Odgovor koji ti neću dati, Toni

U svojoj osmoj godini sam naučila da sam falična.

 

Bilo je to, još uvek pamtim, osećanje krajnjeg očaja i beznađa, kao prvo i poslednje zato što nisam znala zašto. Nisam bila svadljivo ni pokvareno dete. Nisam se ponašala s visoka i neprijatno spram dece koja su mi prilazila. Mada mi je samo jedna osoba prišla, te nesretne godine kada sam preselila u drugi deo grada i upisala se u školu u kojoj su se svi međusobno znali još od pelena. Ni to mi nije bilo jasno. Stajala sam pored zida u hodniku tokom prvog odmora, dok su svi ostali, u grupi, držali distancu od deset koraka, posmatrajući me ćutke i s mešavinom one dečije nepatvorene mržnje koja se nauči kriti tek kad odrastemo, i nekog čudnog, gotovo uplašenog otpora kao da su sad na očekivali da se preobrazim u monstruma s pet glava i zmijskim repom. Ili izvedem neku crnu magiju od koje će njima izrasti repovi, možda.

 

Onda me je neko povukao za rukav one odvratne kute koje smo svi tada morali da nosimo, živeo nam maršal Tito, rekavši: A kako se ti zoveš, devojčice? 

 

Prošlo je previše godina da bi mi ženska sujeta dozvolila da im navedem tačan broj, ali i dalje se od reči do reči sećam tog pitanja. Devojčica koja mi ga je uputila, postala je moj jedini poznanik na tom mestu sve dok sam na tom mestu ostala. Neću lagati: to nije bilo iskreno poznanstvo spočetka, ne ono kao kad se dvoje ljudi sretnu i kliknu. U tom trenutku, uhvatila bih se i kusate mačke da mi je prišla. Ništa nisam znala o devojčici, osim da mi je jedina prišla na tom stranom mestu krcatom ljudima koji me očigledno i otvoreno ne vole, i to je bilo dovoljno. Mnogo kasnije sam shvatila zašto je to uradila: zato što je i ona, mada na drukčiji način, bila falična.

 

Tako da je to možda ipak bilo pravo?

 

Naša faličnost nas je instinktivno povezala.

 

To nisu bile lepe godine. U moje vreme – avaj 🙂 u školama nisu postojali oni klasični buliji, pogotovo ne kao u američanskim filmovima. Niko me nije redovno tukao, tražio mi pare od užine ili izuo iz novih patika. Posmatrajući kako škole izgledaju danas, sada bih kroz sve to prošla verovatno, a prošla bih sigurno negde u Americi. Naročito jer je moj razred imao – čirlidersice. Ili najpribližnije što bi u ex-YU bilo čirlidersica.

 

Popularna deca postoje svugde, i svugde se slično ponašaju. Ona imaju svoje klike, drže se skupa, u učionici sede jedni blizu drugih, po pravilu imaju svoj ugao hodnika ili dvorišta rezervisan isključivo za njih. Popularna deca određuju pravila i čuvaju kapije. Ona odluče da li će vam biti dozvoljeno da budete deo zajednice, ili ćete završiti u Lazaretu skupa s ostalim gubavcima. Pravila su mnoga i brojna i nisu uvek i svugde ista, ali obično se tiču nečega nad čim nemate nikakvu kontrolu. Naprimer, roditelji vam nisu dovoljno bogati. Ili govorite provincijskim akcentom. Nemate dobre socijalne veštine jer ste introvert ili veoma sramežljivi. Pogrešne ste nacionalnosti, naprimer.

 

Drukčije izgledate, Toni. Znaš?

 

Ništa ja to tada nisam razumela, osim da sam omrznuta bez ikakve krivice s moje strane, bez ičega zlog i naopakog što sam lično počinila, praktično bez i da sam progovorila. Čak i kasnije, kada sam shvatila pojam “izopćenja” i zašto do njega dolazi, još uvek mi nije bilo jasno. Moji roditelji nisu bili siromašni. Ja sam gradsko dete baš kako su i svi oni bili. Nisam govorila smešnim akcentom, govorila sam isto kao i oni.

