Sloboda.Ne.

Imam dovoljno (previše) godina da bih se povremeno osećala kao moj rođeni otac. Znate ono: u moje vreme? Svakom je njegovo detinjstvo/mladost najlepše (čak i ako su te do škole vijali vukovi). Moja netrpeljivost, tako često iskazana na ovim stranicama, svakako jednim delom ima veze s godinama koje sam za sobom ostavila. Nisam u stanju to da poreknem. Verovatno nisam u stanju ni da se odbranim. A i zašto bi, pitaćete?

Možda zato što sam kratkog fitilja, lako planem, i više nego ponekad postupam neobjektivno. Obzirom da, ponavljam, imam dovoljno godina da budem svesna toga; nije mi baš pravo. Volela bih govoriti (barem ovde) koliko god nepristrasno mogu. To je jedan od razloga što ovde nikada nećete naći extremno desničarsku propagandu, ispade homofobije, pozivanje na linč svakoga ko nije moje boje kože itd. Svesna sam da sam veoma gruba kad govorim o nekim stvarima, da ponekad čak pređem granicu ukusa – osim toga, nikad se za veka nisam grozila psovanja i ovde ga mnogo ima. Međutim, sve i ako detaljno izbistrite čak i moje najgore rantove, ne verujem da ćete naći neku ludu nacističku teoriju ili poziv da Bog na mestu spali sve homosexualce.

Ne radim to jer sam fina (nisam fina, nikad nisam ni bila), već zato što to zaista nisu stvari koje mislim, u koje verujem i u koje bih pokušala ubediti ma koga.

Što opet ne znači da sam objektivna.

Moja metalska faza u gimnaziji svakako je bila vrlo čudna mojim roditeljima. Još se sećam lica koje je moja majka, odgojena u katoličanstvu, napravila kad je videla naopaki krst na zidu moje sobe. Moj je otac smatrao da su moji izlasci u 11 naveče nenormalni, obzirom da je on u svoje vreme imao korzo od 8 do 10. Da nije bilo majke, koja je i usprkos našem celoživotnom neslaganju i zgražanju nad mojom blasfemičnošću; svejedno imala razumevanja da svaka generacija ima drugačije načine – nisam baš sigurna da me otac ne bi probao zatvoriti u kuću. On je imao mnogo radikalnije mišljenje o celoj toj situaciji. I, kako su geni čudo, možda sam ja više povukla na njega po tom pitanju, nego na svoju mnogo tolerantniju (i razumniju, barem u toj stvari) majku.

To nije baš misao kojoj sam rada.

Međutim, kad dođemo do srži, niko nije sam svoj sudija. Drugi ljudi nas često bolje procene nego mi procenjujemo sami sebe. Jedino što ja mogu, to je da govorim, a tu su drugi da mi kažu da li grešim, da li sam subjektivna i ostalo.

Naprimer. Tokom praznika mnogo sam vremena provela dok mi je u pozadini drndao MTV, VH1 itd. Prvo sam okrenula na ono što nazivam “muzikom svog detinjstva” a to su 80-e (za koje sam intimno vezana mada sam većinu pesama iz tog perioda čula s najmanje 10 godina zakašnjenja), pa 90-e (a što je muzika moje adolescencije), ali onda mi je palo na um da čujem šta je aktuelno. Ja ne pratim trendove, pogotovo ne u muzici. Ako i čujem nešto novo, to je zato što sam slučajno naletela, ne išla da tražim sa svrhom. Tako da nisam imala ni najdalju predstavu šta današnja deca slušaju – pre nego sam otišla sa svrhom da vidim šta je to što slušaju.

Sad, ja ne uređujem MTV, ali bih volela da mogu porazgovarati s nekim odgovornim licima tamo. Mislim, onima koji se pitaju koje će se pesme (obratite pažnju da ne kažem: žanrovi) puštati. Obzirom da bih htela da mi se daju argumementovani dokazi da na planeti, ili u Americi (što je faktički jedno te isto) ne postoje drugi izvođači osim, kao prvo, Drake (kojeg, privatno, zovem Drek), zatim Dua Lipe, Rite Ore, Ave Max, Nicki Minaj i Cardi B-e (koje inače ne razlikujem jednu od druge). Volela bih da mi neko da proverene dokaze da ne postoji nijedan žanr na planeti više osim repa, i ni jedan izvođač (izvinjavam se, ne mogu ih zvati pevačima) osim maločas pobrojanih. Jer, koji bi inače drugi razlog postojao da MTV ne pušta ništa osim njih?

Ne, nemojte mi govoriti kako se puštaju jer su najpopularniji. Kao prvo, to je neka posve druga priča, a kao drugo, zar stvarno verujete da 300 i nešto miliona Američana i još barem isto toliko dece širom sveta sluša isključivo samo Dreka? Šta, milijardu ljudi na planeti nema većih ili bar drugačijih talenata nego što je Drek? Cela planeta sluša isključivo samo rep? Cela planeta isključivo voli rep, i svi su izvođači isključivo reperi?

Dok sam ja spavala pod kamenom, svi ostali muzički žanrovi su nestali, nijedno dete se više ne rađa  muzički talentovano i niko više na planeti nema sluha ni za šta osim za rep?

StvArno? Što bi rekli Somborci.

Kad sam zadnji put proveravala, pre nekih petnaest-dvadeset godina, recimo, u Americi je postojao grunge. Šta, vraga, postojao je i rock, house, funk, postojao je sladunjavi pop (ono što zovem nja-nja muzika). Postojali su jebeni dečački bendovi. I još koešta. Hoćete da me ubedite kako više ne postoji ništa osim repa i Dreka?

Ako mislite da preterujem, okrenite MTV hits, i onda se vratite da mi kažete koliko ste puta čuli Dreka u roku od sat vremena. I koliko su puta u tih sat vremena pustili jednu te istu Drekovu “pesmu”.

Moj prezir spram repa je evidentan. Priznajem, subjektivna sam. Za mene to nije muzika. Ličko nijemo je muzika, rep nije. Spotovi su performansi, ne muzički spotovi. Ne kažem da pevača treba staviti između dva fikusa dok peva, ali ne vidim nikakvu poveznicu s muzikom kad mi ceo ekran zauzme kakva monstrozno debela crnačka (izvinjavam se, ali uvek su crnačke, nije rasizam, samo iznosim fakte) guzica ili sise. “Spotove” koje sam videla mogu razvrstati u dve kategorije: porno, i feminizam – a više nego često je to jedna celina. Tekstovi? Nemojte me zasmijavati. Da li bi se kladili na Dreka i njegovo (ne karikiram) “Igram. Kao. Majkl. Džek.Son.”, ili na Nicki i Cardi (mislim da su one) koje “pevaju” kako im je ona stvar vlažna i curi i kako im treba racku? Hm? Šta vam se više sviđa? Šta vam više vuče na poeziju?

Ne kažem da sam, odrastajući, rasla samo među vrsnim poetama. Stotine pesama 80-ih i (naročito) 90-ih i ranih 2000-ih, imale su neverovatno glupave spotove i tekstove. Međutim, bilo ih je dosta koje su bile skroz ok, pa čak i vrlo dobre. Da ne pričam o tome kako su sve imale inteligentnije tekstove od “p.ička mi je vlažna i treba mi k.urac.”  I u spotovima mi niko nije mahao guzicom u lice tako da ona zauzme ceo ekran.

MIlenijalci ili kako se već vraga nazivaju (ne znam, ja sam se rodila na samom kraju Generacije X) bi mi sad mogli reći kako sam zatucani matori Boomer (to im je omiljena reč za svakog ko se rodio pre 2000-e, mada, ponavljam, ja nisam Boomer, ali oni ne znaju za druge generacije osim svoje i Boomera) i kako ne umem da cenim progresivnost i (kad se tiče genitalija) buđenja ženske seksualnosti. To je inače klasična feministička poštapalica kad se neka žena jebava okolo ko štuka, nikad ne uspostavlja suvisle, razumne i emotivne veze s bilo kim i kad se neko drzne da ih nazove kurvama. Ja ne znam šta je toliko sexistički u tom izrazu. Ja i muškarce zovem kurvama kad im se ceo život svodi na udaranje recki. Ali, verovatno sam previše Boomer da bih razumela tanane finese između zaista nezavisne žene koja sama zarađuje svoje hleb nasušni, i pametno bira partnere po njihovim ljudskim kvalitetima; i neke koja kad izađe kresne ceo bar, uključujući konobare, obezbeđenje i baba seru. Mea culpa.

Inače, da se zna, nemam apsolutno ništa protiv žena koje tako žive. Njhova stvar, njihov život. Ja ih neću venčavati. Šta me briga šta rade? Moja tirada od maločas odnosila se na progon izraza “kurva”. Nemam ama baš ništa protiv da ko god želi bude kurva – ali imam protiv kad se bune da ih se tako naziva. A no kako da vas zovem? Vestalske device? Svašta.

Elem. Fabula radnje. Da.

Možda sam pristrasna i subjektivna jer mahanje golom guzicom i sisama u lice (putem ekrana) skopčano s tekstom kao što je “p.ička mi je vlažna”, povezujem s kurvama i ne s muzičkim videima, već pornićima; ali ajde mi recite s čim bi sve to povezali vi. Već sam objasnila da to za mene veze nema sa “oslobađanjem žene od lanaca patrijarhalizma”. Meni je to samo shock value. Meni je to samo frik šou. Izazivanje što veće sablazni kako bi se prikupilo što više para. Što je nešto što i porno industrija radi, inače. Ili slash horori. To nema nikakvog dubljeg ili smisla uopšte, mada se pokušava progurati kao (feministička) agenda. To je samo komercijala, trgovina.

To je samo današnji svet.

Ali ajde, guzicu i sise bar razumem. Razumem napaljenu klinčadiju. Ne razumem – Dreka.

