Jutrom o koečemu, 2

Čudno neko leto, već nedelju dana mračno a nebo predveče ko pogled na Planinu Usuda u daljini. Gori mračno nebo. Se nAtO nešto sigra u ovom nezvaničnom trećem sveCkom? Ups, teorija zavere. Navodno UN (il tako neki) donele neku rezoluciju (?) sproću teorija zavere. Kao, to zlo treba sprečavati zbogradi lažnih informacija i dobrobiti čovečanstva. Humano, po običaju. Dobićemo uputke, što bi rekla braća Rvati, kako to zlo prepoznati i kako se pri susretu s istim ponašati. Nemojte ulaziti s njima (zlim teoretičarima) u raspravu i nemojte ih slušati. Valjda da slučajno ne čujete i neku istinu – ali naravno nije TO rečeno. Kako ćete prepoznati teoriju zavere?

Slušajte mainstream medije, pa kad oni kažu da je nešto teorija zavere, to ti je brate to.

Brate.

 

Tako da ostavljam ljudima da odu slušat Novu i slična govna, pa vidite to s njima. Mislim, jel govorim o teorijama zavere. Ko velim, ako CNN ili ove naše američanske televizije kažu da jeste, no valjda svi znamo da oni ne govore ništa osim istine i samo istine. Jel.

 

Vojvodino, Vojvodino, što si tako ravna. (To nije teorija zavere, stvarno je ravna, al ipak vi to proverite s Novom, za svaki slučaj). Širok Dunav, ravan Srem. Miran Srem. Nedeljom prepodne još dođe neko do grada da popije kafu i pročita novine, ali posle jedanaest, to već sve ošlo kući da čeka ručak. Nedeljni vojvođanski koji prepoznaš da se sprema dok ideš pokrajnjim uličicama duž redova kuća koje su Austro-Ugari pod konac projektovali, što reče neki naš pesnik, ko nisku bisera. A svi prozori otvoreni, i ljudi još imaju letnje kujne. Ne svi, ali mnogi. Miriše domaća pileća supa sa paškrnatom i celerom (UVEK stavljajte celer u supu, neverovatno je koliko poboljša ukus) i mrkvom i lukom po minute oprljenom na plotni pre nego ste ga u supu ubacili. Miriše kuvani paradajz u crvenom sosu. Ljudi još od sinoć hlade lubenice, za posle ručka. Ideš ulicom, i čak su i kere previše lene da zalaju. Uvukle se pod drvo u debelu ladovinu pa ič ne mare od vrućine i dobrog života. Sve to uhranjeno, debelo. Al nemojte da vas zavara: NE ulazite u sremačku kuću ako na kapiji piše ono opasan pas. To ne piše za paradu. Prijateljska preporuke nekog ko je ovde živeo dvajst godina, i svašta video. Počesto tupave velegrađane kako ignorišu maločas pomenuto upozorenje. Pa posle kuku lele.

Vojvođani inače ne vole Sremce. Kažu da su ludi i “oće das’ tuku”. Da svaki Sremac nosi bricu u čizmi. Svaki će ti Novosađanin, kad ga priteraš, reći da mu je milo što se Fruška Gora isprečila između NS i Srema – mada su se bećari dosetili, vrag im babin, pa kad se baš kapriciraju a oni dođu preko Rvatske. Lole jedne.

Živela sam u Bačkoj. Bačka je fina i gospodska, ali opet bih izabrala Srem. Ne baš OVO mesto, verovatno, ali Srem uopšte. Srem je ok. Jeste, oće das’ tuku, ali bar nisu mrtva puvala ko Lale (koji niu Bačvani, opaska za ne-Vojvođane. Lale su Banaćani). Doduše, kad je u pitanju Mačva, onda su svi Vojvođani ko jedan, jer Mačvane ne vole kolektivno. Ono, BAŠ ne vole.

Kompletna ta podela međ Srbljem ko je oklen, jel iz Banata ili Mačve il nedajbože (kako se ovde još uvek kaže) “iz Srbije” – Vojvođanima je sve od Bg naniže – Srbija, što je opet neki drugi a sličan problem – je kulturološki donekle razumljiva ali je pokvarena i onako podlački, ispod žita, opasna. Onaj bravac Čanak je uvek imao par dobrih ideja (u smislu decentralizacije, gde ne bi vascela Srbija radila samo da Beograđani ne bi morali preterano da se smaraju, već bi pojedini delovi zemlje sopstvenim zarađenim parama kao prvo brinuli o sebi, umesto da, ko sad, sve šalju u “prestonicu” pa onda kad im trebaju moraju svoje rođene pare iskat nazad. Ili zbog katastrofalno loše klime koja je u Srbiji stvorena a po kojoj jedino u “prestonici” ima posla, pa ljudi iz provincije, makar i mrzeli, idu tamo – gde ih s visoka gledaju, ko da su voljno došli. Ali o TOM specijalnom fenomenu neki drugi put.) međutim – a da se vrnemo bravcu Čanku, no, nećemo mu se vraćati, osim da kažemo kako ga govnjivom motkom treba prvo namlatiti, a onda poslati na doživotnu robiju. Ostavljam vama da se pitate a što?

Ako se TO pitate, definitivno vam nije mesto ovde.

Odo da  završim svoj čaj od đumbira, pa da se spremam do grada da neku kupovinu obavim. Da “metem” šešir, pa ljudi misle da sam digla nos jer ne znaju da mi doktori zabranili da bez tog asesoara izlazim leti. Ali taki su ljudi, ne samo Sremci.

Mislim, na istočnom frontu ionako ništa novo.

I tako.

1

Jutrom o koečemu

Ustah, skuvah čaj od đumbira, zapalih mrsku cigaru (sutra prestajem s pušenjem) pa mi kao i svako jutro misli priđoše glavi.

Moja bi profesorka srpskog (ona retardirana, posle Sombora) bila oduševljena ovim izrijekom. Strašno. Mada, nikad ne govorite takve reči kao  što je “strašno”, kažu perači mozga. Naročito ih ne koristite ako opisujete sebe ili događaje u svom životu. To je nešto kao savet koji bi dobili od druida, ili vaše lokalne wiccanske sveštenice. Neko nju ejdž sranje. U smislu, reči imaju moć i nikad ih ne koristi protiv(u) sebe. Ali zapravo nije toliko debilno. Stvarno je mudro da ne koristite katastrofičan govor kad govorite o sebi. Podsvesno, to direktno atakuje na vaše samopoštovanje i na duže staze ima loše posledice.

Izgleda da vam uopšte ne treba perač mozga. Možda da se pridružite hare krišna zajednici (navodno ima neki njihov kamp na Fruškoj Gori pa ko voli) ili postanete vračara. Ispada na isto. Što ne znači da su perači mozga u istom rangu s vračarama. Vračare su pametne žene.

