Mesec dana kašnjenja za trogodišnjicu

Bio si klinac.

 

Gadnog jezika, u svađi sa svima, s logikom koja me je nervirala i koju sam htela da osporim. Jer sam mislila da mogu 🙂

 

Ne možeš osporiti stvari koje imaju temelj.

 

Ali bože, kakav si klinac bio.

 

Sjajan, nov, mlad, tek ispod mača izašao klinac, ko netom iskovan. A opet, kad smo progovorili, bilo je čudaštva u tvom rezonovanju, originalnosti koju nisam videla ni kod koga nikada, uznemirujućeg i zabrinjavajućeg osećaja sličnosti. Mlade starosti, ko što je uvek bila moja.

 

Ti znaš da ja mislim da se suprotnosti privlače samo u petparačkoj literaturi.

 

Uplašio si me, jer si bio divalj, i nagao, i grlat, i više nego zao. I jer sam spočetka mislila da si samo to, i još pride balavac.

 

Ali kad smo progovorili, videla sam da to nije cela priča. Da ima temelja iza tvojih besova i zala. Ne da si se pretvarao, oh, ne! Ni danas, ti se ne pretvaraš.

 

Stvari o kojima si govorio, i način na koji si mislio, to je imalo temelj. Većina ga nije videla, i zato su te mrzeli, i govorili: onaj balavac.

 

Onaj zli balavac.

 

Zlato moje zlo, ponekad sretneš ljude ne misleći i ne mareći, ljude kojima se zlatna prašina prosipa sa stopa gde god kroče. Ponekad sretneš ljude koji ostave traga i bola u tvom srcu tako duboko da se više nikakvim vradžbinama, magijama i samolaganjem ne mogu isceliti.

 

Moje blesavo, zlousto zlato, srca zlatnog.

 

Ništa oni o tebi ne znaju, pile moje, zar ne? Ne znaju ti pamet, ni visinu, ni širinu tvojih ramena, ni tvoje zelene oči. Ne znaju tvoju disciplinu, tvoju odgovornost, tvoju velikodušnost, tvoju radišnost, predaju tvog pogleda u mojim rukama. Ništa ne zna svet o mojem zlatnom balavcu. Od kakvih si me sve zala i nevolja spasao, balavac moj zlousti.

 

Pile moje.

 

I nema svet šta da zna.

 

Bio si ostavio prah svojih krila po meni, i mada sam verovala da sam ga sprala, oh ne, nisam nikada. Godinama posle. Dok nisi došao po svoje.

 

Svakakvim su imena zvali i mene i tebe, pile moje, mada nikada o nama ništa nisu znali. I, znaš šta? Odavno više ne marim kakvim nas imenima zovu.

 

Balavac jedan. I ona, ah…Zlo i naopako.

 

Šta znaju oni? Šta znaju o pređi koja se razvila među nama, tankom koncu kojem se vrh igle zakačio od tvog, do mog srca? Kad uzmem tvoje lice u svoje ruke i kad ti se zagledam u oči, ja vidim sebe. Niko to ne zna. Samo ti i ja znamo, pile moje blesavo.

 

Samo ti i ja znamo. Provaliju koja se desila međ nama, mržnju i strah, krajnje odbijanje i prezir. A, opet, nijedno ne pobeže od tanke zlatne pređe između tvog srca, i mog. To znamo najbolje.

 

Zlatni si prah po meni bio ostavio, pile moje. Zauvek.

 

Jedna je reč bila potrebna, i jedna se i desila. Ponekad stari bogovi imaju duše.

 

Ali, psst. Da ne čuje zlo. Da mi ne pomrsi moje plave kose i ne pomuti moje zelene oči, pile moje, psst. Dođi ovde, kao i uvek, među moje ruke, zagnjuri lice u moja nedra.

 

Treba se starati o tom zidu naspram sveta koji smo napravili.

1

Dom, 47

Kad je to poslepodne došla u Kuću, palo joj je na um: imaš li još kojeg džokera u rukavu, bože? Činilo joj se da se u zadnjih par dana sve urotilo protiv nje. Prvo Sean McNeil, onda ta strašna stvar sa Sašom… Sad joj je Morag, neobično kruta i neraspoložena Morag, govorila:

-Hajdemo gore, miss. Ne bih da smetamo tati.