Prvo, s onom bradom izgleda ko Taliban, tako da ne možemo reći da navatava devojčice na svoju lepotu. Drugo, iako ne volim rep, štaviše, nit ga smatram muzikom uopšte (ni ne znam čime ga smatram, morala bih razmisliti), opet ima repera koji su to radili bolje od njega. Jebote, preko dvajst godina živim u ubeđenju da je Vanila Ajs bio dno dna svega – da bih danas zaključila kako je Vanila Ajs bio bolji od Dreka. Ali ne, ozbiljno. Ma koliko ga mrzeli, ko se ne seća Ajs, ajs bejbi? To je bar bilo keči. Da udarate glavom o zid od muke keči, ali keči. Ajd mi sad imenujte jednu Drekovu pesmu. Jednu jedinu. Nisam ubeđena da Drek razlikuje jednu svoju “pesmu” od druge. Jer sve zvuče isto. Nijedna se ni po čemu ne izdvaja. Sve što sam čula od njega, zvuči kao jedno te isto govno povremeno prekinuto reklamama ili nečijom tuđom “pesmom” (verovatno Dua Lipa ili Nicki). Čovek mumlja. Beat je konstantno isti. On uvek izgleda isto (to nije toliko bitno, navodim samo zato što unosi dodatnu zabunu). Jebote, Eminem je Mozart za njega. Šta Eminem, Snow je bio Mozart za njega. Ok, Snow je danas ili u zatvoru ili mrtav, ali šta je s Eminemom? Jel on digo ruke od repa? Više ništa ne snima? I, gde su uopšte svi drugi reperi? Hoćete da mi kažete da se u zadnjih pet ili sedam godina nije pojavilo nijedno novo lice, nikakav “u repu talentovan” klinac? I ne, nemojte mi početi navoditi more nekih koji postoje (znam da postoje, bilo bi prosto neverovatno da je drukčije). O tome se radi. Gde su svi oni?

Zašto MTV pušta samo Drek-a?

Hoćete mi reći da ne postoje devojke koje umeju isto ili bolje da pevaju od Due Lipe? I da ceo svet sluša samo i isključivo Dua Lipu?

I, takođe, što je najvažnije, hoćete mi reći da na celoj prokletoj planeti više ne postoji niko ko se bavi muzikom drukčijom od repa, i ko nije debela crnkinja ili homosexualac (Sam Smith)? Da, stvarno, gde su strejt muškarci pevači? Gde su belci danas, a koji NE snimaju spotove s Nicki Minaj, koji nisu homosexualni, čiji je ljubavni objekt u pesmi bela devojka? Šta, svi pomrli? Više se ne rađaju strejt deca, muzički obdarena, koja bi snimala spotove u kojima su devojke takođe strejt? Hoćete da mi kažete da su u zadnjih pet do sedam godina svi postali bisexualni u najbolju ruku, ili homosexualci, ili trans, ili diversity; da su svi muzički žanrovi osim repa izumrli; da više nema nijedne mlade ili bilo kojih godina osobe na svetu koja piše obične ljubavne pesme BEZ feminističke/leftističke/bilo kakve agende?

To hoćete da mi kažete? Da se više niko na planeti ne bavi muzikom osim Drek-a, Sama Smitha, Ave Max s feminističkom agendom (inače, nju mrzim. Dirnula mi je u himničnu muziku, i imam želju da je umlatim govnjivom motkom. Jel možete NEŠTO ostaviti na miru, leftičari jebali mater svoju??) i onih guzatih crnkinja? (Mada su ove dve zadnje stvari, priznajem, kao reći da je voda mokra. Eh, bar da je voda).

Mda.

Možda je jedan od odgovora mlada žena koja se nekad zvala Hannah Montana, imala glupavu američansku dečiju seriju, izgledala kao tipična girl next door i pevala ljubavne pesmuljke – a danas je Miley, napola je gola u svakom spotu i peva pesme o tome kako joj muškarci ne trebaju. I daje izjave kako ne voli da je se zove “supruga”, wife, iako je udana. (Baš bih volela znati šta njen muž o tome misli. Hoću reći, kad ga pusti iz kaveza i da mu dozvolu da govori.)  Možda je to pola odgovora. Možemo reći da moraš pratiti trendove da bi opstao na sceni, naprimer. Ma šta ti, možda, lično o tome mislio. O etici takvog načina razmišljanja neću, jer tu nikakve etike nema, ali u trgovini inače nema etike. Barem ne ako hoćete da se obogatite. Ja sam trgovačka kći, ja znam.

Takav bi rezon uključivao ideju da publika kreira tržište, da muštarije prave potražnju. Međutim, kako sam, kao što rekoh, trgovačka kći, znam da se potražnja može napraviti veštački. Prodavac je u stanju napraviti veštačku želju u kupcu da nešto želi da ima, da neki trend prati.

Da neku agendu sledi.

Možda vam zvuči kao teorija zavere, ali verujte mi da je to praksa stara koliko i trgovina, uvek se koristila i uvek hoće i čak ste joj i vi više puta podlegli ni pojma nemajući.

Ali to je ljudski, i nije problem. Problem je u – zašto. Uvek prati trag novca.

Ovo može zvučati kao teorija zavere, ali postoje ljudi danas toliko bogati da ih novac više uopšte ne zanima. Šta ih, onda, zanima? Za koju valutu prodaju to što prodaju, kad im više novac ne treba?

To je pitanje.

Osim toga, sve ovo danas može izgledati kao extra napredno i kako vam je ponuđen ogroman broj izbora, kao nikad pre – ali setite se tri pesme Drek-a koje se konstantno vrte. Jeste, imate 50 kanala umesto 5 koliko sam ih ja imala odrastajući – ali ako na svih 50 imate samo Drek-a; a koji vam je to pa izbor pružen? Znate li uopšte kako je lako stvoriti iluziju slobode? Učiniti da stvari izgledaju kao da su vam stalno dostupne, dok vam se zapravo konstantno servira samo jedno te isto jelo? Ja sam imala 5 kanala možda, ali na tih pet sam imala i rock i pop i mase homoseksualaca (Boy George, iko? Našminkani muškarci u štiklama, iko?) i pesme o oslobađanju žena i anarhistički punk i euro dance i rep i dečačke bendove i spajs girls i crnačko-belačke ljubavne pesme, i death metal itd itd. I klasičnu muziku pride. Vi danas imate Drek-a i sisatu Nicki koja peva o feminizmu od kojeg joj je ona stvar vlažna.

Nisu me do škole vijali vuci, ali mislim da je moje vreme ljudima davalo više izbora, i više slobode. Baš onoliko koliko vi danas, u 1984, nemate.

Ali, verovatno sam subjektivna. I Boomer.

3

O ravnopravnosti u dreku

Palo mi je na pamet zašto me, možda, toliko iritira današnje društvo.

Kad kažem društvo, mislim Zapad.

Svi smo mi nostalgični spram prošlosti, ali mislim da nije u tome stvar. Ili bar ne samo u tome. Kad govorim ovim zidovima ovde, to iz mene govori moja ljubomora, verovatno. Dođe mi da pomislim da bih i ja volela da sam imala vremena i volje baviti se svetskim problemima u svojoj petnaestoj godini; međutim, na delu su bile mnogo preče stvari.

Bio je rat, i bio je post-soc-komunizam; što će razumeti jedino onaj ko je doživeo i jedno i drugo. Jer, to se zaista ne može objasniti pukim rečima. To možete samo na svojoj koži osetiti.

Kao što iz porodica alkoholičara često dolaze vatreni protivnici alkohola, tako i iz zemalja koje su bile komunističke, ili, poput moje, šurovale s komunizmom; po pravilu dolaze najvatreniji protivnici istoga. Nemojte me pogrešno shvatiti – moje detinjstvo je bilo ok. Moje školovanje nije koštalo ni dinara, čak su mi i školski udžbenici bili besplatni. Nikad nisam platila ni jedan odlazak kod lekara. Moj je otac četrdeset godina radio za istu firmu. Život se činio sigurniji, država je imala većeg smisla, lopovi na vlasti su krali manje nego ovi današnji i zato jaz između elite i običnog puka nije bio velik kao danas. Ne znam koliko bi mi se mišljenje promenilo i na koju stranu, da nije bilo rata. Verovatno bih sa mnogo više žuči posmatrala to vreme. Mladost čini da stvari dobiju zvezdanu prašinu koju po defaultu samo mladost vidi.

Nije mi, začudo, toliko smetao sam rat – mora da sam luda, ali tako je bilo – usprkos tome što sam svojim očima gledala kako se svet koji sam ceo život poznavala ruši i rasipa u prah i pepeo. Najgori je deo došao posle rata, posle totalnog sloma soc-komunizma i na velika vrata ulaska Zapada.