Elem, kako ono mislite o ljubavi? Verujete li u jednoroge, munje i praskove; ili ste svesni da parnjake biramo random, sasma pragmatično? Tipa: eci peci, ti si prvi koji je bio slobodan i pri ruci? Oh, blasfemijo, nigde te ne bilo, reći će deca, senzitivne duše i maločas pomenuti jednorozi (jer su to sve ista nerealna bića), ali kad zađete u određene godine počnete biti iskreni prema sebi (i ostalima, ako zasluže). Sve je to skroz prosto. U životu nema nikakve čarolije. Zato ljudi pišu i čitaju fantastiku i ljubavne romane. Da nadoknadimo nedostatak magije u rl.

S druge strane, ako toga nema u rl, koji nam je uopšte potrebno? Zašto bi čovek žeđao za nečim što je u biti neizvodljivo i nepostojeće? Odakle čovek uopšte zna da mu tako nešto fali; ako se nikad nije ni sreo s istim? Moraš imati osnovno realno iskustvo s proizvodom pre nego ga poželiš kupiti. Verujte meni, ja sam trgovačka ćerka. Možda je u tome stvar? Možda nam je nekad tokom istorije već prodana ta đinđuva, pa je stoga znamo i želimo. Koja je uopšte svrha umetnika. Osim da zarade leba bez motike, što bi reko moj prađed, verovatno. Da je ikad u životu razmišljao o dangubama, što nije. Koja je svrha ljubića, poezije, horoskopa i članaka u ženskim časopisima? Ako je još uvek dozvoljeno zvati ih “ženskim”. Ako neko može da trkne da priupita čika Orvela? Jel ta reč dozvoljena u Novogovoru? Ne? Ja se izvinjavam. Nadam se da ovaj istup neće mnogo uticati na moj socijalni kreditni status. Smem da idem danas u market? Smem otvoriti frižider svih 568 puta, ili mi ukidate jedno deset? Čika Orvele? Alo?

Pu, da ne čuje zlo. Google je već čuo ionako, i sad će mi slati oglase za ženske časopise.

Zamlate koje su nekada na društvenoj lestvici bile skupa sa kurvama, žonglerima i malo iznad maločas pomenutih trgovaca; danas su gurui nju ejdža, Učitelji Života I Smisla. Slušate trubadure da vam kažu za koga da glasate, šta da obučete, koliko NJekcija da primite i koga da vodite u krevet. Njih “zapraćujete”, obogoličavate, citirate. Većina ih ima četiri razreda osnovne škole, ali brate baš lepo izgledaju retuširani u onim ženskim časopisima. To je valjda sasma dovoljno da im bespogovorno verujete. Kako ispada. Nismo mi tu sad fat fobični, naopako bilo, ali moj polupismen holivudski glumac koji mi propisuje kako da se ponašam i šta da mislim i govorim mora brate lepo da izgleda. Proizvod prodaje ambalaža. Verujte trgovačkoj kćeri.

Gde ima da se kupi majica s onim: “Did I call it, or what? George Orwell.” Hitno javljajte, oli ću morati sama da idem da mi se odštampa.

I tako. Odjutros 51 kg, s ovim mojim promenjenim režimom ishrane. Neki kvazi hrono. Ne volim pravila a nisam ni htela da mršavim pa sam uzela šta sam smatrala logičnim. Ne pada mi na pamet da trčim okolo i tražim senf bez šećera i cimam beke na pijaci jel su malo prsnule paradajz. U marketu je ionako sve gmo. Svakodnevno se trujem cigarama, malo mi soje neće škoditi koliko iste. Osim kad sad sav divljački zapadnjački svet, i mi kao prirepci i subhjumani kojima je iz nekog razloga naspelo da nas guze za dž; zabrani nikotin u cigarama pa budem morala da pređem na pafove. U njima još uvek ima đubreta da se trujem. Kakogod, rekoh: 51 kg. Na 170 cm. Ne valja to. A jedem ko nikad. Kajgana od dva jaja za doručak! Ja za veka nisam doručkovala. Čitala ljude kako se kunu i mislila ajd prestanite srat majke vam. Kad ono, još jedna “teorija zavere” kojoj sam se – priznajem sramotu! – nekad smejala a pokazala se istinita. To jebote stvarno radi. To laneno seme koje trpam u kiselo mleko i salate stvarno reguliše probavu. U tom blue beam-u možda i ima nešto?

Ko više sme reći da je ijedna teorija zavere – teorija zavere? Pa ja koliko pamtim sam samu sebe morala ujest za dupe povodom bar jedno pet “teorija” u zadnjih petnaest godina, jer sam se smijala ljudima a ispalo da su bili u pravu. NJekcije? Čipovanje? Udruženja pedofila? Eno ih brate na divljačkom zapadu živi, (ne baš zdravi) i nije da im ništa ne fali, ali eno ih. Jedan od koraka u lečenju alkoholizma jeste da idete i izvinete se svima koje ste povredili. Po toj logici, i ja bi sad trebala ići redom po netu da se izvinjavam svima kojima sam se zadnjih dvajst godina smejala kao ludacima koji lupetaju. Ali imam džoker dan jednom mesečno povodom vina, pa ono neću. Eto ako ko zađe vamo: izvinjavam se Dejvide, osim za ono o reptilima. To ti je brate baš nonsens. Ostalo što si pogodio, alal ti vera.

Ako ste u mojim godinama (zini da ti kažem kojim) hranite se zdravije, deco, i probajte smanjit duvan, ako baš ne možete oma katanac na njega. Nije ravna zemlja, kunem se. Stvarno radi. Izbacite tv-e kroz prozor na šor, prestanite slušat leftičarska sranja po netu, šetajte, pijte mnogo vode. Jednom nedeljno možete pojest leskovačku u kojoj ima više soje nego mesa i poslušat (ne direktno, no iz druge ruke) jel mali vuk već potpisao priznanje Kosova i lgbtžnjobzučk obuku u vrtićima. Kad se već trujete, onda brate radite to junački, do balčaka. Nemojte se guzit za dž ko Srbi narod što rade, jebote. 51 kg! Idem odmah da pojedem onaj švapski sir što mi osto.

I tako.

0

Parum artifex (Mole non refert)

Ovaj je esej pokušaj pojašnjenja remek dela Zorana Zokija Šumadinca, Autotune.

 

Kao što je već dobro poznato, radi se o vrsnom i duboko filozofskom delu koje govori o životnom puta Z. Z. Šumadinca (u daljem tekstu mali The Umetnik) ispričanom kroz njegov masterpiece, Autotune. Kako je u pitanju many layers uradak, pisci se unapred izvinjavaju ukoliko – a što je potpuno moguće – nešto od mnogih i višestrukih odgovora u ovom eseju izostane. Tu grešku snose pisci isključivo, čije intelektualne mogućnosti stoje skromne pred ovim gigantom našeg vremena.

 

Odmah na početku video zapisa o kojem je reč, mali The Umetnik nas obaveštava da je primio “poziv” iz Evrope i (logično zaključujemo: zapadnog) sveta, i da je odlučio da “pravi preokret”. U tri minute i trinaest sekundi čiste umetnosti prožete filozofijom, pesnik nam na izuzetno suptilan način nagoveštava koja su dešavanja u njegovom životu dovela do takve odluke.

