Dom, 51

Morag joj je otvorila vrata i zapanjeno raširila oči.

-Oh, miss!..

Dotrčala je do nje.

-Tata mi je rekao da odlazite s ostrva. Oh, miss, to nije tačno, zar ne? Znala sam da vi ne biste otišli! Znala sam da je to neka greška! Ali zašto niste došli neki dan?

Držala je njene ruke svojim malim dlanovim i gledala je s izrazom potpune, apsolutne sreće. Tatjana reče, tiho:

-Ti si najslađe dete na svetu, Morag.

Čučnula je ispred devojčice.

-Zar bi ti zaista bilo toliko žao da odem?

Moragina usta zadrhtaše.

-Ja ne bih da vi ikada odete, miss. Zar ne biste mogli doći kod nas? Tata bi vam sredio sobu do moje. Svako veče bi me mogli staviti u krevet i čitati mi pre spavanja.

Grčevito ju je stiskala.

-Tata bi uvek mogao da priča s vama kad biste živeli ovde, miss. Otkad vi dolazite, on više ne sedi u sobi po ceo dan i mnogo je manje nervozan. Znam da bi tata hteo da dođete isto kao i ja. Čak i ako vam to ne kaže, ja znam da je tako. O, miss!..

Zagrlila ju je, zagnjurivši lice u njenu kosu.

-Ostanite, molim vas!.. Ja vas jako volim… Vama se sviđa naše ostrvo, nemojte se vraćati u London… Biću najbolja devojčica na svetu, miss, ako ostanete!..

-Ti jesi najbolja devojčica na svetu. Nemoj se ljutiti što sam htela da odem bez pozdrava. Znala sam da će biti ovako.

-Onda nemojte da idete!..

Tatjana u bolu sklopi oči.

 

 

Noseći poslužavnik s čajem, pokucala je na vrata radne sobe Angusa McIntosha. Kad je otvorio, pokušala se nasmešiti najhrabrije koliko je uopšte bila sposobna.

-Čaj, gospodine McIntosh?..

On je stajao s rukom na dovratku, i za trenutak je imala ružan dojam da je neće pustiti. Onda se ipak pomerio i propustio je. Dok je nosila poslužavnik ka stolu, čula je kako govori:

-Šta je to, gospođice?

Ona odgovori ne okrečući se:

-Čaj, gospodine, baš kako sam rekla.

-Odgodili ste odlazak u London da bi meni skuvali čaj?

-Odgodila sam odlazak da bih vam se ispričala. I zahvalila.

Pogledala ga je. On reče, prezirno:

-Možete uštedeti daha. Nemam nikakve primene za vašu zahvalnost, istinsku ili kurtoaznu.

-Žao mi je što to čujem. Onda ćete morati da otrpite.

-U proteklih nekoliko meseci, kako se čini, propustili ste da naučite najvažniju stvar o meni. Ja ništa ne moram, gospođice Petrović.

-Znam. Zato sam i htela da vam zahvalim.

Ništa joj nije rekao na to.

Nekoliko su trenutaka stajali i posmatrali se. Onda on vrlo leno progovori:

-Scotland Yard vas je kontaktirao, pretpostavljam?

Ona tiho reče:

-Upravo tako. Rečeno mi je da više nema potrebe za mojim ostankom na ostrvu, ukoliko nalazim za shodno drugačije, i da je slučaj zatvoren. Barem što se tiče mene. A to je jedino što me se u ovoj stvari  tiče.

-Drago mi je. Pa, sad kad je ta priča završena… Najzad možete postupiti kako želite. Nadam se da ćete biti sretni u Londonu, ili već gde.

Ona mirno reče:

-Ne, neću. Ali to ne menja na stvari.

On sleže ramenima.

Tatjani se učini da polako postaje razdražen. Odjednom je počela osećati da mu je njeno prisustvo mrsko i da ga se što pre želi rešiti. I, tad, neočekivan a u isto vreme naslućen i prepoznat očaj udari je pravo u stomak, tako da se zatresla na mestu. Tog je trenutka znala, kao da je bog objavio s oblaka, da je preko glave zaljubljena u tog čoveka.

Ali ta je situacija bila bezizlazna.

Ni da je birala, ne bi uspela gore. Između Angusa McInstosha i nje stajali su nepremostivi bezdani. Odjednom je potreba za odlaskom, besramnim begom, u stvari; upravo vrištala u njoj. Ona je morala otići, smesta. Pobeći zauvek…

Čula ga je kako govori:

-Pa? Za kad ste planirali svoj odlazak, gospođice?

Nije imao nikakvog izraza u glasu, ne više, i zato joj nije bilo jasno iz kojeg razloga svejedno oseća da od njega udara opasnost kakvu za svog veka nije iskusila. Učini joj se vrlo hladan, ohol i arogantan.

Tiho je rekla:

-McGonagallovi su bili tako dobri da mi dozvole boravak pod svojim krovom još neko vreme. Moram da pohvatam određene ljude u Londonu pre nego se vratim.

-Vreme, miss?

-Oh, nedelju, ne više.

Sekund je oklevala. Onda je hrabro počela:

-Gospodine McIntosh… Želela sam da vam zahvalim zbog Scotland Yarda, šta god da je to što ste učinili. Verujem da ne možete ni pretpostaviti u kakvoj sam se situaciji nalazila prethodih mesec dana. Htela bih da primite moju zahvlanost zbog ljubaznosti koju ste mi ukazali, zbog vaše ćerke koju sam zavolela bez ikakvih zadnjih primisli i što ste mi pružili šansu da je pokušam usrećiti.

Onda joj je crvenilo nagrnulo u lice, ali obećala je sebi da će to izreći do kraja.

-I zbog vaše ljubaznosti spram mene lično.

Nije se usuđivala da ga pogleda. Neko joj vreme ništa nije odgovarao, a onda je čula njegov bezizrazan glas:

-Drago mi je ako mislite da sam vam učinio ljubaznost. Ali priznajem da su moje namere bile daleko od ičega sličnog. Ja sam pre svega činio ljubaznost sebi.

-Onda sam naprosto imala sreće da se te dve stvari poklope. Ali to ne utiče na moje mišljenje.

Sa svakim trenutkom u toj prostoriji, njoj je bivalo sve teže, i osećala je da će uskoro sav nebeski svod nositi na ramenima. O, doživela je svašta od rata naovamo, ali nije pamtila da joj je i jedan razgovor ovako teško padao. Sve i jedna izgovorena reč kao da je povlačila sudbinsko značenje.