 

Bila sam socijalno sakata, da, ali ne toliko da ne umem pričati normalno s ljudima. Bila sam drugačije nacionalnosti? Hm.

 

Ne nužno nacionalnosti, trebam biti fer, jer u to doba, s osam ili devet ili dvanaest godina, mi još uvek jedva da smo hvatali koncept nacionalnosti kao takve – setite se, živeo nam maršal Tito? Trebalo je proći još izvesno vreme do trenutka kad su takve stvari postale važnije od ma čega. Međutim, to je opet imalo neke veze, čak i ako je nismo prepoznali, ni ja a ni oni koji su me kinjili. Najposle, svi smo mi bili jedna gomila neznalica onda.

 

Ali, to su bile lude osamdesete, i čak i pre prve periode devojčice su znale kako treba da nose svoje duge ravne kose s gelom podignutim šiškama i da je najveća sramota skinuti se leti na štrandu i biti beo kao sir. Pogotovo kad dečaci ne moraju gledati naniže kad vam se obraćaju, jer ste visoki koliko i oni. Moja je kosa bila sve samo ne ravna, glatka i lepršava, i bila je plava – teško mi je ležala na ramenima u blesavim uvojcima i kovrčama i zadnje što se od tog užasa i strahote moglo napraviti – bile su vodoskok-šiške, poslednji krik mode i najveći doseg ženske lepote. Niko kog sam znala, a da mi nije bio rod, nije imao plave, kamoli zelene oči. Glavna je čirlidersica imala maslinastu indijsku put, smeđe oči i precrnu ravnu kosu ko američki domoroci, i uvek besprekorno cool šiške. Nije, kao ja, bila štrkljava, niti su joj rukavi uvek, kao meni, a ma šta oblačila i ma koliko se trudila, bili malo prekratki na grana-dugačkim i tankim rukama. Ona nije već u šestom razredu bila višlja od svih dečaka naše generacije osim možda jednog ili dvojice koji su ionako i sami bili nevažni u kontekstu kolektiviteta.

 

Svesna sam da zvuči smešno, i u stvari jeste, urnebesno smešno ali danas, i ne samo zato što već davnih dana ne marim za tako šta, već i zato što danas znam neke stvari koje onda nisam. Jer, tada nisam imala pojma zašto me sve devojčice u razredu ignorišu, osim ako mi trebaju šta smetiti iza leđa: neku glasinu, neko ružno ime, neku sprdnju od mog sopstvenog imena koje je bilo čudno i neuobičajeno samo po sebi, kad je trebalo napujdati kakvog dečaka da me gurne u hodniku i izbije mi torbu i sveske iz ruku, kad je trebalo upirati prstom u mene leti na Dunavu, uz hihot i ruganje (sve dok nisam prestala ići na štrand sasvim) ili kad je trebalo prevrnuti očima ako im se obratim i smesta se od mene odmaći kao da sam stvarno leprozna, i zaudaram. Čak i kad bih progovorila na času da odgovorim na nastavničko pitanje, one su prevrtale očima, sašaptavale se i gurkale i neretko počinjale otvoreno da se smiju. Niko me nikada nije pozvao ni na jedan rođendan, ni na jednu (kako se to tada zvalo) veselicu – a što je tek običan naziv za žurku. Niko mi nikada nije doša u kuću niti sam ja u čijoj kući bila, nikada, za svo trajanje osnovne škole, čak ni kad se radilo o onoj mojoj jedinoj a-kako-se-ti-zoveš-devojčice ali to je imalo svoje razloge, drugačije, veoma nesretne, i neću sad o tome. Na svim mestima, školi, u naselju, čak i tokom prvih bojažljivih “stvarnih” izlazaka do jedanaest naveče i roditeljima koji dolaze po nas – ja sam bila sama i po strani, totalno ignorisana osim ako bih se našla na putu nekome, što je bila mnogo gora opcija, veruj, Toni.

