Trigger Warning

Kad je reč o trigerima, nisam ljubitelj trigera.

 

Živimo u društvu (ha!) u kojem smo došli do tačke gde svako mesto kojem pokušate pristupiti putem bilo kojeg medija (Internet, tv itd) ima jedno trideset redova upozorenja o trigerima pre nego vam uopšte bude dozvoljen pristup.

 

Recenzije na Goodreads-u su smejurija i smaračina u isto vreme. Pre nego uopšte uspem da vidim o čemu se u knjizi radi, prvo moram iščitati jedno tri pasusa raznoraznih triger upozorenja. Mislim, ne moram, ja to nikad ne čitam, prosto preskočim. Ali razumete šta želim reći.

 

Koji je tvoj problem, ženo, pitaćete me. Zar ne znaš koja je uloga trigera? Ne, teletabisi nijedni. Ja znam čemu trigeri služe, i upravo ih zato ne volim.

 

S trigerima, u principu, postoje dva problema. Prvi je važan, a drugi iritantan I važan. Zašto to kažem? Zato što ponekad čak i gluparije nose ozbiljne posledice.

 

Recimo da uzmete da čitate knjigu, i, bivajući poslušni apartščik koji radi sve što mu kreatori javnog mnjenja (sistem?) nalažu kao jedino ispravno; vi ćete prvo uzeti da pogledate trigger warnings, iliti upozorenja o mogućem osetljivom sadržaju. (Govori srpski da te ceo svet razume, i ostalo.) Elem, tu ćete naći neke vrlo mračne stvari: upozorenje kako se u knjizi pominje zlostavljanje dece i kučića, silovanje, eksplicitne seksualne scene, plastični opisi nasilja, rasistički izrazi, mentalne bolesti, psihički poremećaji itd itd. ITD. Ako imate problem sa bilo čim od toga (ili mislite da imate problem, što je treći problem fenomena trigera, zapravo) vi ćete reći fuj i nećete dalje čitati. Ili bi tako barem trebalo biti u savršenom svetu iza duge u kojem lete jednorozi i svi se drže za ruke i pevaju kumbaja. Jer, trigeri postoje da bi vas sprečili da čitate knjigu u kojoj se nalaze stvari koje bi vas mogle traumatizovati, ili “trigovati” odnosno biti okidač za ponovno proživljavanje vaših trauma.

 

Jednostavno, zar ne? I nadasve logično, zar ne?

Ne.

 

Kao prvo, ljudi koji imaju traume bilo koje vrste ne treba da ih (iste) izbegavaju, već – leče.

 

Prva stvar koju će vas svaki perač mozga koji iole nešto ume naučiti, jeste da početak izlečenja leži u prepoznavanju (i priznanju) sopstvenih problema. Međutim, ako zaista želite da iste rešite, onda je najgora stvar koju možete učiniti svesno i namerno od njih bežati. Nesuočavanje sa svojim traumama i psihičkim mukama ne vodi apsolutno ničemu, osim svesti da ste proživeli određene gadne stvari u životu, tačka. Šta ćete vi s tim saznanjem, osim dupe da obrišete? Svest o tome neće vas sama po sebi izlečiti. Razumevanje da imate neki psihički problem nije magični trik koji će momentalno učiniti da budete ko novi. Prepoznavanje (i priznanje) su samo prvi korak – pravi (i, verujte, mnogo teži) posao tek tada sledi.

 

Kako se vraga mislite (ako uopšte to mislite) izlečiti, ukoliko konstantno bežite od makar i nagoveštaja nekih stvari koje vas muče i sjebavaju vam život? Traume se leče tako što se s njima suočite – ne tako što bežite u svoj “safe space” da bi tamo cmizdrili. Zvuči bezosećajno, znam, ali izlečenje nije šetnja rajskim vrtovima. Izlečenje je teško i gadno i boli. U suočavanju s ličnim demonima nema ništa romantično ni epsko – u stvari ima znoja, suza i krvi. To je gadan, po pravilu prljav a ponekad i odvratan proces.

 

Ali, to je jedini način.