Rekla je:

-Oprostite na mojem besramnom pokušaju bega. Zaista mi je bilo teško doći i pozdraviti se s Morag. Međutim, bili ste potpuno u pravu pre neki dan: čovek mora voditi računa o ljudima koje pusti u svoj život.

-Što vašu zahvalnost čini potpuno bespotrebnom, kao što sam vam maločas rekao. Prestanite mi se klanjati, dođavola. Zaista ne očekujem hvalospeve jer sam razjurio par engleskih budala koje su vas gnjavile, ili što sam vas tucao.

Ona pomirljivo reče:

-Onda ste zaista onakav čovek kao što sam vas procenila, gospodine McIntosh.

Nasmešila se i pošla vratima, ali on je zaustavi:

-Kakav to, gospođice Petrović?

Zatečena u pola koraka, ona mu pošteno reče:

-Sasvim poseban u mojem životu, naravno.

Učinilo joj se da ga je iznenadila. Za jedan delić trena, oči mu se promene. Onda je rekao:

-Nek mi je bog na pomoći. Zaista će mi nedostajati vaša ovorenost, miss.

-Verujem da ćete dobiti pravovaljanu kompenzaciju.

-Što znači šta?

Ali, ona je već bila kod vrata.

-Zbogom, gospodine McIntosh.

Izašla je dok je on, ovaj put očigledno iznenađen, ostao gledati za njom.

Taj ju je izraz progonio sve do grada. Znala je da je trebala biti finija, i ne izreći ništa slično. Ali naprosto joj je jezik poleteo pre nego je razmislila. Ona prelepa tamna žena sa svojim bademastim očima lupila ju je pravo u pleksus, u temelju joj uzdrmavši sujetu. Od momenta kako ju je srela u Londonu, slutila je kraj ove priče. Uostalom, upravo je njena lična filozofija bila da se čovek treba držati svoje vrste. Samo tako stvari uspevaju. Nikada ništa nije očekivala od Angusa McIntosha. Niko iole razuman ne bi mogao. Ona je svakako bila lepa i pametna i imala dobre manire kao i sve ćerke iz srednjeg staleža na čiji se kućni odgoj polagalo, i da joj je otac Škot, to bi u ovoj zemlji već bilo nešto. Ali, ona je imala dvadeset pet godina i pola desetleća izbegličkog staža iza sebe. Baš kako joj je on jednom rekao: delilo ih je sve – nacionalnost, mentalitet, rasa. Krv, koja je tekući vekovima izdubila nepremostive kanjone razlika između njih dvoje. Sudbine su im bile oprečne. Naposletku, ona će završiti s nekim imigrantom kao što je i sama, a on s plavokrvnom kučkom s kojom je, verovatno, u daljem srodstvu, i koju su birali rodoslovlje i genealogija. Naprimer, s Eileen.

Iz kojeg se idiotskog razloga on pravi iznenađen? Možda se ponizila ne odolevši da ne učini tu blesavu primedbu na kraju, ali svakako nije lagala.

Dugo u noć ležala je budna u svojoj sobi, zureći u tavanicu i učinilo joj se da je i samo razmišljanje na tu temu ponižavajuće. S tom pameću kojm se uvek oholila, sasvim je neverovatno da je uopšte došla u situaciju da razmišlja o sebi i Angusu McIntoshu na ikoji drugačiji način do neobaveznog. Pomislila je: prestani, odmah. Zar se ne gadiš same sebe, glupačo?

Ali kad se ljutito okrenula na bok i pokrila preko glave, odjednom je počela da plače kao da se rastaje s dušom.

1

Dom, 50

Posle par nedelja sedela je u svojoj sobi kod McGonagallovih i držala telefon u krilu. Dovukla ga je iz hodnika i već pola sata okretala brojeve prijatelja u Londonu. Veze su bile loše ali ona je istrajavala s manijačkom upornošću. Iako istraga još nije okončana, znala je da ova situacija ne može trajati unedogled. Pre ili kasnije, policija će joj morati dozvoliti da ode s ostrva, a za taj je slučaj trebala biti spremna. Bilo je vreme da proba ponovo.

Juče joj je opet bio u poseti onaj uštogljeni Inspektor sa svojim napaljenim štitonošom, i njeno je strpljenje isticalo kao malo peska između prstiju. Bila je mnogo manje ljubazna nego prethodni put. Koliko je uspela da zaključi iz škrtih nagoveštaja, oni još uvek nisu pronašli načina da je konkretnije poveži sa Sašom i ostalim budalama, iako je kao dan bilo očito koliko se trude. Pretpostavljala je da su zadnjih nedelja o njoj iskopali sve što se moglo, ali su se još uvek nadali naći nešto što im je promaklo. Ali njen strah nije bio mnogo manji, čak i ako strpljenje jeste. Dokle god policija ne odloži taj slučaj u arhivu, njena je glava na panju.

Počela je osećati kako joj gori pod petama. Neizvesnost je bilo stotinu puta teže podnositi nego pogibelj bilo koje vrste, i usled toga je bivala sve napetija i radraženija. Kad joj je Shannon pokucala na vrata ona se nervozno obazrela po sobi. Sve je bilo u haosu. Neke je stvari već spakovala, neke su bile izvađene iz ormara i ladica… Bila je odlučila: čim dobije zeleno svetlo, ona će dati petama vetra.

Rekla je:

-Da?

Slušalica joj je bila stegnuta između obraza i ramena dok je, sedeći poput Indijanca nasred postelje, držala prst spreman nad brojčanikom. Nije podigla glavu ni kad su se vrata otvorila i neko ušao u sobu. Nestrpljivo se otresla:

-Može li to malo kasnije, Shannon? Još uvek se zajebavam ovde s ovim vašim prokletim vezama.

-Ne verujem da gospodin McIntosh želi da čeka, Tatjana.

Ona hitro podiže glavu.

Tamo je stajao Angus McIntosh, zakrčivši svojom visinom celu njenu tesnu potkrovnu sobu. Za njegovim ramenom virilo je Shannoino lice, živo od radoznalosti.

Ona polako vrati slušalicu na telefon.

Tišina koja je usledila gotovo se mogla seći nožem i proteklo je neko vreme pre nego se Shannon nakašljala i rekla:

-Pa, ostaviću vas, onda.

Zatvarajući vrata, veselo joj je namignula. Onda su bili sami.

Ona reče:

-Veoma ste me iznenadili, gospodine McIntosh. Nisam imala pojma da ćete doći.

On reče bez ikakvog izraza:

-Pretpostavljam.

Ona zbunjeno trepne.

-Ovaj, Morag..?

-Morag je dole s Roryjem McGonagallom i njegovom braćom. Čekala vas je danas.

