Dom, 53

Rekla je:

-Ogromna je razlika između onoga što bih ja učinila da mi je dato da biram i onoga što mi preostaje. Najbolje što čovek uopšte može, to je da nađe kompromis.

-Kompromisi su izgovor za budale, gospođice Petrović.

-Znam da to vama tako izgleda. Vi ste uvek uzimali šta ste hteli.

-Jedina razlika između vas i mene jeste u tome što ja znam da mogu.

Pogledao je u nju.

-Samo mi zato polazi za rukom.

-Oh, slažem se. Ali ja nikada neću biti toliko samouverena.

On ju je nastavljao gledati pravo u oči. Onda je leno rekao:

-Vidim da ćete me naterati da to uradim za vas.

Ona trepne.

-Da uradite šta za mene, zapravo?

-Da izaberem. Gospođice Petrović, nadam se da vam je savršeno jasno koliko mi teško pada to da izgovorim. Nikad u životu nikoga nisam molio ni za šta, a žene se ni pod razno ne mogu svrstati u tu kategoriju. Morag je jedino žensko biće do kojeg mi je ikada bilo stalo.

Tatjana tiho upita:

-A njena majka?..

On podiže obrve.

-Moragina majka? Majka moje kćeri bila je usputna žena u mom životu. Dao sam joj ček da bi potpisala da nikad neće tražiti da vidi Morag niti na nju polagati bilo koja i kakva prava. Obzirom da je ionako htela da abortira, oberučke je dočekala moj zahtev. Posle Moraginog rođenja nikada je više nisam video, niti to očekujem. Njoj je plaćeno da je zemlja proguta.

Tatjana je osupnuto ćutala, zureći u njega.

-Tako da vaša primedba nije na mestu, gospođice. Ne postoji žena u mom životu za koju sam ikada gajio interesovanja mimo seksa. U principu veoma malo marim za žene.

-To mi je jasno, da.

-A nisam naviknut moliti uopšte. Međutim, ja sad molim vas, gospođice. Ne biste li bili toliko ljubazni i o svojoj odluci razmislili još jednom?

Ona se čudila što litica još uvek stoji pod njihovim nogama. Napola je očekivala da će njegove reči izazvati zemljotrese i poplave. O čemu, kog đavola, taj čovek priča?

Vrlo je pažljivo rekla:

-Gospodine McIntosh, ništa mi na svetu ne bi bilo draže nego da svoju odluku mogu preinačiti. Ali ja zaista ne vidim načina na koji bih to izvela. Ne mogu još jako dugo ostati pod krovom McGonagallovih.

On je ćutao. Tatjana je osećala užasnu hitnju, mahnitu potrebu za žurbom od koje joj tlo pod nogama gori već danima, samo što je sad dostigla plafon i pretila joj probiti bubnjiće. Ovaj se razgovor neočekivano izrodio u najbitniji razgovor u njenom životu i naprosto nije smela učiniti previd. Zato je pokušavala izneti činjenice u njihovom ogoljenom, bukvalnom značenju, govoreći najiskrenije koliko je uopšte mogla.

-Broj godina koje sam provela u Engleskoj mizeran je u smislu bilo kakve štednje ili zgrtanja bogatstva. Ja moram raditi da bih uopšte živela, gospodine McIntosh. To što bih, možda, radije ostala ovde samo je moj problem. Po poslednji vam put pokušavam objasniti da ne vidim načina na koji bih vam učinila ljubaznost koju od mene tražite.

-Ali ja znam izuzetno efikasno rešenje za vaš problem, iako njegovim navođenjem rizikujem da me posramite gore nego prethodni put. Već sam vam, i ne jednom, ponudio da dođete u moju kuću ne misleći time nikakvog svesnog zla ili uvrede po vašu ličnost. Međutim, tako vam nešto sasvim sigurno više nikada neću nuditi. Vezali ste mi ruke, gospođice Petrović, i terate me da vam umesto ograničene slobode predložim krajnje ropstvo. Ali to pripišite sebi u dug.

Ona je celo vreme netremice zurila u njega.

-O čemu vi, zapravo, pričate, gospodine McIntosh?

On mirno reče:

-O beloj venčanici do poda, gospođice Petrović.