 

Pokušaj istinskog razumevanja dela nemoguć je bez osvrta na ono što nam mali The Umetnik govori o prećutnom problemu društva koje s visoka (pun intended) posmatra one koji su bili te nesreće da se na jednom, reći ćemo bez izvinjavanja, primitivnom delu sveta rode relativno manjeg rasta. Dobro je poznato i više puta od strane eksperata potvrđeno da su visoki ljudi (kad potiču sa nazadnih, patrijarhalnih i žalosno religioznih prostora) oduvek surovo ugnjetavali one nižeg rasta od sebe, bez obzira koliko je to teško ili čak i nemoguće zamisliti u visoko Civilizovanim zemljama progresivne zapadne Evrope. Mali The Umetnik ironičnom ali svejedno oštrom jasnoćom (za one koji umeju da čuju, što će reći samo odabrani) opisuje svoje probleme: “diže se prašina”, čak i ako se s pouzdanjem može pretpostaviti da redovno plaća svoje komunalne obaveze, što je samo još jedan pokazatelj žalosnog stanja društva u kojem službe za to namenjene ne obavljaju posao za koji su plaćene. (Moguć je i nagoveštaj problema korupcije i nepotizma.)

 

Bivajući relativno nižeg rasta među generalno višljom poplacijom, sasvim je jasno da je mali The Umetnik usamljen u svojoj muci i ne nailazi na razumevanje, o čemu nam govori dalje u video zapisu. Može se sa sigurnošću reći da nema nikakve sumnje oko istinitosti njegovih tvrdnji, obzirom da danas čak i nekadašnji najuporniji negirači priznaju kako su ljudi nižeg rasta definitivno bliže zemlji od onih visokih, iz kojeg je razloga problem udisanja “dignute” prašine kod njih najjače izražen. U isto vreme dok mu se sve to dešava, mali The Umetnik je pod represijom i u svom profesionalnom životu, usled čega a mada je jedini (smisao člana The) Umetnik, svejedno mora “puštati autotune” (napomena: obratiti pažnju na naziv dela) što dovodi do dizanja prašine i fatalnog začaranog kruga.

 

Ako obratimo pažnju na jedan detalj garderobe malog The Umetnika, primetićemo da iz nekog razloga na sebi nosi predugačke pantalone. No, je li to zaista slučajnost? Možda nam pesnik nešto želiti staviti do znanja? Vratimo se na časak problemima s kojima se sreće relativno niža osoba u generalno višoj populaciji. Mali The Umetnik mora imati odeću za donji deo svoga tela. Verujem da ćemo se svi složiti oko toga. Prodavnice drže samo velike brojeve. Mali je The Umetnik prinuđen otići kod krojačice. Međutim, šta se dešava? Očigledno je da na tim prostorima – osim očiglednih problema kao što su ružna rasistička navika ljudi da se rađaju visoki, budu krezubi, slušaju nešto što se zove Grand, konzumiraju beli luk, gledaju tzv. Parove (napomena: nije u pitanju prevaziđeno tradicionalno ulaženje u brak), imaju izuzetno opasnu i nastranu naviku da ližu nekakve kašike u crkvama (?), neutralni su spram Ukrajine i vole Putina – krojačice, možda neočekivano ali nikako neobjašnjivo; predvode u tom besramnom body shamingu. Predugačkim pantalonama mali The Umetnik nam efektnom jednostavnošću stavlja do znanja da u društvu postoje problematični elementi gde ih možda ne bi očekivali tražiti.

 

Dalje, a kako smo u potrebe pisanja ovog eseja saznali iz pouzdanih izvora koji su želeli ostati anonimni, mali The Umetnik je navodno u čekaonici jednog frizerskog salona slučajno u novinama pročitao da tamni kolutovi oko očiju ukazuju na probleme s jetrom, a fleke oko usana uvećanu slezinu. U isto vreme, a kako nam naši izvori prenose, radnik neimenovanog salona mu je u neobaveznom razgovoru pomenuo kako je tajna zdrave kose Angele Merkel duboka hidratacija. Konstantno pod težinom svojeg robovanja nazadnom, bigotskom društvu; a svestan da umetnik mora biti zdrav, mali The Umetnik je potražio stručno mišljenje. Nekim čudom (da li čudom? U ovako slojevitim delima “čuda” su često metafora za nešto sasvim drugo), on je, navodno, imao knjižicu. Obzirom da odbijamo da poverujemo u mogućnost posedovanja knjižice baš koliko ne verujemo ni u teorije zavere tipa “moguće je pokrasti izbore”, “korporacije misle isključivo na svoju dobit”, “vlast ne radi u korist naroda” ili “mediji ne govore istinu”; ostavićemo da tu krajnje neverovatnu informaciju čitaoci protumače kako god misle da treba.

 

U daljem toku video zapisa saznajemo da mali The Umetnik odlučuje da “pliva kroz oblake”, što je najverovatnije metafora za letove avionom propisane od strane stručnog lica a usled pesnikovih već pomenutih problema s prašinom.

 

Govoreći o metaforama kojih je ovo many layers delo prepuno, moramo staviti poseban naglasak na one koje bi ljudi s niskim IQ i ne-intelektualci sigurno prevideli. Obratite pažnju na nekoliko detalja u video zapisu: u pozadini scene stoje muzičari s instrumentima – međutim, ako ste intelektualac, shvatićete da ti tzv. muzičari ne sviraju. Ljudi koji poznaju filozofiju primetiće još nešto: naime, “muzičari” se u isto vreme i smeju. Postoji nekoliko mogućih interpretacija, ali pisci eseja priklonili su se školi mišljenja koja uči da se ova vrsta metafore treba tumačiti kao pesnikova kritika ne samo stanja u društvu. već i podjednako loše situacije na aktuelnoj muzičkoj sceni. Osim toga, samo je po sebi jasno da tzv. muzičari, koji su svi višeg rasta i pri tom se smeju, predstavljaju ironičan i pomalo mračan reprezent socijalnog stava o samom pesniku. Ne možemo a da ne ostanemo zapanjeni ovakvim majstorstvom baratanja simbolima, iz čega se svakako ne sme izuzeti pesnikova naoko ovlašna napomena kako ga “svi zovu i traže” mada je očigledno prisutan – ali naravno van njihovog visokog vidnog polja. Gorčina takve jedno bigotrije i desničarske, anti-vakcione ideologije pod kojom mali The Umetnik trpi bukvalno nam je naterala suze na oči.

 

Međutim, pesnikova genijalnost je tolika da nas je u stanju iz krajnjih ponora očaja podići do visina paklenog gneva. U nastavku video zapisa on nam govori o ženi u koju je zaljubljen. Ta je ljubav daleko od uzvraćene. Njegova izabranica, avaj, samo se “pravi fina”, kako nam to mali The Umetnik  maestralnom upotrebom tzv. slenga, kaže. Postoji razlog za taj trenutni izmeštaj iz produhovljene, gotovo metafizičke lirike u rečnik običnog plebsa: naime, tome je namera da nam se efektno ukaže na karakter dotične ženske osobe. Ona nije parnjak pesniku, niti po svom srcu a ponajmanje po svom intelektu – ali nemojmo žuriti da sudimo! Postoje razlozi iz kojih žena o kojoj je reč nije antagonista, već samo nesretna žrtva.