Netremice je gledao u nju onim plavim očima.

-I juče. I dan pre toga.

Ona se malo postidi.

-Oprostite. Trebala sam vam javiti. Ali mislila sam da će tako biti najbezbolnije.

-Najbezbolnije, miss?

Glas mu je bio izuzetno hladan. Od tog su se glasa mogla zalediti okna. Tatjana mahinalno skupi ramena. Iako je izgledao hladan kao revolveraš, i govorio leno i ne podižući tona, ona posve shvati da je besan kao zmaj.

Rekao je:

-Shannon McGonagall kaže da se spremate otići s ostrva.

Ona to oćuti.

-Takođe kaže da već izvesno vreme imate problema s policijom. Je li to tačno, gospođice Petrović?

Ona pomisli: oh, gospode! Rekla je, razdraženo:

-Nedeljama govorim Shannon da ne priča okolo kao da sam opljačkala banku ili nekog ubila!..

-Ali vi imate problema s policijom, miss. Zar ne?

Ona poprimi njegov ton:

-Tačno. Međutim, nema potrebe za takvom reakcijom, gospodine McIntosh. Ništa od onoga za šta me policija sumnjiči nije istina. Ja nisam dolazila u vašu kuću i boravila s vašom ćerkom svo vreme vešto prikrivajući kako sam, u stvari, terorista bombaš!..

-Smatrate li me budalom, miss?

Ona se ugrize za jezik. Njegov je glas sad postao opak.

-Nisam došao ovamo da bih vam spočitavao prikrivene terorističke aktivnosti. Došao sam jer Morag od jutros plače. Dva je dana ćutala, a danas je počela da plače. Ako vam je namera bila otići s ovog ostrva bezbolno po Morag, onda vam sa žaljenjem moram reći da ste sasvim omanuli. I da ne znate ništa o Morag iako dolazite u moju kuću već mesecima.

Tatjana je sad počela da gori od stida i nesreće.

-Oh bože… Ali ja nisam htela da…

-Stvari koje vi nećete i nisu vam bile namera mogle bi da napune biblioteku, gospođice. Ali ako započinjete odnos s ljudima, onda dozvolite da se za nešto i oni pitaju.

Ona muklo reče:

-U pravu ste.

-Na kraj mi pameti nije bilo da bi vi bili u stanju otići iz Moraginog života na ovakav način.

Ona se nađe zatečena tim rečima. Kao da je u njihovoj pozadini na sekund zatitralo nešto vrlo bitno, ali to se odmah izgubi. Rekla je:

-Ja sam naprosto mislila da će Morag tako lakše preboleti. Ona je dete, gospodine McIntosh. Deca prebole odlazak svojih dadilja. Za koji mesec, Morag me neće ni pamtiti. Ali nisam je želela povrediti, pogotovo ne toliko mnogo…

Poraženo se zagledala u svoje prazne ruke. On reče:

-O čemu se, zapravo, radi, miss? Nedeljama nisam izlazio iz kuće i nisam čuo da je Scotland Yard dolazio na ostrvo.

Ona je i dalje ćutke zurila u svoje ruke.

-Pretpostavljam da to ima neke veze s nepodobnim ljudima iz vaše prošlosti.

Ona se podsmehne:

-A ne delima?

-Upozoravam vas da ću uzvratiti svako dalje insinuiranje mog nedostatka pameti, gospođice Petrović. Odgovorite mi konkretnim rečima: ko, kako i zašto.

Sad mu je glas imao boju i oštrinu sečiva, i ona umorno reče:

-Igor me je zvao pre skoro mesec dana. Rekao mi je da je Saša uhapšen, zajedno s još nekoliko idiota. Izgleda da su se došli ovamo povezati s nekim ilegalnim organizacijama – ili pojedincima. Policija je kod Saše pronašla moj broj telefona. Dvaput su odonda bili na ostrvu.

Trenutak je ćutala. Onda reče:

-Želeli ste da znate ko, zašto i kako.

-Iz kojeg mi razloga to niste rekli?

Ona se smrači.

-Iz razloga što to nije vaš problem, naravno.

Podigla je glavu i pogledala ga u oči.

-Shannon McGonagall nije imala pravo da vam to kaže, i ja svakako nemam ništa s tim što ipak jeste. Ne želim da se ikako zamarate mojim problemima, gospodine McIntosh.

On je stajao nad njom, u raskoraku, i posmatrao je odgore sa svoje visine. Nije imao nikakvog izraza na licu kad je progovorio:

-Kako se zove Inspektor koji vam je dolazio?

Ona je oklevala. Oprezno je pitala:

-Zašto?

-Nemam nimalo strpljenja ili volje da se s vama raspravljam, gospođice. Ako je to vaša odluka, možete se s ovog ostrva nositi bestraga, što se mene tiče. Ali ne pre nego mi odgovorite.

Ona je zurila u njega. On ispljune:

-Ime, gospođice Petrović.

Ona promrmlja jedva čujno, i on se istog trena okrete na peti i pođe ka vratima. Na pragu je zastao i dodao, tek se ovlaš osvrnuvši preko ramena.

-Policija vas više neće uznemiravati. Sad možete bestraga.

1

Dom, 49

Počelo se prikradati veče, i Morag ju je ispratila stepeništem do hola. Svo su vreme provele na spratu u Moraginoj sobi i nisu videle ni Moraginog oca ni njegovu gošću. Što se nje ticalo, nije mogla poželeti bolje. Nije imala nikakvu želju da sreće Honourable Catherine Jones, a ni Angusa McIntosha. Bila je umorna kao pas, kao da su je sve godine rata i izbeglištva konačno sustigle, i sve što je želela bilo je da se vrati u svoju sobu pod krovom McGonagallovih i spava danima. Osećala se mala, jadna i bespomoćna, mizerna kao retko kad. Pogotovo kad su se jedna vrata u prizemlju širom otvorila.

Ona je već imala obučen kaput i rukavice i gotovo je držala ruku na prastaroj bravi, kad je začula glasove i ženski smeh i vrata se otvorila. Tu je na pragu stajala vrtoglavo lepa, kraljevska žena volšebne velške lepote, poput čarobnice. Tatjani se učini izuzetno visoka i negovana, sa svojom divnom crnom kosom rasutom po ramenima i onim tamnim očima bez zenica. Smejala se dok je izlazila, a onda je ugleda i zastane u pola pokreta. Osmeh joj malo izbledi. Rekla je:

-Oh, Anguse, pa to je ona tvoja lepa dadilja!..

