Krajnje rešenje

Neću o Novaku, jer mi ta priča ide na živce, mada ne iz razloga koji bi vam prvi pali na pamet.

Ne dopada mi se način na koji će Srbi poleteti na ulice za Novaka, dok ih ni vezane konjima za repove ne bi izvukli na ulicu zbog mnogo bitnijih stvari. Ne sekiram se ja za Novaka – čak i da večeras stavi katanac na butigu, ni on ni njegovi unuci neće umret gladni, štaviše. Ali, mi hoćemo, ukoliko se ne uzmemo u pamet.

Što neće da se desi, mislim, da se uzmemo u pamet. Očigledno.

Međutim, Australija je tiranska država, i tiranska je već izvesno vreme, što sve nema veze s Novakom. Jesenas sam gledala kako izvode tenkove na ulice protiv sopstvenih građana, a što je prizor koji sam (dotad) navikla viđati samo u Kini ili Severnoj Koreji. Zatim, a da se na časak vrnemo Novaku, mene su u školi učili (pogrešno, kako ispada) da je sudstvo samostalno od vlasti, i da, shodno tome, nikakav tamo ministar ne može nadglasati odluku suda. Mešanje u rad sudova takođe je nešto što je uobičajeno u diktatorskim režimima.

Uzevši sve u obzir, izraz “licemerje” je krajnje neozbiljan i mlak opis situacije kad jedna zemlja, koja izvede tenkove na ulice protiv sopstvenih građana, i u kojoj se vlada meša u rad sudova, proziva ma koju drugu državu da je diktatorat. To je ona narodna: rugala se sova senici.

Međutim, stvar je zapravo sledeća: uskoro će biti dve godine kako su me neki ljudi na forumu napadali da sam teoretičar zavere ili (u najbolju ruku) “ne razumem težinu situacije” kad sam izjavljivala da ova kuga, kao prvo, nije kuga, Crna Smrt – jer da jeste, stvari bi izgledalo mnogo drukčije; i kao drugo, da se o kugi kao o kugi u stvari i ne radi. Da uopšte nije poenta u kugi.

Pre neki dan čujem za nekog nesretnika leftičara kako se buni zbog problema na poslu. Naime, posao, shodno kugi, obavlja od kuće i ima redovne sastanke putem zuma. Znači, niko nije u neposrednom fizičkom kontaktu ni sa kim. Naglašavam ovo zadnje da ne bi bilo zabune. Kako god, stiže mu mejl da treba da nosi masku, zato što nekog od kolega koji prisustvuju sastancima (putem zuma, ponavljam, ne fizički) trigeruju lica bez maski. Ponoviću.

Trigeruju ga ljudska lica bez maski.

Prvo, a da odmah to skinemo s one stvari; ne razumem s kojim moralnim i bilo kojim drugim pravom gorepomenuti leftičar uopšte sme da se buni, obzirom da je njegov okot taj koji je od maske napravio svetu kravu. Najveći broj konzervativaca, liberala i svih ostalih koji leftičari nisu, ne zagovaraju maske ili im se čak i otvoreno protive. Neću da ulazim u rasprave je li to ispravan rezon ili ne, samo iznosim fakte. Činjenicu da su leftičari ti koji od prvog momenta na maskama insistiraju. Momkov lament em mi je bio nejasan, em sam smatrala da nema nikakvo pravo da lamentira.

Kad smo to skinuli s kurca, drugo. Molim da pročitate ponovo ovu rečenicu:

“Trigeruju ga/nju ljudska lica bez maski.

Nije vam jasno? Ok.

Ljudska deca imaju jedan kritičan period u životu tokom kojeg se uče socijalizaciji. To se uči isključivo i jedino putem fizičkog kontakta s drugim pripadnicima ljudske vrste. Ne postoji zamena za taj način. Stručnjaci su eksperimentisali u ona blažena vremena kad opiti nad ljudima još uvek nisu bili zabranjeni, i na mnoge i debelo dokumentovane načine dokazali da je to jedini način na koji se dete može socijalizovati. S tim u stvari, postoje dva problema.

Prvi je što se to učenje odvija samo tokom tog određenog (ranog) razvoja deteta, i ako se ne dogodi tada, više se nikada ne može naučiti. Znači, socijalizacija – a koja je, kao što pretpostavljam znate, jedna od najbitnijih stavki u čovečijem životu, jer su ljudi socijalna bića, jer je neizbežno da žive u zajednici itd – se uči tokom tačno definisanog perioda u dečijem razvoju, i ukoliko iz bilo kojeg razloga dete taj nauk ne stekne u tom periodu – više nikad i neće. Ne postoji način da se to naknadno uradi.

Drugi je problem što se socijalizaciji uči kroz fizički kontakt s drugim ljudima. Znači, ne da mamu i tatu gledaš na ekranu, već da s njima budeš u neposrednom kontaktu. Takođe, ne da mama, tata i beba budu u rukavicama i maskama, već je obavezno da postoje fizički dodiri, da dete oseti toplinu ljudske kože i da – veoma bitno – vidi ljudska lica oko sebe. Nepokrivena ljudska lica. Tuđa nas lica uče važnim stavkama socijalizacije: preko lica se učimo emocijama, učimo da prepoznajemo osmeh, mrštenje, radost, nezadovoljstvo, gnev itd itd.

Danas postoji generacija koja nikad nije videla ljudsko lice. Leftičarski roditelji konstantno drže maske svojim bebama na licu, i usput nikad ne skidaju svoje. Na Reditu je pre nekako bio post od kojeg se upišalo (od smeha) pola interneta, jer se u njemu žena žalila da joj je muž toliko uplašen od kuge da neće da skine masku ni dok vode ljubav. Ko je god čitao ovaj blog, i prevrtao očima smatrajući me za ludu i ničim izazvanu mrziteljku leftičara – jel vam sad jasnije? Da li me najzad razumete? Hm?

Pre nekako pojavio se poster (?), vladina reklama (?) šta li – s majkom koja u rukama drži bebu zamotanu u celofan. Karikiram, nije celofan, već nekakav najlon, šta li. U smislu “racionalne i odgovorne zaštite od kuge”. Da vas pitam nešto, onako, zbogradi priče: šta mislite da li će ispranih mozgova paranoični mladi roditelji (poglavito leftičari, tačno) koji vide taj pamflet skinuti svojim bebama celofane i maske ne bi li ih naučili socijalizaciji u jedinom periodu u životu kad im je to uopšte moguće? Socijalizaciji, koja je ljudima potrebna da bi iole bili u stanju funkcionisati u društvu? Pravilno odrasti, školovati se, tražiti poslove, ići na poslove, naći sebi partnere? Steći prijatelje? Bilo šta što uopšte čini čovečiji život?

Jel’ zaista verujete da mladi roditelji isprana mozga, paranoični i paničari sveze kuge, hoće? Mislim, raspakovati svoje bebe?

Ako verujete, onda ste veoma naivni, žao mi je što kažem. Ali neko vam mora reći. Znaš?

Logopedi, psiholozi, medicinari i ostali već mesecima podsećaju sve nas budale koji smo (očigledno) zaboravili ono što je i naš predak znao dok je još gologuz trčao okolo; kako se dete ne uči govoru samo tako što s ljudima oko sebe priča. Dete se govoru uči i tako što vidi lica ljudi oko sebe. To je neophodan deo učenja govorenja. Stručnjaci tvrde da će deca koja danas odrastaju s maskama (svojim, i maskama na licu svoji imbecilnih roditelja) imati ogromne poteškoće prilikom učenja govora, kao i s govorom kasnije u životu.

Okej, reći će neki, to zapravo nije važno. Uveliko se radi na veštačkoj inteligenciji, i ljudsko se društvo iz korena menja. Stara pravila više nisu bitna. Ljudi neće morati da rade (?) jer će ih mašine zameniti. Za upoznavanje partnera već postoje socijalne mreže samo u tu svrhu – više nema potrebe ići u klub da bi sreo potencijalne parnjake. Što se tiče dece, ljudi je na planeti ionako previše, i u stvari je pohvalno i poželjno da se što manje dece rađa. Po običaju – reći će mi – kukaš za bezveze. Posle Velikog Reseta, kad sve to stupi na snagu, najzad ćemo imati raj na zemlji. Novo Doba! Jednorozi će leteti nebom, i svi ćemo pevati kumbaja.