Uzela ju je za ruku i povela stepeništem. Iznenađena, jer Morag je inače uvek nastojala da upriliči njen susret sa svojim ocem, ona je pitala:

-Je li tata zaposlen, dušo?

Ne okrečući se, Morag reče u pola glasa:

-Ne. Ali Eileen je ovde.

-Eileen, draga..?

Prešla je preko praga i Morag zatvori vrata. To je dete imalo najotvoreniji pogled koji je ona ikada videla. Morag vas je uvek gledala pravo u oči kad bi vam se obraćala. Međutim, sad je zurila u pod, i duge su joj trepavice titrale dok je tiho govorila:

-Ali poznajete Eileen, miss. To je ona gospođa što smo je sreli u Londonu.

Tatjana pomisli; ah, Catherine-Zeta Jones. Rekla je:

-Je li Eileen prjateljica tvog tate, dušo?

-Oh da, oni se poznaju oduvek. Jutros je došla.

Onda su neko vreme obe ćutale. Morag je još uvek gledala u pod i vrškove svojih cipelica, a Tatjana je umorno posmatrala njenu riđokosu glavu. Osećala je čudnu težinu u stomaku, kao da više nikada neće biti gladna. To tako ide…

Ali onda je odmahnula, pokušavajući od sebe oterati taj osećaj. Rekla je:

-Da li nešto nije u redu, Morag?

Glas joj je bio nežan. Morag tiho reče:

-Ja baš ne volim Eileen, miss.

-Oh? Žao mi je. Zašto ne voliš Eileen?

Morag sleže ramenima.

-Zar je neljubazna prema tebi?

-Ne baš. U stvari, mislim da je Eileen ljubaznija prema meni nego što to zaista misli.

Tatjana se namah priseti raskošne crnokose žene koja čuči pred Morag i srdačno brblja položivši joj negovane ruke na ramena… Morag je bila prepametna za svoje godine, svakako. Ali možda deca intuitivno poznaju pretvaranje i teatralnost. Ona je imala svoje mišljenje o Eileen, svakako, kao i o svim ženama koje se preko dece pokušavaju dočepati očeva. Stostruko je jače pojmila to saznanje otkad celo ostrvo veruje da je to i njen plan, i otkad se iz petnih žila trudi postići da sličnom dojmu ne podlegne i Angus McIntosh. Ali, naravno, ništa od toga nije mogla reći Morag.

Pitala je:

-Da li Eileen često dolazi?

-Oh, ne. Tata ne trpi strance u kući. Nama jako retko dolaze bilo kakvi gosti.

-Možda je ti samo ne poznaješ dobro, draga. Možda ti zato nije simpatična.

I govoreći to, bila je svesna kako ogavno laže. Morag je savršeno dobro poznavala Eileen. I zaista, dete uzdahne:

-Ali ne, miss. Ja jako dobro znam da se Eileen hoće udati za tatu. Mislim da je uvek to htela, i dok su bili mlađi.

Tatjana je opet oprezno oćutala tu izjavu. Slutila je da zalazi u neistražene i, ko zna? Možda zabranjene vode. Nikad se još s Morag nije dotakla ove teme.

Vrlo je pažljivo upitala:

-Ali ti ne bi volela da se Eileen uda za tvog tatu..?

Morag hitro podiže glavu, najzad; i pogleda u nju širom otvorenim očima, plavim kao različak. Glas joj je bio poplašen:

-Oh, ne. Možda sam vrlo zla, ali nikako ne bih volela da se Eileen uda za tatu!.. Tata nikad ne bi bio sretan s njom, miss!..

Netremice je zurila u nju, i Tatjana, s čudnom nelagodom, oseti kako je obliva rumenilo. Imala je užasno jak dojam da Moragine reči znače nešto posve konkretno. Gledala je u nju kao da nikad neće skinuti oči s njenog lica. Ona se pokuša nasmešiti:

-Ti si dugo bila sama s tatom, dušo.

-Da, znam. Ljudi ne treba da budu sami. Odrasli moraju imati nekog odraslog, kao što se i deca trebaju igrati s drugom decom.

Lice joj iznenada rasvetli onaj anđeoski osmeh.

-Tata je tako tvrdoglav, on neće da mi da za pravo. Možda nije lepo što to kažem, ali tata baš i ne voli ljude, miss. Ali čak i oni koji ne vole ljude moraju imati nekoga. Zar ne?

-Ponekad.