 

Mogla bih oprostiti postojanje trigera ukoliko bi oni važili prosto kao upozorenje ljudima koji su tek počeli ili su još vrlo rano u procesu lečenja, zato što njima ponovni susret s bolnim stvarima zaista nanosi više štete nego koristi, ili im jednostavno nanosi štetu. Ali, kad tad tokom tog procesa dođe trenutak u kojem više prosto ne možeš izbegavati neman i moraš joj izaći na megdan. Jer se jedino tako može dalje. Jer je to jedini način.

 

Učiti ljude da beže od ma čega što ih na bilo koji način pozleđuje, ne samo da je besmisleno, nego je i pokvareno. Ispada, nekako, da onaj (?) koji je došao na ideju trigera, zapravo nikad i nije imao na umu da nekome pomogne. Upravo obratno – naum kao da je bio da se ljudi konstantno drže u njihovim ličnim psihozama, post-traumatskim mukama, stresu i bolu. Kao da je neko (?) hteo da običan mali čovek nikada svoje probleme ne reši, već da se – šta znam? Do smrti kljuka tabletama, ili prestravljen čuči u svojem safe space, rukama pokrivajući oči i uši kako ne bi ništa ni čuo ni video a kamoli ikada skupio hrabrosti za makar i najbenigniji pomak. A, ako je to tačno, onda zašto?

 

Naravno, neko (?) bi mogao reći da se stanovništvo najlakše kontroliše tako što ćeš ga držati u neprestanom strahu i negiranju, u vrzinom kolu iz kojeg ne može izaći jer je u njemu Dobri Otac (sistem?) za kojeg si ga ubedio da mu jedini može pomoći, čuvajući ga i štedeći od svih mogućih muka – tako što je dobrohotno i milosrdno svugde nalepio upozorenja i trigere, između ostalog? Dobri Otac (Veliki Brat?) te čuva i pazi. On ne želi da te bilo šta povredi, pa makar i po cenu toga da do smrti ostaneš prestravljen, bolestan, zbunjen i nesposoban za samostalni život.

 

I samostalno razmišljanje?

 

Naravno, to je samo još jedna luda teorija zavere, i nećemo se njome baktati. Jelda?

 

Zatim, postoji još nešto. Šta je, u stvari, trauma, danas je skroz nejasan pojam. Izjaviti, kao ona retardirana bolivudska glumica, da te je muškarac “silovao pogledom” neverovatna je i neoprostiva uvreda za ma koga ko je preživeo stvarno silovanje. Još uvek mi nije jasno zašto ljudi koji su zaista imali takvo jedno stravično iskustvo ćute i dopuštaju da se svaka narcisoidna kokoška na Instagramu žali kako je “preživela sexual abuse” zbogradi lične poremećene gratifikacije i skupljanja lajkova. Naopako nešto da mi se to ikad desilo, i da se jedne takve “pogledom silovane” dočepam – pa molila bi za govnjivu motku. Odvratno. Reč mučno i odbojno ne opisuje dovoljno krajnju poremećenost fenomena da se svaka budala samo-dijagnostikuje kao depresivna, bipolarna, autistična, silovana… To je niskost poslednje vrste, jedna od onih gadosti koje kad sretnete, poželite pogrome i kuge skotovima koji ih upražnjavaju.

 

Jako je dobro što se nikad neću nikakve realne moći i vlasti dočepati, zapravo. Znaš?

 

Danas je fensi da si depresivan i da te je bar jednom u životu neki muškarac “seksualno uznemirio”. Ako to “usput pomeneš” u svojoj recenziji neke knjige, ili na svom yt kanalu, ili ispod trailera za novi woke holivudski projekat, automatski ćeš dobiti hrpe i hrpe poruka punih saosećanja, ohrabrenja, laskanja kako si ti “jaka osoba i pobedićeš to” (štagod to bilo, nebitno), milion lajkova, bla bla. A onda ćeš, verovatno, na sve to da onanišeš. Jer to samo za drkanje i služi.

 

Ljudi koji onanišu sami na sebe su specijalna kategorija skotova.