Doduše, nećemo se držati za ruke, zbog kuge. Ali to nije važno ionako.

Iz te perspektive posmatrano, sigurno kukam za bezveze. Nažalost, to nije perpektiva koja će se desiti, jer se neće desiti na način na koji mali Perica zamišlja, i najverovatnije će se katastrofalno završiti i po jednoroge i po ljude. Ako ništa, tada socijalizacija stvarno više neće biti važna. Jer će retko ko preostati uopšte.

Ja sam Žalosna Sova (ko razume, razume) i ne verujem u utopije. Ja verujem u Ragnarok. I ekstremno sam netolerantna na takve zajebancije kao što su New Age i Veliki Reset. Uz sve to, surova sam, pa ću vas podsetiti da i psi isto tako imaju period tokom kojeg se socijalizuju, ili ne. Nesocijalizovan pas je opasan i nepredvidljiv i treba se držati dalje od njega.

Znate li šta odgajivači preporučuju kao jedino rešenje za nesocijalizovane pse?

Upravo tako.

1

Dom, 54

Ponovo su, kao jednom davno ranije, sedeli za masivnim stolom u kuhinji, i ona pomisli kako je vreme izvelo nekakvu akrobaciju i vratilo ih na početak. Imala je utisak da se između Angusa McIntosha i nje nikad ništa nije ni dogodilo, i da su potpuno tuđi jedno drugom. Sve o čemu bi progovorili, bila je apsolutna novina.

Ona je pušila, zureći kroz malo okno u bledo nebo. Odsutno mu je rekla:

-Od pre nekog vremena, ja sam bila ubeđena da ćete vi oženiti onu lepu crnokosu devojku.

Pogledala je u njega. On podiže obrve.

-Crnokosu devojku, miss?

Nije se činilo da je zavitlava. Zaista je izgledalo kao da nema pojma o kome ona govori. Tatjana strpljivo objasni:

-Eileen.

Uhvatila mu je prepoznavanje u očima, kao da se iznenada setio imena nekog davnog poznanika.

-Oh, Eileen.

Nasmijao se. Ona je zurila u njega.

-Odakle, vam, kog đavola, ideja da ću oženiti Eileen? Ne sećam se da sam u životu izjavio išta slično.

-Niste morali. Morag, naprimer…

-Morag, šta?

-Vaša ćerka misli tako.

-Šta vam pa to znači?

Ona mu ne odgovori.

-Hoćete reći da vam je Morag dala ideju da ću oženiti Eileen?

-Govorila je nešto slično.

-Morag vam je mogla reći jedino da se Eileen želi udati za mene. Ništa drugo.

-Je li to tačno?

On sleže ramenima:

-Pa?

Tatjana okrete glavu. Nastavio je:

-Gospođice Petrović, poznajem Eileen ceo život. Čak u smo daljem srodstvu. Da sam je ikada mislio ženiti, odavno bih to učinio. Da li mislite da bih mesecima tucao vas da mi je namera bila odvesti Eileen pred oltar?

Ona pošteno reče:

-Da.

Nasmijao se. Ona reče:

-Ali vas baš briga za tako šta, gospodine McIntosh. Vi prosto uzimate ono što hoćete.

-Tačno. Sad, naprimer, hoću vas.

Ona se žacne.

-Prokleto već dugo vremena hoću vas, gospođice. I obzirom da oboje znamo kako ću vas najposle dobiti, ne bismo li prekinuli ovo idiotsko pogađanje?

Njoj krv šikne u lice.

-Nosite se do vraga!.. Zar hoćete reći kako se cenkam? Ali vi me uopšte nemate čime platiti! Jedino čemu se smete nadati to je moja dobra volja!

On mirno reče:

-Nema potrebe za galamom.

-Onda me prestanite provocirati!

Ljutito je ugasila cigaretu i odmah potom pograbila kutiju za novom. Brecala se:

-Otkad vas poznajem, neprestano mi kroz nos provlačite insinuacije da vas lovim, utvrđujem pazar i slične svinjarije. Reći ću vam samo sad i nikad više: put me je slučajno doveo vama. Privukla me je vaša ćerka, ne vi. Ako sam naposletku završila u vašoj postelji, to je bilo iz prostog razloga što ste mi se dopali. Moje mišljenje o vama nema nikakve veze ni sa čim što bi mi, eventualno, mogli platiti. Da vam više na um nije palo da me optužujete za tako šta!

Tresnula je upaljačem o stol. Za celo vreme njene tirade, on se nije ni pomerio. Sedeo je preko puta, skrštenih ruku, hladnokrvan kao ništa, i spokojno je posmatrao. Kad je ućutala, konačno je progovorio:

-Jeste li završili?

-Jesam!..

-Vrlo dobro. Sad vi saslušajte mene, gospođice.

Nalaktio se na stol nasuprot nje.

-Nikad u životu nikome nisam verovao na lepe oči, pa tako ni vama. Ako mi dozvoljavate pravo da se interesujem za vaše motive, onda morate priznati da vam činjenice ne idu u prilog. Vi ste politički imigrant diskutabilne prošlosti i bez prebijene pare u džepu. Ljudi čine stotinu puta gore stvari nego je lov na bogate muževe. Dugo vremena nije mi bilo poznato ništa iz vaše prošlosti, niti, u krajnjoj liniji, o vama lično. Bili ste lepa devojka iz uvrnute zemlje, zavidne pameti i hitrog jezika. Ali što se mene tiče, uz to ste mogli biti i ludi, kvarni i podmukli. Da ne zaboravim: čak i terorista bombaš.

Ona odbrusi:

-Ništa od toga nije vas sprečavalo da me tucate.

-Ali to nema nikakve veze jedno s drugim. Mogu da vas tucam čak i ako vam je namera da podmećete bombe u londonske bioskope. Ali neka sam proklet ako ću oženiti istočnoevropsku imigrantkinju samo zato što dobro puši i ume da razgovara.

-Nikad mi na pamet nije palo venčanje!..

-Međutim, meni jeste.

Ona se ugrize za jezik.

-Ali to je vaš problem, gospodine McIntosh, ne moj. Na vama je da vidite iz kojih me razloga želite venčati.

-Meni su savršeno poznati moji razlozi. Zanimaju me vaši.

-Ali do sto crnih đavola!.. Dokle želite da vam ponavljam da mi ništa slično nikad nije ni na pamet palo?

-Zar zaista?

Ona zareži:

-Nikad ništa pred vama nisam glumila. Ako sam vam se toliko mnogo dopala, onda me ispričajte: naprosto sam takva.

On ju je ćutke posmatrao par trenutaka. Onda je leno rekao:

-Pa, izgleda da mi ne preostaje ništa drugo osim da vam dam za pravo.

-Oh, mnogo vam hvala.

Otpljunula je to s gađenjem i prezirom. Počinjala ju je boleti glava, i mišići u sastavu njenih ramena bili su napeti kao strune.

-Zaista ne vidim kuda ovaj razgovor vodi, gospodine McIntosh. Ponudili ste mi nešto čemu ne nalazim nikakvog smisla. Zašto me silite da naglas izgovaram stvari koje su mi mrske? Vi ste isuviše hladnokrvan čovek da bi vas seks u bilo čemu obmanuo. Zašto se, onda, ponašate kao da o ovoj stvari rezonujete bez imalo razuma?

-Zaista tako mislite? Da sam vam ponudio svoje prezime jer mi se na vas diže?

Ona umorno reče:

-Svet je pun lepih i pametnih devojaka. Hiljade njih odgovarale bi vam više od mene.

On sleže ramenima.

-Sreo sam mnogo žena. Nikad nikoga poput vas.

-Ne budite smešni. Ljudi se moraju držati svoje vrste. Samo tako stvari uspevaju.

-Slažem se. Hoću da vas oženim upravo iz razloga što ste moja vrsta, gospođice Petrović.