-Svakome neko treba. Ja bih najviše na svetu volela kad bi se tata zaljubio i oženio, jer onda više ne bi bio sam. Samo ne želim da to bude Eileen.

Smešak se istopio na njenom licu. Sad je nanovo izgledala tužna i kruta. Ponovila je:

-Ne želim da to bude Eileen. Ona nije nimalo slična vama, miss. Nikad ne priča kao vi, i njene se oči nikad ne smiju.

Dodala je, s malim nipodaštavanjem:

-I nije ni upola tako lepa.

Tatjana se nasmije.

-Zbog čega si tako utučena, Morag, u stvari? Da li misliš da se tata namerava uskoro ženiti?

To su, verovatno, bile vrlo hrabre reči u njenom životu. Morag odgovori:

-Ne baš. Ne verujem da bi tata oženio nju. Da je hteo, već bi to davno učino, zar ne? Ali opet se plašim…

Sad je izgledala zaista nesretno. Tatjana je zagrli.

-Nemoj se sekirati, dušo. Tata te puno voli, i uvek će te voleti. On nikad ne bi učino nešto što tebe povređuje. Čak i kad bi se oženio, to ništa ne bi imalo s tim koliko voli tebe.

-Znam…

-Znaš šta? Hajde da lupamo glavu oko toga ako tvoj tata odluči oženiti Eileen. Od rane brige nema naročite koristi.

Morag se malo nasmeši.

-Da, miss.

Tatjana veselo popravi nabore njene suknjice.

-Dođi da vidimo da li se Barbi probudila.

Ali kad dete otrča, ona osta gledati za njom shvatajući da je težina pri dnu njene utrobe još gorča.

1

Dom, 46

Shannon joj je rekla:

-Ja i dalje mislim da mu ti to trebaš reći.

Tatjana je sedela, posmatrajući užareni vrh svoje cigarete među prstima. Umorno je rekla:

-Zašto?

Onda je dodala, gorko i podsmešljivo:

-Da li možda zato što mora da pazi na svoju književnu reputaciju? Ili aristokratsku?

Shannon joj mirno odgovori:

-Zato što kao aristokrata i čuveni pisac može da ti pomogne, idiotkinjo.

Tatjana pogleda u nju. Shannon odbrusi:

-Ne znam koliko još Angus McIntosh treba da te tuca da bi ti shvatila o čemu se radi. Angusa McIntosha boli dupe za književnu, ili bilo kakvu reputaciju. Njegovu su reputaciju stvarali ljudi vekovima pre njega. Ti pojma nemaš šta znači biti plemić u ovoj zemlji.

-Prosvetli me.

-Plemstvo ima sopstvene zakone. Ni deset puta po deset istočnoevropskih imigrantkinja u begu od države ne bi moglo da utiče na reputaciju aristokrate u ovoj zemlji. Nemoj da si laskaš, devojko.

Ona nestrpljivo prasne:

-Ja nisam u begu od države, dođavola.

-Ti si u situaciji da možeš naterati državu da beži od tebe. Zašto to ne učiniš, onda?

-Prokletstvo, Shannon! Šta hoćeš od mene? Da li bih trebala otići Angusu McIntoshu i moliti ga da potegne svoje porodične veze i skine mi Imigraciono i policiju s vrata..?

-Upravo tako.

-Ne pada mi na pamet.

-Ohola glupačo!.. Želiš li da te deportuju?

-Niko me neće deportovati. Ne mogu me deportovati. Imam državljanstvo ove zemlje.

-Sjajno. Onda ćeš leteti samo do engleskog zatvora.

Ona je zgroženo pogleda.

-Ma o čemu pričaš?.. Zatvor?.. Ništa nisam uradila!.. Niko ne može ništa da mi nakači jer ništa nisam uradila!..

-Tatjana, Englezi mrze teroriste. Svako ko sto godina ima IRU za vratom mrzi teroriste. Za Engleze je sve to isto. Najbitnije što policija zna, jeste da si povezana s ljudima koji su došli da kupuju oružje za pobunu protiv vlade.

-Ne njihove!

-Puno ih se tiče.

-Ja nisam kupovala oružje!..

-Ti si stranac u ovoj zemlji, bez obzira na državljanstvo, i tvoj je telefonski broj pronađen tokom pretresa u hotelskoj sobi teroriste. Koji je tvoj bivši momak.

Ona to oćuti. Shannon se naže u stolici prema njoj.