Neću sad o Zapadu kao Zapadu, i šta mislim o njegovom “dolasku” u ostatke države u kojoj sam se rodila i rasla. O Zapadu ionako dovoljno govorim ovde. Pre bih da progovorim o posledicama. O tome kako je, s dolaskom kapitalizma i zapadnih vrednosti (?) zemlja postala savana u kojoj je na snazi samo jedno pravo, pravo jačega; a pri tom ne mislim jačeg kao mudrijeg, sposobnijeg, preduzimljivijeg. Mislim jačega bukvalno. Ko ima veći pištolj, taj je šerif u gradu. Ko ima deblji obraz, manje morala, više sociopatskih odlika, ko je bešćutniji, beskrupulozniji, gramziviji – on piše i sprovodi zakone. Za razliku od nekih bivših delova moje (bivše) države, koje je Zapad uz pomoć domaćih kvislinga potpuno pokupovao; ovde još uvek ima nekih znakova neovisnog života, s tim da su oni svaki dan sve slabiji i takoreći na izdisaju. Sigurnost s kojom se moja generacija rodila i koju je uzimala zdravo za gotovo, odavno je mrtva. Više ništa nije sigurno, ni posao, ni zdravlje pa ni život sam. Firme propadaju, mali se biznisi zatvaraju, ljudi menjaju poslove ko prljave gaće. Rade za 350-400 EUR, što je manje nego iznosi mesečna potrošačka korpa. I pazite! Ovaj put ne kritikujem Zapad. Ta neosnovana teorija da svako kreće sa istih pozicija i posle je samo sebi kriv ako se ne izdigne iz siromaštva i ne sredi svoj život, jeste samo to, neosnovana teorija u zemlji u kojoj se deca lokalnih kriminalaca školuju po Evropi iako imaju manje mozga i sposobnosti od deteta nekog fabričkog radnika. Ljudi ne polaze s istih pozicija, jer se tvoj budući boljitak u životu meri čistoćom srebra one kašike s kojom si se rodio. Roditelju danas ništa ne znači čak i ako u kući ima novog Mozarta, jer mu nije u stanju platiti časove klavira; dok u isto vreme neki šljam i đubre koje je pokralo državnu firmu i pripada vladajućoj partiji u kući drži pet klavira za pokazivanje tabloidima, mada nema ni trunke sluha. I opet kažem, ne krivim Zapad! Zapad je takav kakav jeste. Niko nas nije tukao po ušima da se igramo liberalnog kapitalizma i pokušavamo bosti s rogatima. Niko nas nije terao – mada ima masa onih koji tvrde da jesmo bili naterani – da se upuštamo s Moćnima, koji će ući na naše tržište i uvek biti konkurentniji od domaćih proizvođača, zato što im robu prave deca-robovi u nekoj vukojebini u južnoj Aziji. Naš čovek ne može otvoriti fabriku u nekom slum-u u Indiji, već mora plaćati domaće radnike koji – naravno – ne dozvoljavaju da budu plaćeni kao da rade u indijskom slum-u. Zato naš čovek nikada ne može biti konkurentan, i zato su nam marketi puni zapadnjačkih proizvoda, i sav novac koji tamo ostavljamo, puni džepove nekih zapadnjačkih bilmeza, ne državnu blagajnu. 

Ali, ne pričam sad o tome. Ponavljam, zadnji put, ja ne krivim Zapad. Ne možeš kriviti nešto zato što je takvo kakvo jeste. Jedino što možeš, to je da biraš hoćeš li to prihvatiti, ili ne. Ne menjaš narav Zapada – biraš da li ti se ta narav dopada ili ne.

Ono što pokušavam reći, jeste da ovde ljudi naprosto nemaju ni vremena ni volje da se zajebavaju sa socijalnom pravdom, stotinama gendera, pravima transeksualaca itd. Ovde ljudi nemaju ni vremena ni prilike da mrče gluposti po Twitter-u. Da bi vodio krstaške ratove po socijalnim mrežama, išao u marševe protiv belog muškog patrijarhata i obilazio galerije u kojima su slike rađene menstrualnom krvlju; kao prvo ne smeš biti gladan. Ne smeš imati egzistencijalnih problema.

Raznovrsnost gendera nije egzistencijalni problem. Egzistencijalni je problem kad ti uterivači dugova dođu na vrata jer nemaš od čega platiti kiriju.

Znaš?

Zato kažem da moj otpor spram zapadnjačkih vrednosti (?) verovatno ima veze s – ljubomorom. Možda bih i ja htela biti dokona, i možda bih htela da je cela moja država toliko bogata i dokona da ima vremena i sredstava da se bavi ma čime osim golim preživljavanjem. Jug Evrope nije Mars i na njemu takođe žive ljudi. I nas iritira mnogo stvari. Ima i ovde homoseksualaca, ima transvestita – problem je što su i oni gladni kao i njihovi strejt sugrađani. I ovde se krše raznorazna ljudska prava, ali niko nema vremena da se njima bavi. Ovde ljudi imaju realne probleme oko toga kako da prehrane sebe i porodicu i kako da počiste kuću od kriminala i korupcije. To je isti đavo kao i s filozofijom – niko ne filozofira gladan. Zato su čuveni filozofi po pravilu imali mecene i zaštitnike. Um odbija da radi ako je stomak prazan.

Ovo je škakljiva tema, jer ja ipak živim u Evropi, ne Africi, i ono što se u Evropi zove “glad” nije isto što se pod “glađu” podrazumeva u Africi. Ovde ipak ne umiru cela plemena godišnje. Ali ta istina ne doprinosi poenti. Nema nikakvog evolutivnog smisla tešiti se glupostima tipa: ćuti, bolje nam je nego u Africi. Da je ma ko u Evropi tako razmišljao, još uvek bi živeli u pećinama. To prosto nije evropski način rasuđivanja. Ovaj je kontinent stalno rovario da postigne više i bolje. Neću ulaziti u načine na koji su današnje evropske sile to “više i bolje” postigle – to je tema za neki drugi put. Mojoj državi niko nije kriv što nikad nismo bili kolonijalna sila i nismo išli po svetu i odande dovlačili bogatstva kući. Ali, veći je problem, iz naše perspektive – jer, mi i nemamo problem s kolonijalizmom, ne kao UK, naprimer – taj što se taj isti vrli, ex-kolonijalni Zapad danas spram nas odnosi isto kao Belgija onomad u Kongu s urođenicima. Veći je problem što smo, za Zapad, danas mi ovde na Istoku i Jugu – urođenici. Ali, kao što rekoh, o tome neki drugi put.

Pokušavam reći da, ma kako nas Zapad gledao, mi jesmo u Evropi, i na mnoge načine delimo isto rezonovanje, a tu ne spada tešenje jer ne umiremo od malarije i gladi kao u Africi. I zato neću ni trpeti da mi ma ko kaže da ćutim, jer mi je bolje nego u nekom slum-u u Indiji. Jer u tome uopšte i nije poenta. Poenta je u ovoj vrsti gladi, gladi kako je ostatak Evrope i Zapad u celini doživljava, a po čijim merilima mi gladni jesmo.

Zato nemamo živaca da se uzrujavamo oko gendera i muške opresije. Ovde su svi genderi, svi muškarci i žene i svako između i van tih odrednica; gladni. Mi smo svi skupa, koliko god da nas ima i kakvi god da smo, u istom dreku.

S druge strane, to saznanje na neki čudan, ironičan način oslobađa. Čini se da je ovde prava ravnopravnost.

Ima li veće ravnopravnosti nego znati da smo svi u istom sranju?

3

Dom, 38

Stojeći u hotelskom holu, ona se nasmeši setivši se tog razgovora. Letimično je videla njegovo društvo dok su dolazili, i posve se slagala kako ono potvrđuje njenu teoriju o snobovima. Morag je povuče za ruku.

-Pogledajte, miss!..

Ona čučne pored devojčice ne bi li pogledala najdonji stalak s knjigama, i dok su tako brbljale pognutih glava, začuše korake i glasove. Tatjana se osvrne preko ramena. Tu je stajao Angus McInosh. Rekao je:

-Morag?

Devojčica se okrete i nasmije.

-Oh, dođi da vidiš šta smo našli ovde, tata!..

Podiglavši se, Tatjana srete njegove oči, i usled tog se lako strese. Pre nepunih sat vremena, dok je Morag spavala posle ručka, oni su se potucali kao životinje u njegovom apartmanu. Ispod odeće, kolena su joj još uvek bila bolna i nadražena.

Pocrvenela je i odvratila oči. On reče:

-Ne sad, Morag. Dođi da se pozdraviš.

Devojčica poslušno uze njegovu ruku. Kako je Tatjana i dalje stajala, on reče, podigavši obrve:

-Gospođice Petrović?

Ona pomisli kako bi to najradije izbegla. Nije imala nikakvu želju da staje pred podsmešljive poglede aristokratske kopiladi koja mu se klatila za repom. Međutim, kako se nije činilo da on namerava odustati, vratila je knjigu na stalak i izašla na hol.

Bilo je nekoliko muškaraca, i jedna žena. Snishodljivo su se smeškali Morag, glasno komentarišući ono što se obično u takvim prilikama komenariše: kako-je-to-lepa-mlada-dama-i-je-li-moguće-da-je-toliko-porasla. Tatjana pomisli kako su odrasli ljudi bez dece isti svugde na svetu, bila im krv plava ili ne. Deca su mrzela kad im odrasli govore slične budalaštine, ali kako je to ijedan odrastao bez sopstvenog poroda mogao znati? Pomislila je: pa, naprimer, kad bi mario.

Jedina žena među njima, raskošna crnka duge talasave kose čučnula je pred Morag i stavila joj svoje negovane ruke na ramena. Bila je tamni velški tip, poput Catherine Zete Jones, s istim takvim bademastim, mačijim očima. Njena kosa, poput razlivenog crnog mastila, odeća i cipele, sve je to bilo toliko skupo da Tatjana nikad ništa slično nije videla izbliza, Takve su žene ponekad promicale pored nje do ivice pločnika kraj koje ih je čekao blistavi automobil s livrejisanim vozačem: nadmene, zavijorene kose, s obaveznim tamnim naočarima.. Dešavalo se da je okrznu pogledom na isti način na koji bi i, naprimer, žohara. Oči joj, mahinalno, i protiv njene volje, poleteše ka jednom od golemih ogledala koji su bili razmešteni svud naokolo po holu; i onda joj se taj prizor učini urnebesan.

Pre sat vremena, kad je krenula da podiže kosu, Angus joj je rekao:

-Ali nećete to raditi, gospođice.

Zatečena u pola pokreta, ona ga je zblanuto pogledala. Nacerio se:

-U Londonu smo, i ja sam Škot. Hajde da se malo pravimo važni.

Uzeo joj je šnale i rapustio kosu niz leđa. Onda se nagnuo nad njeno rame i rekao:

-Hoću da vidim pun hotel Engleza zelenih od ljubomore, gospođice Petrović.

Ona se nasmešila.

-Ali to je moja satisfakcija, gospodine McIntosh.

-Ali vi ste žena koja ide sa mnom, miss.