Glas joj je bio posprdan. Stajala je na tom pragu i gledala je kao da je neka retka zverka u kavezu, možda rob doveden u lancima na dvor kraljevima da se zgražaju njegovom egzotikom, kraljevima koji bi vrištali od smeha kad bi im se reklo da je i to čovek.

Angus McIntosh je bio za njenim leđima. Mirno je rekao:

-Zar već idete, miss Petrović?

Nisu se sreli posle one rasprave pred zastavom McIntosha i njenih zadnjih reči pri odlasku. Ona se nasmeši:

-Odavno sam stigla, gospodine McIntosh.

Skrštenih ruku, Eileen ju je posmatrala malčice nakrivivši kraljevsku glavu. Rekla je, ne skrečući očiju:

-Mislila sam da gospođica živi pod  tvojim krovom, Anguse. Nisam znala da je plaćaš po satu.

U uglu njenih usta titrao je podsmeh. Tatjana ispravi ramena, i baš je zaustila kad začu njegov glas:

-Ah, gospođica Petrović nadsve ceni svoju slobodu.

Ona zblanuto pogleda u njegovo lice, i onda se zgrozi kad isto ruganje uhvati i u njegovim očima. Eileen se osvrne preko ramena.

-Kako smo neotesani, dragi! Pričamo o gospođici kao da nije prisutna.

Opet je pogledala u nju i snishodljivo rekla:

-Oprostite, miss. Ali Angus vas ni jednom rečju nije pomenuo. Sasvim sam smetnula s uma da smo se srele u Londonu.

Tatjana pomisli: ha!

Mogla je reći; ali, draga, mene niko ne zaboravlja, i još desetinu zajedljivih stvari koje su joj istog trena pale na um i već vibrirale na vrhu jezika, ali tamo je Morag stajala u tom holu s njima, gledajući napeto i bržno, i imala je važnijih stvari u životu nego je gađanje rečima s bogatim velškim kučkama. Zato je ljubazno rekla:

-Ne mari, miss. Ne verujem da bismo se ikada družile.

Odmah je potom odvratila oči s nje na Morag. Nežno ju je povukla za pletenicu i nasmešila se.

-Sad mi je vreme da idem, dušo. Mnogo mi je žao.

Morag je zurila u nju, poluotvorenih usta, i ona pomisli kako će je svaki čas zaslepeti suze. Hitro se okrenula i smesta izašla, i gotovo celim putem do grada trčala.

1

Dom, 48

Posle dugog noćnog premišljanja, odlučila je poslušati Shannon i reći Angusu McIntoshu za nevolju u kojoj se našla.

Uštogljeni Inspektor iz Scotland Yarda, i njegov potčinjeni žutokljunac koji nije uspevao otrgnuti oči s nje svo vreme dok su razgovarali u dnevnoj sobi McGonagallovih, možda nisu bili realna pretnja, ali Tatjana nije želela da proverava.

Sve im je iskreno i pošteno rekla, baš kako ju je Igor savetovao. Objasnila je otkad poznaje Sašu, i kako se njihova veza okončala još pre nego je emigrirala, i da ga više nikad potom nije srela. Rekla im je da je Saša nije kontaktirao pri dolasku, iako je imao njen broj, i da zaista nema nikakvog pojma o tome šta je nameravao, ili učinio. Uštogljeni inspektor kojem su crte na pantalonama bile toliko oštre da bi čoveku, verovatno, presekle vrat, činio se ljut njenim iskrenim pristupom. Kao dan je bilo očito da je došao u Škotsku s već unapred donešenim zaključcima s kojima se njen nastup, sad, nije podudarao. Od tog mu je odmah proradila žgaravica. Sa sasvim formalnom učtivošću, koja ni izdaleka ne prikriva prave misli, iskazao je svoje nezadovoljstvo naloživši joj da, zasad, ne napušta ostrvo dokle joj god ne jave drukčije. Pred ulazom u pub gadljivo se osvrnuo oko sebe, ruku nisko prekrštenih na leđima. Gledajući odgore iza zavesa svoje sobe, Tatjana je pomislila kako izgleda kao spomenik engleskom stavu spram imigranata u Škotskoj, i Škotskoj u celini.

Nikad nije imala puno posla s vlastima u Engleskoj. Sve je svoje papire legalno sređivala i uvek budno pazila da ne podleže izbegličkim prečicama i zaobilaznim načinima. Ona nikad nije zavolela Engleze, ali im je svakog momenta priznavala pamet i efikasnost. U sporu s državom, imigranti nisu imali nikakve šanse. Jedino što je imigrant u Engleskoj ujopšte mogao, bilo je da preduzme sve što je u njegovoj moći da do spora s državom ne dođe.

Stoga joj je novonastala situacija bila mučna i teška. Još se uvek nije do kraja privikla na englesko državljanstvo, kad se već pronašla povezana s teroristima i kupovinom oružja!.. Samo da se ticalo nekog drugog, gotovo se mogla upišati od smeha. Da li luda domovina ikada ostavlja na miru dezertere? Uvek je verovala da je dovoljno da čovek ode. Da pokida veze s pogubnim ljudima i uticajima i, naposletku, mestima. Vaš je razum morao važiti za nešto pri božijem sudu! Ali, sad joj je palo na um da pri Staroj planini Balkan postoji verovanje da je bog osvetoljubiv i surevnjiv, i samo retkima prašta. Ako najposle dobije nogu u tur za zalet sve do kuće, možda to neće biti ništa više nego joj je bog našao za shodno naplatiti.

Ali, mislila je očajno tih dana, zar su moji gresi zaista toliko teški?

Ona nikad ništa loše nije počinila zaista. Imala je šesnaest godina kad se ložila na propagandu, ali hiljade Hitlerjugenda su radili isto i najvećem broju nije ni dlaka s glave zafalila posle. Najveće zlo koje je uradila, zapravo je uradila sebi. Istetovirala je taj crtež na sebi i nosiće ga zauvek, do groba.

Zar je moguće da naposletku ipak bude deportovana? Kakve su, uopšte, engleske zakonske mere za šurovanje s terorizmom? Jer, u najgorem slučaju, samo za tako nešto bi je i mogli kriviti. Neka bi se zadrta budala u Imigracionom mogla naći uvređena jer pri popunjavanju formulara nikad nije pomenula da se družila (ili možda čak i pripadala!) militantnom jezgru nadobudnih balavih šovinista. Neko bi eventualno mogao potegnuti pitanje zašto je ona tako nešto prećutala. Da li možda zato što se radi o infiltriranju? O razmeštanju ljudi na strateška mesta po Evropi? O nekom paklenom planu u kojem bi njeno lice i seksipilno dupe možda predstavljali lukavi kamuflažni zaklon za postavljanje bombi po metroima i bioskopima?