 

Ali, kakve to veze ima s trigerima? Pa recimo da jedno podupire drugo. Obzirom da je pojam traume skroz nejasan i da svaki debil može da tvrdi da je neku traumu doživeo, bez da iko pita (niko se ne usuđuje da pita da ne bude okačen na stub srama skupa s ostalim rasistima, nacistima, bigotima, transfobima, belcima itd) za dokaz koji će podupreti tu tvrdnju – i obzirom da je to, jelte, fensi (a većina ljudi hoće da bude fensi) – postojanje trigera se čini naročito potrebito i zapravo neophodno. Pa ne možemo valjda dozvoliti da toliko mnogo traumatizovanih ljudi ponovo proživljava svoje strahote! To bi bilo nečovečno. To bi bilo skroz politički nekorektno. Ljudska su osećanja krhka i mora ih se neprestano tetošiti da nedajbože ne naprsnu. A gde bi onda završili, naopako bilo?!

 

Ja kažem, na boljem mestu. Ali ko sam pa ja.

 

Treće, sistem trigera je u devedeset procenata neefikasan. O tome sam već pisala. Ljudi imaju potrebu da čačkaju stvari koje ne bi trebali. Ne možete ni pretpostaviti koliko sam ljutitih recenzija, blogova i članaka pročitala koji su započinjali sa “znam da je na početku knjige/videa/filma/čegagod stajalo kako se u istima pominje mučenje dece i silovanje životinja, što su stvari koje me posebno uznemiravaju i od kojih poludim od besa/povraćam/štagod, MEĐUTIM…” I onda opale pet stranica ili pet sati videa sipajući drvlje i kamenje, goreći u pravednom gnevu usled bezobrazluka autora koji se usudio da piše/pravi klip/ film/ kakoveć s tematikom koja može da TRIGUJE ljude.

 

Mislim, baš onako kako je i pisalo u trigger warning-u. Što ljudi pročitaju i prime (k) znanju. I onda opet MORAJU da zavire. Pa budu trigovani. Pa sednu za računar i opale pet sati video goreći u pravednom gnevu jer….

 

?

 

Jel se to samo meni čini onako malo besmisleno? Ne? Ok, valjda sam ja luda.

 

I, najposle, sve je to jedna skroz-naskroz unapred izgubljena bitka. Jer, šta? Ako ćemo da radimo triger upozorenja za sve što živog čoveka može uznemiriti, onda se hvatamo posla Sizifovog. Zato što moja krhka osećanja vrede isto koliko i tvoja. I ja zahtevam da se u trigere stavi sve ono što može mene uznemiriti. Po čemu si ti bolji od mene? Po čemu su tvoje traume bitnije od mojih? Zašto bi Veliki Manitu voleo samo tebe, i samo tebe hteo da poštedi? Što ne voli i mene?

 

Gde su moji trigeri, ha?

 

I tako, moliću, za svih koliko beše milijardi ljudi na svetu! Za sve! Svačija su osećanja bitna! Svačije lived experience je podjednako važno! (Ok, lived experience manjina i naročito Afroameričana i transeksualaca su najbitnija, dok moja, koja sam bela i strejt, vrede skoro pa ništa, ali uvek se mogu pozvati na svoju istočnoevropsku kartu, znaš? I čik da se neko usudi da bude toliki nacista, seksista, bigot, rasista, PRAVI belac itd pa da mi pokuša osporiti moju manjinsku povlasticu!) Zahtevam da se u trigere uvrsti sve što može bilo koga na bilo koji način trigovati!

 

Pa da vas vidim majstori.

 

Svaka knjiga, film, klip na yt, štagod, mora imati sve trigere koji potencijalno mogu trigovati bilo koga. Štaznam, ljudi se plaše pasa. Opa! U knjizi se pominju psi. Triger! Neki su ubeđeni da im je kuća zaposednuta. Nije na tebi da preispituješ da li duhovi postoje ili ne jer je to nečije lived experience i svaka je istina subjektivna. Ako ja kažem da vidim duhove, to je moja istina, a Veliki Brat mi garantuje da ne postoje univerzalne istine već je svaka istina posebna za svakoga i uostalom kuš, nacisto. Jel se u filmu pominju duhovi? O’ma’ da ste turili triger, jes’ čuli?!

 

I tako dalje, i tako dalje, za sve pod nebom što bilo koga među nama ma gde na planeti može da uznemiri i triguje.