 

Kažem, smešno, jer danas ne želim ništa više osim da me svi ostave na miru i niko na mene ne obraća pažnju, ali kad imaš osam ili dvanaest godina onda ne umeš misliti tako i boli, boli. Onda boli biti – faličan.

 

Jer, nije samo moja divlja mašta iznašla kako sa mnom neki vrag nije u redu – neki vrag zaista nije bio u redu sa mnom. Ja nisam bila kao ostali. Ja se nisam uklapala. Ja sam bila drugačija. Jer inače, šta? Kako razloga nije bilo, onda je razlog naprosto morao biti u meni. Ja sam bila razlog.

 

Oh, koliko sam puta oplakala pitajući se u očaju: zašto?? Šta sam kome uradila?? Zašto, čak i kad sam prijateljska i kad lepo pričam s ljudima, oni krenu da se isprdavaju, da me spuštaju, da prave budalu od mene?? Zašto mi u torbu ubacuju papiriće s lažnim izjavama ljubavi da vide hoću li nasesti, hoću li poverovati da mi je to neki trubadur napisao iskrena srca a ne krišom na odmoru, dok mu Glavna Čirlidersica diktira u pero šta da napiše i onda mu naređuje da drži stražu dok mi ona sama gura kukavičje jaje u svesku ili pod klupu? Zašto mi se na hodniku podmeću noge ne bi li pala, zašto sam na autobuskoj stanici uvek bar pet metara dalje od svih ostalih, sama? Zašto čak i društveno nebitni, oni nepopularni, izbegavaju da me pogledaju, i, ako im se ukaže prilika, rade mi iste gadosti kao i ostali? 

 

Tad sam zamrzela ogledalo, i, da budem iskrena, ne volim ga ni dan danas. Pupoljci moje socijalne sakatosti iz tih dana s vremenom su izrasli u duboku i tamnu šumu, ali još uvek pamtim gde je i zašto drveće pustilo korena. Ni danas nemam nikakve prijatelje, ali ono što je žalosno, to je da sam izgubila veru u prijatelje i ljude kao takve. Još uvek mislim da se “normalni” ljudi ne druže s faličnima poput mene. Da falični postoje da bi bili sami jer da je drukčije, falični ne bi ni bili, zar ne? Ljudi su društvena bića i ostalo. Ali, da li se falični uopšte mogu ubrojati u ljude? Normalne ljude? Naravno da ne.

 

Zašto govorim sve ovo, Toni? Zato što ničim realnim zasnovane predrasude postoje čak i spram belaca, u beloj zemlji, u Evropi. Zato što se dešava da ti čak i ljudi koje bi inače po najprostijoj logici zvao “svojima” naprave pakao od detinjstva i usade ti u glavu toliko duboke frustracije i samo-prezir da ti trebaju godine i godine da ih kasnije iščivijaš a možda čak ni onda. Zato što svugde postoje ljudi koji te neće voleti zbog idiotluka: jer ti je kosa drukčija od njihove, jer ti je ime neuobičajeno i čudno, jer si previše beo… Ili previše crn. Ili ljubičast. Ili štagod. To nije nešto isključivo usmereno samo na jednu grupu ljudi, samo na jedan etnicitet, samo na jednu vrstu kose i boju kože.

 

I, nekad je misterija toliko glupava i infantilna da nije misterija uopšte, kao što se desilo meni da saznam kad sam, skoro punoletna, i odavno već drčna i jedna skroz-mi-se-jebe-za-sve gadnog jezika gimnazijalka najzad upitala Glavnu Čirlidersicu: ajde majke ti sad mi reci, što si me onoliko maltretirala dok smo bile deca?