Tatjana u prvi mah zaista nije razumela njegove reči. Imala je velikih problema s govorom ovih ljudi kad je tek došla, i trebalo joj je par meseci da joj njihov akcent prestane praviti zbrku u glavi; međutim, Angus McInstosh je njenom imigrantskom uhu uvek bio savršeno razumljiv. Visoke škole čije je diplome nosio ostavile su na njemu traga i zaista se još nikada nije našla u situaciji da ga ne razume. To što je upravo rekao, naprosto je moralo značiti ono što jeste. Ali, dođavola, kako?

Zgroženo ga je pitala:

-Zar vi to mene prosite, gospodine McIntosh?

-Oprostićete mi što ne klečim, nadam se?

-Oh, gospode!..

Počela se smijati. Njegove su oči bile mirne i hladne. Rekao je:

-Voleo bih kad bi ovaj razgovor mogao proći bez smeha, gospođice. Želim da me shvatite najozbiljnije moguće.

-Oh, oprostite…

-Jer ako nastavite, mogao bih zažaliti i odustati.

-Molim vas da mi oprostite. Ali kakvu reakciju uopšte očekujete, dođavola?

On nadmeno reče:

-Krajnje oduševljenje, naravno.

Ona se opet nasmije.

-Oh, naravno!.. S čim bi, osim ekstaze, bilo koja žena na svetu mogla dočekati prosidbu jednog McIntosha?.. Ali sad vi slušajte mene, Anguse McIntoshe. Ja ne dajem ni pet para na vaše ime i titulu noge te stvari zaslužuju. Ako ste zaista ozbiljni, čemu ne uspevam videti smisao ali neka vam bude!.. Onda morate znati da u vašem imenu ne pronalazim dovoljno razloga za poštovanje, naprimer, vas lično. Ni jedan zaključak koji sam o vama donela prethodnih meseci nema nikakve veze s vašim imenom. Ja vas poštujem jer ste čovek kakav jeste.

On se malo naže nad njom.

-Vaš smeh vas osporava, gospođice Petrović.

-Moj je smeh reakcija na neverovatno, gospodine McIntosh.

-Neverovatno, miss?

-Ne budite blesavi. O čemu vi pričate? Iz kojeg mi razloga nudite da se za vas udam?

-Iz istog razloga iz kojeg muškarci to inače čine. 

Ona to oćuti.

-Verujem da sam vam na samom početku našeg odnosa obrazložio svoje stavove, gopođice. Sasvim sam vam jasno stavio do znanja iz kojeg vas razloga samtram poželjnim partnerom. Protekli meseci nisu uticali na moje mišljenje drugačije do da ga učvrste. U mojem mentalnom sklopu, dvoje ljudi koji tako dobro odgovaraju jedno drugom treba da se venčaju.

-Ali vi ste vrlo malo videli od toga, gospodine McIntosh.

-Ja sam video sve što me je interesovalo, gospođice Petrović, i nadam se da sam tu slobodu ostavio dostupnom i vama. Što nas dovodi do svrhe ovog razgovora. Da li nam se mišljenja podudaraju?

Ona je u prvom trenu bila raspeta između iskrenosti i kukavičkog odbijanja bez obrazloženja. Ali, taj je čovek ponudio da je nazove svojom. Zasluživao je istinu.

Rekla je:

-Ne poričem da mi vaša ponuda veoma laska, gospodine. U nekom idealnom svetu ne bih joj pronašla zamerke. Priznajem da su moja osećanja spram vas drugačija nego prema prethodnim muškarcima u mom životu, i da ni o jednom nisam imala čak ni približno toliko visoko mišljenje. Ali ovaj svet nije idealan, gospodine McIntosh. Prinčevi se žene Pepeljugama samo u bajkama.

-Ali vi verujete u bajke, gospođice.

Ona je drhtala na hladnom vetru, ćutke. On reče:

-Ne dozvoljavam da više i trenutka stojite na ovoj hladnoći.

Tatjana baci uplašen pogled u pravcu Kuće.

-Oh ne, zaista, gospodine McIntosh…

-Ni jedno od nas dvoje još nije reklo svoju zadnju, gospođice Petrović. Ne prisiljavajte me da vas fizički sprečim da napustite ostrvo pre nego to učinimo.

Njegov glas nije ostavljao prostora za manevrisanje. Ona pognu glavu.