 

Mislite da preterujem? Mislite da je to nerealno za očekivati i nemoguće za izvesti? A ko ste vi pa da mi to kažete? Jel smo počeli praviti progresivni leftičarski svet iza duge gde jednorozi lete i svi se drže za ruke pevajući kumbaja? Hoću reći, onda kad nisu u svom safe space i ne plaču, prestravljeni? Ništa ne sme biti prepreka tom uzvišenom cilju. Ukoliko ste zaista posvećeni, načićete načina. Trigeri svima ili nikome! Šta nije jasno?

 

Ah, opet sam jedina luda ovde.

 

Avaj.

0

Dom, 40

Morag je tražila da proba kroasan i Igor je rekao:

-Ne dopuštam da me se liši ove počasti. Dozvolite, princezo.

Ustao je, duboko se naklonio pred devojčicom i sačekao dok ga je uzela za ruku. Gledajući za njima, Tatjana reče:

-Mislim da se vaša ćerka prvi put u životu zaljubila, gospodine McIntosh.

Otkad je Igor došao, Morag nije skidala oči s njega. Upijala je svaku reč koju je izgovorio, potpuno zaboravivši na svoju čokoladu i, činilo se, ceo preostali svet. Angus reče:

-Ko je, zapravo, rečiti Legolas?

Tatjana se nasmije. Igor je bio visok i platinasto plav, i kosa mu je na jedan poseban način, koji su devojke mahom obožavale, padala preko lica. Stalno ju je sklanjao. Zaista je ličio vilenjaku: imao je šećernobelu put i prozirno plave oči; i već se na prvi ovlašan pogled moglo zaključiti da je izuzetno fin mladi muškarac – jedan s građom lukonosca, nekoga ko se s lakoćom penje do najtanjih grana drveta i uspeva održati ravnotežu i po razapetoj žici. Ona reče:

-Igorova je majka Ruskinja. Bila je balerina, i njegov se otac zaljubio u nju dok ju je gledao u jednom petrogradskom pozorištu.

-Ah, to sve objašnjava. Da li su svi u vašoj zemlji ludi za Tokienom?

-Nikako. Samo oni s kojima sam rasla.

-Otkad datira vaše poznanstvo s Legolasom?

-Oh, oduvek. Moj otac nema sinova, gospodine McIntosh. Izuzetno sam zahvalna proviđenju na Igoru. On je brat kojeg mi je usud poslao.

Odsutno je posmatrala kako Igor s lakoćom podiže Morag na visoku barsku stlicu ne bi li rekla konobaru šta želi. Čula je kako Angus govori:

-Brat, gospođice? Mladi gospodin ima lice koje retko koju ženu ostavlja ravnodušnom. U pravu ste: Morag će otići iz Londona slomljena srca.

-Poznajem Igora predugo da bi njegov šarm imao ikakvog efekta. Ali on je zaista neobično harizmatičan.

-Blagonaklona sestrinska procena?

Ona pogleda u njega.

-Ne razumem šta želite reći, gospodine McIntosh.

-Učinilo mi se da vaš prijatelj ima jak posesivan odnos spram vas.

-Možda. Ali mi smo zajedno došli u Englesku i uvek smo mnogo vodili računa jedno o drugom. Neko smo vreme i živeli zajedno. Migranti su čvrsto povezani u stranoj zemlji, pogotovo ako se poznaju još iz domovine, kao što je slučaj s nama.

Okrenula je glavu od njega.

-Osim toga, Igor je već nekoliko godina u ozbiljnoj vezi. Ana nije uspela dobiti vizu za Englesku, pa su morali čekati da Igor dobije državljanstvo, ne bi li je doveo… Zaista nijedan muškarac kojeg poznajem nije toliko zaljubljen u svoju devojku, ni toliko dugo. Neizdrživo su mnogo vremena bili razdvojeni. Ali su uspeli.

Nasmešila se.

-Ana će uskoro doći u Englesku. Bilo kakve vaše insinuacije neće me uvrediti, gospodine McIntosh. Iako se trudite da unizite nešto što, usled lepote i trpljenja, ni Holivud ne bi odbio staviti na platno.