 

Do tad smo, u jednom od onih urnebesnih obrta sudbine pri kojima uvek zamislim kako se neki stari bogovi smeju od gore s oblaka, uživajući u još jednoj uspeloj neslanoj šali nad nedotupavim  smtnicima; čirlidersica i ja već bile najbolji prijatelji ikada, i jedini najbolji jedna drugoj do smrti. Odgovor koji mi je dala bio je toliko neverovatno budalast i budalasto neverovatan da me je bukvalno bez teksta ostavio – što je, inače, podvig. Tim je kretenskim odgovorom učinila sve moje isplakane suze cmizdrenjem bezveze i razloga, kompletno moje celoživotno osećanje nedostojnosti, nižerodnosti i faličnosti najvećim gubitkom vremena i energije koji će mi se ikada više u dogoditi. I, mada je došao kasno, svejedno je došao na vreme i ako nije izbrisao prošlost, učinio je boljom budućnost.

 

Međutim, ja ti neću reći koji je to odgovor bio, jer si ti već odavno ušančena u jedan koji si sama za sebe izmislila i od njega napravila božanstvo kojem se klanjaš, skupa sa sledbenicima svog kulta.

 

Što je šteta, Toni. Ali, svakom svoje.

1

Zašto priča?

Uvek sam bila fantast.  Ja volim priču.

 

I, pazite. Rekla sam: priču. Ne govorim o velikim, mudrim delima, visokoj filozofiji, simbolici, hiperbolama, angažovanošću. Danas je popularno misliti kako svaki vid ljudske kreativnosti neizbežno mora nositi neku poruku, biti angažovan. Ili ako ne, onda barem da je krcat dubokim životnim mudrostima, po mogućnosti skrivenim iza metafora i simbola. Svaka se kokoš oduševi kad iza hiperbole pomisli da je našla neko dublje značenje, ko ono poslovično zrno. Jeste, čak i ćorava ubode poneko, ali to je po pravilu retko. Ali ja nemam takvih pretenzija, i nikada nisam ni imala. Postoje mesta za takve stvari, barem kako ja o tome sudim. Ako želiš da se baviš smislom života, čitaj filozofiju. Ako bi da ti neko pokaže kako da otkriješ svoju unutrašnju boginju 🙂 – čitaj knjige samopomoći. (Ili 50 nijansi sive.) Mislim, ako imaš stomak za to. Što se mene tiče a po pitanju samopomoći i njoj srodnih i inih gurua i motivacionih govornika, ja nemam stomak. Svakom svoje.

 

Međutim, priča ne bi trebala biti opterećena time. Ili barem ne ako ste fantast ko ja.

 

Život je dovoljno gadan. U životu se napiješ više žuči nego nektara, i čak ni nektar nije s Olimpa. Čak je i nektar tek običan smrtnički splet pogodnih okolnosti i sićušnih sunaca zadovoljstva i mira, smućkan s više nade nego izvesnosti. Kako ko, ali nije mi potrebna kakva vešta simbolika da mi, ko Metatron glas Božiji, objavi kako je život težak a svet pun problema. Sve je to bla. Čitala sam i ja Američkog psiha, i razumela šta je pisac hteo da kaže. (Spojler: ne, nije poenta u serijskom ubici.) Ali, što se mene tiče, isto je tako mogao napisati: društvo je fuj, kraj. Maskirati tu prostu, zapravo svakom s iole pameti ionako znanu poruku u stotine stranica gnusnih, kreativno detaljnih opisa mučenja i ubistava, po meni je bilo bespotrebno trošenje energije. Ako si dovoljno macabre, kao ja, pa te zanimaju serijske ubice, imaš na yt tog zelja koliko hoćeš, sa sve gore detaljima. Ako si odrastao čovek, i još uvek ne znaš da s društvom neki vrag ne valja, onda nemaš dovoljno pameti ni da razumeš Američkog psiha. Ako ga umeš razumeti, ionako si već odavno shvatio poruku. Koja svrha, onda?

 

Ako si mlad pa još uvek veruješ da si besmrtan i da ćeš jednom postati He Man, Gospodar Svemira, svakako ti je ili zakonom zabranjeno ili nemaš ni interesovanja da čitaš nešto tako eksplicitno kao što je Američki psiho. Ponavljam, koja beše svrha?

