Dom, 50

Posle par nedelja sedela je u svojoj sobi kod McGonagallovih i držala telefon u krilu. Dovukla ga je iz hodnika i već pola sata okretala brojeve prijatelja u Londonu. Veze su bile loše ali ona je istrajavala s manijačkom upornošću. Iako istraga još nije okončana, znala je da ova situacija ne može trajati unedogled. Pre ili kasnije, policija će joj morati dozvoliti da ode s ostrva, a za taj je slučaj trebala biti spremna. Bilo je vreme da proba ponovo.

Juče joj je opet bio u poseti onaj uštogljeni Inspektor sa svojim napaljenim štitonošom, i njeno je strpljenje isticalo kao malo peska između prstiju. Bila je mnogo manje ljubazna nego prethodni put. Koliko je uspela da zaključi iz škrtih nagoveštaja, oni još uvek nisu pronašli načina da je konkretnije poveži sa Sašom i ostalim budalama, iako je kao dan bilo očito koliko se trude. Pretpostavljala je da su zadnjih nedelja o njoj iskopali sve što se moglo, ali su se još uvek nadali naći nešto što im je promaklo. Ali njen strah nije bio mnogo manji, čak i ako strpljenje jeste. Dokle god policija ne odloži taj slučaj u arhivu, njena je glava na panju.

Počela je osećati kako joj gori pod petama. Neizvesnost je bilo stotinu puta teže podnositi nego pogibelj bilo koje vrste, i usled toga je bivala sve napetija i radraženija. Kad joj je Shannon pokucala na vrata ona se nervozno obazrela po sobi. Sve je bilo u haosu. Neke je stvari već spakovala, neke su bile izvađene iz ormara i ladica… Bila je odlučila: čim dobije zeleno svetlo, ona će dati petama vetra.

Rekla je:

-Da?

Slušalica joj je bila stegnuta između obraza i ramena dok je, sedeći poput Indijanca nasred postelje, držala prst spreman nad brojčanikom. Nije podigla glavu ni kad su se vrata otvorila i neko ušao u sobu. Nestrpljivo se otresla:

-Može li to malo kasnije, Shannon? Još uvek se zajebavam ovde s ovim vašim prokletim vezama.

-Ne verujem da gospodin McIntosh želi da čeka, Tatjana.

Ona hitro podiže glavu.

Tamo je stajao Angus McIntosh, zakrčivši svojom visinom celu njenu tesnu potkrovnu sobu. Za njegovim ramenom virilo je Shannoino lice, živo od radoznalosti.

Ona polako vrati slušalicu na telefon.

Tišina koja je usledila gotovo se mogla seći nožem i proteklo je neko vreme pre nego se Shannon nakašljala i rekla:

-Pa, ostaviću vas, onda.

Zatvarajući vrata, veselo joj je namignula. Onda su bili sami.

Ona reče:

-Veoma ste me iznenadili, gospodine McIntosh. Nisam imala pojma da ćete doći.

On reče bez ikakvog izraza:

-Pretpostavljam.

Ona zbunjeno trepne.

-Ovaj, Morag..?

-Morag je dole s Roryjem McGonagallom i njegovom braćom. Čekala vas je danas.

Netremice je gledao u nju onim plavim očima.

-I juče. I dan pre toga.

Ona se malo postidi.

-Oprostite. Trebala sam vam javiti. Ali mislila sam da će tako biti najbezbolnije.

-Najbezbolnije, miss?

Glas mu je bio izuzetno hladan. Od tog su se glasa mogla zalediti okna. Tatjana mahinalno skupi ramena. Iako je izgledao hladan kao revolveraš, i govorio leno i ne podižući tona, ona posve shvati da je besan kao zmaj.

Rekao je:

-Shannon McGonagall kaže da se spremate otići s ostrva.

Ona to oćuti.

-Takođe kaže da već izvesno vreme imate problema s policijom. Je li to tačno, gospođice Petrović?

Ona pomisli: oh, gospode! Rekla je, razdraženo:

-Nedeljama govorim Shannon da ne priča okolo kao da sam opljačkala banku ili nekog ubila!..

-Ali vi imate problema s policijom, miss. Zar ne?