Sve joj je to bilo smešno, i zato se nije bunila. Sad je stajala u hotelskom atrijumu od mramora i ogledala, i posmatrala svoju dugu zlatnu kosu rasutu skoro do struka. Ni zaogrnuta hermelinom ne bi izazivala više pažnje. To je bila toliko atipična kosa za ovaj hotel, i ovu zemlju, da se na momente osećala kao kakva varvarska kraljica, ili možda Valkyra na konju pod čijim kopitama pršti skupoceni mramor… Divlja ratnička devica s mačem u ruci. I njena je odeća, svakako, bila underground, i ti blazirani dripci u Angusovom društvu nisu znali na čemu prvo da zaustave oko: na njenoj kosi, ili možda kratkoj crvenoj suknjici ispod koje je nosila crne čarape i one opake Doc Martin visoke cipele, ili na njenom uskom crnom kaputu, narukvicama pripadnice veštičjeg kulta i crno nalakiranim noktima…

Bila je oprečno suprotna Catherini Zeti Jones koja je čučala uz Morag, toliko različita da su izgledale kao sudar svetova. Ona jedina nije blenula u nju. Brbljala je s Morag glasom na koji se nikad ne bi odlučila da je Morag bolje znala. Morag je bila prepametna za žene koje su, tepajući joj, krčile put do njenog oca.

Možda sam blesava, pomislila je, ali to je zaista toliko očigledno da me je upravo sram gledati. Žena zagrli Morag, tihu i distanciranu, i onda za jedan izuzetno kratak delić trena preko detetovog ramena pogleda u nju. Imala je precrne oči bez zenica. Ustajući, rekla je raskošnim glasom:

-Ko je ta lepa mlada dama, Anguse?

To je pitanje zvučalo kao da, u stvari, misli: volim da znam imena kučki koje ću na smrt izgaziti svojim štiklama. Angus nezainteresovano dobaci:

-To je Moragina miss.

Onda se okrenuo jednom od muškaraca. Tatjana pomisli da će svakog trena prasnuti u smeh. Niko na svetu, zaista, nije umeo pokazati prezir kao Angus McIntosh. On se nije potrudio ni da pogleda u ženu dok joj je odgovarao. Sad je stajao maltene okrenuvši joj leđa, i žena opet pogleda u nju sa izrazom krajnje hladnoće.

Morag reče:

-Miss, možemo li kupiti onu knjigu?

Poput plahe zverčice, dete joj se uhvatilo za kaput i sakrilo u njenoj zaštitničkoj blizini. Tatjana je primi za ruku i veselo reče:

-Ne, draga, ovo je samo obična hotelska knjižara. Povešću te u grad, i tamo ćemo pronaći prave knjige.

Dete raširi oči.

-Mislite, bolje od ovih?

-Ali naravno. Stotinu puta bolje od ovih. Hajde da se javimo tati pa idemo, može?

-Oh, da!..

Otrčala je do oca.

-Tata, gospođica će me odvesti u grad i kupiti mi knjige!

Angus se okrete ka njoj. Smešio se.

-Nemojte dugo, gospođice Petrović.

-Budite bez brige, gospodine McIntosh. Hajdemo, dušo.

Uzela je Morag za ruku i povela je, i zadnje što je videla bila su uzbuđena, zainteresovana lica muškaraca oko Angusa, i pakosno lice žene kojoj je okrenuo leđa.

Namignuo joj je. Ona se nasmeši i ode.

1

Dom, 37

Bilo je rano poslepodne i ona je odvela Morag u malu hotelsku knjižaru u kojoj su se mogle naći dečje knjige. S druge strane golemog hola s podom od mramora išaranog svetlosmeđim žilicama, Angus McIntosh je sedeo u hotelskom salonu s nekolicinom prijatelja. Preko puta stalka s izloženim knjigama nalazilo se veliko ogledalo, i ona je u njemu mogla videti raskošna staklena vrata salona, širom otvorena. U garnituri udobnih fotelja od kože boje trule višnje, Angusovo je društvo brbljalo i smijalo se. Ona baci hitar pogled u odraz njegove zlatnoriđe, po ramenima prosute kose, i pomisli kako neobično škotski izgleda na tom ultra modernom mestu. Dok je živela u Londonu, nikad nije videla nikog poput Angusa McInsotsha. Činilo se da i gosti hotela dele njeno mišljenje. Tu nijedan muškarac nije imao varvarsku, riđu kosu i bradu, i dva metra. Svi su ostali muškarci bili uredno podšišani i nosili klasična odela. Kad su sinoć ušli u hol, Angus je sve do zadnjeg čoveka nadvišavao za glavu. Oko njih se momentalno napravila čistina puna strahopoštovanja. Način na koji je on držao ramena i glavu, i kako se kretao i govorio, naterao je recepcionara dostojanstvenog poput biskupa da gotovo čelom dodiruje kameni pod, klanjajući se.

Englezi nisu voleli Škote. Ali arogantna linija vilice Angusa McIntosha u svakom je normalnom čoveku izazivala malodušje. On je možda bio Škot, međutim, recepcionar-biskup je video jedino potomka lordova.

Osim toga, on je bio i čuveni pisac.

Rekao joj je da se mora naći s nekim ljudima danas u vreme čaja.

-Oni će, svakako, potvrditi vašu teoriju o snobovima i nadobudnim veganima, gospođice Petrović. Činjenica je da se s tim ljudima poznajem još od univerziteta, ali i da sam čuveni pisac bio i onda. Da li čovek određuje svoje društvo, ili društvo određuje njega?

Ona je odgovorila:

-Svakako oboje.

On se veselo nacerio.

-Želite li možda reći da ti ljudi ne bi cenili moje društvo da nisam čuveni pisac, i McIntosh?

-Ili vi, onda, ne bi cenili njihovo?

On se opet nasmije.

-Nemojte biti tako strogi prema meni, miss.

-Stroga? Ali ja sam još uvek zapanjena što vi uopšte imate nekakve prijatelje, gospodine McIntosh.

-“Prijatelj” je preozbiljna reč.

-Oh, i mislila sam da mora biti neka…

-Zavežite. Najveći deo tih ljudi nije loš koliko izgleda. Šta vi, zapravo, o meni mislite?

-Ali to sam vam već više pita rekla,

-To što je neko aristokrata, ili bogat, ne mora značiti i da je apsolutno nepodesan za ljudskost.

-Pričate li o sebi ili svojim prijateljima? Obzirom da verujem da među njima nema nikoga ko nije sličan vama, aristokrata i bogat.

-Voleo bih da upoznam vaše prijatelj, miss. Koliko ih je među njima koji nisu pripadnici finih porodica iz srednjeg staleža?

-Iznenadili biste se.

-Ali vas je sam život naterao da srećete različite ljude.

-Tačno. A vi ste mogli da birate. Možda niste hteli?

On ju je posmatrao suženih očiju. Ona ljubazno reče:

-Oprostite mi, gospodine McInstosh. Ja posve shvatama da se mlad čovek iz visoke klase neizbežno kreće u društvu sebi sličnih. Vaše poreklo, prijatelji vaših roditelja, škole u koje ste išli… Sve vas je to odredilo. Pre nekoliko sam vam meseci pokušala objasniti svoj pogled na to. Čoveka određuje njegovo poreklo. Tako ovaj svet funkcioniše.

On joj ne odgovori.

-Ali time ne mislim nikakvu pokudu. Smatram da bi se ljudi trebali držati onoga čemu pripadaju. Suprotnosti se privlače samo u petparačkoj literaturi.

Kako je on i dalje ćutao, iskreno je dodala:

-Al zaista nisam mislila ni na koji način vređati vaše prijatelje, gospodine.

-To nisu moji prijatelji. Nikad u životu nisam imao to što tako nazivate. Radi se prosto o ljudima koje ponekad srećem ovde. S kim ćete se vi sresti?

-Oh, čula sam se s nekoliko njih.

-Ali vi ste napustili London pre više od dve godine. Zar nema nikoga kog biste voleli videti?

Ona se naruga:

-Hoću li dobiti slobodno veče za izlazak sa svojim prijateljima, gospodine McIntosh?

-Da li bi vas ti prijatelji bili u stanju nagovoriti da, naprimer, ostanete u Londonu?

Ona podiže obrve.

-Svakako da ne. Moji su prijatelji odavno digli ruke od pokušaja da me ubede kako je odlazak na zabačeno ostrvo u Škotskoj iracionalni postupak osobe s ratnim traumama. Ja nisam naročito povodljiva, gospodine.

On bezobrazno reče:

-Nikad mi ništa u životu nije bilo lakše nego da vas navodim na seks, gospođice.

Ona je hladno rekla:

-Ali to je jedino što upšte možete.

-Zar zaista?

Lice mu je bilo posprdno.

-Možda vas ja samo puštam da se igrate, gospođice Petrović.

-Svakako ćemo jednom saznati odgovor na to, gospodine McIntosh.

1

Dom,36

Stajala je u holu prelepog hotela s Morag. Kad su sinoć stigli, morala je dobro da pazi da ne pokaže strahopoštovanje. Hladnokrvno je hodala, i u isto vreme osećala kako bi svaki čas mogla pasti na mestu mrtva. Unutrašnjost ovakvih hotela ona je dosad viđala samo s pločnika; kad bi se golema zatamnjena stakla razmakla da neki bogati dripac prođe, i za delić joj trena pokazala Aladinovu pećinu koju kriju od nedostojnih očiju.

Nikad nije boravila na sličnom mestu. Tek joj je ovaj hotel pokazao koliko je Angus McIntosh, zapravo, bogat. Od početka je znala da je jedan od najbolje prodavanih britanskih pisaca, i svakako najbolji škotski. Osim toga, ni očevi McIntosh nisu ga baš ostavili bez prebijene pare. Njegov je deda, kako joj je rekao, prodao ostrvo državi; a ostrva ne rastu po drveću i nisu jeftina. Od Shannon je saznala da je Stari McInstosh, kako su zvali Angusovog dedu; bio u zavadi sa sinom, i svoj imetak ostavio jedinom unuku. Međutim, Angusov otac nije stigao da zbog tog zažali – on i njegova supruga poginuli su u saobraćajnoj nesreći ubrzo potom. U nedostatku mačeva, mnogi su McIntoshi ginuli prerano tokom pijane vožnje i sličnih pustolovnih egzibicija. I mlađi je sin Starog McIntosha, Angusov stric, poginuo na moru još kao mladić.