Kad bi joj misli otišle u tom pravcu, terala se da prestane. Stvari koje su joj padale na pamet većini bi ljudi zvučale kao teorije zavere i paranoja, ali uvek je preostajala činjenica da je ona izbeglica u Engleskoj. Tome se nije imalo šta staviti nasuprot. Njena je reč bila od mizernog značaja ako bi se ikad uhvatila u koštac s državom. Ona nije imala novaca  za sudove i advokate. Koliko bi joj, uopšte, trebalo novaca i vremena da dokaže svoju nevinost u jednoj ovakvoj stvari? I šta ako ono kopile kaže da ona laže? Dobro je poznavala Sašu. Saša joj nikad nije oprostio što ga je ostavila, pogotovo način na koji je to učinila. Uvek je znala da Saša nije neko kome se bezopasno zamera. Šta se uopšte dešavalo u njegovoj glavi sve ove godine? Koliko je njegovo ludilo uznapredovalo? Na koju ga je stranu odvela surovost i onaj manijački rezon? Saša je oduvek bio idealan materijal za neo-nacistu i skinheda. Imao je rasno i nacionalno besprekorno usmeren um. Hitler bi se upišao od sreće da ga je ikada sreo.

Ne jednom se tih dana iskreno zapitala gde joj je bila glava i kako je ikada mogla biti zaljubljena u Sašu. Ali u tom je pitanju ležao i odgovor. Imala je šesnaest godina i bila je zaljubljena. Povela se za Sašinom harizmatičnom rečitošću, njegovim bezumnim žarom. Za Sašinim zgodnim licem, za njegovim u teretani odnegovanim mišicama i stomakom. Za načinom na koji su mu stajale martinke. Za onim njegovim zelenim očima kao hladna voda fjorda. Sašine su oči uvek ostajale hladne, bez obzira da li smejao ili pretio. Morala je znati bolje. Morala je znati bolje kakav je čovek s uvek hladnim očima.

Takav bi čovek smatrao zgodnim načinom osvete kad bi u ovu priču uvukao bivšu devojku koja ga je prezrela. A bilo je dovoljno da Saša kaže kako ona laže, i da za bobije bude zauvek prokažena. Njegova bi reč sada mogla imati težinu nebeskog svoda. Saša bi mogao reći da sve te godine sarađuje s njima, da im je služila kao veza, da im je pripremala teren. Mogao bi reći stotine stvari dovoljnih da joj zauvek zabrane ponovni dolazak na englesko tlo. Sad joj je bilo zlo kad bi se setila svih onih reči koje mu je bacila u lice tokom zadnje svađe, i svakog puta kad mu je potom zalupila slušalicu, i prezira s kojim se otresla svakog od onih nekoliko puta koliko je hteo pomirenje. Igor je svakako bio u pravu. Saša je još dugo posle raskida ostao vezan za nju. Među ljudima koji su ih poznavali oboje nije bilo nikoga ko nije mislio da Saša priželjkuje da mu se ona vrati. Na svoj bolesni način, on je nju voleo. Šta može učiniti osujećena naklonost bolesnog čoveka?

Shannon je potpuno u pravu. Njoj je trebala pomoć nekoga ko u ovoj zemlji ima moć da rastera policiju i Imigraciono. Nekoga čije je ime dovoljno staro i slavno, ko je porodično vezan s lordovima i ministrima i ima novaca. Nekoga kao što je Angus McIntosh.

Ali onda je došla u Kuću, i tamo zatekla Eileen.

Njena rešenost, ionako na klimavim nogama, razvejala se u ništa. Bilo joj je zlo pri pomisli kako će morati da stane pred Angusa McIntosha, posle svih oholih i gordih reči koje mu je izrekla, i reći mu da joj je potrebna pomoć. Nije bila sigurna ni da bi joj on udovoljio. Angus McIntosh se gadio ljudi koji traže bilo kave usluge. Ako je išta naučila o njemu, naučila je to. Ako bi ga molila, da li je sasvim neverovatno pomisliti da bi je on prezreo? Ali, bila je spremna da prihvati taj rizik, onoliko spremna koliko je uopšte mogla biti; jer ako bi na jednu stranu stvaila prezir Angusa McIntosha, a na drugu eventualni zatvor i deportaciju, onda je ovaj zadnji tas duboko pretezao. Niko ne može da se oholi bez pokrića. Ponekad čovek stisne zube i pregrize svoj ponos. On je bio u situaciji da joj pomogne. Nije poznavala nikoga drugog u Britaniji ko je to mogao.

Ali, onda je otišla u Kuću i tamo zatekla Eileen.

1

Mesec dana kašnjenja za trogodišnjicu

Bio si klinac.

 

Gadnog jezika, u svađi sa svima, s logikom koja me je nervirala i koju sam htela da osporim. Jer sam mislila da mogu 🙂

 

Ne možeš osporiti stvari koje imaju temelj.

 

Ali bože, kakav si klinac bio.

 

Sjajan, nov, mlad, tek ispod mača izašao klinac, ko netom iskovan. A opet, kad smo progovorili, bilo je čudaštva u tvom rezonovanju, originalnosti koju nisam videla ni kod koga nikada, uznemirujućeg i zabrinjavajućeg osećaja sličnosti. Mlade starosti, ko što je uvek bila moja.

 

Ti znaš da ja mislim da se suprotnosti privlače samo u petparačkoj literaturi.

 

Uplašio si me, jer si bio divalj, i nagao, i grlat, i više nego zao. I jer sam spočetka mislila da si samo to, i još pride balavac.

 

Ali kad smo progovorili, videla sam da to nije cela priča. Da ima temelja iza tvojih besova i zala. Ne da si se pretvarao, oh, ne! Ni danas, ti se ne pretvaraš.

 

Stvari o kojima si govorio, i način na koji si mislio, to je imalo temelj. Većina ga nije videla, i zato su te mrzeli, i govorili: onaj balavac.

 

Onaj zli balavac.

 

Zlato moje zlo, ponekad sretneš ljude ne misleći i ne mareći, ljude kojima se zlatna prašina prosipa sa stopa gde god kroče. Ponekad sretneš ljude koji ostave traga i bola u tvom srcu tako duboko da se više nikakvim vradžbinama, magijama i samolaganjem ne mogu isceliti.

 

Moje blesavo, zlousto zlato, srca zlatnog.