Ona poprimi njegov ton:

-Tačno. Međutim, nema potrebe za takvom reakcijom, gospodine McIntosh. Ništa od onoga za šta me policija sumnjiči nije istina. Ja nisam dolazila u vašu kuću i boravila s vašom ćerkom svo vreme vešto prikrivajući kako sam, u stvari, terorista bombaš!..

-Smatrate li me budalom, miss?

Ona se ugrize za jezik. Njegov je glas sad postao opak.

-Nisam došao ovamo da bih vam spočitavao prikrivene terorističke aktivnosti. Došao sam jer Morag od jutros plače. Dva je dana ćutala, a danas je počela da plače. Ako vam je namera bila otići s ovog ostrva bezbolno po Morag, onda vam sa žaljenjem moram reći da ste sasvim omanuli. I da ne znate ništa o Morag iako dolazite u moju kuću već mesecima.

Tatjana je sad počela da gori od stida i nesreće.

-Oh bože… Ali ja nisam htela da…

-Stvari koje vi nećete i nisu vam bile namera mogle bi da napune biblioteku, gospođice. Ali ako započinjete odnos s ljudima, onda dozvolite da se za nešto i oni pitaju.

Ona muklo reče:

-U pravu ste.

-Na kraj mi pameti nije bilo da bi vi bili u stanju otići iz Moraginog života na ovakav način.

Ona se nađe zatečena tim rečima. Kao da je u njihovoj pozadini na sekund zatitralo nešto vrlo bitno, ali to se odmah izgubi. Rekla je:

-Ja sam naprosto mislila da će Morag tako lakše preboleti. Ona je dete, gospodine McIntosh. Deca prebole odlazak svojih dadilja. Za koji mesec, Morag me neće ni pamtiti. Ali nisam je želela povrediti, pogotovo ne toliko mnogo…

Poraženo se zagledala u svoje prazne ruke. On reče:

-O čemu se, zapravo, radi, miss? Nedeljama nisam izlazio iz kuće i nisam čuo da je Scotland Yard dolazio na ostrvo.

Ona je i dalje ćutke zurila u svoje ruke.

-Pretpostavljam da to ima neke veze s nepodobnim ljudima iz vaše prošlosti.

Ona se podsmehne:

-A ne delima?

-Upozoravam vas da ću uzvratiti svako dalje insinuiranje mog nedostatka pameti, gospođice Petrović. Odgovorite mi konkretnim rečima: ko, kako i zašto.

Sad mu je glas imao boju i oštrinu sečiva, i ona umorno reče:

-Igor me je zvao pre skoro mesec dana. Rekao mi je da je Saša uhapšen, zajedno s još nekoliko idiota. Izgleda da su se došli ovamo povezati s nekim ilegalnim organizacijama – ili pojedincima. Policija je kod Saše pronašla moj broj telefona. Dvaput su odonda bili na ostrvu.

Trenutak je ćutala. Onda reče:

-Želeli ste da znate ko, zašto i kako.

-Iz kojeg mi razloga to niste rekli?

Ona se smrači.

-Iz razloga što to nije vaš problem, naravno.

Podigla je glavu i pogledala ga u oči.

-Shannon McGonagall nije imala pravo da vam to kaže, i ja svakako nemam ništa s tim što ipak jeste. Ne želim da se ikako zamarate mojim problemima, gospodine McIntosh.

On je stajao nad njom, u raskoraku, i posmatrao je odgore sa svoje visine. Nije imao nikakvog izraza na licu kad je progovorio:

-Kako se zove Inspektor koji vam je dolazio?

Ona je oklevala. Oprezno je pitala:

-Zašto?

-Nemam nimalo strpljenja ili volje da se s vama raspravljam, gospođice. Ako je to vaša odluka, možete se s ovog ostrva nositi bestraga, što se mene tiče. Ali ne pre nego mi odgovorite.

Ona je zurila u njega. On ispljune:

-Ime, gospođice Petrović.

Ona promrmlja jedva čujno, i on se istog trena okrete na peti i pođe ka vratima. Na pragu je zastao i dodao, tek se ovlaš osvrnuvši preko ramena.

-Policija vas više neće uznemiravati. Sad možete bestraga.