1

Dom, 52

Sve su njene stvari bile spakovane i spremne. Sutradan je prvim trajektom trebala otići na kopno, a onda za Edinburg. Nije mislila dalje od toga. London joj je bio mrzak, čak još i više nego pre dve i po godine kad je iz njega odlazila, i na mahove je imala dojam da je poslednje mesto na planeti na koje se htela vratiti. Dok je Rory bio u školi, blizanci spavali a Shannon s Hamishom u pubu, ona se iskrala iz kuće da zadnji put prošeta po visoravni.

Verovatno zbog odlaska, ali sve što je gledala i osećala stostruko joj se jače usecalo u mozak. Duboko je disala razmišljajući kako zaista nema vazduha ni prineti ovome ovde. Bilo je hladno i negostoljubivo severnjačko proleće, njenoj osetljivoj imigrantskoj koži jedva drukčije od zime, i trebali su proći još čitavi meseci pre nego sunce zasija s neba, ako i onda. Međutim, na neki šašavi način, njoj su se stopala lepila za tlo kao da je od meda i celo joj se biće opiralo skorom odlasku. Ona nije htela ići.

Pogledala je naniže podno svojih nogu. Okomita litica propadala je pravo u sivo, uzburkano more. Zapravo je imala strah od visine i malo joj se vrtelo u glavi. Međutim, baš to mesto joj se dopadalo najviše na celom ostrvu. Čula je glas iza sebe:

-Ne biste trebali da stojite tu, miss.

Ona se gotovo zagrcne od šoka. Hitro se osvrnula preko ramena.

-Šta vi radite ovde..?

-To bih ja vas mogao da pitam.

Sad je stao do nje. Ali iako je ona raširenim očima odole zurila u njega, nije joj uzvraćao pogled. Lice mu je bilo okrenuto ka pučini.

-Znate li da je ovo mesto ukleto?

-Kako to mislite, ukleto?

-Baš kako sam rekao. Nekada davno, jedna se devojka bacila odavde u more. Priča se kako ju je ponekad moguće videti kako stoji na ovoj litici, u beloj haljini i puštene kose.

Glas mu je bio odsutan. Ona reče:

-Oh!.. Nisam znala za to.

On svrne pogled naniže na nju. Tatjana se slabašno nasmeši.

-Priznajem da me je ovo mesto oduvek privlačilo. Često sam stajala ovde.

-Znam. Mnogo sam vas puta video.

-Oh? Pa, ja nisam videla vas. Na prste jedne ruke mogu nabrojati koliko sam ljudi uopšte srela u svojim obilascima van grada.

-Slažem se. Ovde niko ne šeta.

-Suđeno mi je da u ovoj zemlji radim gafove. Ali moj je izgovor što sam stranac. Koji je vaš?

On se malo osmehne. Ona nastavi:

-Da, glupo pitanje. Vi ste, naravno, McIntosh.

Ništa joj nije odgovorio. Ona i sama okrete lice ka pučini.

-Pretpostavljam da samo plemstvo i ludi imigranti pronalaze ikakvu svrhu u besposlenom bazanju okolicom.

-Pa, ako ništa, barem nam je jedna stvar zajednička, miss.

Tatjana pređe preko te upadice. Posle kraćeg oklevanja, rekla je:

-Upravo sam razmišljala iz kojeg mi je prokletog razloga ova zemlja toliko bliska. Baš kako ste jednom ljubazno primetili: ogromna je razlika između mene, i ove zemlje.

-Istočna Evropa nije drugi univerzum.

Ona se malo namršti.

-Ja sam totalno anonimna ovde. Do te mere da se ne zna ni odakle sam. Moja zemlja uopšte nije u Istočnoj Evropi. Ali britanski um ne pronalazi nikakvu suštinsku razliku između Istočne Evrope, Balkana i Uskršnjih ostrva. Za vas, ceo je svet s one strane Kanala samo zbrkana i nejasna masa onih drugih.

-Poštedite me. Koliko ste i šta vi znali o Škotskoj pre nego ste došli?

-O Škotskoj? Sasvim malo. Dovoljno da znam da nije u Istočnoj Evropi, naprimer.

Rekla je to s malim prezirom. On se nasmije.

