Neki je dan osoba koja mi je vrlo draga, i, svakako ne misleći da me uvredi – obzirom da nije toliko o meni znala – upotrebila izraz: izdržavana žena. Ja sam izdržavana žena. Do prije par godina, ljudi većinom nisu mislili loše o tome. Da, zamislite, pogotovo ne Američani. Oni imaju nešto što zovu “soccer mum”, a što je žena iz dovoljno privilegovane kuće da ne mora da radi, već se bavi samo decom, tom istom kućom, školskim aktivnostima dece i opet, decom. To je posprdan naziv, ali mu koren nije isti kao i kod “izdržavane žene”. Soccer mum je kastinska odrednica, i predstavlja nekoga ko je na poprilično visokoj poziciji u jednom društvu u kojem maltene svak živ mora da radi dva ili tri posla da bi uopšte preživeo. Kad u takvom društvu imate nekoga ko ne radi a nije na socijalnoj pomoći, beskućnik i ne spava u jarku skupa s ostalim narkomanima (što Američani kolektivno misle o beskućnicima, da su svi na ulici jer su spičkali kuće na drogu, što veze s mozgom nema ali Američani inače tek pokatkad imaju veze s mozgom u stvarima koje misle i rade) elem, kad tamo kod njih neko ne radi, a nije ništa od gore pobrojanog, to znači samo ono jedino preostalo: da je toliko bogat i privilegovan da i ne mora. Štaznam, ko Paris Hilton, naprimer. U Srbiji i njoj podobnim zemljama se fenomen slično doživljava, ma koliko na mnoge druge načine nemali veze s Američanima, i mada je ovde preziranje od drugačijeg korena. U Srbiji je to uglavnom pitanje opstanka, ne kaste i majmunisanja. Ovde žena po pravilu nema izbora: ona mora da radi jer muževa plata nije dovoljna da deca ne budu gladna. “Izdržavana žena” je eufemizam za starlete i sponzoruše, kulturniji naziv da se kaže: kurva. Pa. Da li sam ja kurva? Zavisi koga pitate, zar ne. U svojim najcrnjim mislima verujem da jesam, ali ne zbog kakve socijalne stigme već usled mojeg sopstvenog odrastanja. Ja sam imala majku koja je prvi posao našla u svojoj četrnaestoj godini, ne iz nužde, već samo zato što je htela da ima svoje pare zbogradi kojih joj niko nije mogao braniti ili postavljati uslove da u životu čini šta i kako god hoće. Sva je moja ženska linija s majčine strane takva. Nekada sam govorila da dolazim iz linije slabih muškaraca ali jakih žena, i mada je to na određen način tačno za majčinu porodicu, izjava je svejedno diskutabilna obzirom da je ta grana, bilo muška bilo ženska, skroz luda. Šta je slab mušarac ili jaka žena u familiji u kojoj su svi uvrnuti? Tačno tako: ništa. S druge strane, očeva je linija jednim krakom u Habsburšku monarhiju doselila skupa s Čarnojevićem tamo negde od iz Crne Gore (znam i odakle, jedno malo mesto u Boki) mada je to retko za Crnogorce, da su ikada napuštali ognjište. Danas im se pripisuje u veliko herojstvo mada je istina mnogo prozaičnija. Crnogorci nikad nisu bili pod turskom šibom na isti način na koji i Srbi, iz prostog razloga što je po’ Crne Gore planina. Turci su čuveni po tome što su ih zanimali samo veliki i bogati gradovi, i što se nikad nisu zamajavali planinčugama obzirom da – živa istina – nisu ni imali potrebe. U bogatim je gradovima (kao i danas) bio centar sveta, i čak i ako vam je dom bio u nekoj vukojebini na planini, neizostavno ste morali ponekad sići u grad, i time opet doprinosili turskoj ekonomiji. Turci se doživljavaju ko divljaci, iako su zapravo bili visoko civilizovani i imali skroz pragmatičan stav spram sebi podčinjenih. Oni nisu sekli glave koje mogu platiti porezu, konkretno ili na drugojačije načine, jer bi to za bilo koju i kakvu državu bio skroz budalast rezon. Državu, uvek, i čak i danas, zanima samo vaša poreza. Nadam se da ste svi svesni toga, deco. Elem. Obzirom da mi je otac rodom iz tijeh krajeva, i naročito obzirom da je uvek hteo sina, pokušavao je od mene načiniti Virdžinu. Terao me je da se bavim muškim predmetima u školi, da težim muškim profesijama i da, sve u svemu, u životu rezonujem ko muško. Naravno da nije uspeo, barem ne u najvećem delu tih stvari. Ja sam bila skroz naskroz žensko dete, odbijala sam se pačati matematikom i fizikom kroz celo svoje školovanje, i na pamet mi nije padalo da postajem oficir JNA. Ja sam samo htela da čitam knjige i pišem priče. Ne moram posebno naglašavati da nikad nije bilo naročite ljubavi između oca i mene. Međutim, geni su ti čudo, i čak i kad ne voliš naročito svoje odrastanje, neke se stvari iz tog perioda zalepe za čoveka toliko čvrsto da ih nikada ne uspe otresti. To je ono što zovem prljavim pelenama koje vučemo iz detinjstva. Jer, mada je uticaj mog oca tokom mojeg odrastanja zapravo bio slab (setite se, ja dolazim iz linije jakih žena), u meni ipak čuči jedan mali, vekovima star čiča Crnogorac koji stalno maše štapom i kune me zbog svake nedostojne stvari koju počinim. U nedostojne stvari spada i biti izdržavana žena. Znam, reći ćete, čudan rezon za Crnogorce, ali zapravo nije. “Izdržavana žena” nije plemenita ni herojska profesija u crnogorskom domu u kojem nema muške dece. Plemenit čin u toj situaciji bio je i ostao da žensko postane Virdžina. Da se skroz pošmukarači, zavija duvan, vodi s muškarcima razgovore na istoj nozi i (najbitnije) izdržava celu porodicu, i samu sebe. Ja zavijam duvan, metaforički rečeno, i stvarno se ceo vek mlatim s muškarcima na nekim poljima koja oni smatraju skroz ličnima – ali to nije bacanje kamena s ramena već filoSofija, u kojoj je malo časti po sebi, naročito ako će o tome suditi onaj brkati čiča koji mi celog veka sedi na glavi i urla na mene jer sramotim familiju i ime koje nosim. Ime koje je u svakom ratu otkad se zna imalo heroje, spomenike podignute u njihovu čast, najbogatiju kuću […]