 

Ona se “pravi fina”, odnosno – a da budemo šturi – laže; međutim ne od svoje volje. Zapitajmo se zašto žene lažu. Naravno, zato što su žrtve patrijarhalizma. O tome nema potrebe da se pitamo, to je nauka. Opsežna istraživanja su davno dokazala da svugde osim na Zapadu Evrope i u Severnoj Americi, žene svakodnevno trpe batine tokom čitvog svog života. Takva jedna na Civilizovanom Zapadu apsolutno nepoznata i bukvalno nezamisliva situacija, primorala je žene da lažu. Perfidnost njihovih mučitelja i dželata, muškaraca, (Ima li potrebe naglašavati: belih? Ne verujemo.) tu se ne završava. Naime, poznato je da muškarci u tim nesretnim krajevima zemljine kugle ne peru kosu, a sve u cilju kako bi sprečili žene da imaju visoka očekivanja, što je kao dan očigledan vid kontrole i dominacije. To je, između ostalog, osnovni razlog zbog čega ljudi na Balkanu generalno ne znaju u čemu je tajna zdrave kose.

 

PRVA IZJAVA ACE LUKASA O KONSTRAKTI: "Da sam prao noge na bini, možda bih pobedio", OTKRIO JE I ZAŠTO NIJE OSTAO DO KRAJA TAKMIČENJA

Klasičan primer autohtonog balkanskog muškarca (izvor nepoznat).

 

Naravno, mali The Umetnik nam odmah u nastavku ponosno govori kako je on sasvim nešto drugo (u šta, naravno, nismo ni sumnjali), rečima da on “fura svoj stil”. On zna da su niži ljudi viši od viših.

 

Važno je napomenuti i momenat u kojem se pesnik osvrće na problem paparaca, koji je, pretpostavljamo, jasan po sebi. Čitalac se mora složiti da je mali The Umetnik – čovek, te stoga ima pravo na svoju privatnost, čak i ako mu paparaci to onemogućavaju tako što neće da mu “naprave mesta”. Samo jedan detalj bi ovde valjalo malo više istaći: brojku “dvesta”. Zbog čega paparaca “dvesta”? Zašto je pesnik izabrao baš taj broj, a ne neki drugi? Koje dublje značenje ima cifra dvesta? Naše pretraživanje relevantne literature kao i konsultacije numerologa, astrologa, Saveza Astralnih Letača Balkana i wiccanske zajednice nije nam, nažalost, ponudilo odgovore koje bi smatrali dovoljno argumentovanim za prezentaciju u jednom ozbiljnom radu kao što je ovaj. Iz tog će razloga ova misterija morati da ostane nerešena, barem u dogledno vreme.

 

Koliko god se govorilo o many layers ovog genijalnog remek-dela, čini se da nikad neće biti dovoljno. Ingenioznost malog The Umetnika je bezgranična. Pogledajmo na koji minut video zapis još detaljnije. Obratimo još jednom pažnju na scenu. Primećujete li nešto? Naravno, ako ste intelektualci i iole se razumete u filozofiju – a i ako vam je IQ visok, ne bi bilo zgorega dodati – sigurno možete pretpostaviti gde ciljamo. Da, u pravu ste! Govorimo o bojama Ukrajine, besprekornom produkcijom vešto “skrivene” pod krinkom naoko sasvim random simbola bez određenog smisla. Ali naravno da to nije tačno, jer kod malog The Umetnika ništa nije random, i svaka je, pa i najmanja stvar deo slagalice koja se savršeno uklapa u celinu. To je svakako jedna od najvećih kvaliteta ovoga dela, i nikad pre viđena bukvalno nigde u Evropi – a možda i u svetu. 

 

Dodaćemo još samo ovo: video zapis datira iz 2018-e godine. Da li je moguće da se čoveku ne zavrti u glavi od vizionarstva malog The Umetnika? Neverovatno! Umetnost, filozofija, vizionarstvo i aktivizam u tri minuta. Malo je reći da smo ostali bez daha.

 

Životna priča malog The Umetnika iznešena u video zapisu koji je predmet ovog eseja; priča o drugačijem čoveku, žrtvi zatucanog sistema koji ne ceni genijalnost već samo spoljašnju lepotu, odnosno visinu –  naslućuje srećan kraj, što neće biti neočekivano ni za koga ko je zapazio suptilni nagoveštaj sa samog početka iskazan mističnim, dubokim smislom protkanim rečima: “a ja pravim preokret”. Skoro sa sigurnošću možemo pretpostaviti da je taj “preokret” metafora za svačiju najintimniju i najvatreniju želju: da konačno ode na Zapad, da konačno bude deo te veličanstvene Civilizovane Evrope. Najposle, tolike su milijarde na svetu koje čekaju taj čuveni “poziv” s početka ove priče, i “preokret” koji će potom uslediti. Poziv za sve intelektualce, filozofe i aktiviste, i preokret kroz oduševljen odlazak ka zalasku sunca gde se njihova vrednost ceni i razume. 

 

Najposle, šta reći? Kakav zaključak doneti? Možda ovaj: smrtan čovek teško može pojmiti fenomen koji mu je praktično do juče bio nepoznat. Sa svrhom smo najvažniju stvar ostavili za kraj, podsećanje na to kako pre malog The Umetnika umetnost zapravo nije ni postojala. Ali to svakako znate – ako ste intelektualci i poznajete filozofiju. 

 

Ako to možda nije slučaj, ako vam je IQ nizak, ako imate tendencije ka pojavama koje se piscima ovog eseja maltene gade pomenuti – mada bi, u ime nauke, trebalo podneti tu žrtvu – ako ste, kako velimo, kojom nesrećom skloni primitivizmu poput tradicije, ojkanja i lelekanja tzv. “etno muzike”, sramotnim zabludama kako poruci, dubljem smislu, višeslojnosti, projekciji i aktivizmu navodno nije mesto svugde i u svim stvarima – onda odmah napustite ovo mesto. Na svetu – osim, svakako, zapadne Evrope i Severne Amerike – ima mnogo zla, više nego dovoljno. Vi ste pokora i kuga ostatka planete, a mali The Umetnik mora biti zdrav, biti zdrav.

 

Jer, ako se kakvom nesrećom njemu nešto desi, ko će onda biti The Umetnik? Ne želimo ni da mislimo o tome!

 

Kako smo došli do samog kraja ovog eseja, pada nam na um da zapravo ne postoji bolji epilog. Nestaj bedo, crkni plebsu! Vraćaj se pod kamen ispod kog si ispuzao, u svoje blatnjave opanke! Još vam je jedino tamo mesta preostalo za vašu zatucanost, primitivizam, tradiciju, jezik i kulturu! Mali The Umetnik je stigao i on mora biti zdrav!

 

I šta ćete sad?

1

Izdržavana

Neki je dan osoba koja mi je vrlo draga, i, svakako ne misleći da me uvredi – obzirom da nije toliko o meni znala – upotrebila izraz: izdržavana žena.

 

Ja sam izdržavana žena.