Nekada moćni klan generacijama je kopnio, i danas više nije bilo nikoga osim Angusa i Morag. Ali koliko im je bogatstva preostalo, i da li ga više uopšte ima, to Tatjana nije mogla zaključiti sve dok nisu došli u London. Kuća na litici bila je velika i puna skupih stvari, nameštaja, slika i knjiga; ali mahom su sve kuće propalog plemstva bile takve. Hladni hodnici, prašnjave zavese i pustoš soba koje se ne koriste, možda je to bila slika koja je u njenom umu napravila logične, ali, ispostavilo se, netačne zaključke. Naposletku je ispalo da Angus McIntosh ne drži poslugu iz puke opsesije svojom privatnošću, ne možda zato što nema novaca.

Shannon ju je pitala gde će odsesti. Kad je čula ime hotela, zviznula je.

-Vrlo lepo!  Priznajem da sam čula da postoji nešto što se tako zove…

-On kaže da uvek odsedne tamo kad je u Londonu.

-Ne sumnjam.

Shannon je izgledala u smislu kako-tipično-za-čuvenog-pisca-i-pri-tom-McIntosha, ali Tatjana je mislila kako to nije sasvim pošteno. Angus McIntosh je odabirao luksuz i dobru uslugu zato što je to za njega bilo podrazumevajuće. Ali razlozi iz kojih plemstvo nešto nalazi podrazumevajućim, različiti su od razloga običnog puka. Sitna buržoazija odlazi u skupe hotele zato što su skupi hoteli pokazatelj finansijskog blagostanja i položaja, ali sitnu buržoaziju uglavnom čine snobovi. Angus McIntosh je išao u taj hotel zato što nije trpeo neudobnost bilo koje vrste. On je bio plemić, i stvari je upotrebljavao, ne njima paradirao naokolo.

Kad je rekla da namerava ići u London, Shannon je uzviknula:

-Hvala bogu!..

McGonagallovi su je često gnjavili što za dve godine nije uzimala odmor, niti napuštala ostrvo na više od nekoliko sati na kopnu sa Shannon i decom.

-Ti znaš kako ja gledam na to. Stalno ti govorim da nije normalno da se mlada devojka zakopa na ovom učmalom ostrvu.

Tatjana se nasmijala.

-Ti si ceo život provela ovde. I kad si ipak otišla, nisi mogla dočekati da se vratiš, Shannon McGonagall.

-Da, ali ja sam odavde. Kad si pristala poći s nama, mislila sam da nećeš izdržati ni mesec dana. Na ovom tlu ne uspevaju stranci. Često se pitam je li s tobom sve u redu, devojko. Mora da si uvrnutija nego izgledaš kad možeš živeti ovde s nama!

Ona je slegnula ramenima.

-Oh, ne znam za to.

-Pa, ja znam. Svakako da ćeš ići u London. Trebaš da ideš u London. Da ostaneš u dodiru sa svetom. I da situacija nije kakva jeste, rekla bi ti da neizbežno negde izađeš i napiješ se. I nekog kresneš.

Vragolasto se cerila.

-Ali to ćeš svakako da radiš.

Tatjana je pogleda, ali ništa ne reče. Shannon nije odustajala:

-Hoćeš li mi uopšte reći u kakvom te svojstvu Angus McIntosh vodi u London?

-Kakvo je to idiotsko pitanje?

-Oh, znači ti si dadilja njegove ćerke!..

Veselo se smijala jer je ona crvenela, i onda se još više stidela zbog tog što crveni…

-Iznašli ste sjajan način da pred svetom prikrivate svoje gadosti. Svakako je šteta što to neće nikog zavarati.

-Uopšte me se ne tiče šta misliš, Shannon McGonagall.

-Veurjem! Cela ta farsa s molbom za nekoliko slobodnih dana! Kao da bih te uopšte smela odbiti! Angus McIntosh bi do naveče bio ovde i napravio masakr!

-Svakako da ne bi, šta pričaš?

-Ah, ali ti uopšte ne znaš šta znači usprotiviti se McIntoshu.

Ona to oćuti. Želela je da može reći: ponekad mislim da nema ničeg što tako dobro shvatam, Shannon McGonagall.

1

Sve će to narod pozlatiti

Kad ste na nekoj prekretnici, ili pred kakvim bitnim događajem, zapitate li se je li vaš život išao kako treba? Da li vas uhvati strah da ste uludo straćili godine, ili ste pak ponosni na sebe?

Po svojoj (grešnoj) naravi, čovek je sklon da zanemari loše stvari koje mu se dešavaju ili koje možda i sam čini, i da se okrene onim mrvicama uspeha i boljitka koje je eventualno dosegao. Niko ne želi da kaže: imam sto godina, i ista sam budala kao i s dvadeset. To bi značilo priznati kako smo luzeri i nesposobnjakovići, a ako ljudi nešto teško sebi priznaju,  onda su to dve stvari: da im se bolja polovina ipak švalera; i da su straćili život.

Često na bolje polovine koje se švaleraju.

Međutim, uvek sam mislila da to, pre svega, ima veze s očekivanjima. Što veće i nerealnije apetite imamo, brže ćemo se i lakše razočarati. Time svakako ne mislim da bi trebali ići linijom manjeg otpora, živeti u šupi i jesti ono što isprosimo. To samo znači da bi – možda – valjalo smanjiti doživljaj. Kad si mlad normalno je da imaš grandiozne ideje i snove. Ali kad izađeš u svet, većina nas nauči kako svet funkcioniše, a ne funkcioniše tako da svakom otvara puteve ka ostvarenju grandioznih ideja i snova. Štaviše, vrlo malo puteva otvara uopšte, i oni su svi od takvog reda da ih naš mladalački um po pravilu prezire.

Međutim, to je nešto s čim se ili naučimo živeti, ili krenemo lupati glavom o zid sve dok je ne razbijemo i ne iskrvarimo.

U ovim godinama, malo mi je ili skoro ništa ostalo od snova koje sam kao dete gajila. Najposle se ispostavilo da mi je u životu najbitiniji mir, sigurnost zbog koje ću mnoge snove baciti pod voz. Ne žalim zbog toga jer smatram da to i jeste poenta odrastanja: da shvatiš šta, zapravo, želiš; šta je to što ti treba i što će te usrećiti. Haosan život svetski poznatog ratnog izveštača, naprimer, rapidno gubi na vrednosti ako shvatite da vam najviše radosti donose mirna nedeljna poslepodneva. Čak i kad su to ista ona nedeljna poslepodneva u vezi kojih sam, na vrhuncu svoje balavačke arogancije, jednom davno izjavila da ću se pre ubiti nego dozvoliti sebi da ih imam.

Kad bi pamtila starost šta joj je sve lupetala mladost, mnogo bi lakše starost smrt čekala.

Nisam  pristalica zamisli koje smo pokupili od američanskih gurua o tome da je “dovoljno hteti” i da “možemo sve što hoćemo, samo ako se odlučimo”. Za mene su to infantilne ideje koje nikakvog korena u realnom životu nemaju. Možemo ono što nas osere i po pitanju čega nam se milion stvari posloži, pravo vreme na pravom mestu uz poznavanje pravih ljudi itd itd. Nikakve diplome, magisteriji, doktorati, naporan rad nemaju mnogo veze ako vas ne osere da se nađete u posedu nekih stvari na koje nemate uticaja i do kojih prostim slučajem dođete. To ne znači da bi sad svi trebali sest da plačemo usled saznanja da je praktično nemoguće da ikad postanemo astronaut ili čuveni atleta ili glumac. To samo znači da ćemo imati mnogo sretniji život ako se manemo nerealnih megalomanskih ideja i počnemo da razumevamo kako svet, u stvari, funkcioniše. Kao što je đavo u detaljima, tako je i sreća, jeste li kad razmišljali o tome?

Možda nisam u pravu, ne znam. Možda je sve ovo trabunjanje osobe koja je prošla prime time svojih godina i sad propoveda o kiselom grožđu. Možda sam trebala biti upornija oko one karijere čuvenog ratnog izveštača. Možda mi niko neće poverovati ako kažem da žalim zbog par stvari, ali da nijedna od njih nije ta što nisam postigla svetsku slavu, i da se ponekad nedeljom poslepodne nasmijem svojoj petnaestogodišnjoj Ja s njenim radikalnim idejama o tome kako se čovek treba ubiti ukoliko doživi da ga zadovoljavaju mirna nedeljna poslepodneva.

Ne znam mnogo, ali znam da mladost ima ekstremističke ideje i da je strog sudija. Ostavljam svakom da iz te rečenice izvuče šta misli da treba.

3

Dom, 35

Stajala je dlanovima oslonjena o skupocenu komodu od crvenog ružinog drveta i noge su joj podrhtavale. Nije je lagao: njene su gaćice ležale rascepane do njenih cipela. Pokidao ih je s lakoćom za kakvu je uvek mislila da se specijalno lažira za filmske kamere, i u stvarnosti nije izvodljiva. Ali šta je za muškarca poput Angusa McIntosha bilo pocepati njene fine gaćice od tako tankog materijala da poput vode teku između prstiju? Ona je uvek imala besprekorno donje rublje. Smatrala je da se po tome poznaju devojke iz dobrih kuća. Na uvrnut je način dobar veš bio dužnost spram sopstvene porodice.

Ali, čovek koji ih je pokidao nije video ništa osim svoje želje.

Samo su malograđani marili za odeću. U mentalnom sklopu jednog plemića, ručno rađen, skup veš; muzejski nameštaj; umetnička remek-dela i fine devojke iz srednjeg staleža postojali su samo da bi udovoljili.

Građanske su porodice od svojih domova i života pravile hramove. Aristokratija je sve uzimala na upotrebu.