Ona prasne:

-Ali kako bih mogla biti?

-A otkud pa ja to znam? Zato što mi odgovarate. Zato što vas je Bog takvom napravio. Šta hoćete od mene? Kako bih ja znao iz kojeg ste prokletog razloga takvi kakvi jeste, miss?

-Ali kakva sam, dođavola? Istočnoevropska imigrantkinja bez prebijene pare! Nismo ni iste rase, kamoli…

Zaćutala je sekund. Onda je tiho rekla:

-To naprosto ne bi moglo uspeti, gospodine McIntosh. A ja ne želim doći u situaciju kad više ne bih bila u stanju otići od vas, koliko god me koštalo.

Odgurnula je stolicu i ustala. On reče čudnim glasom:

-I to bi, znači, bilo to, gospođice?

-Da, gospodine.

0

Dom, 53

Rekla je:

-Ogromna je razlika između onoga što bih ja učinila da mi je dato da biram i onoga što mi preostaje. Najbolje što čovek uopšte može, to je da nađe kompromis.

-Kompromisi su izgovor za budale, gospođice Petrović.

-Znam da to vama tako izgleda. Vi ste uvek uzimali šta ste hteli.

-Jedina razlika između vas i mene jeste u tome što ja znam da mogu.

Pogledao je u nju.

-Samo mi zato polazi za rukom.

-Oh, slažem se. Ali ja nikada neću biti toliko samouverena.

On ju je nastavljao gledati pravo u oči. Onda je leno rekao:

-Vidim da ćete me naterati da to uradim za vas.

Ona trepne.

-Da uradite šta za mene, zapravo?

-Da izaberem. Gospođice Petrović, nadam se da vam je savršeno jasno koliko mi teško pada to da izgovorim. Nikad u životu nikoga nisam molio ni za šta, a žene se ni pod razno ne mogu svrstati u tu kategoriju. Morag je jedino žensko biće do kojeg mi je ikada bilo stalo.

Tatjana tiho upita:

-A njena majka?..

On podiže obrve.

-Moragina majka? Majka moje kćeri bila je usputna žena u mom životu. Dao sam joj ček da bi potpisala da nikad neće tražiti da vidi Morag niti na nju polagati bilo koja i kakva prava. Obzirom da je ionako htela da abortira, oberučke je dočekala moj zahtev. Posle Moraginog rođenja nikada je više nisam video, niti to očekujem. Njoj je plaćeno da je zemlja proguta.

Tatjana je osupnuto ćutala, zureći u njega.

-Tako da vaša primedba nije na mestu, gospođice. Ne postoji žena u mom životu za koju sam ikada gajio interesovanja mimo seksa. U principu veoma malo marim za žene.

-To mi je jasno, da.

-A nisam naviknut moliti uopšte. Međutim, ja sad molim vas, gospođice. Ne biste li bili toliko ljubazni i o svojoj odluci razmislili još jednom?

Ona se čudila što litica još uvek stoji pod njihovim nogama. Napola je očekivala da će njegove reči izazvati zemljotrese i poplave. O čemu, kog đavola, taj čovek priča?

Vrlo je pažljivo rekla:

-Gospodine McIntosh, ništa mi na svetu ne bi bilo draže nego da svoju odluku mogu preinačiti. Ali ja zaista ne vidim načina na koji bih to izvela. Ne mogu još jako dugo ostati pod krovom McGonagallovih.

On je ćutao. Tatjana je osećala užasnu hitnju, mahnitu potrebu za žurbom od koje joj tlo pod nogama gori već danima, samo što je sad dostigla plafon i pretila joj probiti bubnjiće. Ovaj se razgovor neočekivano izrodio u najbitniji razgovor u njenom životu i naprosto nije smela učiniti previd. Zato je pokušavala izneti činjenice u njihovom ogoljenom, bukvalnom značenju, govoreći najiskrenije koliko je uopšte mogla.

-Broj godina koje sam provela u Engleskoj mizeran je u smislu bilo kakve štednje ili zgrtanja bogatstva. Ja moram raditi da bih uopšte živela, gospodine McIntosh. To što bih, možda, radije ostala ovde samo je moj problem. Po poslednji vam put pokušavam objasniti da ne vidim načina na koji bih vam učinila ljubaznost koju od mene tražite.

-Ali ja znam izuzetno efikasno rešenje za vaš problem, iako njegovim navođenjem rizikujem da me posramite gore nego prethodni put. Već sam vam, i ne jednom, ponudio da dođete u moju kuću ne misleći time nikakvog svesnog zla ili uvrede po vašu ličnost. Međutim, tako vam nešto sasvim sigurno više nikada neću nuditi. Vezali ste mi ruke, gospođice Petrović, i terate me da vam umesto ograničene slobode predložim krajnje ropstvo. Ali to pripišite sebi u dug.

Ona je celo vreme netremice zurila u njega.

-O čemu vi, zapravo, pričate, gospodine McIntosh?

On mirno reče:

-O beloj venčanici do poda, gospođice Petrović.

Tatjana u prvi mah zaista nije razumela njegove reči. Imala je velikih problema s govorom ovih ljudi kad je tek došla, i trebalo joj je par meseci da joj njihov akcent prestane praviti zbrku u glavi; međutim, Angus McInstosh je njenom imigrantskom uhu uvek bio savršeno razumljiv. Visoke škole čije je diplome nosio ostavile su na njemu traga i zaista se još nikada nije našla u situaciji da ga ne razume. To što je upravo rekao, naprosto je moralo značiti ono što jeste. Ali, dođavola, kako?

Zgroženo ga je pitala:

-Zar vi to mene prosite, gospodine McIntosh?

-Oprostićete mi što ne klečim, nadam se?

-Oh, gospode!..

Počela se smijati. Njegove su oči bile mirne i hladne. Rekao je:

-Voleo bih kad bi ovaj razgovor mogao proći bez smeha, gospođice. Želim da me shvatite najozbiljnije moguće.

-Oh, oprostite…

-Jer ako nastavite, mogao bih zažaliti i odustati.

-Molim vas da mi oprostite. Ali kakvu reakciju uopšte očekujete, dođavola?

On nadmeno reče:

-Krajnje oduševljenje, naravno.

Ona se opet nasmije.

-Oh, naravno!.. S čim bi, osim ekstaze, bilo koja žena na svetu mogla dočekati prosidbu jednog McIntosha?.. Ali sad vi slušajte mene, Anguse McIntoshe. Ja ne dajem ni pet para na vaše ime i titulu noge te stvari zaslužuju. Ako ste zaista ozbiljni, čemu ne uspevam videti smisao ali neka vam bude!.. Onda morate znati da u vašem imenu ne pronalazim dovoljno razloga za poštovanje, naprimer, vas lično. Ni jedan zaključak koji sam o vama donela prethodnih meseci nema nikakve veze s vašim imenom. Ja vas poštujem jer ste čovek kakav jeste.

On se malo naže nad njom.

-Vaš smeh vas osporava, gospođice Petrović.

-Moj je smeh reakcija na neverovatno, gospodine McIntosh.

-Neverovatno, miss?

-Ne budite blesavi. O čemu vi pričate? Iz kojeg mi razloga nudite da se za vas udam?

-Iz istog razloga iz kojeg muškarci to inače čine. 

Ona to oćuti.

-Verujem da sam vam na samom početku našeg odnosa obrazložio svoje stavove, gopođice. Sasvim sam vam jasno stavio do znanja iz kojeg vas razloga samtram poželjnim partnerom. Protekli meseci nisu uticali na moje mišljenje drugačije do da ga učvrste. U mojem mentalnom sklopu, dvoje ljudi koji tako dobro odgovaraju jedno drugom treba da se venčaju.

-Ali vi ste vrlo malo videli od toga, gospodine McIntosh.

-Ja sam video sve što me je interesovalo, gospođice Petrović, i nadam se da sam tu slobodu ostavio dostupnom i vama. Što nas dovodi do svrhe ovog razgovora. Da li nam se mišljenja podudaraju?