-Reci Angusu McIntoshu šta se zbiva. Reci mu da su ti juče bila dva bobija i sat te vremena gnjavili. Reci da imaš zabranu odlaska s ostrva dok se stvar ne raščisti.

-Niko mi ništa nije zabranio.

-Ako nisu Gestapo, opet su policija. Možda su te ljubazno zamolili, ali probaj da ih ne poslušaš.

Ona se nalakti na stol, obuhvativši dlanovima čelo.

-Oh, Shannon!.. Šta da radim?..

Shannon je netremice gledala u nju. Glas joj je bio čvrst.

-Idi i reci Angusu McInstoshu šta se događa.

1

Dom, 45

Lepila je s blizancima sličice u album, kad ju je Shannon pozvala s praga:

-Telefon!..

Ona otrči u hodnik, malo zadihana. Samo je Igor imao njen broj ovde, ali njihov se odnos nikad nije zasnivao na besomučnim kontaktima. Za dve i po, skoro, godine u Škotskoj, tek su se par puta čuli. Pomislila je da zna zbog čega ovako iznenadan i neočekivan poziv posle njihovog nedavnog susreta u Londonu, i odmah je počela da govori, još pre pozdrava:

-Hej, šta ima? Ana je došla, zar ne, daj mi je odmah!..

Igor joj je rekao da je najzad uspeo srediti Anine papire, i da ona dolazi za nekoliko nedelja. Ana je bila dve godine mlađa od njih, tiha i stidljiva, i Tatjana ju je mnogo volela. Zadnji ju je put videla kad je bila tri meseca u poseti Igoru, a koliko je uspela dobiti na vizu, ali to je bilo još pre Tatjaninog odlaska u Škotsku. Međutim, posle kraće i neosporno čudne pauze, začula je Igorov glas:

-Ali ne, Petrović, opet si sve pobrkala. Ana dolazi sledeće nedelje.

Ona se iznenadi i nekako poplaši. Veza je bila loša, i kroz strašno etarsko krčanje činilo joj se da Igor govori iz neke govornice pored ceste, ili s mobilnog okružen gomilom ljudi. Ali nije joj bilo potrebno da Igora čuje bolje i jasnije, da bi znala kako nešto nije u redu.

Rekla je:

-Šta se desilo?

On se nasmije, međutim nju to ne prevari.

-Ma ništa, šta bi bilo? Zovem te samo da ne bi paničila bez potrebe i…

Njoj srce poče lagano tonuti u pete. Rekla je, bez daha:

-Zašto da ne paničim?.. Šta se, kog đavola, desilo?

Neizbrojivo kratak delić trena, Igor je oklevao. Onda je opet počeo govoriti onim lažno veselim tonom koji ju je sve više prestravljivao:

-Znao sam da ćeš odmah da slutiš. Kažem da se ništa nije desilo. Bar ne tebi.

-Nego kome? Igore, da li je Ana dobro?

Ali još dok je to izgovarala, postala je svesna kakvu glupost izvaljuje. Igor je voleo Anu. Da se nešto desilo Ani, Igor bi si prosvirao čelo, a ne zvao nju u Škotsku i glumio nehaj.

Zaista, on se obrecne:

-Ne budi glupava. Naravno da je sve u redu s Anom. Slušaj, ne mogu da pričam, zovem te s posla. Zato zaveži i slušaj.

Iznenada, vrtoglavim skokom, on poče govoriti srpski. Učinio je to bez prelaza i pauze i tako neočekivano da za trenutak gotovo nije razumela jezik. Prošlo je već mnogo vremena otkad im je engleski postao navika, u tolikoj meri da su ga govorili i međusobno. Ponekad bi se zapitala koliko, zapravo, Igor i ona mrze taj rat i izbeglištvo, da se čak više ne služe ni rođenim jezikom… Vezanost njenih sunarodnika za domovinu bila je legendarna, ali njih su dvoje pokidali svo korenje još kad su prvi put zakoračili na englesko tlo.

Rekao je:

-Ti se nisi čula sa Sašom, zar ne?

Ona preneraženo ponovi:

-Sa Sašom?…

-Ne ponavljaj moje reči, Petrović, kažem ti da nemam vremena. Nisi se čula s njim, je li tako? Slušaj me.