1

Dom, 49

Počelo se prikradati veče, i Morag ju je ispratila stepeništem do hola. Svo su vreme provele na spratu u Moraginoj sobi i nisu videle ni Moraginog oca ni njegovu gošću. Što se nje ticalo, nije mogla poželeti bolje. Nije imala nikakvu želju da sreće Honourable Catherine Jones, a ni Angusa McIntosha. Bila je umorna kao pas, kao da su je sve godine rata i izbeglištva konačno sustigle, i sve što je želela bilo je da se vrati u svoju sobu pod krovom McGonagallovih i spava danima. Osećala se mala, jadna i bespomoćna, mizerna kao retko kad. Pogotovo kad su se jedna vrata u prizemlju širom otvorila.

Ona je već imala obučen kaput i rukavice i gotovo je držala ruku na prastaroj bravi, kad je začula glasove i ženski smeh i vrata se otvorila. Tu je na pragu stajala vrtoglavo lepa, kraljevska žena volšebne velške lepote, poput čarobnice. Tatjani se učini izuzetno visoka i negovana, sa svojom divnom crnom kosom rasutom po ramenima i onim tamnim očima bez zenica. Smejala se dok je izlazila, a onda je ugleda i zastane u pola pokreta. Osmeh joj malo izbledi. Rekla je:

-Oh, Anguse, pa to je ona tvoja lepa dadilja!..

Glas joj je bio posprdan. Stajala je na tom pragu i gledala je kao da je neka retka zverka u kavezu, možda rob doveden u lancima na dvor kraljevima da se zgražaju njegovom egzotikom, kraljevima koji bi vrištali od smeha kad bi im se reklo da je i to čovek.

Angus McIntosh je bio za njenim leđima. Mirno je rekao:

-Zar već idete, miss Petrović?

Nisu se sreli posle one rasprave pred zastavom McIntosha i njenih zadnjih reči pri odlasku. Ona se nasmeši:

-Odavno sam stigla, gospodine McIntosh.

Skrštenih ruku, Eileen ju je posmatrala malčice nakrivivši kraljevsku glavu. Rekla je, ne skrečući očiju:

-Mislila sam da gospođica živi pod  tvojim krovom, Anguse. Nisam znala da je plaćaš po satu.

U uglu njenih usta titrao je podsmeh. Tatjana ispravi ramena, i baš je zaustila kad začu njegov glas:

-Ah, gospođica Petrović nadsve ceni svoju slobodu.

Ona zblanuto pogleda u njegovo lice, i onda se zgrozi kad isto ruganje uhvati i u njegovim očima. Eileen se osvrne preko ramena.

-Kako smo neotesani, dragi! Pričamo o gospođici kao da nije prisutna.

Opet je pogledala u nju i snishodljivo rekla:

-Oprostite, miss. Ali Angus vas ni jednom rečju nije pomenuo. Sasvim sam smetnula s uma da smo se srele u Londonu.

Tatjana pomisli: ha!

Mogla je reći; ali, draga, mene niko ne zaboravlja, i još desetinu zajedljivih stvari koje su joj istog trena pale na um i već vibrirale na vrhu jezika, ali tamo je Morag stajala u tom holu s njima, gledajući napeto i bržno, i imala je važnijih stvari u životu nego je gađanje rečima s bogatim velškim kučkama. Zato je ljubazno rekla:

-Ne mari, miss. Ne verujem da bismo se ikada družile.

Odmah je potom odvratila oči s nje na Morag. Nežno ju je povukla za pletenicu i nasmešila se.

-Sad mi je vreme da idem, dušo. Mnogo mi je žao.

Morag je zurila u nju, poluotvorenih usta, i ona pomisli kako će je svaki čas zaslepeti suze. Hitro se okrenula i smesta izašla, i gotovo celim putem do grada trčala.

1

Dom, 48

Posle dugog noćnog premišljanja, odlučila je poslušati Shannon i reći Angusu McIntoshu za nevolju u kojoj se našla.

Uštogljeni Inspektor iz Scotland Yarda, i njegov potčinjeni žutokljunac koji nije uspevao otrgnuti oči s nje svo vreme dok su razgovarali u dnevnoj sobi McGonagallovih, možda nisu bili realna pretnja, ali Tatjana nije želela da proverava.