Ona je u prvom trenu bila raspeta između iskrenosti i kukavičkog odbijanja bez obrazloženja. Ali, taj je čovek ponudio da je nazove svojom. Zasluživao je istinu.

Rekla je:

-Ne poričem da mi vaša ponuda veoma laska, gospodine. U nekom idealnom svetu ne bih joj pronašla zamerke. Priznajem da su moja osećanja spram vas drugačija nego prema prethodnim muškarcima u mom životu, i da ni o jednom nisam imala čak ni približno toliko visoko mišljenje. Ali ovaj svet nije idealan, gospodine McIntosh. Prinčevi se žene Pepeljugama samo u bajkama.

-Ali vi verujete u bajke, gospođice.

Ona je drhtala na hladnom vetru, ćutke. On reče:

-Ne dozvoljavam da više i trenutka stojite na ovoj hladnoći.

Tatjana baci uplašen pogled u pravcu Kuće.

-Oh ne, zaista, gospodine McIntosh…

-Ni jedno od nas dvoje još nije reklo svoju zadnju, gospođice Petrović. Ne prisiljavajte me da vas fizički sprečim da napustite ostrvo pre nego to učinimo.

Njegov glas nije ostavljao prostora za manevrisanje. Ona pognu glavu.

1

Dom, 52

Sve su njene stvari bile spakovane i spremne. Sutradan je prvim trajektom trebala otići na kopno, a onda za Edinburg. Nije mislila dalje od toga. London joj je bio mrzak, čak još i više nego pre dve i po godine kad je iz njega odlazila, i na mahove je imala dojam da je poslednje mesto na planeti na koje se htela vratiti. Dok je Rory bio u školi, blizanci spavali a Shannon s Hamishom u pubu, ona se iskrala iz kuće da zadnji put prošeta po visoravni.

Verovatno zbog odlaska, ali sve što je gledala i osećala stostruko joj se jače usecalo u mozak. Duboko je disala razmišljajući kako zaista nema vazduha ni prineti ovome ovde. Bilo je hladno i negostoljubivo severnjačko proleće, njenoj osetljivoj imigrantskoj koži jedva drukčije od zime, i trebali su proći još čitavi meseci pre nego sunce zasija s neba, ako i onda. Međutim, na neki šašavi način, njoj su se stopala lepila za tlo kao da je od meda i celo joj se biće opiralo skorom odlasku. Ona nije htela ići.

Pogledala je naniže podno svojih nogu. Okomita litica propadala je pravo u sivo, uzburkano more. Zapravo je imala strah od visine i malo joj se vrtelo u glavi. Međutim, baš to mesto joj se dopadalo najviše na celom ostrvu. Čula je glas iza sebe:

-Ne biste trebali da stojite tu, miss.

Ona se gotovo zagrcne od šoka. Hitro se osvrnula preko ramena.

-Šta vi radite ovde..?

-To bih ja vas mogao da pitam.

Sad je stao do nje. Ali iako je ona raširenim očima odole zurila u njega, nije joj uzvraćao pogled. Lice mu je bilo okrenuto ka pučini.

-Znate li da je ovo mesto ukleto?

-Kako to mislite, ukleto?

-Baš kako sam rekao. Nekada davno, jedna se devojka bacila odavde u more. Priča se kako ju je ponekad moguće videti kako stoji na ovoj litici, u beloj haljini i puštene kose.

Glas mu je bio odsutan. Ona reče:

-Oh!.. Nisam znala za to.

On svrne pogled naniže na nju. Tatjana se slabašno nasmeši.

-Priznajem da me je ovo mesto oduvek privlačilo. Često sam stajala ovde.

-Znam. Mnogo sam vas puta video.

-Oh? Pa, ja nisam videla vas. Na prste jedne ruke mogu nabrojati koliko sam ljudi uopšte srela u svojim obilascima van grada.

-Slažem se. Ovde niko ne šeta.

-Suđeno mi je da u ovoj zemlji radim gafove. Ali moj je izgovor što sam stranac. Koji je vaš?

On se malo osmehne. Ona nastavi:

-Da, glupo pitanje. Vi ste, naravno, McIntosh.

Ništa joj nije odgovorio. Ona i sama okrete lice ka pučini.

-Pretpostavljam da samo plemstvo i ludi imigranti pronalaze ikakvu svrhu u besposlenom bazanju okolicom.

-Pa, ako ništa, barem nam je jedna stvar zajednička, miss.

Tatjana pređe preko te upadice. Posle kraćeg oklevanja, rekla je:

-Upravo sam razmišljala iz kojeg mi je prokletog razloga ova zemlja toliko bliska. Baš kako ste jednom ljubazno primetili: ogromna je razlika između mene, i ove zemlje.

-Istočna Evropa nije drugi univerzum.

Ona se malo namršti.

-Ja sam totalno anonimna ovde. Do te mere da se ne zna ni odakle sam. Moja zemlja uopšte nije u Istočnoj Evropi. Ali britanski um ne pronalazi nikakvu suštinsku razliku između Istočne Evrope, Balkana i Uskršnjih ostrva. Za vas, ceo je svet s one strane Kanala samo zbrkana i nejasna masa onih drugih.

-Poštedite me. Koliko ste i šta vi znali o Škotskoj pre nego ste došli?

-O Škotskoj? Sasvim malo. Dovoljno da znam da nije u Istočnoj Evropi, naprimer.

Rekla je to s malim prezirom. On se nasmije.

-Ali vi ste načitani, miss. Ne uzimajte ljudima za zlo ako ne dele vaša interesovanja.

-Ne pričam o svojoj opštoj kulturi ili poznavanju geografije. Sad kad razmislim, zapravo mi se čini da se radi o Keltima.

-O Keltima, miss?

Ona uzdahne.

-Veliki sam poštovalac keltske kulture i mentaliteta. Muzike, legendi, tradicije…

Namrštila se.

-Jedino tako mogu objasniti svoju vezanost za ovo ostrvo. Jer nikako drukčije ne umem.

-Želim vam da u Londonu uspete pronaći dovoljno slobodnog vremena da o tome razmislite.

-Zašto to kažete?

-Zato što u London odlazite, zar ne?

Ona sleže ramenima.

-Imigrantske su pete krilate, gospodine McIntosh. Nemam nikakvu predstavu o tome gde idem, zapravo.

-Zar se zaista nikada nećete vratiti kući?

-Ne.

Rekla je to odsutno i bez razmišljanja. Učini joj se da on očekuje nekakvo opširnije obrazloženje, pa je strpljivo nastavila:

-Rat je sve izvrnuo naglavce, gospodine McInstosh.

-Ali ne možete si uzeti nov identitet.

-Mislite?

-Gospođice Petrović, ljudi su ono što jesu. Makar se tog gnušali, ili iz dna duše prezirali. Niko ne uspeva pobeći od sopstvene krvi.

Ona hladno reče:

-Da li ste se vi zato zatvorili u Kuću?

U prvi joj se mah činilo da će pobesneti. Ali onda je rekao isto onako mirno kao i dotada:

-Da.

-Pretpostavljam da je to bio način da svoju plahovitost držite na uzdi. Ponekad je pametno ne dovoditi se u iskušenje. Pogotovo ako time ništa ne gubite. Ne verujem da je vama izolacija ikada naudila.

-Zaista ne. Ja sam potpuno zadovoljan svojim životom. Ali kuća u kojoj sam se zatvorio nalazi se na mojoj zemlji, miss.

-Ali i vi želite pobeći od sebe, baš kao i ja. Zar ne?

On joj ništa ne odgovori.

-Jednom ste mi rekli da se niste izolovali da bi pobegli od drugih ljudi. Učinili ste to želeći da pobegnete od sebe. Ja sam iz svoje zemlje otišla iz istog razloga.

Uzdahnula je.

-Ali plašim se da ste vi ipak u pravu. Čovek je ono što jeste. Kako pobeći od svoje krvi? Ovo što mi se dogodilo, ta gadost s policijom… Čini mi se da svo vreme vodim zaludnu bitku. Uvek će biti nekog vraga da me podseća na to ko sam i odakle dolazim.

-Neko poput vas ne bi smeo dozvoliti da poklekne pred mišljenjem ksenofobične zemlje o imigrantima.