 

Sigurno sam, pouzdano znam da sam u manjini po tom pitanju, ali mislim da je ideja da svaka priča mora imati poruku i biti angažovana nešto što pripada, šta znam, Severnoj Koreji, ili staljinističkoj Rusiji onomad, skupa s propagandom. Što je, mislim poruka i agenda, čak i danas maltene isključivo propaganda. Ali, to je već neka druga tema.

 

Šta, onda, ja želim od priče, zapravo?

 

Želim beg. Sklonište. Odmor. Želim lepotu. Želim boje i ukuse i mirise. Želim magiju. Ono što Englezi zovu “whimsical”, a što verujem, nažalost, da srpski jezik ne ume dovoljno dobro da prevede. Mnogo mudriji od mene su pisali o priči, o fairy tale, i jeste, naravno da tradicionalne imaju poruku (nijedna bajka nije nastala ni iz čega – ništa ne nastaje iz vazduha, što je inače “nauka” čak i u Hariju Poteru – bajke postoje da nas uče životu), ali ne govorim sad o Braći Grim. I, čak i da govorim, ta vrsta učenja ili ako baš hoćete poruka nije nešto što u sebi nosi mrku težinu propovedi, nije visoko intelektualna teorija o društvu, nije propaganda ni agenda. Poruka je bazična, stara koliko i ljudska vrsta, jedna koja nas ne tera da bistrimo komplikovane hiperbole da bi najzad došli do nečega što ionako znamo od kad smo sišli s grane.

 

Svakako nisam dobar target za angažovane agende i filozofsko prosvetljenje, tako da možda ne bih trebala ni govoriti o tome, ali hej, ovo je moje mesto i mogu da pričam šta god hoću. Ja sam besramna i priznajem da nemam sluha za apstraktno, za modernu umetnost, za stvari koje ti vrište u uvo: gledaj! Čuj! Smisao! Između redova! Motiv! Svrha! Istina! Revolucija!

 

Bla bla.

 

Ima ljudi koji to vole, mada ih je tek šačica koja voli zato što voli, dok se većina prosto pravi da je car obučen jer ne žele ispasti budale u društvu. Izuzetno je malo ljudi koji zaista vole ono što ja i dan danas zovem: moderna umetnost, mada je to samo moj zbirni naziv za milion stvari koje su postojale pre i došle posle modernizma kao takvog. Jer nije svrha samo u modernizmu, post-modernizmu itd itd. Ja ne volim ni l’art pour l’art, umetnost radi umetnosti, koja je počesto samo onanisanje.  Još uvek se sećam one urnebesne reklame za colu ili nešto takvo, za koju smatram da je najbolje prezentovala kompletan moj stav o modernoj umetnosti. Tip ulazi u galeriju s limenkom, na izložbu krcatu teškim, složenim  performansima i simbolikom. Pred svakim egzamplarom stoje otmeni intelektualci i akademici sa fensi očalima i besprekorno zavijorenim šalovima i kravatama dendi čvorova, i u pola glasa komentarišu simboliku i “šta je umetnik hteo da kaže”. Momak ispije sok i, ne videvši nigde kantu, prosto krišom odloži limenku na pod i ode. Obišavši galeriju, u povratku spazi kako se gomila okuplja oko njegove limenke na podu, oduševljena. Mudre sede glave klimaju s odobravanjem, elegantne žene suznih očiju. Ceo skup ima svoju teoriju šta TAJ naročiti egzamplar treba da znači, i svi se slažu kako je to ubedljivo najbolja stvar na celoj izložbi.

 

Razumete?

 

Jednostavno rečeno: volim da pogledam sliku i da vidim gde je konju glava a gde mu je, da prostite, trtica. Pikaso nek ide s milim bogom, skupa s elitističkim budalama. Moja drugarica iz gimnazije je jednom slučajno bacila neki otpadak u kontejner za koji nije primetila da stoji pred galerijom i da je zapravo “umetnički” uradak, a ne običan kontejner. I neka je.

