegovom apartmanu. Ispod odeće, kolena su joj još uvek bila bolna i nadražena.

Pocrvenela je i odvratila oči. On reče:

-Ne sad, Morag. Dođi da se pozdraviš.

Devojčica poslušno uze njegovu ruku. Kako je Tatjana i dalje stajala, on reče, podigavši obrve:

-Gospođice Petrović?

Ona pomisli kako bi to najradije izbegla. Nije imala nikakvu želju da staje pred podsmešljive poglede aristokratske kopiladi koja mu se klatila za repom. Međutim, kako se nije činilo da on namerava odustati, vratila je knjigu na stalak i izašla na hol.

Bilo je nekoliko muškaraca, i jedna žena. Snishodljivo su se smeškali Morag, glasno komentarišući ono što se obično u takvim prilikama komenariše: kako-je-to-lepa-mlada-dama-i-je-li-moguće-da-je-toliko-porasla. Tatjana pomisli kako su odrasli ljudi bez dece isti svugde na svetu, bila im krv plava ili ne. Deca su mrzela kad im odrasli govore slične budalaštine, ali kako je to ijedan odrastao bez sopstvenog poroda mogao znati? Pomislila je: pa, naprimer, kad bi mario.

Jedina žena među njima, raskošna crnka duge talasave kose čučnula je pred Morag i stavila joj svoje negovane ruke na ramena. Bila je tamni velški tip, poput Catherine Zete Jones, s istim takvim bademastim, mačijim očima. Njena kosa, poput razlivenog crnog mastila, odeća i cipele, sve je to bilo toliko skupo da Tatjana nikad ništa slično nije videla izbliza, Takve su žene ponekad promicale pored nje do ivice pločnika kraj koje ih je čekao blistavi automobil s livrejisanim vozačem: nadmene, zavijorene kose, s obaveznim tamnim naočarima.. Dešavalo se da je okrznu pogledom na isti način na koji bi i, naprimer, žohara. Oči joj, mahinalno, i protiv njene volje, poleteše ka jednom od golemih ogledala koji su bili razmešteni svud naokolo po holu; i onda joj se taj prizor učini urnebesan.

Pre sat vremena, kad je krenula da podiže kosu, Angus joj je rekao:

-Ali nećete to raditi, gospođice.

Zatečena u pola pokreta, ona ga je zblanuto pogledala. Nacerio se:

-U Londonu smo, i ja sam Škot. Hajde da se malo pravimo važni.

Uzeo joj je šnale i rapustio kosu niz leđa. Onda se nagnuo nad njeno rame i rekao:

-Hoću da vidim pun hotel Engleza zelenih od ljubomore, gospođice Petrović.

Ona se nasmešila.

-Ali to je moja satisfakcija, gospodine McIntosh.

-Ali vi ste žena koja ide sa mnom, miss.

Sve joj je to bilo smešno, i zato se nije bunila. Sad je stajala u hotelskom atrijumu od mramora i ogledala, i posmatrala svoju dugu zlatnu kosu rasutu skoro do struka. Ni zaogrnuta hermelinom ne bi izazivala više pažnje. To je bila toliko atipična kosa za ovaj hotel, i ovu zemlju, da se na momente osećala kao kakva varvarska kraljica, ili možda Valkyra na konju pod čijim kopitama pršti skupoceni mramor… Divlja ratnička devica s mačem u ruci. I njena je odeća, svakako, bila underground, i ti blazirani dripci u Angusovom društvu nisu znali na čemu prvo da zaustave oko: na njenoj kosi, ili možda kratkoj crvenoj suknjici ispod koje je nosila crne čarape i one opake Doc Martin visoke cipele, ili na njenom uskom crnom kaputu, narukvicama pripadnice veštičjeg kulta i crno nalakiranim noktima…

Bila je oprečno suprotna Catherini Zeti Jones koja je čučala uz Morag, toliko različita da su izgledale kao sudar svetova. Ona jedina nije blenula u nju. Brbljala je s Morag glasom na koji se nikad ne bi odlučila da je Morag bolje znala. Morag je bila prepametna za žene koje su, tepajući joj, krčile put do njenog oca.

Možda sam blesava, pomislila je, ali to je zaista toliko očigledno da me je upravo sram gledati. Žena zagrli Morag, tihu i distanciranu, i onda za jedan izuzetno kratak delić trena preko detetovog ramena pogleda u nju. Imala je precrne oči bez zenica. Ustajući, rekla je raskošnim glasom:

-Ko je ta lepa mlada dama, Anguse?

To je pitanje zvučalo kao da, u stvari, misli: volim da znam imena kučki koje ću na smrt izgaziti svojim štiklama. Angus nezainteresovano dobaci:

-To je Moragina miss.

Onda se okrenuo jednom od muškaraca. Tatjana pomisli da će svakog trena prasnuti u smeh. Niko na svetu, zaista, nije umeo pokazati prezir kao Angus McIntosh. On se nije potrudio ni da pogleda u ženu dok joj je odgovarao. Sad je stajao maltene okrenuvši joj leđa, i žena opet pogleda u nju sa izrazom krajnje hladnoće.

Morag reče:

-Miss, možemo li kupiti onu knjigu?

Poput plahe zverčice, dete joj se uhvatilo za kaput i sakrilo u njenoj zaštitničkoj blizini. Tatjana je primi za ruku i veselo reče:

-Ne, draga, ovo je samo obična hotelska knjižara. Povešću te u grad, i tamo ćemo pronaći prave knjige.

Dete raširi oči.

-Mislite, bolje od ovih?

-Ali naravno. Stotinu puta bolje od ovih. Hajde da se javimo tati pa idemo, može?

-Oh, da!..

Otrčala je do oca.

-Tata, gospođica će me odvesti u grad i kupiti mi knjige!

Angus se okrete ka njoj. Smešio se.

-Nemojte dugo, gospođice Petrović.

-Budite bez brige, gospodine McIntosh. Hajdemo, dušo.

Uzela je Morag za ruku i povela je, i zadnje što je videla bila su uzbuđena, zainteresovana lica muškaraca oko Angusa, i pakosno lice žene kojoj je okrenuo leđa.

Namignuo joj je. Ona se nasmeši i ode.

1