Tatjana malo razmisli o njegovim rečima.

-Mislite da je to u pitanju?

-Ali gospođice, vi se sasvim očigledno slažete s Englezima oko vaše domovine i nacionalne pripadnosti.

-Zato što se englesko i moje mišljenje u toj stvari podudaraju.

-Ja mislim da su Škoti počinili stotine gluposti u svojoj istoriji. Ali pre bih umro nego i sa jednim Englezom podelio mišljenje o tome, sve i da mu kruna stoji na glavi.

Ona se nasmije.

-Ali to je nešto drugo!.. Vi imate neizbrojivo mnogo vekova uzajamne mržnje!..

-I vi takođe. Englezi preziru sve strance, oduvek. Hoćete li im dati za pravo?

-Bojim se da me niko ništa ne pita u vezi toga, gospodine McIntosh.

On sleže ramenima.

-To je uvek stvar izbora, gospođice Petrović.

Ona ga pogleda.

-Izbora? Kakav izbor mislite da ja imam?

-Vaše su pete krilate, zar ne? Ništa vas ne obavezuje da se vratite u Englesku.

-Tačno. Zato to i nije moja odluka još.

-Šta vam je na pameti, miss?

Ona je gledala u njega. Sad mu je mogla reći: oh, stotine stvari!.. Stotine je stvari koje bih želela, volela, nadala im se… I šta s tim? Moja ih želja ne čini ni malo realnijim.

1

Dom, 51

Morag joj je otvorila vrata i zapanjeno raširila oči.

-Oh, miss!..

Dotrčala je do nje.

-Tata mi je rekao da odlazite s ostrva. Oh, miss, to nije tačno, zar ne? Znala sam da vi ne biste otišli! Znala sam da je to neka greška! Ali zašto niste došli neki dan?

Držala je njene ruke svojim malim dlanovim i gledala je s izrazom potpune, apsolutne sreće. Tatjana reče, tiho:

-Ti si najslađe dete na svetu, Morag.

Čučnula je ispred devojčice.

-Zar bi ti zaista bilo toliko žao da odem?

Moragina usta zadrhtaše.

-Ja ne bih da vi ikada odete, miss. Zar ne biste mogli doći kod nas? Tata bi vam sredio sobu do moje. Svako veče bi me mogli staviti u krevet i čitati mi pre spavanja.

Grčevito ju je stiskala.

-Tata bi uvek mogao da priča s vama kad biste živeli ovde, miss. Otkad vi dolazite, on više ne sedi u sobi po ceo dan i mnogo je manje nervozan. Znam da bi tata hteo da dođete isto kao i ja. Čak i ako vam to ne kaže, ja znam da je tako. O, miss!..

Zagrlila ju je, zagnjurivši lice u njenu kosu.

-Ostanite, molim vas!.. Ja vas jako volim… Vama se sviđa naše ostrvo, nemojte se vraćati u London… Biću najbolja devojčica na svetu, miss, ako ostanete!..

-Ti jesi najbolja devojčica na svetu. Nemoj se ljutiti što sam htela da odem bez pozdrava. Znala sam da će biti ovako.

-Onda nemojte da idete!..

Tatjana u bolu sklopi oči.

 

 

Noseći poslužavnik s čajem, pokucala je na vrata radne sobe Angusa McIntosha. Kad je otvorio, pokušala se nasmešiti najhrabrije koliko je uopšte bila sposobna.

-Čaj, gospodine McIntosh?..

On je stajao s rukom na dovratku, i za trenutak je imala ružan dojam da je neće pustiti. Onda se ipak pomerio i propustio je. Dok je nosila poslužavnik ka stolu, čula je kako govori:

-Šta je to, gospođice?

Ona odgovori ne okrečući se:

-Čaj, gospodine, baš kako sam rekla.

-Odgodili ste odlazak u London da bi meni skuvali čaj?

-Odgodila sam odlazak da bih vam se ispričala. I zahvalila.

Pogledala ga je. On reče, prezirno:

-Možete uštedeti daha. Nemam nikakve primene za vašu zahvalnost, istinsku ili kurtoaznu.

-Žao mi je što to čujem. Onda ćete morati da otrpite.

-U proteklih nekoliko meseci, kako se čini, propustili ste da naučite najvažniju stvar o meni. Ja ništa ne moram, gospođice Petrović.

-Znam. Zato sam i htela da vam zahvalim.

Ništa joj nije rekao na to.

Nekoliko su trenutaka stajali i posmatrali se. Onda on vrlo leno progovori:

-Scotland Yard vas je kontaktirao, pretpostavljam?

Ona tiho reče:

-Upravo tako. Rečeno mi je da više nema potrebe za mojim ostankom na ostrvu, ukoliko nalazim za shodno drugačije, i da je slučaj zatvoren. Barem što se tiče mene. A to je jedino što me se u ovoj stvari  tiče.

-Drago mi je. Pa, sad kad je ta priča završena… Najzad možete postupiti kako želite. Nadam se da ćete biti sretni u Londonu, ili već gde.

Ona mirno reče:

-Ne, neću. Ali to ne menja na stvari.

On sleže ramenima.

Tatjani se učini da polako postaje razdražen. Odjednom je počela osećati da mu je njeno prisustvo mrsko i da ga se što pre želi rešiti. I, tad, neočekivan a u isto vreme naslućen i prepoznat očaj udari je pravo u stomak, tako da se zatresla na mestu. Tog je trenutka znala, kao da je bog objavio s oblaka, da je preko glave zaljubljena u tog čoveka.

Ali ta je situacija bila bezizlazna.

Ni da je birala, ne bi uspela gore. Između Angusa McInstosha i nje stajali su nepremostivi bezdani. Odjednom je potreba za odlaskom, besramnim begom, u stvari; upravo vrištala u njoj. Ona je morala otići, smesta. Pobeći zauvek…

Čula ga je kako govori:

-Pa? Za kad ste planirali svoj odlazak, gospođice?

Nije imao nikakvog izraza u glasu, ne više, i zato joj nije bilo jasno iz kojeg razloga svejedno oseća da od njega udara opasnost kakvu za svog veka nije iskusila. Učini joj se vrlo hladan, ohol i arogantan.

Tiho je rekla:

-McGonagallovi su bili tako dobri da mi dozvole boravak pod svojim krovom još neko vreme. Moram da pohvatam određene ljude u Londonu pre nego se vratim.

-Vreme, miss?

-Oh, nedelju, ne više.

Sekund je oklevala. Onda je hrabro počela:

-Gospodine McIntosh… Želela sam da vam zahvalim zbog Scotland Yarda, šta god da je to što ste učinili. Verujem da ne možete ni pretpostaviti u kakvoj sam se situaciji nalazila prethodih mesec dana. Htela bih da primite moju zahvlanost zbog ljubaznosti koju ste mi ukazali, zbog vaše ćerke koju sam zavolela bez ikakvih zadnjih primisli i što ste mi pružili šansu da je pokušam usrećiti.

Onda joj je crvenilo nagrnulo u lice, ali obećala je sebi da će to izreći do kraja.

-I zbog vaše ljubaznosti spram mene lično.

Nije se usuđivala da ga pogleda. Neko joj vreme ništa nije odgovarao, a onda je čula njegov bezizrazan glas:

-Drago mi je ako mislite da sam vam učinio ljubaznost. Ali priznajem da su moje namere bile daleko od ičega sličnog. Ja sam pre svega činio ljubaznost sebi.

-Onda sam naprosto imala sreće da se te dve stvari poklope. Ali to ne utiče na moje mišljenje.

Sa svakim trenutkom u toj prostoriji, njoj je bivalo sve teže, i osećala je da će uskoro sav nebeski svod nositi na ramenima. O, doživela je svašta od rata naovamo, ali nije pamtila da joj je i jedan razgovor ovako teško padao. Sve i jedna izgovorena reč kao da je povlačila sudbinsko značenje.

Rekla je:

-Oprostite na mojem besramnom pokušaju bega. Zaista mi je bilo teško doći i pozdraviti se s Morag. Međutim, bili ste potpuno u pravu pre neki dan: čovek mora voditi računa o ljudima koje pusti u svoj život.