Sve im je iskreno i pošteno rekla, baš kako ju je Igor savetovao. Objasnila je otkad poznaje Sašu, i kako se njihova veza okončala još pre nego je emigrirala, i da ga više nikad potom nije srela. Rekla im je da je Saša nije kontaktirao pri dolasku, iako je imao njen broj, i da zaista nema nikakvog pojma o tome šta je nameravao, ili učinio. Uštogljeni inspektor kojem su crte na pantalonama bile toliko oštre da bi čoveku, verovatno, presekle vrat, činio se ljut njenim iskrenim pristupom. Kao dan je bilo očito da je došao u Škotsku s već unapred donešenim zaključcima s kojima se njen nastup, sad, nije podudarao. Od tog mu je odmah proradila žgaravica. Sa sasvim formalnom učtivošću, koja ni izdaleka ne prikriva prave misli, iskazao je svoje nezadovoljstvo naloživši joj da, zasad, ne napušta ostrvo dokle joj god ne jave drukčije. Pred ulazom u pub gadljivo se osvrnuo oko sebe, ruku nisko prekrštenih na leđima. Gledajući odgore iza zavesa svoje sobe, Tatjana je pomislila kako izgleda kao spomenik engleskom stavu spram imigranata u Škotskoj, i Škotskoj u celini.

Nikad nije imala puno posla s vlastima u Engleskoj. Sve je svoje papire legalno sređivala i uvek budno pazila da ne podleže izbegličkim prečicama i zaobilaznim načinima. Ona nikad nije zavolela Engleze, ali im je svakog momenta priznavala pamet i efikasnost. U sporu s državom, imigranti nisu imali nikakve šanse. Jedino što je imigrant u Engleskoj ujopšte mogao, bilo je da preduzme sve što je u njegovoj moći da do spora s državom ne dođe.

Stoga joj je novonastala situacija bila mučna i teška. Još se uvek nije do kraja privikla na englesko državljanstvo, kad se već pronašla povezana s teroristima i kupovinom oružja!.. Samo da se ticalo nekog drugog, gotovo se mogla upišati od smeha. Da li luda domovina ikada ostavlja na miru dezertere? Uvek je verovala da je dovoljno da čovek ode. Da pokida veze s pogubnim ljudima i uticajima i, naposletku, mestima. Vaš je razum morao važiti za nešto pri božijem sudu! Ali, sad joj je palo na um da pri Staroj planini Balkan postoji verovanje da je bog osvetoljubiv i surevnjiv, i samo retkima prašta. Ako najposle dobije nogu u tur za zalet sve do kuće, možda to neće biti ništa više nego joj je bog našao za shodno naplatiti.

Ali, mislila je očajno tih dana, zar su moji gresi zaista toliko teški?

Ona nikad ništa loše nije počinila zaista. Imala je šesnaest godina kad se ložila na propagandu, ali hiljade Hitlerjugenda su radili isto i najvećem broju nije ni dlaka s glave zafalila posle. Najveće zlo koje je uradila, zapravo je uradila sebi. Istetovirala je taj crtež na sebi i nosiće ga zauvek, do groba.

Zar je moguće da naposletku ipak bude deportovana? Kakve su, uopšte, engleske zakonske mere za šurovanje s terorizmom? Jer, u najgorem slučaju, samo za tako nešto bi je i mogli kriviti. Neka bi se zadrta budala u Imigracionom mogla naći uvređena jer pri popunjavanju formulara nikad nije pomenula da se družila (ili možda čak i pripadala!) militantnom jezgru nadobudnih balavih šovinista. Neko bi eventualno mogao potegnuti pitanje zašto je ona tako nešto prećutala. Da li možda zato što se radi o infiltriranju? O razmeštanju ljudi na strateška mesta po Evropi? O nekom paklenom planu u kojem bi njeno lice i seksipilno dupe možda predstavljali lukavi kamuflažni zaklon za postavljanje bombi po metroima i bioskopima?