On joj ništa ne ogovori, i Tatjana se malo iznenadi. Angus McIntosh nikad nije propuštao da joj replicira. Gledala je kako Igor prilazi, držeći Morag za ruku i noseći njen tanjirić s kroasanom. Dok joj je viteški pomagao da se uspne uz stolicu, sagnuo se, i Tatjana odjednom oseti bol u predelu stomaka.

Kako im je Igor okrenuo leđa i sagnuo se, za jedan kratak ali posve jasan delić trena mogli su videti da je od potiljka naniže tetoviran.

On se uspravi i nasmeši na njeno belo lice. Rekao je:

-Čemu taj izraz, Petrović?

Ona nije morala pogledati u Angusa da bi znala kako je i on primetio tetovažu. Ali onda je rekla sebi: pa šta? Angus McIntosh zna za tattoo. Nema nikakvog razloga za takvu reakciju, idiotkinjo. Međutim, ona je mrzela crtež koji je na svojim leđima nosila i stalno se trudila da ga zaboravi. Ali to je bilo teško kad ste žensko, i neprestano morate paziti kakvu odeću odabirete. Nije pamtila kad je zadnji put nosila majice otvorenih leđa. Bilo je na desetine glupih sitnica koje su je uvek iznova podsećale kakva je balava budala bila.

Prenula se kad je shvatila da Igor govori. Rekla je:

-Izvini?

-Mislim da je ta kosa preteška za tvoju pamet, Petrović. Nekako sam se nadao da si je u Škotskoj odsekla.

Pogledao je u Angusa.

-Uvek sam govorio Tatjani da mora paziti gde i pred kim pušta tu kosu, gospodine. Neki ljudi postaju blesavi kad je vide. Ne slažete li se sa mnom?

Tatjana je ljutito zurila u njega. Igor je možda imao lice šumskog vilenjaka, ali mu je jezik bio opak a um izuzetno hitar. Igora je teško bilo zavarati konvencionalnim frazama ili učtivim ponašanjem. Rekla je, s ljupkom notom upozorenja u glasu:

-Ne znam zašto očekuješ da gospodin McIntosh ima ikakvo mišljenje o tome, Igore.

On podiže obrve.

-Zar zaista? Izgleda da sam nešto pogrešno razumeo.

Ona ga je sad streljala pogledom. Sasvim mu je jasno rekla da je dadilja Angusove ćerke, i da su u Londonu zbog njegovih poslovnih obaveza. Pomislila je da će Angus pobesneti zbog drskosti, međutim, on mirno reče:

-Ne izvinjavajte se, gospodine. Ne čini se da ste doneli bilo kakav pogrešan zaključak.

Za tren su se dvojici muškaraca oči sudarile. Onda se Angus nasmešio.

-U pravu ste, gospođica Petrović zaista pleni svojim izgledom.

Tatjana pomisli: i tako je istina rasprostrta po stolu… Osećajući stid, ali i neobjšnjivo olakšanje, rekla je:

-O čemu si, zapravo, govorio?

Igor pogleda u nju. Sekund je oklevao pre nego joj je rekao:

-Rekao sam da si me nazvala u pravo vreme. Naš se izbeglički kružok proširio. Još su se neki ljudi pojavili u Engleskoj.

Ona raširi oči.

-Oh? Ko?

-Neki posve neočekivani. Pao sam na teme kad su mi zakucali na vrata. Tražili su tvoj broj, i izrazili želju da te vide. Ali, znaš mene: nikome ne dajem tvoj broj ako mislim da bi te gosti gnjavili.

Ona nestrpljivo reče:

-Ma o kome se radi?

-Nećeš verovati. Ali izgleda da je i zadnja odstupnica dala petama vetra. Čak i jedan za kojeg bi se mogla zakleti na Bibliji da će ostati na straži.

Tatjana ga zblanuto pogleda.

-Saša? Hoćeš da kažeš da je Saša u Engleskoj?

-Da čovek pukne od smeha, zar ne?

-Ne mogu da verujem da bi Saša otišao iz zemlje!.. Zašto je to uradio?

Igor slegne ramenima. Tatjana se namršti.

-Ali zašto je tražio da me vidi? Nisam ništa čula o njemu sve odkad smo došli ovamo. Znaš da ne pričamo godinama.

