Znam tačan datum, tačan trenutak kad sam zamrzeo Pata. Znam kakva je gužva bila u pubu. Znam da je bio St.Patrick’s Day. Sećam se kako su neke pijane irske budale urlale secesionističke pesme IRA-inih bombaša – šta, vraga, sećam se i koje su to pesme bile. Sećam se kako je neko prevrnuo onu besmislicu od trbušaste staklenke sa mirisnom svećom i kako se vreo vosak rasuo duž celog stola, crven poput sveže krvi. Izgledalo je kao masakr, ili oltar tokom crne mise. Kao nešto sasvim primereno rađanju demona. Ne verujem u slučajnosti, a vi? Danas bih se mogao zakleti da sam osetio momenat u kojem se u mojim slabinama neki važan deo otkačio. Ne kažem: glavi; jer sam sasvim siguran da to s glavom nikakve veze i nema. Na svetu postoje planski, sračunati, ledeno racionalni pomori kojima su smisao, i svrha – kad im jednom sagledate krajnji cilj – bleštavo jasni, i svetle bakljama logike. Ima ljudi koji svesno, s potpunim razumevanjem uzroka, načina i posledice gaje svoje lične demone, hrane ih kakvog su god mesa gladni i vode, ili bivaju vođeni, krajnjem cilju neopterećeni savešću ili krivicom. Ako je vaše zlo od takve vrste i korena, vi ste sretan čovek. Ja nikad nisam hteo da sretnem Celinu. Da mi je ostavljeno da biram, poslednje što bih izabrao bilo bi da sretnem Celinu – pored Pata. Da sam te večeri u pubu znao šta će se dogoditi trenutak pre nego me je moj nabolji prijatelj – moj brat – pozvao da se okrenem; verovatno bih radije slomio vrat nego to učinio. Ali, okrenuo sam se; posred svih onih pijanih i ludih Iraca, sa prstom zlatne tekućine u svojoj čaši i svojom besramnom arogancijom bogatog naslednika koji zna da mu se bogovi smeše. Život je bio sjajan pola sekunde pre toga. Samo delić udisaja, treptaj – jedna vlas trepavice debljine rascepina između trenutka u kojem sam bio siguran da se bogovi na mene smeše, i sledećeg u kojem sam shvatio da mi se, zapravo, smeju. Morate razumeti jedno: Celina nije najlepša žena koju sam u životu sreo. Da su stvari toliko banalne, onda bi ih i glava objasnila. Čak i tokom tog prvog magnovenja u kojem smo se upoznali, bio sam potpuno svestan da sam već video – a i ne samo video – devojke pravilnijih crta, lepšeg kroja usana, izdašnijih oblina. Ako postoji neka pokora za izdajništvo; ako se teret koji nosim na ramenima ičim pod nebom (i zemljom) može iskupiti; ako postoji pravilna raspodela između greha i kazne; kosmička pravda; onda je to moja potpuna, celovita svest da je Celina, mada ne najlepša žena na svetu – iako, sasvim sigurno, ne najslađa, najduševnija ili najplemenitija – u mojim očima svejedno savršena. Ne može biti prostije. Od te večeri u pubu ja ženski rod delim na Celinu, i sve ostale. Slepi, zahvalite bogovima. Razumni, nosite svetom glavu visoko i oholo. Vi, koji ne vidite, nećete prepoznati muziku sfera u rečima koje pet godina nisam pobio čak ni kad sam bio u pravu. Pošteđeni ste sramote da u tom glasu uhvatite notu koja me čini malim i drhtavim čak i kada sam mu otvoreno uzvraćao da iznosi besmislice i naopakosti. Vi ćete čuti srž, ali nećete propratiti sjaj u oku; nemate pojma kako su dugoprste ruke, kao u volšebnice, kojima se srž podupire i u vazduhu uobličava. Vama, koji glavom procenjujete proporcije, vrline i istinu; nikako se ne može dogoditi da vas do nogu razoruža jedna od koje ima plavlje kose i zamamnije obline kolena; plemenitijih ideala i veće nesebičnosti; mednijeg jezika i blažih kriterija. Bez vida, bez subjekta, vaša će ocena biti na pravdi bogova istinita, i znaćete da sam trebao odlučiti bolje. Ono što nećete znati, to je da me niko nije pitao za odabir. Jer, u trenutku kad sam se obazreo u onom sumračnom pubu, smoren irskim plebsom koji peva o porazima umesto o pobedama; sa svojih prstom skupocene, zlaćane tekućine u čaši i svojom nikad ozleđenom oholosti momka koji uvek dobije šta želi i bez saosećanja prezre sve što mu dosadi, ili mu nikad i nije bilo zanimljivo; prvo što sam video, a što je moje oči uhvatilo kao u paučju mrežu tako da se ni danas, posle pet godina, nisam uspeo rasplesti; bio je pedalj Celinine gole kože dok se propinjala na prste da okači neki mali blesavi crni kaput dvorednog kopčanja na blesavu vešalicu pored stola; delić njene kože boje alabastera ili, možda, onog kamena od kojeg su neimenovani antički vajari klesali svoje boginje rođene iz morske pene; pedalj njene kože ne duži i ne širi od mog dlana. Nakon toga, nikada nisam poželeo ništa više nego da svoj dlan stavim na to mesto; da pod njegovim reljefom osetim toplinu koja ga čini živim, pokretljivim, jedinim. Ponekad, kada su noći naročito teške, kada egzotični mirisi mojih beskrajnih karavana pod nebom stranih pustinja i njihove čudne, drugačije žene mošusne puti ne uspevaju zavarati glad koju već pet godina ćutim pod nepcem; tada pomislim da bi mi bio dovoljan samo jedan put, jedan dodir mog dlana na golom pedlju Celinine kože kojim bih uhvati smisao. Ne kažem, nit verujem, da bi mi to olakšalo. Možda bih bio čak još i gladniji. Ali možda bih znao zašto. Staza duž naprslih kamenih ploča je prekratka. Ona me ne može osloboditi ni razrešiti nada za koje bih lagao kad bih rekao da ih ne očekujem, a koje su možda tek varka, iluzija. Pet godina sam dolazio u ovu kuću, u poset svom najboljem prijatelju i njegovoj ženi, i njušio vazduh. Lešinarski vrebao svaki trenutak ne bi li uhvati nagoveštaj nesreće, usahle naklonosti, zla. Demonski paroščići koji su pre pet godina načinili rascep tamo negde pri dnu mojih slabina, danas su oštrovrhi bodeži što ruju po zjapećoj, živoj rani. Ja nemam ni stida ni srama. Smrt čoveka kojeg sam pola svog života smatrao bratom za mene je bila ekstatični nalet trijumfa koji nikakav sumpor pakla ne može dovoljno da naplati. Ni suzu nisam pusti za Patom. Vest o njegovoj nesreći […]