-Ali vi ste načitani, miss. Ne uzimajte ljudima za zlo ako ne dele vaša interesovanja.

-Ne pričam o svojoj opštoj kulturi ili poznavanju geografije. Sad kad razmislim, zapravo mi se čini da se radi o Keltima.

-O Keltima, miss?

Ona uzdahne.

-Veliki sam poštovalac keltske kulture i mentaliteta. Muzike, legendi, tradicije…

Namrštila se.

-Jedino tako mogu objasniti svoju vezanost za ovo ostrvo. Jer nikako drukčije ne umem.

-Želim vam da u Londonu uspete pronaći dovoljno slobodnog vremena da o tome razmislite.

-Zašto to kažete?

-Zato što u London odlazite, zar ne?

Ona sleže ramenima.

-Imigrantske su pete krilate, gospodine McIntosh. Nemam nikakvu predstavu o tome gde idem, zapravo.

-Zar se zaista nikada nećete vratiti kući?

-Ne.

Rekla je to odsutno i bez razmišljanja. Učini joj se da on očekuje nekakvo opširnije obrazloženje, pa je strpljivo nastavila:

-Rat je sve izvrnuo naglavce, gospodine McInstosh.

-Ali ne možete si uzeti nov identitet.

-Mislite?

-Gospođice Petrović, ljudi su ono što jesu. Makar se tog gnušali, ili iz dna duše prezirali. Niko ne uspeva pobeći od sopstvene krvi.

Ona hladno reče:

-Da li ste se vi zato zatvorili u Kuću?

U prvi joj se mah činilo da će pobesneti. Ali onda je rekao isto onako mirno kao i dotada:

-Da.

-Pretpostavljam da je to bio način da svoju plahovitost držite na uzdi. Ponekad je pametno ne dovoditi se u iskušenje. Pogotovo ako time ništa ne gubite. Ne verujem da je vama izolacija ikada naudila.

-Zaista ne. Ja sam potpuno zadovoljan svojim životom. Ali kuća u kojoj sam se zatvorio nalazi se na mojoj zemlji, miss.

-Ali i vi želite pobeći od sebe, baš kao i ja. Zar ne?

On joj ništa ne odgovori.

-Jednom ste mi rekli da se niste izolovali da bi pobegli od drugih ljudi. Učinili ste to želeći da pobegnete od sebe. Ja sam iz svoje zemlje otišla iz istog razloga.

Uzdahnula je.

-Ali plašim se da ste vi ipak u pravu. Čovek je ono što jeste. Kako pobeći od svoje krvi? Ovo što mi se dogodilo, ta gadost s policijom… Čini mi se da svo vreme vodim zaludnu bitku. Uvek će biti nekog vraga da me podseća na to ko sam i odakle dolazim.

-Neko poput vas ne bi smeo dozvoliti da poklekne pred mišljenjem ksenofobične zemlje o imigrantima.

Tatjana malo razmisli o njegovim rečima.

-Mislite da je to u pitanju?

-Ali gospođice, vi se sasvim očigledno slažete s Englezima oko vaše domovine i nacionalne pripadnosti.

-Zato što se englesko i moje mišljenje u toj stvari podudaraju.

-Ja mislim da su Škoti počinili stotine gluposti u svojoj istoriji. Ali pre bih umro nego i sa jednim Englezom podelio mišljenje o tome, sve i da mu kruna stoji na glavi.

Ona se nasmije.

-Ali to je nešto drugo!.. Vi imate neizbrojivo mnogo vekova uzajamne mržnje!..

-I vi takođe. Englezi preziru sve strance, oduvek. Hoćete li im dati za pravo?

-Bojim se da me niko ništa ne pita u vezi toga, gospodine McIntosh.

On sleže ramenima.

-To je uvek stvar izbora, gospođice Petrović.

Ona ga pogleda.

-Izbora? Kakav izbor mislite da ja imam?

-Vaše su pete krilate, zar ne? Ništa vas ne obavezuje da se vratite u Englesku.

-Tačno. Zato to i nije moja odluka još.

-Šta vam je na pameti, miss?

Ona je gledala u njega. Sad mu je mogla reći: oh, stotine stvari!.. Stotine je stvari koje bih želela, volela, nadala im se… I šta s tim? Moja ih želja ne čini ni malo realnijim.

1