 

Do prije par godina, ljudi većinom nisu mislili loše o tome. Da, zamislite, pogotovo ne Američani. Oni imaju nešto što zovu “soccer mum”, a što je žena iz dovoljno privilegovane kuće da ne mora da radi, već se bavi samo decom, tom istom kućom, školskim aktivnostima dece i opet, decom. To je posprdan naziv, ali mu koren nije isti kao i kod “izdržavane žene”. Soccer mum je kastinska odrednica, i predstavlja nekoga ko je na poprilično visokoj poziciji u jednom društvu u kojem maltene svak živ mora da radi dva ili tri posla da bi uopšte preživeo. Kad u takvom društvu imate nekoga ko ne radi a nije na socijalnoj pomoći, beskućnik i ne spava u jarku skupa s ostalim narkomanima (što Američani kolektivno misle o beskućnicima, da su svi na ulici jer su spičkali kuće na drogu, što veze s mozgom nema ali Američani inače tek pokatkad imaju veze s mozgom u stvarima koje misle i rade) elem, kad tamo kod njih neko ne radi, a nije ništa od gore pobrojanog, to znači samo ono jedino preostalo: da je toliko bogat i privilegovan da i ne mora. Štaznam, ko Paris Hilton, naprimer.

 

U Srbiji i njoj podobnim zemljama se fenomen slično doživljava, ma koliko na mnoge druge načine nemali veze s Američanima, i mada je ovde preziranje od drugačijeg korena. U Srbiji je to uglavnom pitanje opstanka, ne kaste i majmunisanja. Ovde žena po pravilu nema izbora: ona mora da radi jer muževa plata nije dovoljna da deca ne budu gladna. “Izdržavana žena” je eufemizam za starlete i sponzoruše, kulturniji naziv da se kaže: kurva.

 

Pa. Da li sam ja kurva? Zavisi koga pitate, zar ne.

 

U svojim najcrnjim mislima verujem da jesam, ali ne zbog kakve socijalne stigme već usled mojeg sopstvenog odrastanja. Ja sam imala majku koja je prvi posao našla u svojoj četrnaestoj godini, ne iz nužde, već samo zato što je htela da ima svoje pare zbogradi kojih joj niko nije mogao braniti ili postavljati uslove da u životu čini šta i kako god hoće. Sva je moja ženska linija s majčine strane takva. Nekada sam govorila da dolazim iz linije slabih muškaraca ali jakih žena, i mada je to na određen način tačno za majčinu porodicu, izjava je svejedno diskutabilna obzirom da je ta grana, bilo muška bilo ženska, skroz luda. Šta je slab mušarac ili jaka žena u familiji u kojoj su svi uvrnuti? Tačno tako: ništa.

 

S druge strane, očeva je linija jednim krakom u Habsburšku monarhiju doselila skupa s Čarnojevićem tamo negde od iz Crne Gore (znam i odakle, jedno malo mesto u Boki) mada je to retko za Crnogorce, da su ikada napuštali ognjište. Danas im se pripisuje u veliko herojstvo mada je istina mnogo prozaičnija. Crnogorci nikad nisu bili pod turskom šibom na isti način na koji i Srbi, iz prostog razloga što je po’ Crne Gore planina. Turci su čuveni po tome što su ih zanimali samo veliki i bogati gradovi, i što se nikad nisu zamajavali planinčugama obzirom da – živa istina – nisu ni imali potrebe. U bogatim je gradovima (kao i danas) bio centar sveta, i čak i ako vam je dom bio u nekoj vukojebini na planini, neizostavno ste morali ponekad sići u grad, i time opet doprinosili turskoj ekonomiji. Turci se doživljavaju ko divljaci, iako su zapravo bili visoko civilizovani i imali skroz pragmatičan stav spram sebi podčinjenih. Oni nisu sekli glave koje mogu platiti porezu, konkretno ili na drugojačije načine, jer bi to za bilo koju i kakvu državu bio skroz budalast rezon.

 

Državu, uvek, i čak i danas, zanima samo vaša poreza. Nadam se da ste svi svesni toga, deco.

 

Elem. Obzirom da mi je otac rodom iz tijeh krajeva, i naročito obzirom da je uvek hteo sina, pokušavao je od mene načiniti Virdžinu. Terao me je da se bavim muškim predmetima u školi, da težim muškim profesijama i da, sve u svemu, u životu rezonujem ko muško. Naravno da nije uspeo, barem ne u najvećem delu tih stvari. Ja sam bila skroz naskroz žensko dete, odbijala sam se pačati matematikom i fizikom kroz celo svoje školovanje, i na pamet mi nije padalo da postajem oficir JNA. Ja sam samo htela da čitam knjige i pišem priče. Ne moram posebno naglašavati da nikad nije bilo naročite ljubavi između oca i mene.

 

Međutim, geni su ti čudo, i čak i kad ne voliš naročito svoje odrastanje, neke se stvari iz tog perioda zalepe za čoveka toliko čvrsto da ih nikada ne uspe otresti. To je ono što zovem prljavim pelenama koje vučemo iz detinjstva. Jer, mada je uticaj mog oca tokom mojeg odrastanja zapravo bio slab (setite se, ja dolazim iz linije jakih žena), u meni ipak čuči jedan mali, vekovima star čiča Crnogorac koji stalno maše štapom i kune me zbog svake nedostojne stvari koju počinim. U nedostojne stvari spada i biti izdržavana žena.

 

Znam, reći ćete, čudan rezon za Crnogorce, ali zapravo nije. “Izdržavana žena” nije plemenita ni herojska profesija u crnogorskom domu u kojem nema muške dece. Plemenit čin u toj situaciji bio je i ostao da žensko postane Virdžina. Da se skroz pošmukarači, zavija duvan, vodi s muškarcima razgovore na istoj nozi i (najbitnije) izdržava celu porodicu, i samu sebe.

 

Ja zavijam duvan, metaforički rečeno, i stvarno se ceo vek mlatim s muškarcima na nekim poljima koja oni smatraju skroz ličnima – ali to nije bacanje kamena s ramena već filoSofija, u kojoj je malo časti po sebi, naročito ako će o tome suditi onaj brkati čiča koji mi celog veka sedi na glavi i urla na mene jer sramotim familiju i ime koje nosim. Ime koje je u svakom ratu otkad se zna imalo heroje, spomenike podignute u njihovu čast, najbogatiju kuću u deset sela i bič. Po kojem mi je najčuvenija bila prababa, ali to je imalo svoje razloge.

 

Ne možete nositi gene ljudi koji nikad ništa ne zajme, koji će pre crći nego da se bilo gde i kod bilo koga zaduže ili iskaju leba – i biti izdržavana žena. To prosto ne ide jedno s drugim.

 

Kako je sa mnom ipak došlo do toga je jedna duga priča koju neću bistriti sada. Ili možda čak i nikada, obzirom da sam na smrt umorna usled konstantnog mlaćenja govnjivom motkom onog brkatog čiče i stvarno me gnjavi da se pravdam pred još nekim. Ni pred njim se nikad nisam uspela opravdati, niti ću.