Znala je da bi se morala osećati poniženo. Ali njeni skliski dlanovi, mišići njenih bedara koji su podrhtavali od napora, njeno oznojeno čelo i plitki, bolni dah – to je sve besramno uživalo.

Čim su Morag i Rory otutnjali stepeništem na sprat, on je zalupio vrata i prislonio je uz tu komodu. Rekao je, otkapčajući se za njenim leđima:

-Znam da sam vam juče obećao potrošiti život na tucanje s vama, gospođice Petrović, ali čini se da je moja hitnja sada još deset puta veća. Naprosto me niste smeli ostaviti da čekam.

Jeknula je kad ju je grubo pritisnio sobom, terajući je da polegne po klizavoj površini drveta. Bio je težak kao nebo, i jedva ga je izdržavala na sebi. Osetila je kako joj se vruće suze prelivaju preko trepavica kad joj je bešćutno razmakao noge i stavio dlan među bedra. Nikad se u životu nije postidela svoje želje, ali sad je gotovo mrzela reakciju svog tela. On reče:

-Ali ne izgleda da vam moja žurba pravi probleme, miss.

Za časak je njen gnev uspeo odgurnuti želju u stranu, i ona ga sočno i glasno opsuje. On se isceri.

-Da to zaista mislite, gospođice, ne biste se topili u mojoj ruci.

Ona je nokte ukopala u ivice komode kad je osetila njegove prste u sebi, i zaista je i sama verovala da već beskrajno dugo vremena curi na pod. Ugrizla se za usnu i zacvilela kroz zube, bivajući posve spremna da preklinje, baš kako joj je obećao. Čula je njegov promukli glas iz svoje kose:

-Ni kučka u teranju ne bi bila željnija… Oh, ti si zaista božiji dar! Večito spremna.. Kaži mi koliko ga želiš, veštice!..

Ona više nije poznavala reč: dostojanstvo. Cvilela je:

-Oh, stavi mi ga, proklet bio!..

Koliko ga želiš?..

-Nikad ništa nisam želela više…

-Znam da nisi…Nikad nikog nisi želela kao mene, zar nije tako?..

-Oh, jeste, da…

-Ko je tvoj čovek, Tatjana? Reci mi čija si…

-Tvoja, dođavola…

-Oh, da, moja si.

Onda ju je silovito pograbio za potiljak i prislio da se povije dok se uspravljao nad njom, rastao poput boga, sve do tavanice, do neba. I već je ušao, glatko i ceo, i dok je ludački pulsirao u njenoj utrobi ona je bila spremna da mu sagradi oltar i prinosi žrtve.

 

Pograbila ga je za mišicu i provukla se ispod nje. Morala je iskoristiti taj momenat dok je stajao, u raskoraku, rukama oslonjen o komodu i duboko dišući. Ako propusti da ga uhvati dok nanovo uspostavlja kontrolu nad sobom i dok je ranjiv, drugu priliku neće dobiti. Naslanjajući se leđima na zid, jer je noge inače ne bi držale, rekla je:

-Sad sam ja na redu.

On reče, ne okrečući se ka njoj:

-Reci.

Ona pomisli: možda si bestidno kopile, Anguse McIntoshe, ali si plemenito bestidno kopile. Ti nikad ne bi pogazio svoju reč.

Rekao joj je da može tražiti od njega šta god hoće. Dopustiće da se tavanica McIntoshevih svali na zemlju, ali svoju reč neće pogaziti. Drhtavo je rekla:

-Hoću da mi date vremena. Da li me razumete, gopodine McIntosh? Nećete tražiti da dolazim pod vaš krov ni da ostavljam McGonagallove dokle god ja ne odlučim otići. A čak se ni tad ne obavezujem doći vama. I ako me još samo jednom ponizite kao maločas, izvadiću vam oči iz glave i pojesti ih tople.

Na njene reči, on prasne u smeh. Mišići njegovih leđa grali su dok se smijao kao da u životu nije bio tako zabavljen. Ona je ćutala, slušajući ga. Proteklo je neko vreme dok nije prestao i konačno joj okrenuo svoje nasmijano lice.

-Koliko ste vi ludi, gospođice Petrović? Ne pamtim kad sam se zadnji put ovako slatko nasmijao!..

-Da li ste čuli ijednu reč koju sam izgovorila, gospodine McIntosh?

-Sve do zadnje. A pogotovo zadnje. Gospođice Petrović, želim da vam ukažem svoje puno poštovanje. Ako sam uopšte mogao tražiti jedinu nedostajuću dragocenost u kruni vaše savršenosti; onda bi to svakako bilo da budete luđi i od mene. Priznajem da nisam očekivao toliko mnogo. Ali vi ste premašili moje nade.

-Znači li to da pristajete?

On se još uvek veselo cerio, ali oči su mu bile pažljive. Rekao je:

-Tražite od mene da izgaram kao petnaestogodišnjak ovde, sam, bez nade u milost veću od mrvica s vašeg stola.. Ali ja ne želim pribegavati tinejdžerskim rešenjima kad moja želja dosegne plafon a vama se slučajno ne mili doći.

-Onda nemojte.

-A kako to da izvedem?

-Vi odavno već ne tucate karlicom već glavom. gospodne McIntosh.

Gledala je kako mu se oči sužavaju.

-Ne znam čime tucam kad ste vi u pitanju, gospođice Petrović. Izgleda mi da vas tucam već mesecima, od prvog dana. Svaki je naš susret bio tucanje, i samo smo mislili da razgovaramo.

Ona za časak razmisli o tome što je rekao. Onda je oklevajuće izgovorila:

-Čini mi se da razumem šta…

Prekinuo ju je:

-Ceo je moj život tucanje sve od kad sam sreo vas, gospođice. I vi mi sad kažete da se kontrolišem?

Zakoračio je ka njoj.

-Upravo sad kad više ne mogu?

-Dali ste mi reč, gospodine McIntosh.

-Kakvu reč?

-Da mogu da tražim šta hoću.

-Dođavola! Da sam mogao i da sanjam kakav će taj zahvev biti, vi sinoć ne bi izašli iz ove kuće.

-Bez obzira.

Obrva mu zaigra.

-Vrlo dobro. Dao sam vam svoju prokletu reč. Uzdravlje vam bilo! Nemojte mi posle doći i tražiti još jednu priliku.

Ona hladno reče:

-Sasvim sigurno ne. Ništa vam više u životu neću tražiti, gospodine McIntosh.

On je neko vreme potom samo netremice gledao u nju. Onda je rekao nešto što je njoj zazvučalo kao s neba palo:

-Sledeće nedelje moram da idem u London. Da li biste Morag i meni učinili čast da pođete s nama?

Ona se zbuni.

-Pretpostavljam da bih mogla, ali…

-U pitanju je moja knjiga koja izlazi ovoga meseca. Imam sastanke s izdavačem i agentom, i još gomilama nekih blesavih ljudi čije je postojanje neizbežno skopčano s pisanjem. Morag bi najveći deo vremena morala da bude sama u hotelu. Ona ne voli ostajati sama u Londonu.

-Ne mogu vam sad odgovoriti.

-Sumnjam da bi se McGonagallovi protivili, gospođice Petrović.

-Svakako da ne.

-Onda ćemo tu stvar smatrati rešenom.

Ona ozlojeđeno pomisli: nema nikakve svrhe. Kako god pristupila tom čoveku, on je pronalazio način da svoj uticaj na nju očuva neokrnjenim. Bahatim se naredbama znala usprotiviti. Ali onda bi on počeo da govori kao vitez, i svaka je njena primedba počinjala da zvuči neargumentovano. Tukao ju je njenim sopstvenim oružjem. Nikad se nije znala protiviti učtivosti.

1

Let iznad crvendaćevog gnezda

Na ovaj me post ponukao bes od jutros.

Ne osećam se baš najbolje ovih dana, mada je ovo moje omiljeno godišnje doba, ali to i nema veze s vremenom. Sve što mi je trebalo jeste da jutros, uz kafu i cigaru, otvorim yt i naletim na infamous Robin DiAngelo, pa da me sastavi sasvim.

Sociolog Robin DiAngelo tvorac je nečega što se zove “white fragility”, odnosno teorije koju ću opisati najjednostavnije moguće, a to je da su svi belci u korenu rasisti, i da se plaše da to priznaju, iz čega i proizilazi njihova slabost, fragility.

Ko god je zabasao ovde, zna da mi je zlo od bele krivice i sličnih gluposti, koju ne da ne osećam, već ne postoji način na svetu na koji bi me ma ko ubedio da ista iole drži vodu. Ali, da idemo ispočetka, važi?

Mada mi je termin bio poznat od ranije, nisam ga, priznajem, doživljavala ni malo ozbiljno, smatrajući kako je samo baljezganje od iste vrste kao i Alex Jones i ostala bratija. To mi je ulazilo u isti čabar govana skupa s u modro ofarabnim i na ježa ošišanim feministkinjama koje se izjašnjavaju kao zmajevi i jednorozi i doživljavaju nervne slomove po američanskim koledžima zbog gluposti jer nemaju nikakvih briga u životu, a ni pameti. Razmažena dečurlija najvećim, i frustrirana manjim delom, a često i jedno i drugo. I dan danas smatram da sve one treba da se leče.

Onda sam, poprilici kasnije, nabasala na neki klip na kojem belci, par žena i muškaraca, kleči s lancima oko ruku i nogu na nekom američanskom trgu, s majicama na kojima je pisalo nešto u smislu “kriv sam”, pognutih glava, dok – šta znam? Svaki crnac koji naiđe može da se dere na njih, pljune ih, udari ili šta već?

U pitanju je bio performans isto koliko i “politički protest u smislu osvešćivanja (?) nacije”, ali ja ne volim modernu umetnost, ne volim performanse i svakako ne volim kad se ma koja, pa makar i najbizarnija moderna umetnost, rabi u političke svrhe.