 

Ništa oni o tebi ne znaju, pile moje, zar ne? Ne znaju ti pamet, ni visinu, ni širinu tvojih ramena, ni tvoje zelene oči. Ne znaju tvoju disciplinu, tvoju odgovornost, tvoju velikodušnost, tvoju radišnost, predaju tvog pogleda u mojim rukama. Ništa ne zna svet o mojem zlatnom balavcu. Od kakvih si me sve zala i nevolja spasao, balavac moj zlousti.

 

Pile moje.

 

I nema svet šta da zna.

 

Bio si ostavio prah svojih krila po meni, i mada sam verovala da sam ga sprala, oh ne, nisam nikada. Godinama posle. Dok nisi došao po svoje.

 

Svakakvim su imena zvali i mene i tebe, pile moje, mada nikada o nama ništa nisu znali. I, znaš šta? Odavno više ne marim kakvim nas imenima zovu.

 

Balavac jedan. I ona, ah…Zlo i naopako.

 

Šta znaju oni? Šta znaju o pređi koja se razvila među nama, tankom koncu kojem se vrh igle zakačio od tvog, do mog srca? Kad uzmem tvoje lice u svoje ruke i kad ti se zagledam u oči, ja vidim sebe. Niko to ne zna. Samo ti i ja znamo, pile moje blesavo.

 

Samo ti i ja znamo. Provaliju koja se desila međ nama, mržnju i strah, krajnje odbijanje i prezir. A, opet, nijedno ne pobeže od tanke zlatne pređe između tvog srca, i mog. To znamo najbolje.

 

Zlatni si prah po meni bio ostavio, pile moje. Zauvek.

 

Jedna je reč bila potrebna, i jedna se i desila. Ponekad stari bogovi imaju duše.

 

Ali, psst. Da ne čuje zlo. Da mi ne pomrsi moje plave kose i ne pomuti moje zelene oči, pile moje, psst. Dođi ovde, kao i uvek, među moje ruke, zagnjuri lice u moja nedra.

 

Treba se starati o tom zidu naspram sveta koji smo napravili.

1

Dom, 47

Kad je to poslepodne došla u Kuću, palo joj je na um: imaš li još kojeg džokera u rukavu, bože? Činilo joj se da se u zadnjih par dana sve urotilo protiv nje. Prvo Sean McNeil, onda ta strašna stvar sa Sašom… Sad joj je Morag, neobično kruta i neraspoložena Morag, govorila:

-Hajdemo gore, miss. Ne bih da smetamo tati.

Uzela ju je za ruku i povela stepeništem. Iznenađena, jer Morag je inače uvek nastojala da upriliči njen susret sa svojim ocem, ona je pitala:

-Je li tata zaposlen, dušo?

Ne okrečući se, Morag reče u pola glasa:

-Ne. Ali Eileen je ovde.

-Eileen, draga..?

Prešla je preko praga i Morag zatvori vrata. To je dete imalo najotvoreniji pogled koji je ona ikada videla. Morag vas je uvek gledala pravo u oči kad bi vam se obraćala. Međutim, sad je zurila u pod, i duge su joj trepavice titrale dok je tiho govorila:

-Ali poznajete Eileen, miss. To je ona gospođa što smo je sreli u Londonu.

Tatjana pomisli; ah, Catherine-Zeta Jones. Rekla je:

-Je li Eileen prjateljica tvog tate, dušo?

-Oh da, oni se poznaju oduvek. Jutros je došla.

Onda su neko vreme obe ćutale. Morag je još uvek gledala u pod i vrškove svojih cipelica, a Tatjana je umorno posmatrala njenu riđokosu glavu. Osećala je čudnu težinu u stomaku, kao da više nikada neće biti gladna. To tako ide…

Ali onda je odmahnula, pokušavajući od sebe oterati taj osećaj. Rekla je:

-Da li nešto nije u redu, Morag?

Glas joj je bio nežan. Morag tiho reče:

-Ja baš ne volim Eileen, miss.

-Oh? Žao mi je. Zašto ne voliš Eileen?

Morag sleže ramenima.

-Zar je neljubazna prema tebi?

-Ne baš. U stvari, mislim da je Eileen ljubaznija prema meni nego što to zaista misli.

Tatjana se namah priseti raskošne crnokose žene koja čuči pred Morag i srdačno brblja položivši joj negovane ruke na ramena… Morag je bila prepametna za svoje godine, svakako. Ali možda deca intuitivno poznaju pretvaranje i teatralnost. Ona je imala svoje mišljenje o Eileen, svakako, kao i o svim ženama koje se preko dece pokušavaju dočepati očeva. Stostruko je jače pojmila to saznanje otkad celo ostrvo veruje da je to i njen plan, i otkad se iz petnih žila trudi postići da sličnom dojmu ne podlegne i Angus McIntosh. Ali, naravno, ništa od toga nije mogla reći Morag.

Pitala je:

-Da li Eileen često dolazi?

-Oh, ne. Tata ne trpi strance u kući. Nama jako retko dolaze bilo kakvi gosti.

-Možda je ti samo ne poznaješ dobro, draga. Možda ti zato nije simpatična.

I govoreći to, bila je svesna kako ogavno laže. Morag je savršeno dobro poznavala Eileen. I zaista, dete uzdahne:

-Ali ne, miss. Ja jako dobro znam da se Eileen hoće udati za tatu. Mislim da je uvek to htela, i dok su bili mlađi.

Tatjana je opet oprezno oćutala tu izjavu. Slutila je da zalazi u neistražene i, ko zna? Možda zabranjene vode. Nikad se još s Morag nije dotakla ove teme.

Vrlo je pažljivo upitala:

-Ali ti ne bi volela da se Eileen uda za tvog tatu..?

Morag hitro podiže glavu, najzad; i pogleda u nju širom otvorenim očima, plavim kao različak. Glas joj je bio poplašen:

-Oh, ne. Možda sam vrlo zla, ali nikako ne bih volela da se Eileen uda za tatu!.. Tata nikad ne bi bio sretan s njom, miss!..

Netremice je zurila u nju, i Tatjana, s čudnom nelagodom, oseti kako je obliva rumenilo. Imala je užasno jak dojam da Moragine reči znače nešto posve konkretno. Gledala je u nju kao da nikad neće skinuti oči s njenog lica. Ona se pokuša nasmešiti:

-Ti si dugo bila sama s tatom, dušo.

-Da, znam. Ljudi ne treba da budu sami. Odrasli moraju imati nekog odraslog, kao što se i deca trebaju igrati s drugom decom.

Lice joj iznenada rasvetli onaj anđeoski osmeh.

-Tata je tako tvrdoglav, on neće da mi da za pravo. Možda nije lepo što to kažem, ali tata baš i ne voli ljude, miss. Ali čak i oni koji ne vole ljude moraju imati nekoga. Zar ne?