 

Dosad je zidovima s kojima ovde pričam sasvim jasno da mi je ukus primitivan i nazadan, i da me uopšte ne zanima da glumim ludilo kako je drugačije.

 

Nemam problem sa svojim primitivizmom. Prvo, radi se o etiketi koju će mi nalepiti snobovi čije mišljenje ne marim, a kao drugo, ne mislim da su jednostavnost i jasnoća nešto čega se treba stideti. I, osim toga, kako uopšte definišete jednostavnost, prostotu? I, zašto je “prostota” postala reč za vulgarnost, kad joj koren nije skaredan? Ko je ovlastio Femu opančarevu da jednostavnost, nešto što je prosto, upiše u kanone kao nižerodno i prezira vredno? Francuzi imaju nešto što zovu nouveau riche, i to nije pohvalan termin. Skorojeviće karakteriše eksces, preterivanje svakog oblika. Previše kićeno, previše skupo, previše komplikovano. Umesto šik jednostavne linije haljine svedenih nijansi; elaborirani volani, šlepovi, čipke, drago kamenje, zlato, paunovo perje vrištućih boja.

 

Na neki urnebesan način, jedna poprečna crvena linija preko čisto belog platna kakvog modernističkog slikara, ma koliko na prvi pogled jednostavna; težinom svoje agende, komplikovanošću svoje simbolike, dubokom mudrošću svoje skrivene poruke nad kojom treba provesti sate ne bi li je razbistrili, uz izvesnost da ni onda najverovatnije nećete biti u pravu – zapravo je samo nouveau riche. Komi fo.

 

Izraz “umetnost radi umetnosti” može da zavara, jer ne znači ono što bih ja protumačila kao takvo. Umetnost BI trebala da postoji prosto zato što je, jelte, umetnost. Ne kao sredstvo za prenošenje specifične poruke, dubljeg smisla i sličnog sranja.  Ako imaš da kažeš nešto o društvu, politici, religiji, svetu – reci to jasno i glasno. I, nemoj da zoveš to umetnošću. Jer to nije umetnost. To je kritika, to je pamflet, to je studija. Priručnik. Kako god.

 

Postoje razlozi zašto pisci, naprimer, u određenim situacijama ne mogu jasno da kažu šta žele. Zato što će završiti na lomači, u gulagu ili konc logoru. Postoji opravdan razlog zašto pišu u hiperbolama i simbolima umesto koncizno i jasno. Mada razumem, ja još uvek ne vidim smisao. Ok, napisao si nešto što će određen broj ljudi razumeti. Oni će da prozru ispod naslaga metafora, zakukulječinih rečeničnih konstrukcija i zbunjujuće deskripcije. Krijući se u podrumu skupa s tobom, pod okriljem noći, da ne čuje zmaj, šapatom će ti odati priznanje za hrabrost. To nije hrabrost. Tako se ne dižu revolucije i ne rade prevrati. Većina ljudi ne razume. Razumete? Većini ljudi se mora nacrtati, konj sa sve glavom i trticom. To je samo međusobno onanisanje šačice mudrijih od proseka i, kao i kod svakog onanisanja, seme završava na podu a ne tamo gde bi moglo ili trebalo da primi ploda. Smeta ti zmaj? Radi konkretno. Nemoj da pišeš mudromisleće knjige koje radnica u kiosku s dvoje male dece i mužem na prisilnom godišnjem ne može ili nema vremena da razume. Mnogo mi je žao, ali najveći broj ljudi zaista ne razume, previše je očajan ili apatičan ili prosto uplašen i gladan. Ako si već dovoljno pametan da razumeš da zmaja treba rušiti, onda prestani da se izdrkavaš sa svojim intelektualnim parnjacima i uradi nešto konkretno. Znam, hajdučija je neprijatna, bude ti zima, budeš gladan, žandari te vijaju, jataci te izdaju. Sigurnost tople sobe, mirisa prazne hartije i samozadovoljstva što si uspeo reći nešto što će zmaju promaći da razume (kao i većini naroda, inače) mnogo je lagodnija, ali tako se ne ruši zmaj.