Međutim, navedeni performans mrzim ponajviše zato što mi je ostao usečen u mozak. Bilo je to kao da gledate saobraćajnu nesreću u kojoj su putnici ostali bez glava i udova i cestom curi krv, ali vi, mada zgroženi, ne možete okrenuti oči. Ponekad je strahota nečega toliko velika da vas parališe i ostavi u šoku. Vi ne želite da vidite, nećete da znate, ali prosto se ne možete pomeriti, ko hipnotisani.

Tako sam se osećala gledajući pomenuti klip.

Naravno, najjači dojam koji sam imala bio je transfer blama. Na svojoj sam koži osećala kao vatru žežuću sramotu ne – kako bi leftičarski mozak odmah skočio do zaključka – usled svoje bele krivice i sramote jer je nosim – već zbog poniženja koje su ti mulci sebi dozvolili. Učestvovati u tako jednoj ponižavajućoj stvari, gore je nego da su ih kamere uhvatile kako kradu patike iz polomljenih izloga – ali tog se leftičari ne stide, jel. Dok su trajali ovi rasni neredi po Americi, “aktivisti”  su pljačkali ono što su prethodno palili i lupali. Toliko o njihovom aktivizmu o kojem ću neki drugi put.

Kako god, to što su te budale pristale da urade, uslikaju se i proslede duž planete; bilo je gore nego da su snimali kako se vešaju. Za vešanje bih možda i našla opravdanja – ko zna zašto si ko oduzima život ako nije u njegovoj glavi. Ovo naprosto nije imalo opravdanja. Bilo je ružno, ponižavajuće, sramotno i patetično. Odjednom sam (što će mi se kasnije, nažalost, desiti još koji put) mrzela što sam bela – ali, opet, ne iz razloga na koje bi leftičari prvo pomislili – ne jer se stidim boje svoje kože; već zato što sam se stidela što su ti ludaci iste boje kože kao i ja, i na neki blesav način njihovo budalasanje sramoti kompletnu rasu čiji sam deo.

Da, ja inače još uvek verujem u rase. U čemu se ne razlikujem od leftičara, ma šta tvrdili. Jer, kad oni ne bi verovali u rase, ne bi mogli ni verovati da su belci rasisti.

Znaš?

Elem, zašto govorim sve ovo? Zato što sam tek tog trena shvatila koliko je celo to majmunisanje s belom krivicom daleko otišlo, i da uopšte nije naprosto pitanje kakve male grupe ekstremista. Kad sam počela čitati po netu, i videla koliko učenih glava razgovara na tu temu, podržava je, piše o njoj knjige, osniva društva, pokrete i organizuje mitinge – tek sam onda shvatila koliko sam sve olako primila. Nije u pitanju zanemarljivo mala, nebitna grupa ludaka i somnabulista koja veruje u ravnu zemlju i kojoj se cela planeta (sferična) smeje. U pitanju su mnogo ozbiljnije stvari. U pitanju je još jedna stranica iz 1984.

Mnogo kasnije došla je zabrana mase filmova, knjiga, reči iz rečnika, rušenje istorijskih spomenika, prepravljanje prošlosti i učenje dece po školama na Zapadu toj novoj, reviziranoj verziji umesto istini. “Ko kontroliše prošlost, kontroliše budućnost” ili kako već prokleti citat ide. Naravno, iz 1984. A odakle bi drugo, osim iz svete knjige leftičara?

Tu i tamo sam natrčavala na Robinino ime, ali nisam se udubljivala, smatrajući je, kako rekoh, samo jednom od ludaka kojima predaje po američanskim koledžima. Osim toga, jako me nervira i namešta mi živce slušati leftičarska sranja. Možda zato što sam danima već neraspoložena ili ko zna šta, jutros sam naletila na neko njeno predavanje i rekla ajde da čujem šta ludača priča.

Ostala sam zapanjena.

Gospođa (ili kako da se god deklariše, “ovo”, “ono”, “IT”, bez obzira) sociolog duboko je razradila i po celom jebenom netu mrči svoje ludosti o urođenom rasizmu belaca. Onemogućila je svaki vid rasprave, jer, po njenoj teoriji, ukoliko se s njom ne slažeš, to samo znači da si duboko ukopan u svoje bele privilegije i urođeni rasizam. Ništa drugo. Ne da slučajno imaš argumente, pa čak ni pravo na govor. Jer, po gospođi sociologu, belci su defektni kulturološki i psihički (?) i nisu ni u stanju da uvide koliko su loši. Zato im se ne treba dati da pričaju, jer govore samo iz svog revolta koji opet nije ništa drugo do potvrda njene teorije, i treba ih se jedino prevaspitati.

Ako to ne uspe, možda spaliti u gasnim pećima?

Da li vama gospođina teorija liči na neku drugu koju ste čuli? Hm?

Koga se sećate iz istorije a da je govorio da su cele rase kulturološki defektne, dakle inferiorne, da su isključivi krivac za stanje u društvu, da im se treba oduzeti pravo na govor jer ono što govore i kako se ponašaju prosto potvrđuje teoriju da su defektni i krivi?

Hm? Iko?

Gospođa sociolog ima neke ozbiljne probleme, koji verovatno proističu iz vrlo lošeg detinjstva (veliko siromaštvo, majka umrla kad je bila mala, najniži sloj društva itd) ali i Hitler je bio  duboko frustriran što ga nisu primili na bečku akademiju, pa ga to na kraju nije opravdalo. To što vučeš prljave pelene iz detinjstva ne daje ti za pravo da ideš okolo i celu jednu rasu proglašavaš urođeno krivom i lošom.

Koji je tebi, ženo??

Kad bi to ludilo moglo ostati s one strane bare, ič ne bih rekla (Amerika ima sopstvene probleme i zato se kod njih najviše takvih ekstrema sreće) taman ko što nemam šta za reći za Severnu Koreju. Severna Koreja nikakvog uticaja nema na ostatak sveta, osim eventualnog straha da bi se mogla dočepat kakvog stvarno opasnog nuklearnog oružja. Njihov kult ličnosti, njihove političke, filozofske i ine teorije neće se proširiti po svetu.

Međutim, Amerika je nešto drugo. Amerika utiče na celu planetu već skoro sto godina, i nikad više nego danas. Američke političke i filozofske teorije mogu i jesu od uticaja po ceo svet. Gledate njihove filmove, slušate njihovu muziku, pratite njiove trendove, želite svoju decu tamo da pošaljete.

Jeste li spremni da podelite s njima krivicu s kojom veze nemate, da se složite da ste defektni jer ste beli – samo zato što oni sami sebi ne mogu oprostiti jer su jednom držali robove? Hoćete li se stideti američkih robovlasnika onomad? Koji s vama veze nemaju? Samo zato što ste beli?

Jeste li spremni da prihvatite da pripadate rasi koja je kriva za svo zlo koje se ikada desilo na svetu?

Jeste li spremni za nove gasne komore? Jeste li spremni za Robin?

Hm?

2

Šta je to mačka dovukla

Već sam pisala (ovde, i na jednom drugom mestu na kojem su me napali) koliko se grozim ovih novih budalasanja s poremećajima ličnosti.

Na stranu politička korektnost kojoj nisam sklona, niti sam se ikada politički korektnom smatrala. Ovo je sad već postalo onako, znate, fuj. Da se pobljuješ.

Pre par godina, imala sam nekoliko varijanti da napustim ovu zemlju. Mogla sam otići u Sloveniju, mogla sam otići u Švedsku, Kanadu itd. Međutim, ostala sam ovde, kao mazga, osećajuči kako se nikad ne bih osećala dobro na Zapadu. I ne, ne mislim time tipično gastarbajtersko vajkanje tamo-ljudi-nisu-ko-ovde-nemaš-s-kim-ni-kafu-popit. Baš me briga za kafu. Ni ovde nema ljudi s kojima se družim i zadnja mi je rupa na svirali imam li s kim piti kafu. Kafu uvek pijem sama.

Ne, sećam se da sam, dok su mi se te prilike nudile, osećala ružan otpor, onaj gut feeling da to nikako ne bi ispalo na dobro. Zamislila sam sebe u nekoj zemlji u kojoj ne bih mogla biti ono što jesam ni govoriti ono što mislim, i to me je momentalno oteralo.

E pa sad, reći će neko, odakle ti to? Pa zar nisu upravo zapadnjačke zemlje mesto na kojem čovek može biti šta želi i govoriti šta hoće?

Jeste, da. Ako ćeš biti ono što te zemlje odobravaju, i ako ćeš govoriti ono što te zemlje smatraju politički korektnim da se govori.

Moja ideja demokratije uvek je uključivala slobodu izraza i govora. Ukoliko svojim postupcima i rečima ne navodiš druge da čine kriminalna dela (ili to sve ti sam ne radiš)  – po meni možeš da se ponašaš i govoriš šta god hoćeš. Ima već dosta otkad ne znam je li to više uopšte jedno od temelja demokratije, ili neko nepisano pravilo kakvog opskurnog veštičjeg kulta. U smislu radi šta hoćeš, dokle to god ne škodi drugima.

Vešci će reći da je to njihov zakon. Čini se da jeste. Jer, demokratski više nije, očigledno.

Odavno se više ne možete ponašati i govoriti kako i šta hoćete na Zapadu. Naprimer, više ne mogu da čitam Haklberi Fina ili gledam Prohujalo s vihorom, jer su te stvari zabranjene. Što su sitnice. Ali, đavo je u detaljima, znaš?