-Ponekad.

-Svakome neko treba. Ja bih najviše na svetu volela kad bi se tata zaljubio i oženio, jer onda više ne bi bio sam. Samo ne želim da to bude Eileen.

Smešak se istopio na njenom licu. Sad je nanovo izgledala tužna i kruta. Ponovila je:

-Ne želim da to bude Eileen. Ona nije nimalo slična vama, miss. Nikad ne priča kao vi, i njene se oči nikad ne smiju.

Dodala je, s malim nipodaštavanjem:

-I nije ni upola tako lepa.

Tatjana se nasmije.

-Zbog čega si tako utučena, Morag, u stvari? Da li misliš da se tata namerava uskoro ženiti?

To su, verovatno, bile vrlo hrabre reči u njenom životu. Morag odgovori:

-Ne baš. Ne verujem da bi tata oženio nju. Da je hteo, već bi to davno učino, zar ne? Ali opet se plašim…

Sad je izgledala zaista nesretno. Tatjana je zagrli.

-Nemoj se sekirati, dušo. Tata te puno voli, i uvek će te voleti. On nikad ne bi učino nešto što tebe povređuje. Čak i kad bi se oženio, to ništa ne bi imalo s tim koliko voli tebe.

-Znam…

-Znaš šta? Hajde da lupamo glavu oko toga ako tvoj tata odluči oženiti Eileen. Od rane brige nema naročite koristi.

Morag se malo nasmeši.

-Da, miss.

Tatjana veselo popravi nabore njene suknjice.

-Dođi da vidimo da li se Barbi probudila.

Ali kad dete otrča, ona osta gledati za njom shvatajući da je težina pri dnu njene utrobe još gorča.

1

Dom, 46

Shannon joj je rekla:

-Ja i dalje mislim da mu ti to trebaš reći.

Tatjana je sedela, posmatrajući užareni vrh svoje cigarete među prstima. Umorno je rekla:

-Zašto?

Onda je dodala, gorko i podsmešljivo:

-Da li možda zato što mora da pazi na svoju književnu reputaciju? Ili aristokratsku?

Shannon joj mirno odgovori:

-Zato što kao aristokrata i čuveni pisac može da ti pomogne, idiotkinjo.

Tatjana pogleda u nju. Shannon odbrusi:

-Ne znam koliko još Angus McIntosh treba da te tuca da bi ti shvatila o čemu se radi. Angusa McIntosha boli dupe za književnu, ili bilo kakvu reputaciju. Njegovu su reputaciju stvarali ljudi vekovima pre njega. Ti pojma nemaš šta znači biti plemić u ovoj zemlji.

-Prosvetli me.

-Plemstvo ima sopstvene zakone. Ni deset puta po deset istočnoevropskih imigrantkinja u begu od države ne bi moglo da utiče na reputaciju aristokrate u ovoj zemlji. Nemoj da si laskaš, devojko.

Ona nestrpljivo prasne:

-Ja nisam u begu od države, dođavola.

-Ti si u situaciji da možeš naterati državu da beži od tebe. Zašto to ne učiniš, onda?

-Prokletstvo, Shannon! Šta hoćeš od mene? Da li bih trebala otići Angusu McIntoshu i moliti ga da potegne svoje porodične veze i skine mi Imigraciono i policiju s vrata..?

-Upravo tako.

-Ne pada mi na pamet.

-Ohola glupačo!.. Želiš li da te deportuju?

-Niko me neće deportovati. Ne mogu me deportovati. Imam državljanstvo ove zemlje.

-Sjajno. Onda ćeš leteti samo do engleskog zatvora.

Ona je zgroženo pogleda.

-Ma o čemu pričaš?.. Zatvor?.. Ništa nisam uradila!.. Niko ne može ništa da mi nakači jer ništa nisam uradila!..

-Tatjana, Englezi mrze teroriste. Svako ko sto godina ima IRU za vratom mrzi teroriste. Za Engleze je sve to isto. Najbitnije što policija zna, jeste da si povezana s ljudima koji su došli da kupuju oružje za pobunu protiv vlade.

-Ne njihove!

-Puno ih se tiče.

-Ja nisam kupovala oružje!..

-Ti si stranac u ovoj zemlji, bez obzira na državljanstvo, i tvoj je telefonski broj pronađen tokom pretresa u hotelskoj sobi teroriste. Koji je tvoj bivši momak.

Ona to oćuti. Shannon se naže u stolici prema njoj.

-Reci Angusu McIntoshu šta se zbiva. Reci mu da su ti juče bila dva bobija i sat te vremena gnjavili. Reci da imaš zabranu odlaska s ostrva dok se stvar ne raščisti.

-Niko mi ništa nije zabranio.

-Ako nisu Gestapo, opet su policija. Možda su te ljubazno zamolili, ali probaj da ih ne poslušaš.

Ona se nalakti na stol, obuhvativši dlanovima čelo.

-Oh, Shannon!.. Šta da radim?..

Shannon je netremice gledala u nju. Glas joj je bio čvrst.

-Idi i reci Angusu McInstoshu šta se događa.

1

Dom, 45

Lepila je s blizancima sličice u album, kad ju je Shannon pozvala s praga:

-Telefon!..

Ona otrči u hodnik, malo zadihana. Samo je Igor imao njen broj ovde, ali njihov se odnos nikad nije zasnivao na besomučnim kontaktima. Za dve i po, skoro, godine u Škotskoj, tek su se par puta čuli. Pomislila je da zna zbog čega ovako iznenadan i neočekivan poziv posle njihovog nedavnog susreta u Londonu, i odmah je počela da govori, još pre pozdrava:

-Hej, šta ima? Ana je došla, zar ne, daj mi je odmah!..

Igor joj je rekao da je najzad uspeo srediti Anine papire, i da ona dolazi za nekoliko nedelja. Ana je bila dve godine mlađa od njih, tiha i stidljiva, i Tatjana ju je mnogo volela. Zadnji ju je put videla kad je bila tri meseca u poseti Igoru, a koliko je uspela dobiti na vizu, ali to je bilo još pre Tatjaninog odlaska u Škotsku. Međutim, posle kraće i neosporno čudne pauze, začula je Igorov glas:

-Ali ne, Petrović, opet si sve pobrkala. Ana dolazi sledeće nedelje.

Ona se iznenadi i nekako poplaši. Veza je bila loša, i kroz strašno etarsko krčanje činilo joj se da Igor govori iz neke govornice pored ceste, ili s mobilnog okružen gomilom ljudi. Ali nije joj bilo potrebno da Igora čuje bolje i jasnije, da bi znala kako nešto nije u redu.