Igor je bio šeret, i ona se nije mogla setiti da je ijednom pre u životu govorio ozbiljnije nego sada. Tek joj je tog trenutka postalo jasno zašto joj od početka zvuči čudno i sumnjivo. Naime, nije se zezao.

Hitrim je srpskim sipao reči u njeno uho:

-Tek sam jutros čuo, inače bih ti, naravno, javio ranije. Neki su se dripci, zajedno sa Sašom, zajebavali ovde po Londonu, i policija ih je pohapsila.

-Šta?.. Kako to misliš, policija? Kog su đavla radili?

-Ništa ne znam tačno. Čuo sam da je Saša došao u Englesku pa, recimo… Ne da bi kupio novu vijetnamku i martinke. Da li me razumeš?

Ona je razumela. Ali, u isto vreme neverica joj nije dala da razume. Dahnula je:

-Hoćeš reći..

Nije je slušao.

-Nemam pojma šta su tačno radili, ali ih je policija pohvatala. Biće deportovani nazad – posle zatvora, naravno. Stvar je u tome što su ih pretresli, razumeš, hotelske sobe i ostalo, i pokupili sva imena i telefonske brojeve koje su tamo zatekli. Petrović, idiot je imao tvoj broj.

Tatjana prisloni čelo na hladan zid hodnika u kojem je stajala, stiščući slušalicu pobelelim prstima. Igor nije obraćao pažnju na njen šok. I dalje je govorio:

-Rekao sam ti da mu ja nisam dao tvoj broj. Ali jebi ga, neko jeste. Verovatno će te zvati iz Imigracionog ovih dana, i sad me dobro slušaj: nemoj da se usereš. Da li me čuješ, Petrović? Ti nisi ništa uradila. Nemaš nikakve veze sa Sašom još pre nego smo došli u Englesku. Niko ti ništa ne može natovariti. Odgovori im sve što te pitaju, daj im sva imena koja traže… I moje ako treba, i ako ga već nemaju. To sranje nema veze s nama. Da li me razumeš?

Ona reče muklim glasom:

-Da…

-Lepo. E sad, taj tattoo…

Ona se strese.

-Tattoo..?

-Ne budi blesava, znaš o čemu govorim. Nema šanse da bobiji ne primete da su Saša i ostale budale tetovirane. Verovatno će misliti da se radi o nečemu organizovanom, i tražiće sve koji imaju isti tattoo. Ali ti im lepo objasni šta je posredi, i ne mogu ti ništa. Sa zapamti da bobiji nemaju ništa protiv tebe, ništa što te na bilo koji način povezuje sa Sašom osim broja i tetovaže…

Ona prasne:

-Ali jebote Igore! Ljudi su bili deportovani i za manje! Ništa osim broja i tetovaže, da li se uopšte čuješ? Isuse! Zašto je kopile imalo moj broj? Zaštoje hteo da me zove?

Iz sve je snage udarila šakom o dovratak. Kako ju je prvi šok prolazio, počeo ju je hvatati bes. Odjednom je imala želju da vrišti i psuje na sav glas.

Igor reče:

-Jebote, hoćeš više prestati da se glupiraš? Saša je zaljubljen u tebe zadnjih sto godina! Nikad nije ni prestao! Naravno da je počeo da te traži čim je došao!..

-Ali to nema veze sa mnom!

-Upravo tako. Baš to reci bobijima, Petrović. Saša nema nikakve veze s tobom. I ako zagusti, ako se neki vrag zakomplikuje… Traži mene. Da li me razumeš? Ako me Imigraciono iz nekog razloga previdi, a tebi zatreba pomoć… Hoću da mi se javiš. Nemoj da se praviš pametna i da me čuvaš. Neću dozvoliti da zbog jednog idiota i ti budeš deportovana, ne pada mi na pamet. A da nije palo ni tebi.

-Igore, to ne dolazi u obzir. Konačno si sredio Anine papire, konačno…

On se obrecne:

-Neću se raspravljati s tobom. Da li sam bio jasan?

Ona se uhvati za čeo. On ponovi, glasnije:

-Da li sam bio savršeno jasan, Petrović?

-Da, jebote…

-Moram da idem. Pamet u glavu, mala. Javi mi ako nešto bude – i ako ne bude, i ja ću svakako zvati tebe. Oh, jebi ga, evo vraćaju se s pauze… Stvarno moram da idem.

Opet je počeo govoriti engleski. Ona promrmlja nešto i spusti slušalicu dok je on još pričao.

1