 

Poenta je sledeća: da, mogla bih ja sada nadrobiti čitave sate kontemplacije i argumenata koji bi mi išli u prilog (na neke od njih čak ni čiča nema odgovora i drugojačijeg rešenja, a ako nema on, taj moj celoživotni sudija koji me sav vek posmatra i psuje me i tuče zbog maltene svega što sam ikada učinila, činim ili tek hoću – teško da bih i svećom po svetu našla surovijeg sudiju, i svi ostali kritičari naprosto blede kad se s njim porede i tek sam spram njih prezirna da bi rešenje mogli naći) ali ne radi se o tome. Ono što vam želim reći, deco, jeste sledeće: nemojte.

 

Ako ikako umete izbeći, vi nemojte.

 

Ja sam tradicionalna (molim bez zviždanja s galerije) i jebeš muško ako nije u stanju da zaradi za sebe i kuću – da, čak i ako je nečim konkretnim sprečen. Loša država, nezakonje, tursko ropstvo – to ništa nema veze. Muško mora da zarađuje, pa ako nikako drukčije, onda hajdučijom. Ako je maloletan ili malouman onda će drugi zarađivati za njega, ali to onda, da prostite, nije muško. Onda je dete, a ako muško nešto ne sme biti, onda ne sme biti dete. Ne jednom kad nauči kako sam da ide na toalet. Neću se mnogo pravdati oko ovog svog rezona. To je moj rezon, i niko me neće naučiti drugojačijem ma koliko se trudio. Uopšte me ne zanima je li tačan ili pogrešan. To je moj rezon.

 

Ali, ako žena ikako može, ona treba da ima svoj dinar. Nek se nađe. Nikom pod nebom ne bih savetovala da bude – izdržavana žena. Ne jer se stidim – to je ipak bio moj izbor i niko me nije tukao po ušima da ga iznađem – što je odgovor na koji čak i brkati čiča s motkom zaćuti (jer geni su ti čudo, i čak i hajduci koji vam sede na glavi sav vek priznaju pravo čoveku da u svom životu odabere šta god – inače, koja bi bila svrha zvati se čovek uopšte? Onda se možeš i govedom zvati.) Ne govorim vam ovo s visine nekog moralnog trona. Govorim vam pragmatično. Jer, da mi sad na s neba padne jedno miliJon eura, da li mislite da bih izdržavana žena bila?

 

Slažem se.

 

0

Krajnje rešenje

Neću o Novaku, jer mi ta priča ide na živce, mada ne iz razloga koji bi vam prvi pali na pamet.

Ne dopada mi se način na koji će Srbi poleteti na ulice za Novaka, dok ih ni vezane konjima za repove ne bi izvukli na ulicu zbog mnogo bitnijih stvari. Ne sekiram se ja za Novaka – čak i da večeras stavi katanac na butigu, ni on ni njegovi unuci neće umret gladni, štaviše. Ali, mi hoćemo, ukoliko se ne uzmemo u pamet.

Što neće da se desi, mislim, da se uzmemo u pamet. Očigledno.

Međutim, Australija je tiranska država, i tiranska je već izvesno vreme, što sve nema veze s Novakom. Jesenas sam gledala kako izvode tenkove na ulice protiv sopstvenih građana, a što je prizor koji sam (dotad) navikla viđati samo u Kini ili Severnoj Koreji. Zatim, a da se na časak vrnemo Novaku, mene su u školi učili (pogrešno, kako ispada) da je sudstvo samostalno od vlasti, i da, shodno tome, nikakav tamo ministar ne može nadglasati odluku suda. Mešanje u rad sudova takođe je nešto što je uobičajeno u diktatorskim režimima.

Uzevši sve u obzir, izraz “licemerje” je krajnje neozbiljan i mlak opis situacije kad jedna zemlja, koja izvede tenkove na ulice protiv sopstvenih građana, i u kojoj se vlada meša u rad sudova, proziva ma koju drugu državu da je diktatorat. To je ona narodna: rugala se sova senici.

Međutim, stvar je zapravo sledeća: uskoro će biti dve godine kako su me neki ljudi na forumu napadali da sam teoretičar zavere ili (u najbolju ruku) “ne razumem težinu situacije” kad sam izjavljivala da ova kuga, kao prvo, nije kuga, Crna Smrt – jer da jeste, stvari bi izgledalo mnogo drukčije; i kao drugo, da se o kugi kao o kugi u stvari i ne radi. Da uopšte nije poenta u kugi.

Pre neki dan čujem za nekog nesretnika leftičara kako se buni zbog problema na poslu. Naime, posao, shodno kugi, obavlja od kuće i ima redovne sastanke putem zuma. Znači, niko nije u neposrednom fizičkom kontaktu ni sa kim. Naglašavam ovo zadnje da ne bi bilo zabune. Kako god, stiže mu mejl da treba da nosi masku, zato što nekog od kolega koji prisustvuju sastancima (putem zuma, ponavljam, ne fizički) trigeruju lica bez maski. Ponoviću.

Trigeruju ga ljudska lica bez maski.

Prvo, a da odmah to skinemo s one stvari; ne razumem s kojim moralnim i bilo kojim drugim pravom gorepomenuti leftičar uopšte sme da se buni, obzirom da je njegov okot taj koji je od maske napravio svetu kravu. Najveći broj konzervativaca, liberala i svih ostalih koji leftičari nisu, ne zagovaraju maske ili im se čak i otvoreno protive. Neću da ulazim u rasprave je li to ispravan rezon ili ne, samo iznosim fakte. Činjenicu da su leftičari ti koji od prvog momenta na maskama insistiraju. Momkov lament em mi je bio nejasan, em sam smatrala da nema nikakvo pravo da lamentira.

Kad smo to skinuli s kurca, drugo. Molim da pročitate ponovo ovu rečenicu:

“Trigeruju ga/nju ljudska lica bez maski.

Nije vam jasno? Ok.

Ljudska deca imaju jedan kritičan period u životu tokom kojeg se uče socijalizaciji. To se uči isključivo i jedino putem fizičkog kontakta s drugim pripadnicima ljudske vrste. Ne postoji zamena za taj način. Stručnjaci su eksperimentisali u ona blažena vremena kad opiti nad ljudima još uvek nisu bili zabranjeni, i na mnoge i debelo dokumentovane načine dokazali da je to jedini način na koji se dete može socijalizovati. S tim u stvari, postoje dva problema.

Prvi je što se to učenje odvija samo tokom tog određenog (ranog) razvoja deteta, i ako se ne dogodi tada, više se nikada ne može naučiti. Znači, socijalizacija – a koja je, kao što pretpostavljam znate, jedna od najbitnijih stavki u čovečijem životu, jer su ljudi socijalna bića, jer je neizbežno da žive u zajednici itd – se uči tokom tačno definisanog perioda u dečijem razvoju, i ukoliko iz bilo kojeg razloga dete taj nauk ne stekne u tom periodu – više nikad i neće. Ne postoji način da se to naknadno uradi.

Drugi je problem što se socijalizaciji uči kroz fizički kontakt s drugim ljudima. Znači, ne da mamu i tatu gledaš na ekranu, već da s njima budeš u neposrednom kontaktu. Takođe, ne da mama, tata i beba budu u rukavicama i maskama, već je obavezno da postoje fizički dodiri, da dete oseti toplinu ljudske kože i da – veoma bitno – vidi ljudska lica oko sebe. Nepokrivena ljudska lica. Tuđa nas lica uče važnim stavkama socijalizacije: preko lica se učimo emocijama, učimo da prepoznajemo osmeh, mrštenje, radost, nezadovoljstvo, gnev itd itd.