-Što vašu zahvalnost čini potpuno bespotrebnom, kao što sam vam maločas rekao. Prestanite mi se klanjati, dođavola. Zaista ne očekujem hvalospeve jer sam razjurio par engleskih budala koje su vas gnjavile, ili što sam vas tucao.

Ona pomirljivo reče:

-Onda ste zaista onakav čovek kao što sam vas procenila, gospodine McIntosh.

Nasmešila se i pošla vratima, ali on je zaustavi:

-Kakav to, gospođice Petrović?

Zatečena u pola koraka, ona mu pošteno reče:

-Sasvim poseban u mojem životu, naravno.

Učinilo joj se da ga je iznenadila. Za jedan delić trena, oči mu se promene. Onda je rekao:

-Nek mi je bog na pomoći. Zaista će mi nedostajati vaša ovorenost, miss.

-Verujem da ćete dobiti pravovaljanu kompenzaciju.

-Što znači šta?

Ali, ona je već bila kod vrata.

-Zbogom, gospodine McIntosh.

Izašla je dok je on, ovaj put očigledno iznenađen, ostao gledati za njom.

Taj ju je izraz progonio sve do grada. Znala je da je trebala biti finija, i ne izreći ništa slično. Ali naprosto joj je jezik poleteo pre nego je razmislila. Ona prelepa tamna žena sa svojim bademastim očima lupila ju je pravo u pleksus, u temelju joj uzdrmavši sujetu. Od momenta kako ju je srela u Londonu, slutila je kraj ove priče. Uostalom, upravo je njena lična filozofija bila da se čovek treba držati svoje vrste. Samo tako stvari uspevaju. Nikada ništa nije očekivala od Angusa McIntosha. Niko iole razuman ne bi mogao. Ona je svakako bila lepa i pametna i imala dobre manire kao i sve ćerke iz srednjeg staleža na čiji se kućni odgoj polagalo, i da joj je otac Škot, to bi u ovoj zemlji već bilo nešto. Ali, ona je imala dvadeset pet godina i pola desetleća izbegličkog staža iza sebe. Baš kako joj je on jednom rekao: delilo ih je sve – nacionalnost, mentalitet, rasa. Krv, koja je tekući vekovima izdubila nepremostive kanjone razlika između njih dvoje. Sudbine su im bile oprečne. Naposletku, ona će završiti s nekim imigrantom kao što je i sama, a on s plavokrvnom kučkom s kojom je, verovatno, u daljem srodstvu, i koju su birali rodoslovlje i genealogija. Naprimer, s Eileen.

Iz kojeg se idiotskog razloga on pravi iznenađen? Možda se ponizila ne odolevši da ne učini tu blesavu primedbu na kraju, ali svakako nije lagala.

Dugo u noć ležala je budna u svojoj sobi, zureći u tavanicu i učinilo joj se da je i samo razmišljanje na tu temu ponižavajuće. S tom pameću kojm se uvek oholila, sasvim je neverovatno da je uopšte došla u situaciju da razmišlja o sebi i Angusu McIntoshu na ikoji drugačiji način do neobaveznog. Pomislila je: prestani, odmah. Zar se ne gadiš same sebe, glupačo?

Ali kad se ljutito okrenula na bok i pokrila preko glave, odjednom je počela da plače kao da se rastaje s dušom.

1

Dom, 50

Posle par nedelja sedela je u svojoj sobi kod McGonagallovih i držala telefon u krilu. Dovukla ga je iz hodnika i već pola sata okretala brojeve prijatelja u Londonu. Veze su bile loše ali ona je istrajavala s manijačkom upornošću. Iako istraga još nije okončana, znala je da ova situacija ne može trajati unedogled. Pre ili kasnije, policija će joj morati dozvoliti da ode s ostrva, a za taj je slučaj trebala biti spremna. Bilo je vreme da proba ponovo.

Juče joj je opet bio u poseti onaj uštogljeni Inspektor sa svojim napaljenim štitonošom, i njeno je strpljenje isticalo kao malo peska između prstiju. Bila je mnogo manje ljubazna nego prethodni put. Koliko je uspela da zaključi iz škrtih nagoveštaja, oni još uvek nisu pronašli načina da je konkretnije poveži sa Sašom i ostalim budalama, iako je kao dan bilo očito koliko se trude. Pretpostavljala je da su zadnjih nedelja o njoj iskopali sve što se moglo, ali su se još uvek nadali naći nešto što im je promaklo. Ali njen strah nije bio mnogo manji, čak i ako strpljenje jeste. Dokle god policija ne odloži taj slučaj u arhivu, njena je glava na panju.

Počela je osećati kako joj gori pod petama. Neizvesnost je bilo stotinu puta teže podnositi nego pogibelj bilo koje vrste, i usled toga je bivala sve napetija i radraženija. Kad joj je Shannon pokucala na vrata ona se nervozno obazrela po sobi. Sve je bilo u haosu. Neke je stvari već spakovala, neke su bile izvađene iz ormara i ladica… Bila je odlučila: čim dobije zeleno svetlo, ona će dati petama vetra.

Rekla je:

-Da?

Slušalica joj je bila stegnuta između obraza i ramena dok je, sedeći poput Indijanca nasred postelje, držala prst spreman nad brojčanikom. Nije podigla glavu ni kad su se vrata otvorila i neko ušao u sobu. Nestrpljivo se otresla:

-Može li to malo kasnije, Shannon? Još uvek se zajebavam ovde s ovim vašim prokletim vezama.

-Ne verujem da gospodin McIntosh želi da čeka, Tatjana.

Ona hitro podiže glavu.

Tamo je stajao Angus McIntosh, zakrčivši svojom visinom celu njenu tesnu potkrovnu sobu. Za njegovim ramenom virilo je Shannoino lice, živo od radoznalosti.

Ona polako vrati slušalicu na telefon.

Tišina koja je usledila gotovo se mogla seći nožem i proteklo je neko vreme pre nego se Shannon nakašljala i rekla:

-Pa, ostaviću vas, onda.

Zatvarajući vrata, veselo joj je namignula. Onda su bili sami.

Ona reče:

-Veoma ste me iznenadili, gospodine McIntosh. Nisam imala pojma da ćete doći.

On reče bez ikakvog izraza:

-Pretpostavljam.

Ona zbunjeno trepne.

-Ovaj, Morag..?

-Morag je dole s Roryjem McGonagallom i njegovom braćom. Čekala vas je danas.

Netremice je gledao u nju onim plavim očima.

-I juče. I dan pre toga.

Ona se malo postidi.

-Oprostite. Trebala sam vam javiti. Ali mislila sam da će tako biti najbezbolnije.

-Najbezbolnije, miss?

Glas mu je bio izuzetno hladan. Od tog su se glasa mogla zalediti okna. Tatjana mahinalno skupi ramena. Iako je izgledao hladan kao revolveraš, i govorio leno i ne podižući tona, ona posve shvati da je besan kao zmaj.

Rekao je:

-Shannon McGonagall kaže da se spremate otići s ostrva.

Ona to oćuti.

-Takođe kaže da već izvesno vreme imate problema s policijom. Je li to tačno, gospođice Petrović?

Ona pomisli: oh, gospode! Rekla je, razdraženo:

-Nedeljama govorim Shannon da ne priča okolo kao da sam opljačkala banku ili nekog ubila!..

-Ali vi imate problema s policijom, miss. Zar ne?

Ona poprimi njegov ton:

-Tačno. Međutim, nema potrebe za takvom reakcijom, gospodine McIntosh. Ništa od onoga za šta me policija sumnjiči nije istina. Ja nisam dolazila u vašu kuću i boravila s vašom ćerkom svo vreme vešto prikrivajući kako sam, u stvari, terorista bombaš!..

-Smatrate li me budalom, miss?

Ona se ugrize za jezik. Njegov je glas sad postao opak.