Više ne mogu otići na strane socijalne mreže i reći ljudima da su ili ludi ili budale kad bulazne da će “ljubav izlečiti psihopatu” i slično. Da to uradim, odmah bi me nazvali nazadnom, rasistom i fašistom (?). Inače, da odem u off, uvek mi je zanimljivo kako su “fašista/nacista” i “rasista” prva imena kojima će vas nazvati izjavite li nešto što im se ne sviđa, i što Agenda ne dozvoljava. Nema veze pričali vi o seksualnom životu glista u amazonskim prašumama. Ma koliko vaše reči ne imale apsolutno nikaku vezu s bilo čim što i na sto kilometara vuče na današnje nedoumice ljudske vrste, svi će uvek nekako naći poveznicu. Šta znam? Reći će mi ko sam ja da pričam o glistama u Amazoni. Da li sam pripadnik nekog amazonskog plemena? Ako nisam, onda bilo šta što se njih, mislim plemena, tiče, nije kulturološki prihvatljivo, odnosno jeste cultural appropriation. Ja, kao bela i Evropljanin, nemam pravo govoriti o ma čemu što se ne tiče belaca i Evrope, a i s tim ima da budem debelo oprezna, jer se zna da su belci i Evropljani prljavi zločinci kolonizatori, i već samom svojom pojavom na netu (i ulici) vređaju pripadnike manjina. Zato ti je bolje da budeš kuš, nacisto i rasisto.

Znaš?

Zvučaće ko preterivanje samo onome ko zadnjih godina nije proveo ni po sata po stranim društvenim mrežama. Nekome ko je živeo pod kamenom.

Ili?

Danas naletim na mišljenje, ovdašnje, o (parafraziram) ljubavi spram pedofila. U smisli, baš lepo što se našao neko ko će da misli o njihovim problemima (?) i možda moći da im pomogne. Samo da budemo više ljudi. Samo da pokažemo više ljubavi.

facepalm

Mislim, ajd nemojte mi to raditi.

Jedan od glavnih, ako ne i jedini razlog, što sam ostala ovde; jeste što sam verovala da ima proći još mnogo pre nego mačka takve gadosti dovuče sa Zapada na ovu stranu. Unatoč lopovskoj vlasti, diktatoru, okupiranoj trećini države – sveopštoj ludnici u kojoj živimo, verovala sam da se kod ljudi barem neće primati te zapadnjačke bljuvotine. Ako ni zbog čega drugog, onda zato što su Srbi mnogo gladniji od Američana, i nemaju ni vremena ni volje da se takvim budalasanjem bave. To su gluparije bogatog Zapada na kojem je najveća briga da li mogu kupiti kuću sa 16 kupatila, mada imaju samo jedno dete a ne celo pleme Bušmana da ugoste. Ne u zemlji Srbiji, u kojoj masa stanovnika još uvek sere u septičku jamu, i sretni su ako imaju i jedan wc koji nije vanjski.

Međutim, ne lezi vraže.

I ovamo su se polako počele uvlačiti te zapadnjačke ludorije, čak i ako imamo mnogo bitnije i hitnije probleme da rešavamo. Ali valjda u majmunisanju nalazimo utehu. Niko neće vratiti Kosovo, pa onda ajde da se utešim razmišljajući napredno o pedofilima.

O tekućim, svetskim vrednostima.

?

Kako me ne bi opet optužili da generalizujem i dižem paniku – mada se masa stvari oko kojih su mi govorili da mračim i negativno mislim, već odavno odigrala – eto, reći ću da to ipak nije uzelo toliko maha koliko u, šta znam, Švedskoj, Americi ili tako nekoj drugoj kretenskoj državi seoskih idiota. Ovde su to još uvek stidljivi odjeci. Zato ovaj post i nije toliko besan kao ostali koje pišem, jer su u pitanju mlade osobe, pod uticajem Zapada, koje verovatno još uvek daju mami gaće da ih opere i od života nisu videle ni ž. Oni su povodljivi, oni još uvek veruju u bajke, u ljubav koja sve pobeđuje i pedofile koji se mogu izlečiti.

Verujem da će, kad ih život tresne u lice, brzo zaboraviti koje su budalaštine idealizovali, ali se brinem.

Ne želim da vidim šta sve mačka još može da dovuče. To nikad nije bio lep prizor.

2

Snoviđenje, 1

Katlin je stajala na dohvat iza stolice. To nije bio tron, jer Eogan još nije bio kralj, a ako mu je blizanku za sve ove godine sasvim pogrešno procenila; možda to nikada neće ni biti. Tron se, naravno, nalazio u prestonoj dvorani, i na njemu je tokom kraljevskih banketa i primanja sedeo Aed, Eoganov otac. U zadnje ga je vreme retko viđala. Govorilo se da pod stare dane više zadovoljstva nalazi u postelji svoje poslednje miljenice, nego stolujući banketima. Poznavajući i miljenicu i bankete, Katlin mu je davala za pravo.

Feidlimid se nezadovoljno premestio s noge na nogu. On je uvek nešto vrljao nogama. Bio je najstariji na Eoganovom dvoru, i po pravu je trebao imati starešinstvo. Da nije bilo jednog voćnjaka punog prezrelih, zlatnožutih jabuka pre skoro pet godina; to bi verovatno i bio. Katlin je spustila pogled na svoje ruke preklopljene na mahovina-zelenom brokatu svoje haljine. Njen položaj niko osim Feidlimida nije nalazio pogrešnim. Pričali su joj da je u svoje vreme i Aed imao ljudskog savetnika. Lepi je Narod to radio, uzimao ljude za svoje potrebe.

Ona pomisli kako je ovde već toliko dugo da ih više ni u sopstvenoj glavi ne zove Elfima.

Mrzeli su to. Feidlimid ju je na dvor dočekao pljuskom preko lica, samo zato što se usudila izgovoriti to ime koje je Lepi Narod smatrao odvratnim i ponižavajućim. Niko joj nije pritekao u pomoć. Tačnije, niko se nije ni osvrnuo. Ovde su se lekcije učile na samo jedan način, teži.

Shvatila je da se položaj Eoganovih ramena promenio. To je prene. U dvorani je sad vladala savršena tišina. Katlin učini taj polukorak koji ju je delio od stolice i onda se naže nad nju. Ne okrečući se da je pogleda, Eogan reče:

-Savetniče Katlin, pridružite nam se.

Ona oseti da joj se lice zapalilo. Bio je to poziv na red, da se vrati svom poslu.

Od Eogana je udarao slab, onaj samo za njega karakterističan miris, nešto između borovine i tamjana. Bio je to miris najdublje šume koju sunce nikad nije obasjalo i u kojoj drveće, starije od vremena; upleteni grozdovi otrovnih gljiva jarkih boja, mahovina i neprohodna paprat; crpe život iz tla, ne s neba. Kao i obično, bio je obučen u besprekorno crno i nije na sebi imao nikakvog dragulja koji bi uspela videti, osim prstena od platine na kojem je prelepom, nezamislivom veštinom graviran; bio minijaturni, višekraki list tise.

Isti taj simbol, takođe od platine, njihao se sa njenog zapešća, okačen o kolut belog zlata. Koliko je znala, niko ga drugi na sebi nije nosio, jer Eogan nikoga osim nje nije vezao za sebe doživotnim dugom. Nije morao. U Lepog se Naroda izgovorena reč uzimala kao dovoljan zavet, jer su mu posledice kršenja bile preko svake moći mašte smrtnika. Samo se se ljudi morali vezati poput stoke u oboru. Ljudski zaveti nisu ništa vredeli zato što su ljudi umeli da lažu.

Dva vojnika u uniformi sa amblemom Eoganove kuće stajala su se obe strane jedne jedre, mlade, punačke seoske žene. Žena je drhtala u svojim širokim suknjama i okrugli su joj obrazi bili mokri pod povezačom kojom je pokupila gustu kosu boje kestena. Kad joj je uhvatila pogled, ženine se oči promene. Bilo je očigledno da je tek tog trenutka shvatila da je Katlin čovek kao i ona. Lice joj sine nadom, i već je napola otvorila usta, kad Katlin reče:

-Dovedena si na dvor kralja Aeda da bi služila kao dojilja. Nemaš se razloga plašiti za svoj život. Bićeš dobro hranjena i na tebe će se dobro paziti. Tvoja porodica kod kuće biće više nego odgovarajuće zbrinuta. Ne moraš za njih strahovati.

Sve je to izgovorila gledajući kroz ženu u udaljeni zid za njenim leđima. Žena propenta:

-Ali, ali…

Eogan se osvrte preko ramena ka njoj. Ona reče:

-Lord Eogan ti nema više šta reći. Poći ćeš s nekim od posluge na mesto koje je spremljeno za tebe.

Delujući u prevelikom šoku da bi ma kako reagovala (to će, znala je Katlin, doći kasnije), žena kao u snu dozvoli da je vojnici prepuste jednom jedva metar i po visokom, zbrčkanom stvoru s kožom kao u drveta. Bilo je teško reći kojeg je pola, iako je nosilo suknju. Feidlimid je sporim pokretima gladio svoju dugu bradu. Lepom Narodu retko rastu dlake po licu, i to jedino ako pripadaju Dvoru Noći. Ovde ih je bilo malo od te sorte, jer se noćni stvorovi drže sebe i sasvim nevoljko kontaktiraju s bićima Dana, međutim, Eoganova majka je bila princeza s noćnog Dvora, i on nije pravio razliku između svog roda s očeve i majčine strane. Feidlimid je bio s njim takoreći od kako se rodio.

Kad su ženu izveli iz dvorane, Eogan reče:

-Feidlimide… Je li to sve za danas?

Starac s licem satira, nakostrešene bele kose i čupavih obrva, neobično lako doskoči do stolice, i Katlin po ko zna koji put pomisli: kao jarac. Duboko se poklonio u svom skupocenom noćnomodrom kaputu zlatnih dugmadi.

-Zaista, gospodaru. Ovo je bilo poslednji zahtev.

-Vrlo dobro.

Eogan poče da ustaje. I da ustaje; sve dok se nije činilo da bi glavom mogao dodirnuti tavanicu. Imao je sigurno preko dva metra. Kad se okrenuo da izađe, Katlinine se oči na tren sretoše s njegovim. Već sledećeg momenta je sagibala glavu u naklon. Prošao je pored nje, nanovo je zapljusnuvši daškom onog čudnog, divljeg mirisa, dok mu je Feidlimid poskakivao za leđima.

Katlin još neko vreme osta spuštene glave i sklopljenih očiju. Najžalosnije je bilo to što više nije marila.

2