Danas postoji generacija koja nikad nije videla ljudsko lice. Leftičarski roditelji konstantno drže maske svojim bebama na licu, i usput nikad ne skidaju svoje. Na Reditu je pre nekako bio post od kojeg se upišalo (od smeha) pola interneta, jer se u njemu žena žalila da joj je muž toliko uplašen od kuge da neće da skine masku ni dok vode ljubav. Ko je god čitao ovaj blog, i prevrtao očima smatrajući me za ludu i ničim izazvanu mrziteljku leftičara – jel vam sad jasnije? Da li me najzad razumete? Hm?

Pre nekako pojavio se poster (?), vladina reklama (?) šta li – s majkom koja u rukama drži bebu zamotanu u celofan. Karikiram, nije celofan, već nekakav najlon, šta li. U smislu “racionalne i odgovorne zaštite od kuge”. Da vas pitam nešto, onako, zbogradi priče: šta mislite da li će ispranih mozgova paranoični mladi roditelji (poglavito leftičari, tačno) koji vide taj pamflet skinuti svojim bebama celofane i maske ne bi li ih naučili socijalizaciji u jedinom periodu u životu kad im je to uopšte moguće? Socijalizaciji, koja je ljudima potrebna da bi iole bili u stanju funkcionisati u društvu? Pravilno odrasti, školovati se, tražiti poslove, ići na poslove, naći sebi partnere? Steći prijatelje? Bilo šta što uopšte čini čovečiji život?

Jel’ zaista verujete da mladi roditelji isprana mozga, paranoični i paničari sveze kuge, hoće? Mislim, raspakovati svoje bebe?

Ako verujete, onda ste veoma naivni, žao mi je što kažem. Ali neko vam mora reći. Znaš?

Logopedi, psiholozi, medicinari i ostali već mesecima podsećaju sve nas budale koji smo (očigledno) zaboravili ono što je i naš predak znao dok je još gologuz trčao okolo; kako se dete ne uči govoru samo tako što s ljudima oko sebe priča. Dete se govoru uči i tako što vidi lica ljudi oko sebe. To je neophodan deo učenja govorenja. Stručnjaci tvrde da će deca koja danas odrastaju s maskama (svojim, i maskama na licu svoji imbecilnih roditelja) imati ogromne poteškoće prilikom učenja govora, kao i s govorom kasnije u životu.

Okej, reći će neki, to zapravo nije važno. Uveliko se radi na veštačkoj inteligenciji, i ljudsko se društvo iz korena menja. Stara pravila više nisu bitna. Ljudi neće morati da rade (?) jer će ih mašine zameniti. Za upoznavanje partnera već postoje socijalne mreže samo u tu svrhu – više nema potrebe ići u klub da bi sreo potencijalne parnjake. Što se tiče dece, ljudi je na planeti ionako previše, i u stvari je pohvalno i poželjno da se što manje dece rađa. Po običaju – reći će mi – kukaš za bezveze. Posle Velikog Reseta, kad sve to stupi na snagu, najzad ćemo imati raj na zemlji. Novo Doba! Jednorozi će leteti nebom, i svi ćemo pevati kumbaja.

Doduše, nećemo se držati za ruke, zbog kuge. Ali to nije važno ionako.

Iz te perspektive posmatrano, sigurno kukam za bezveze. Nažalost, to nije perpektiva koja će se desiti, jer se neće desiti na način na koji mali Perica zamišlja, i najverovatnije će se katastrofalno završiti i po jednoroge i po ljude. Ako ništa, tada socijalizacija stvarno više neće biti važna. Jer će retko ko preostati uopšte.

Ja sam Žalosna Sova (ko razume, razume) i ne verujem u utopije. Ja verujem u Ragnarok. I ekstremno sam netolerantna na takve zajebancije kao što su New Age i Veliki Reset. Uz sve to, surova sam, pa ću vas podsetiti da i psi isto tako imaju period tokom kojeg se socijalizuju, ili ne. Nesocijalizovan pas je opasan i nepredvidljiv i treba se držati dalje od njega.

Znate li šta odgajivači preporučuju kao jedino rešenje za nesocijalizovane pse?

Upravo tako.

1

Dom, 54

Ponovo su, kao jednom davno ranije, sedeli za masivnim stolom u kuhinji, i ona pomisli kako je vreme izvelo nekakvu akrobaciju i vratilo ih na početak. Imala je utisak da se između Angusa McIntosha i nje nikad ništa nije ni dogodilo, i da su potpuno tuđi jedno drugom. Sve o čemu bi progovorili, bila je apsolutna novina.

Ona je pušila, zureći kroz malo okno u bledo nebo. Odsutno mu je rekla:

-Od pre nekog vremena, ja sam bila ubeđena da ćete vi oženiti onu lepu crnokosu devojku.

Pogledala je u njega. On podiže obrve.

-Crnokosu devojku, miss?

Nije se činilo da je zavitlava. Zaista je izgledalo kao da nema pojma o kome ona govori. Tatjana strpljivo objasni:

-Eileen.

Uhvatila mu je prepoznavanje u očima, kao da se iznenada setio imena nekog davnog poznanika.

-Oh, Eileen.

Nasmijao se. Ona je zurila u njega.

-Odakle, vam, kog đavola, ideja da ću oženiti Eileen? Ne sećam se da sam u životu izjavio išta slično.

-Niste morali. Morag, naprimer…

-Morag, šta?

-Vaša ćerka misli tako.

-Šta vam pa to znači?

Ona mu ne odgovori.

-Hoćete reći da vam je Morag dala ideju da ću oženiti Eileen?

-Govorila je nešto slično.

-Morag vam je mogla reći jedino da se Eileen želi udati za mene. Ništa drugo.

-Je li to tačno?

On sleže ramenima:

-Pa?

Tatjana okrete glavu. Nastavio je:

-Gospođice Petrović, poznajem Eileen ceo život. Čak u smo daljem srodstvu. Da sam je ikada mislio ženiti, odavno bih to učinio. Da li mislite da bih mesecima tucao vas da mi je namera bila odvesti Eileen pred oltar?

Ona pošteno reče:

-Da.

Nasmijao se. Ona reče:

-Ali vas baš briga za tako šta, gospodine McIntosh. Vi prosto uzimate ono što hoćete.

-Tačno. Sad, naprimer, hoću vas.

Ona se žacne.

-Prokleto već dugo vremena hoću vas, gospođice. I obzirom da oboje znamo kako ću vas najposle dobiti, ne bismo li prekinuli ovo idiotsko pogađanje?

Njoj krv šikne u lice.

-Nosite se do vraga!.. Zar hoćete reći kako se cenkam? Ali vi me uopšte nemate čime platiti! Jedino čemu se smete nadati to je moja dobra volja!

On mirno reče:

-Nema potrebe za galamom.

-Onda me prestanite provocirati!