Rekla je:

-Šta se desilo?

On se nasmije, međutim nju to ne prevari.

-Ma ništa, šta bi bilo? Zovem te samo da ne bi paničila bez potrebe i…

Njoj srce poče lagano tonuti u pete. Rekla je, bez daha:

-Zašto da ne paničim?.. Šta se, kog đavola, desilo?

Neizbrojivo kratak delić trena, Igor je oklevao. Onda je opet počeo govoriti onim lažno veselim tonom koji ju je sve više prestravljivao:

-Znao sam da ćeš odmah da slutiš. Kažem da se ništa nije desilo. Bar ne tebi.

-Nego kome? Igore, da li je Ana dobro?

Ali još dok je to izgovarala, postala je svesna kakvu glupost izvaljuje. Igor je voleo Anu. Da se nešto desilo Ani, Igor bi si prosvirao čelo, a ne zvao nju u Škotsku i glumio nehaj.

Zaista, on se obrecne:

-Ne budi glupava. Naravno da je sve u redu s Anom. Slušaj, ne mogu da pričam, zovem te s posla. Zato zaveži i slušaj.

Iznenada, vrtoglavim skokom, on poče govoriti srpski. Učinio je to bez prelaza i pauze i tako neočekivano da za trenutak gotovo nije razumela jezik. Prošlo je već mnogo vremena otkad im je engleski postao navika, u tolikoj meri da su ga govorili i međusobno. Ponekad bi se zapitala koliko, zapravo, Igor i ona mrze taj rat i izbeglištvo, da se čak više ne služe ni rođenim jezikom… Vezanost njenih sunarodnika za domovinu bila je legendarna, ali njih su dvoje pokidali svo korenje još kad su prvi put zakoračili na englesko tlo.

Rekao je:

-Ti se nisi čula sa Sašom, zar ne?

Ona preneraženo ponovi:

-Sa Sašom?…

-Ne ponavljaj moje reči, Petrović, kažem ti da nemam vremena. Nisi se čula s njim, je li tako? Slušaj me.

Igor je bio šeret, i ona se nije mogla setiti da je ijednom pre u životu govorio ozbiljnije nego sada. Tek joj je tog trenutka postalo jasno zašto joj od početka zvuči čudno i sumnjivo. Naime, nije se zezao.

Hitrim je srpskim sipao reči u njeno uho:

-Tek sam jutros čuo, inače bih ti, naravno, javio ranije. Neki su se dripci, zajedno sa Sašom, zajebavali ovde po Londonu, i policija ih je pohapsila.

-Šta?.. Kako to misliš, policija? Kog su đavla radili?

-Ništa ne znam tačno. Čuo sam da je Saša došao u Englesku pa, recimo… Ne da bi kupio novu vijetnamku i martinke. Da li me razumeš?

Ona je razumela. Ali, u isto vreme neverica joj nije dala da razume. Dahnula je:

-Hoćeš reći..

Nije je slušao.

-Nemam pojma šta su tačno radili, ali ih je policija pohvatala. Biće deportovani nazad – posle zatvora, naravno. Stvar je u tome što su ih pretresli, razumeš, hotelske sobe i ostalo, i pokupili sva imena i telefonske brojeve koje su tamo zatekli. Petrović, idiot je imao tvoj broj.

Tatjana prisloni čelo na hladan zid hodnika u kojem je stajala, stiščući slušalicu pobelelim prstima. Igor nije obraćao pažnju na njen šok. I dalje je govorio:

-Rekao sam ti da mu ja nisam dao tvoj broj. Ali jebi ga, neko jeste. Verovatno će te zvati iz Imigracionog ovih dana, i sad me dobro slušaj: nemoj da se usereš. Da li me čuješ, Petrović? Ti nisi ništa uradila. Nemaš nikakve veze sa Sašom još pre nego smo došli u Englesku. Niko ti ništa ne može natovariti. Odgovori im sve što te pitaju, daj im sva imena koja traže… I moje ako treba, i ako ga već nemaju. To sranje nema veze s nama. Da li me razumeš?

Ona reče muklim glasom:

-Da…

-Lepo. E sad, taj tattoo…

Ona se strese.

-Tattoo..?

-Ne budi blesava, znaš o čemu govorim. Nema šanse da bobiji ne primete da su Saša i ostale budale tetovirane. Verovatno će misliti da se radi o nečemu organizovanom, i tražiće sve koji imaju isti tattoo. Ali ti im lepo objasni šta je posredi, i ne mogu ti ništa. Sa zapamti da bobiji nemaju ništa protiv tebe, ništa što te na bilo koji način povezuje sa Sašom osim broja i tetovaže…

Ona prasne:

-Ali jebote Igore! Ljudi su bili deportovani i za manje! Ništa osim broja i tetovaže, da li se uopšte čuješ? Isuse! Zašto je kopile imalo moj broj? Zaštoje hteo da me zove?

Iz sve je snage udarila šakom o dovratak. Kako ju je prvi šok prolazio, počeo ju je hvatati bes. Odjednom je imala želju da vrišti i psuje na sav glas.

Igor reče:

-Jebote, hoćeš više prestati da se glupiraš? Saša je zaljubljen u tebe zadnjih sto godina! Nikad nije ni prestao! Naravno da je počeo da te traži čim je došao!..

-Ali to nema veze sa mnom!

-Upravo tako. Baš to reci bobijima, Petrović. Saša nema nikakve veze s tobom. I ako zagusti, ako se neki vrag zakomplikuje… Traži mene. Da li me razumeš? Ako me Imigraciono iz nekog razloga previdi, a tebi zatreba pomoć… Hoću da mi se javiš. Nemoj da se praviš pametna i da me čuvaš. Neću dozvoliti da zbog jednog idiota i ti budeš deportovana, ne pada mi na pamet. A da nije palo ni tebi.

-Igore, to ne dolazi u obzir. Konačno si sredio Anine papire, konačno…

On se obrecne:

-Neću se raspravljati s tobom. Da li sam bio jasan?

Ona se uhvati za čeo. On ponovi, glasnije:

-Da li sam bio savršeno jasan, Petrović?

-Da, jebote…

-Moram da idem. Pamet u glavu, mala. Javi mi ako nešto bude – i ako ne bude, i ja ću svakako zvati tebe. Oh, jebi ga, evo vraćaju se s pauze… Stvarno moram da idem.

Opet je počeo govoriti engleski. Ona promrmlja nešto i spusti slušalicu dok je on još pričao.

1