-Nisam došao ovamo da bih vam spočitavao prikrivene terorističke aktivnosti. Došao sam jer Morag od jutros plače. Dva je dana ćutala, a danas je počela da plače. Ako vam je namera bila otići s ovog ostrva bezbolno po Morag, onda vam sa žaljenjem moram reći da ste sasvim omanuli. I da ne znate ništa o Morag iako dolazite u moju kuću već mesecima.

Tatjana je sad počela da gori od stida i nesreće.

-Oh bože… Ali ja nisam htela da…

-Stvari koje vi nećete i nisu vam bile namera mogle bi da napune biblioteku, gospođice. Ali ako započinjete odnos s ljudima, onda dozvolite da se za nešto i oni pitaju.

Ona muklo reče:

-U pravu ste.

-Na kraj mi pameti nije bilo da bi vi bili u stanju otići iz Moraginog života na ovakav način.

Ona se nađe zatečena tim rečima. Kao da je u njihovoj pozadini na sekund zatitralo nešto vrlo bitno, ali to se odmah izgubi. Rekla je:

-Ja sam naprosto mislila da će Morag tako lakše preboleti. Ona je dete, gospodine McIntosh. Deca prebole odlazak svojih dadilja. Za koji mesec, Morag me neće ni pamtiti. Ali nisam je želela povrediti, pogotovo ne toliko mnogo…

Poraženo se zagledala u svoje prazne ruke. On reče:

-O čemu se, zapravo, radi, miss? Nedeljama nisam izlazio iz kuće i nisam čuo da je Scotland Yard dolazio na ostrvo.

Ona je i dalje ćutke zurila u svoje ruke.

-Pretpostavljam da to ima neke veze s nepodobnim ljudima iz vaše prošlosti.

Ona se podsmehne:

-A ne delima?

-Upozoravam vas da ću uzvratiti svako dalje insinuiranje mog nedostatka pameti, gospođice Petrović. Odgovorite mi konkretnim rečima: ko, kako i zašto.

Sad mu je glas imao boju i oštrinu sečiva, i ona umorno reče:

-Igor me je zvao pre skoro mesec dana. Rekao mi je da je Saša uhapšen, zajedno s još nekoliko idiota. Izgleda da su se došli ovamo povezati s nekim ilegalnim organizacijama – ili pojedincima. Policija je kod Saše pronašla moj broj telefona. Dvaput su odonda bili na ostrvu.

Trenutak je ćutala. Onda reče:

-Želeli ste da znate ko, zašto i kako.

-Iz kojeg mi razloga to niste rekli?

Ona se smrači.

-Iz razloga što to nije vaš problem, naravno.

Podigla je glavu i pogledala ga u oči.

-Shannon McGonagall nije imala pravo da vam to kaže, i ja svakako nemam ništa s tim što ipak jeste. Ne želim da se ikako zamarate mojim problemima, gospodine McIntosh.

On je stajao nad njom, u raskoraku, i posmatrao je odgore sa svoje visine. Nije imao nikakvog izraza na licu kad je progovorio:

-Kako se zove Inspektor koji vam je dolazio?

Ona je oklevala. Oprezno je pitala:

-Zašto?

-Nemam nimalo strpljenja ili volje da se s vama raspravljam, gospođice. Ako je to vaša odluka, možete se s ovog ostrva nositi bestraga, što se mene tiče. Ali ne pre nego mi odgovorite.

Ona je zurila u njega. On ispljune:

-Ime, gospođice Petrović.

Ona promrmlja jedva čujno, i on se istog trena okrete na peti i pođe ka vratima. Na pragu je zastao i dodao, tek se ovlaš osvrnuvši preko ramena.

-Policija vas više neće uznemiravati. Sad možete bestraga.

1

Dom, 49

Počelo se prikradati veče, i Morag ju je ispratila stepeništem do hola. Svo su vreme provele na spratu u Moraginoj sobi i nisu videle ni Moraginog oca ni njegovu gošću. Što se nje ticalo, nije mogla poželeti bolje. Nije imala nikakvu želju da sreće Honourable Catherine Jones, a ni Angusa McIntosha. Bila je umorna kao pas, kao da su je sve godine rata i izbeglištva konačno sustigle, i sve što je želela bilo je da se vrati u svoju sobu pod krovom McGonagallovih i spava danima. Osećala se mala, jadna i bespomoćna, mizerna kao retko kad. Pogotovo kad su se jedna vrata u prizemlju širom otvorila.

Ona je već imala obučen kaput i rukavice i gotovo je držala ruku na prastaroj bravi, kad je začula glasove i ženski smeh i vrata se otvorila. Tu je na pragu stajala vrtoglavo lepa, kraljevska žena volšebne velške lepote, poput čarobnice. Tatjani se učini izuzetno visoka i negovana, sa svojom divnom crnom kosom rasutom po ramenima i onim tamnim očima bez zenica. Smejala se dok je izlazila, a onda je ugleda i zastane u pola pokreta. Osmeh joj malo izbledi. Rekla je:

-Oh, Anguse, pa to je ona tvoja lepa dadilja!..

Glas joj je bio posprdan. Stajala je na tom pragu i gledala je kao da je neka retka zverka u kavezu, možda rob doveden u lancima na dvor kraljevima da se zgražaju njegovom egzotikom, kraljevima koji bi vrištali od smeha kad bi im se reklo da je i to čovek.

Angus McIntosh je bio za njenim leđima. Mirno je rekao:

-Zar već idete, miss Petrović?

Nisu se sreli posle one rasprave pred zastavom McIntosha i njenih zadnjih reči pri odlasku. Ona se nasmeši:

-Odavno sam stigla, gospodine McIntosh.

Skrštenih ruku, Eileen ju je posmatrala malčice nakrivivši kraljevsku glavu. Rekla je, ne skrečući očiju:

-Mislila sam da gospođica živi pod  tvojim krovom, Anguse. Nisam znala da je plaćaš po satu.

U uglu njenih usta titrao je podsmeh. Tatjana ispravi ramena, i baš je zaustila kad začu njegov glas:

-Ah, gospođica Petrović nadsve ceni svoju slobodu.

Ona zblanuto pogleda u njegovo lice, i onda se zgrozi kad isto ruganje uhvati i u njegovim očima. Eileen se osvrne preko ramena.

-Kako smo neotesani, dragi! Pričamo o gospođici kao da nije prisutna.

Opet je pogledala u nju i snishodljivo rekla:

-Oprostite, miss. Ali Angus vas ni jednom rečju nije pomenuo. Sasvim sam smetnula s uma da smo se srele u Londonu.

Tatjana pomisli: ha!

Mogla je reći; ali, draga, mene niko ne zaboravlja, i još desetinu zajedljivih stvari koje su joj istog trena pale na um i već vibrirale na vrhu jezika, ali tamo je Morag stajala u tom holu s njima, gledajući napeto i bržno, i imala je važnijih stvari u životu nego je gađanje rečima s bogatim velškim kučkama. Zato je ljubazno rekla:

-Ne mari, miss. Ne verujem da bismo se ikada družile.

Odmah je potom odvratila oči s nje na Morag. Nežno ju je povukla za pletenicu i nasmešila se.

-Sad mi je vreme da idem, dušo. Mnogo mi je žao.

Morag je zurila u nju, poluotvorenih usta, i ona pomisli kako će je svaki čas zaslepeti suze. Hitro se okrenula i smesta izašla, i gotovo celim putem do grada trčala.

1

Dom, 48

Posle dugog noćnog premišljanja, odlučila je poslušati Shannon i reći Angusu McIntoshu za nevolju u kojoj se našla.

Uštogljeni Inspektor iz Scotland Yarda, i njegov potčinjeni žutokljunac koji nije uspevao otrgnuti oči s nje svo vreme dok su razgovarali u dnevnoj sobi McGonagallovih, možda nisu bili realna pretnja, ali Tatjana nije želela da proverava.

