Jutrom o koečemu

Ustah, skuvah čaj od đumbira, zapalih mrsku cigaru (sutra prestajem s pušenjem) pa mi kao i svako jutro misli priđoše glavi.

Moja bi profesorka srpskog (ona retardirana, posle Sombora) bila oduševljena ovim izrijekom. Strašno. Mada, nikad ne govorite takve reči kao  što je “strašno”, kažu perači mozga. Naročito ih ne koristite ako opisujete sebe ili događaje u svom životu. To je nešto kao savet koji bi dobili od druida, ili vaše lokalne wiccanske sveštenice. Neko nju ejdž sranje. U smislu, reči imaju moć i nikad ih ne koristi protiv(u) sebe. Ali zapravo nije toliko debilno. Stvarno je mudro da ne koristite katastrofičan govor kad govorite o sebi. Podsvesno, to direktno atakuje na vaše samopoštovanje i na duže staze ima loše posledice.

Izgleda da vam uopšte ne treba perač mozga. Možda da se pridružite hare krišna zajednici (navodno ima neki njihov kamp na Fruškoj Gori pa ko voli) ili postanete vračara. Ispada na isto. Što ne znači da su perači mozga u istom rangu s vračarama. Vračare su pametne žene.

Elem, kako ono mislite o ljubavi? Verujete li u jednoroge, munje i praskove; ili ste svesni da parnjake biramo random, sasma pragmatično? Tipa: eci peci, ti si prvi koji je bio slobodan i pri ruci? Oh, blasfemijo, nigde te ne bilo, reći će deca, senzitivne duše i maločas pomenuti jednorozi (jer su to sve ista nerealna bića), ali kad zađete u određene godine počnete biti iskreni prema sebi (i ostalima, ako zasluže). Sve je to skroz prosto. U životu nema nikakve čarolije. Zato ljudi pišu i čitaju fantastiku i ljubavne romane. Da nadoknadimo nedostatak magije u rl.

S druge strane, ako toga nema u rl, koji nam je uopšte potrebno? Zašto bi čovek žeđao za nečim što je u biti neizvodljivo i nepostojeće? Odakle čovek uopšte zna da mu tako nešto fali; ako se nikad nije ni sreo s istim? Moraš imati osnovno realno iskustvo s proizvodom pre nego ga poželiš kupiti. Verujte meni, ja sam trgovačka ćerka. Možda je u tome stvar? Možda nam je nekad tokom istorije već prodana ta đinđuva, pa je stoga znamo i želimo. Koja je uopšte svrha umetnika. Osim da zarade leba bez motike, što bi reko moj prađed, verovatno. Da je ikad u životu razmišljao o dangubama, što nije. Koja je svrha ljubića, poezije, horoskopa i članaka u ženskim časopisima? Ako je još uvek dozvoljeno zvati ih “ženskim”. Ako neko može da trkne da priupita čika Orvela? Jel ta reč dozvoljena u Novogovoru? Ne? Ja se izvinjavam. Nadam se da ovaj istup neće mnogo uticati na moj socijalni kreditni status. Smem da idem danas u market? Smem otvoriti frižider svih 568 puta, ili mi ukidate jedno deset? Čika Orvele? Alo?

Pu, da ne čuje zlo. Google je već čuo ionako, i sad će mi slati oglase za ženske časopise.

Zamlate koje su nekada na društvenoj lestvici bile skupa sa kurvama, žonglerima i malo iznad maločas pomenutih trgovaca; danas su gurui nju ejdža, Učitelji Života I Smisla. Slušate trubadure da vam kažu za koga da glasate, šta da obučete, koliko NJekcija da primite i koga da vodite u krevet. Njih “zapraćujete”, obogoličavate, citirate. Većina ih ima četiri razreda osnovne škole, ali brate baš lepo izgledaju retuširani u onim ženskim časopisima. To je valjda sasma dovoljno da im bespogovorno verujete. Kako ispada. Nismo mi tu sad fat fobični, naopako bilo, ali moj polupismen holivudski glumac koji mi propisuje kako da se ponašam i šta da mislim i govorim mora brate lepo da izgleda. Proizvod prodaje ambalaža. Verujte trgovačkoj kćeri.

Gde ima da se kupi majica s onim: “Did I call it, or what? George Orwell.” Hitno javljajte, oli ću morati sama da idem da mi se odštampa.

I tako. Odjutros 51 kg, s ovim mojim promenjenim režimom ishrane. Neki kvazi hrono. Ne volim pravila a nisam ni htela da mršavim pa sam uzela šta sam smatrala logičnim. Ne pada mi na pamet da trčim okolo i tražim senf bez šećera i cimam beke na pijaci jel su malo prsnule paradajz. U marketu je ionako sve gmo. Svakodnevno se trujem cigarama, malo mi soje neće škoditi koliko iste. Osim kad sad sav divljački zapadnjački svet, i mi kao prirepci i subhjumani kojima je iz nekog razloga naspelo da nas guze za dž; zabrani nikotin u cigarama pa budem morala da pređem na pafove. U njima još uvek ima đubreta da se trujem. Kakogod, rekoh: 51 kg. Na 170 cm. Ne valja to. A jedem ko nikad. Kajgana od dva jaja za doručak! Ja za veka nisam doručkovala. Čitala ljude kako se kunu i mislila ajd prestanite srat majke vam. Kad ono, još jedna “teorija zavere” kojoj sam se – priznajem sramotu! – nekad smejala a pokazala se istinita. To jebote stvarno radi. To laneno seme koje trpam u kiselo mleko i salate stvarno reguliše probavu. U tom blue beam-u možda i ima nešto?

Ko više sme reći da je ijedna teorija zavere – teorija zavere? Pa ja koliko pamtim sam samu sebe morala ujest za dupe povodom bar jedno pet “teorija” u zadnjih petnaest godina, jer sam se smijala ljudima a ispalo da su bili u pravu. NJekcije? Čipovanje? Udruženja pedofila? Eno ih brate na divljačkom zapadu živi, (ne baš zdravi) i nije da im ništa ne fali, ali eno ih. Jedan od koraka u lečenju alkoholizma jeste da idete i izvinete se svima koje ste povredili. Po toj logici, i ja bi sad trebala ići redom po netu da se izvinjavam svima kojima sam se zadnjih dvajst godina smejala kao ludacima koji lupetaju. Ali imam džoker dan jednom mesečno povodom vina, pa ono neću. Eto ako ko zađe vamo: izvinjavam se Dejvide, osim za ono o reptilima. To ti je brate baš nonsens. Ostalo što si pogodio, alal ti vera.

Ako ste u mojim godinama (zini da ti kažem kojim) hranite se zdravije, deco, i probajte smanjit duvan, ako baš ne možete oma katanac na njega. Nije ravna zemlja, kunem se. Stvarno radi. Izbacite tv-e kroz prozor na šor, prestanite slušat leftičarska sranja po netu, šetajte, pijte mnogo vode. Jednom nedeljno možete pojest leskovačku u kojoj ima više soje nego mesa i poslušat (ne direktno, no iz druge ruke) jel mali vuk već potpisao priznanje Kosova i lgbtžnjobzučk obuku u vrtićima. Kad se već trujete, onda brate radite to junački, do balčaka. Nemojte se guzit za dž ko Srbi narod što rade, jebote. 51 kg! Idem odmah da pojedem onaj švapski sir što mi osto.

I tako.

0