 

S druge strane, ako uopšte i nisi nameravao da zmaj bude ubijen, a šta koji moj onda uopšte mrčiš i trošiš drvo za k? Samo zato da se prikažeš kao buntovnik i disident? Ne beri brige: niko neće uzeti tebe za vođu ustanka samo zato što umeš da se bacaš hiperbolama. Pesme o herojima se neće pevati o tebi, već o onima koji su otišli i uradili nešto konkretno da bi se zmaj ubio, zato prestani da pevaš sam u svoju slavu jer je je drkanje degutantno kad ga radiš javno a drkanje na samog sebe ima posebno mesto u paklu.

 

O udobnosti propagiranja trenutno vladajuće agende neću reči da trošim, jer to nije ni reči vredno.

 

Ali ne, reći ćete mi, neću ja da menjam sistem (mada, zašto? Sistem je truo. Ali, ok.) Ja sam shvatio suštinu ljudskog bitisanja, tajnu kosmosa, i želim to da podelim s ljudima. Ja hoću da naučim ljude kako da dosegnu svoje snove, ostvare se, budu sretni.

 

?

 

Napiši priručnik. U čemu je problem?

 

Zašto to mora biti ukomporirano u priču? Zašto priča ne bi bila bajka, skaska o princezi koja spava u kuli, vitezu što ubija zmaja i najmlađem carevom sinu koji je sreo Baba Jagu na mostu? Da li su ti priče o hrabrosti, o podvigu, o ljubavi, o putu, previše bazične? Proste? Ali sve su priče ionako o tome, možda ćeš mi bojažljivo reći, mada nemaš zašto da se plašiš, jer sve dobre priče o tome govore, u stvari. To su najvrednije priče koje ljudski rod ima, zapravo. Možda čak i jedine vredne. I, nemoj se bojati da mi ispričaš, dok sedimo kraj vatre u ranojesenje veče, dok kestenje prska varnice u nebo i sva je šuma oko nas plava pod zvezdama, da je princeza imala zlatnu pletenicu prebačenu preko ramena do nogu a vitez finim bodom izveženu maramicu kao uzdarje iz ruke što je ostala da čeka da se vrati iz rata, strepeći. Ja želim to da čujem. Pričaj mi o sjajnim mačevima i svilenim barjacima, pričaj mi o kmetovskoj kćeri koja je zabasala u skriveni prolaz za lešnikovim drvetom i otkrila svet ptica i zverinja koje govore ljudskim jezikom i vilenjačkog princa s krunom od olistale grane. Pričaj mi o lukavim iskušenjima i nesretnim izdajama i putu koji krvari bose pete ali kojim se mora proći jer je to jedini put koji postoji.

 

I, nemoj strahovati jer si mi rekao da je konju glava napred a trtica iza, kao što je skroz prosto i jednostavno i logično da bude, jer ćemo na kraju tog puta ti i ja držati ruke jedno drugome, smejući se kroz suze, i svet će, ovaj pravi, stvarni, ružni, bar za taj tren biti vredniji truda. A tren je sve što imamo ionako, jer i ti i ja i prinčevi i vladari i tirani i zločinci i prosjaci – sve nas samo jedno čeka na kraju, i kad razumeš to, razumećeš da nijedna poruka, nijedna agenda, nikakva propaganda, prestone dvorane, predsedničke lente, moćne armije, političke spletke i podele, ljudska zloba, bezobrazluk, ludilo –  ne znače ništa više od prašine u oku svemira. Samo smo sada ovde, ti i ja, i držimo se za ruke, i to je najveća snaga koju čovek, smrtan i načinjen od zemlje u koju se vraća, ikada može stvarno da poseduje.

 

Zašto priča?

 

Zato.

1