Sve im je iskreno i pošteno rekla, baš kako ju je Igor savetovao. Objasnila je otkad poznaje Sašu, i kako se njihova veza okončala još pre nego je emigrirala, i da ga više nikad potom nije srela. Rekla im je da je Saša nije kontaktirao pri dolasku, iako je imao njen broj, i da zaista nema nikakvog pojma o tome šta je nameravao, ili učinio. Uštogljeni inspektor kojem su crte na pantalonama bile toliko oštre da bi čoveku, verovatno, presekle vrat, činio se ljut njenim iskrenim pristupom. Kao dan je bilo očito da je došao u Škotsku s već unapred donešenim zaključcima s kojima se njen nastup, sad, nije podudarao. Od tog mu je odmah proradila žgaravica. Sa sasvim formalnom učtivošću, koja ni izdaleka ne prikriva prave misli, iskazao je svoje nezadovoljstvo naloživši joj da, zasad, ne napušta ostrvo dokle joj god ne jave drukčije. Pred ulazom u pub gadljivo se osvrnuo oko sebe, ruku nisko prekrštenih na leđima. Gledajući odgore iza zavesa svoje sobe, Tatjana je pomislila kako izgleda kao spomenik engleskom stavu spram imigranata u Škotskoj, i Škotskoj u celini.

Nikad nije imala puno posla s vlastima u Engleskoj. Sve je svoje papire legalno sređivala i uvek budno pazila da ne podleže izbegličkim prečicama i zaobilaznim načinima. Ona nikad nije zavolela Engleze, ali im je svakog momenta priznavala pamet i efikasnost. U sporu s državom, imigranti nisu imali nikakve šanse. Jedino što je imigrant u Engleskoj ujopšte mogao, bilo je da preduzme sve što je u njegovoj moći da do spora s državom ne dođe.

Stoga joj je novonastala situacija bila mučna i teška. Još se uvek nije do kraja privikla na englesko državljanstvo, kad se već pronašla povezana s teroristima i kupovinom oružja!.. Samo da se ticalo nekog drugog, gotovo se mogla upišati od smeha. Da li luda domovina ikada ostavlja na miru dezertere? Uvek je verovala da je dovoljno da čovek ode. Da pokida veze s pogubnim ljudima i uticajima i, naposletku, mestima. Vaš je razum morao važiti za nešto pri božijem sudu! Ali, sad joj je palo na um da pri Staroj planini Balkan postoji verovanje da je bog osvetoljubiv i surevnjiv, i samo retkima prašta. Ako najposle dobije nogu u tur za zalet sve do kuće, možda to neće biti ništa više nego joj je bog našao za shodno naplatiti.

Ali, mislila je očajno tih dana, zar su moji gresi zaista toliko teški?

Ona nikad ništa loše nije počinila zaista. Imala je šesnaest godina kad se ložila na propagandu, ali hiljade Hitlerjugenda su radili isto i najvećem broju nije ni dlaka s glave zafalila posle. Najveće zlo koje je uradila, zapravo je uradila sebi. Istetovirala je taj crtež na sebi i nosiće ga zauvek, do groba.

Zar je moguće da naposletku ipak bude deportovana? Kakve su, uopšte, engleske zakonske mere za šurovanje s terorizmom? Jer, u najgorem slučaju, samo za tako nešto bi je i mogli kriviti. Neka bi se zadrta budala u Imigracionom mogla naći uvređena jer pri popunjavanju formulara nikad nije pomenula da se družila (ili možda čak i pripadala!) militantnom jezgru nadobudnih balavih šovinista. Neko bi eventualno mogao potegnuti pitanje zašto je ona tako nešto prećutala. Da li možda zato što se radi o infiltriranju? O razmeštanju ljudi na strateška mesta po Evropi? O nekom paklenom planu u kojem bi njeno lice i seksipilno dupe možda predstavljali lukavi kamuflažni zaklon za postavljanje bombi po metroima i bioskopima?

Kad bi joj misli otišle u tom pravcu, terala se da prestane. Stvari koje su joj padale na pamet većini bi ljudi zvučale kao teorije zavere i paranoja, ali uvek je preostajala činjenica da je ona izbeglica u Engleskoj. Tome se nije imalo šta staviti nasuprot. Njena je reč bila od mizernog značaja ako bi se ikad uhvatila u koštac s državom. Ona nije imala novaca  za sudove i advokate. Koliko bi joj, uopšte, trebalo novaca i vremena da dokaže svoju nevinost u jednoj ovakvoj stvari? I šta ako ono kopile kaže da ona laže? Dobro je poznavala Sašu. Saša joj nikad nije oprostio što ga je ostavila, pogotovo način na koji je to učinila. Uvek je znala da Saša nije neko kome se bezopasno zamera. Šta se uopšte dešavalo u njegovoj glavi sve ove godine? Koliko je njegovo ludilo uznapredovalo? Na koju ga je stranu odvela surovost i onaj manijački rezon? Saša je oduvek bio idealan materijal za neo-nacistu i skinheda. Imao je rasno i nacionalno besprekorno usmeren um. Hitler bi se upišao od sreće da ga je ikada sreo.

Ne jednom se tih dana iskreno zapitala gde joj je bila glava i kako je ikada mogla biti zaljubljena u Sašu. Ali u tom je pitanju ležao i odgovor. Imala je šesnaest godina i bila je zaljubljena. Povela se za Sašinom harizmatičnom rečitošću, njegovim bezumnim žarom. Za Sašinim zgodnim licem, za njegovim u teretani odnegovanim mišicama i stomakom. Za načinom na koji su mu stajale martinke. Za onim njegovim zelenim očima kao hladna voda fjorda. Sašine su oči uvek ostajale hladne, bez obzira da li smejao ili pretio. Morala je znati bolje. Morala je znati bolje kakav je čovek s uvek hladnim očima.

Takav bi čovek smatrao zgodnim načinom osvete kad bi u ovu priču uvukao bivšu devojku koja ga je prezrela. A bilo je dovoljno da Saša kaže kako ona laže, i da za bobije bude zauvek prokažena. Njegova bi reč sada mogla imati težinu nebeskog svoda. Saša bi mogao reći da sve te godine sarađuje s njima, da im je služila kao veza, da im je pripremala teren. Mogao bi reći stotine stvari dovoljnih da joj zauvek zabrane ponovni dolazak na englesko tlo. Sad joj je bilo zlo kad bi se setila svih onih reči koje mu je bacila u lice tokom zadnje svađe, i svakog puta kad mu je potom zalupila slušalicu, i prezira s kojim se otresla svakog od onih nekoliko puta koliko je hteo pomirenje. Igor je svakako bio u pravu. Saša je još dugo posle raskida ostao vezan za nju. Među ljudima koji su ih poznavali oboje nije bilo nikoga ko nije mislio da Saša priželjkuje da mu se ona vrati. Na svoj bolesni način, on je nju voleo. Šta može učiniti osujećena naklonost bolesnog čoveka?

Shannon je potpuno u pravu. Njoj je trebala pomoć nekoga ko u ovoj zemlji ima moć da rastera policiju i Imigraciono. Nekoga čije je ime dovoljno staro i slavno, ko je porodično vezan s lordovima i ministrima i ima novaca. Nekoga kao što je Angus McIntosh.

Ali onda je došla u Kuću, i tamo zatekla Eileen.

Njena rešenost, ionako na klimavim nogama, razvejala se u ništa. Bilo joj je zlo pri pomisli kako će morati da stane pred Angusa McIntosha, posle svih oholih i gordih reči koje mu je izrekla, i reći mu da joj je potrebna pomoć. Nije bila sigurna ni da bi joj on udovoljio. Angus McIntosh se gadio ljudi koji traže bilo kave usluge. Ako je išta naučila o njemu, naučila je to. Ako bi ga molila, da li je sasvim neverovatno pomisliti da bi je on prezreo? Ali, bila je spremna da prihvati taj rizik, onoliko spremna koliko je uopšte mogla biti; jer ako bi na jednu stranu stvaila prezir Angusa McIntosha, a na drugu eventualni zatvor i deportaciju, onda je ovaj zadnji tas duboko pretezao. Niko ne može da se oholi bez pokrića. Ponekad čovek stisne zube i pregrize svoj ponos. On je bio u situaciji da joj pomogne. Nije poznavala nikoga drugog u Britaniji ko je to mogao.

Ali, onda je otišla u Kuću i tamo zatekla Eileen.

1