-Oh, znam.

Oči su mu zasijale i posprdno je dodao:

-Ali ti si Saši uvek bila draga, Petrović.

Ona oporo reče:

-Ali to je uvek bio njegov problem, zar ne?

Igor se smijao.

-Kako ti kažeš! Ali trebaće ti više Kerbera pred vratima.

-Šta ti to znači?

-Ja mu nisam dao tvoj broj. Ali ja nisam jedini koji taj broj zna.

-Oh, malo me se to tiče. Za dva dana se vraćam u Škotsku. Ne očekujem da sretnem nikog osim tebe.

Igor se podsmešljivo nakloni u svojoj stolici.

-Uvek si bila iznimno ljubazna spram moje malenkosti, Petrović. Znači li to da se još uvek ne nameravaš vraćati?

Njoj se učini da je, govoreći, bacio letimičan pogled u Angusovom pravcu. Rekla je:

-Nisam još razmišljalao tome.

Igor je sad otvoreno pogledao u Angusa.

-Čini se da je ta vaša zemlja mnogo lepa, gospodine McIntosh. Mi migranti imamo krilate pete. Kad napustite sopstvenu, više ni za jednu zemlju ne osećate – srcem.

Tatjana poželi da se može počupati s njim, kao kad su bili deca i Igor je nervirao. Znala je da je drzak, i da retko šta smatra svetinjom dovoljno velikom da je ne bi uzeo u usta; ali naprosto nije imala vremena i prilike objasniti mu kako Angusa McIntosha neizostavno treba ostaviti na miru. Gotovo bi svakom drugom na svetu tako nešto bilo jasno odmah pri upoznavanju. Bilo je dovoljno pogledati Angusa McIntosha pa videti kako on nije čovek s kojim se možete zezati. Međutim, Igor je bio drčan i njegovo je fino vilenjačko lice skrivalo hrabrost na kojoj bi mu mnogi neotesani dripac pozavideo. Još nije srela čoveka kojeg se Igor bojao i pred kojim bi svoj pogani jezik držao za zubima.

Iznenada je shvatila da već sat vremena prisustvuje čudu: njen je najbolji prijatelj bio prva osoba koju je videla apsolutno imunu na Angusa McIntosha.

Da stvar bude još urnebesnija, činilo se da je to ovome – simpatično.

Rekao je:

-To biste morali da vidite sa gospođicom Petrović.

Igor se okrete ka njoj. Podigao je obrve.

-Pa, Petrović?

Obojica su gledali u nju. Čak je i Morag na tren otrgla svoje opčinjene oči s Igora. Tatjana hladno reče:

-To je lepo ostrvo. Ni nalik Londonu.

-Bezveze, Petrović. Pamtim da ti je rečnik uvek bio dobar. Je li to sve što imaš da kažeš o Škotskoj? Ni nalik Londonu?

Prezrivo je frknuo. Ona osta tvrdoglavo ćutati.

-Ah, odustajem. Ovo je jedan od retkih slučajeva kad ti nisi najlepša žena u prostoriji. Ne zaslužuješ ni malo pažnje pored moje gospe.

Okrenuo se Morag, koja pocrveni sve do korena kose.

-Bolovaću svaki dan dvaput do vašeg šesnaestog rođendana, miledi. A onda ću dojahati na belom konju do vašeg zamka, zavijorene kose, i na maču vas dobiti od vašeg oca. Hoćete li me čekati, princezo?

Morag je postiđeno spustila trepavice, malo oklevala, a onda hitro klimnula glavom. Tiho je rekla:

-Hoću, gospodine.

0

Dom, 39

Sedela je s Morag u zgodnom malom lokalu pored knjižare i čekala Igora, svog prijatelja iz detinjstva. Juče ga je nazvala, i nakon što je odslušala pola sata posprdne (mada zapravo uvređene) tirade o nezahvalnicima koji odlaze i dve se godine ne udostoje čak ni javiti; rekla mu je da je može videti sutra u ovom lokalu u kojem su se nekada često nalazili. Bilo je to fino mesto, s vitražnim staklom i ljupkim kružnim stolovima, stisnuto u ulici prepunoj knjižara, galerija i antikvarnica. Dok je živela u Londonu, Tatjana je često prolazila tuda. Kafić u kojem se mogao popiti odličan espreso i pojesti pravi francuski kroasan, bio je možda njeno omiljeno mesto u celom Londonu. Konobari su bili mladi, uslužni i ljubazni.