Kad bi joj misli otišle u tom pravcu, terala se da prestane. Stvari koje su joj padale na pamet većini bi ljudi zvučale kao teorije zavere i paranoja, ali uvek je preostajala činjenica da je ona izbeglica u Engleskoj. Tome se nije imalo šta staviti nasuprot. Njena je reč bila od mizernog značaja ako bi se ikad uhvatila u koštac s državom. Ona nije imala novaca  za sudove i advokate. Koliko bi joj, uopšte, trebalo novaca i vremena da dokaže svoju nevinost u jednoj ovakvoj stvari? I šta ako ono kopile kaže da ona laže? Dobro je poznavala Sašu. Saša joj nikad nije oprostio što ga je ostavila, pogotovo način na koji je to učinila. Uvek je znala da Saša nije neko kome se bezopasno zamera. Šta se uopšte dešavalo u njegovoj glavi sve ove godine? Koliko je njegovo ludilo uznapredovalo? Na koju ga je stranu odvela surovost i onaj manijački rezon? Saša je oduvek bio idealan materijal za neo-nacistu i skinheda. Imao je rasno i nacionalno besprekorno usmeren um. Hitler bi se upišao od sreće da ga je ikada sreo.

Ne jednom se tih dana iskreno zapitala gde joj je bila glava i kako je ikada mogla biti zaljubljena u Sašu. Ali u tom je pitanju ležao i odgovor. Imala je šesnaest godina i bila je zaljubljena. Povela se za Sašinom harizmatičnom rečitošću, njegovim bezumnim žarom. Za Sašinim zgodnim licem, za njegovim u teretani odnegovanim mišicama i stomakom. Za načinom na koji su mu stajale martinke. Za onim njegovim zelenim očima kao hladna voda fjorda. Sašine su oči uvek ostajale hladne, bez obzira da li smejao ili pretio. Morala je znati bolje. Morala je znati bolje kakav je čovek s uvek hladnim očima.

Takav bi čovek smatrao zgodnim načinom osvete kad bi u ovu priču uvukao bivšu devojku koja ga je prezrela. A bilo je dovoljno da Saša kaže kako ona laže, i da za bobije bude zauvek prokažena. Njegova bi reč sada mogla imati težinu nebeskog svoda. Saša bi mogao reći da sve te godine sarađuje s njima, da im je služila kao veza, da im je pripremala teren. Mogao bi reći stotine stvari dovoljnih da joj zauvek zabrane ponovni dolazak na englesko tlo. Sad joj je bilo zlo kad bi se setila svih onih reči koje mu je bacila u lice tokom zadnje svađe, i svakog puta kad mu je potom zalupila slušalicu, i prezira s kojim se otresla svakog od onih nekoliko puta koliko je hteo pomirenje. Igor je svakako bio u pravu. Saša je još dugo posle raskida ostao vezan za nju. Među ljudima koji su ih poznavali oboje nije bilo nikoga ko nije mislio da Saša priželjkuje da mu se ona vrati. Na svoj bolesni način, on je nju voleo. Šta može učiniti osujećena naklonost bolesnog čoveka?

Shannon je potpuno u pravu. Njoj je trebala pomoć nekoga ko u ovoj zemlji ima moć da rastera policiju i Imigraciono. Nekoga čije je ime dovoljno staro i slavno, ko je porodično vezan s lordovima i ministrima i ima novaca. Nekoga kao što je Angus McIntosh.

Ali onda je došla u Kuću, i tamo zatekla Eileen.

Njena rešenost, ionako na klimavim nogama, razvejala se u ništa. Bilo joj je zlo pri pomisli kako će morati da stane pred Angusa McIntosha, posle svih oholih i gordih reči koje mu je izrekla, i reći mu da joj je potrebna pomoć. Nije bila sigurna ni da bi joj on udovoljio. Angus McIntosh se gadio ljudi koji traže bilo kave usluge. Ako je išta naučila o njemu, naučila je to. Ako bi ga molila, da li je sasvim neverovatno pomisliti da bi je on prezreo? Ali, bila je spremna da prihvati taj rizik, onoliko spremna koliko je uopšte mogla biti; jer ako bi na jednu stranu stvaila prezir Angusa McIntosha, a na drugu eventualni zatvor i deportaciju, onda je ovaj zadnji tas duboko pretezao. Niko ne može da se oholi bez pokrića. Ponekad čovek stisne zube i pregrize svoj ponos. On je bio u situaciji da joj pomogne. Nije poznavala nikoga drugog u Britaniji ko je to mogao.

Ali, onda je otišla u Kuću i tamo zatekla Eileen.

1