Morag i ona su ostavile poruku Angusu gde će biti, obzirom da je on ceo dan bio zauzet sastancima. Jutros je otišao iz hotela plah i mračan. On je, svakako, mrzeo sve u vezi izdavaštva. Verovala je da ga neće sresti sve do večeri, ako i onda, međutim, odjednom je primetila kako se vrata otvaraju i sićušno zvoni ispušta cijuk kad je, sagnuvši se na dovratku, ušao unutra.

Kafić je bio pun ljudi, razgovora i smeha. Mnogi su pušili, jer se u ovoj gradskoj opštini još uvek kasnilo s uvođenjem rigoroznih anti-nikotinskih zakona. Ona mahne i onda vide kako im on prilazi kroz svu tu gužvu i graju. Rekla je:

-Nismo očekivale da vas vidimo, gospodine McIntosh.

S nelagodom je pogledala u izmaglicu dima iznad stolova.

-Nadam se da se ne ljutite što sam dovela Morag ovamo.

On reče, sedajući:

-Što pre Morag vidi naličje boemskog života, to bolje.

Tatjana se nasmešila:

-Mislite, preventivno?

-Ima raznih vrsta iskustava, gospođice Petrović. Neka je dobro videti rođenim očima.

Obuhvatio ju je pogledom, sa sve njenim crnim kaputićem, visokim cipelama i prosutom kosom.

-Ili doživeti na sopstvenoj koži.

Ona malo pocrveni i brzo odvrati pogled na Morag. Dete je marljivo skidalo kašičicom šlag sa svoje tople čokolade. Rekla je:

-Vidi, tata! Dobila sam i čokoladne mrvice odgore!

-Umazala si se, Morag.

Nasmijavši se, Tatjana uze salvetu i poče je brisati, kad odjednom jedan glas reče iza njenih leđa:

-Za ime svih bogova Zapada, Petrović! Zašto se ne ošišaš?

Tatjana odgurne stolicu i pritrči visokom momku u zagrljaj. On je odmače od sebe, ne skidajući joj ruke s ramena, i onda je pogleda od glave do pete. Rekao je:

-Naskroz si propala. Zašto si tako mršava i bleda? Zar Škoti ne hrane strance?

Ona se nasmije.

-O čemu govoriš? Ja sam uvek bila mršava!

-Pričaj to nekom drugom. Nekome ko te ne zna još kao čupavo derište izlupanih kolena.

Trenutak ju je opet netremice gledao. Onda je dobacio na hitrom srpskom:

-Da te ne znam, Petrović, rekao bih da se već nedeljama jebeš kao štuka. Pretpostavljam da taj riđi gorštak ima nekog udela. Je li tako ogroman i pod kiltom?

Tatjana ga ćušne po ramenu.

-Govori engleski, budalo!..

-Ali ti ne bi htela da ja to kažem na engleskom, Petrović, zar ne?

Smejući se, lako ju je odgurnuo u stranu i vedro rekao Angusu:

-Oprostite, gospodine, ali nikad ne ostavljam dame da čekaju.

Čučnuo je pred Morag koja je zurila u njega poluotvorenih usta i golemih očiju. On joj reče:

-Moje srce krvari probodeno, gospo. Rekli su mi da su svi vilenjaci otplovili na Zapad odavno. Kako ste vi preostali na ovim obalama, princezo Aruen?

Morag ispusti svoju kašičicu. Tatjana reče:

-Aragorn samo što nije ujahao, a ti si zaboravio svoj mač. Ustani i jednom se u životu ponašaj pristojno.

Onda se okrenula Angusu.

-Ne marite laskavca, gospodine McIntosh. Zapravo je potpuno bezopasan.

Momak je besramno odgurne u stranu i bez oklevanja pruži ruku. Rekao je:

-Ja sam Tatjanin najbolji prijatelj. Ko ste vi, gospodine?

0