Ljutito je ugasila cigaretu i odmah potom pograbila kutiju za novom. Brecala se:

-Otkad vas poznajem, neprestano mi kroz nos provlačite insinuacije da vas lovim, utvrđujem pazar i slične svinjarije. Reći ću vam samo sad i nikad više: put me je slučajno doveo vama. Privukla me je vaša ćerka, ne vi. Ako sam naposletku završila u vašoj postelji, to je bilo iz prostog razloga što ste mi se dopali. Moje mišljenje o vama nema nikakve veze ni sa čim što bi mi, eventualno, mogli platiti. Da vam više na um nije palo da me optužujete za tako šta!

Tresnula je upaljačem o stol. Za celo vreme njene tirade, on se nije ni pomerio. Sedeo je preko puta, skrštenih ruku, hladnokrvan kao ništa, i spokojno je posmatrao. Kad je ućutala, konačno je progovorio:

-Jeste li završili?

-Jesam!..

-Vrlo dobro. Sad vi saslušajte mene, gospođice.

Nalaktio se na stol nasuprot nje.

-Nikad u životu nikome nisam verovao na lepe oči, pa tako ni vama. Ako mi dozvoljavate pravo da se interesujem za vaše motive, onda morate priznati da vam činjenice ne idu u prilog. Vi ste politički imigrant diskutabilne prošlosti i bez prebijene pare u džepu. Ljudi čine stotinu puta gore stvari nego je lov na bogate muževe. Dugo vremena nije mi bilo poznato ništa iz vaše prošlosti, niti, u krajnjoj liniji, o vama lično. Bili ste lepa devojka iz uvrnute zemlje, zavidne pameti i hitrog jezika. Ali što se mene tiče, uz to ste mogli biti i ludi, kvarni i podmukli. Da ne zaboravim: čak i terorista bombaš.

Ona odbrusi:

-Ništa od toga nije vas sprečavalo da me tucate.

-Ali to nema nikakve veze jedno s drugim. Mogu da vas tucam čak i ako vam je namera da podmećete bombe u londonske bioskope. Ali neka sam proklet ako ću oženiti istočnoevropsku imigrantkinju samo zato što dobro puši i ume da razgovara.

-Nikad mi na pamet nije palo venčanje!..

-Međutim, meni jeste.

Ona se ugrize za jezik.

-Ali to je vaš problem, gospodine McIntosh, ne moj. Na vama je da vidite iz kojih me razloga želite venčati.

-Meni su savršeno poznati moji razlozi. Zanimaju me vaši.

-Ali do sto crnih đavola!.. Dokle želite da vam ponavljam da mi ništa slično nikad nije ni na pamet palo?

-Zar zaista?

Ona zareži:

-Nikad ništa pred vama nisam glumila. Ako sam vam se toliko mnogo dopala, onda me ispričajte: naprosto sam takva.

On ju je ćutke posmatrao par trenutaka. Onda je leno rekao:

-Pa, izgleda da mi ne preostaje ništa drugo osim da vam dam za pravo.

-Oh, mnogo vam hvala.

Otpljunula je to s gađenjem i prezirom. Počinjala ju je boleti glava, i mišići u sastavu njenih ramena bili su napeti kao strune.

-Zaista ne vidim kuda ovaj razgovor vodi, gospodine McIntosh. Ponudili ste mi nešto čemu ne nalazim nikakvog smisla. Zašto me silite da naglas izgovaram stvari koje su mi mrske? Vi ste isuviše hladnokrvan čovek da bi vas seks u bilo čemu obmanuo. Zašto se, onda, ponašate kao da o ovoj stvari rezonujete bez imalo razuma?

-Zaista tako mislite? Da sam vam ponudio svoje prezime jer mi se na vas diže?

Ona umorno reče:

-Svet je pun lepih i pametnih devojaka. Hiljade njih odgovarale bi vam više od mene.

On sleže ramenima.

-Sreo sam mnogo žena. Nikad nikoga poput vas.

-Ne budite smešni. Ljudi se moraju držati svoje vrste. Samo tako stvari uspevaju.

-Slažem se. Hoću da vas oženim upravo iz razloga što ste moja vrsta, gospođice Petrović.

Ona prasne:

-Ali kako bih mogla biti?

-A otkud pa ja to znam? Zato što mi odgovarate. Zato što vas je Bog takvom napravio. Šta hoćete od mene? Kako bih ja znao iz kojeg ste prokletog razloga takvi kakvi jeste, miss?

-Ali kakva sam, dođavola? Istočnoevropska imigrantkinja bez prebijene pare! Nismo ni iste rase, kamoli…

Zaćutala je sekund. Onda je tiho rekla:

-To naprosto ne bi moglo uspeti, gospodine McIntosh. A ja ne želim doći u situaciju kad više ne bih bila u stanju otići od vas, koliko god me koštalo.

Odgurnula je stolicu i ustala. On reče čudnim glasom:

-I to bi, znači, bilo to, gospođice?

-Da, gospodine.

0

Dom, 53

Rekla je:

-Ogromna je razlika između onoga što bih ja učinila da mi je dato da biram i onoga što mi preostaje. Najbolje što čovek uopšte može, to je da nađe kompromis.

-Kompromisi su izgovor za budale, gospođice Petrović.

-Znam da to vama tako izgleda. Vi ste uvek uzimali šta ste hteli.

-Jedina razlika između vas i mene jeste u tome što ja znam da mogu.

Pogledao je u nju.

-Samo mi zato polazi za rukom.

-Oh, slažem se. Ali ja nikada neću biti toliko samouverena.

On ju je nastavljao gledati pravo u oči. Onda je leno rekao:

-Vidim da ćete me naterati da to uradim za vas.

Ona trepne.

-Da uradite šta za mene, zapravo?

-Da izaberem. Gospođice Petrović, nadam se da vam je savršeno jasno koliko mi teško pada to da izgovorim. Nikad u životu nikoga nisam molio ni za šta, a žene se ni pod razno ne mogu svrstati u tu kategoriju. Morag je jedino žensko biće do kojeg mi je ikada bilo stalo.

Tatjana tiho upita:

-A njena majka?..

On podiže obrve.

-Moragina majka? Majka moje kćeri bila je usputna žena u mom životu. Dao sam joj ček da bi potpisala da nikad neće tražiti da vidi Morag niti na nju polagati bilo koja i kakva prava. Obzirom da je ionako htela da abortira, oberučke je dočekala moj zahtev. Posle Moraginog rođenja nikada je više nisam video, niti to očekujem. Njoj je plaćeno da je zemlja proguta.

Tatjana je osupnuto ćutala, zureći u njega.

-Tako da vaša primedba nije na mestu, gospođice. Ne postoji žena u mom životu za koju sam ikada gajio interesovanja mimo seksa. U principu veoma malo marim za žene.

-To mi je jasno, da.

-A nisam naviknut moliti uopšte. Međutim, ja sad molim vas, gospođice. Ne biste li bili toliko ljubazni i o svojoj odluci razmislili još jednom?

Ona se čudila što litica još uvek stoji pod njihovim nogama. Napola je očekivala da će njegove reči izazvati zemljotrese i poplave. O čemu, kog đavola, taj čovek priča?

Vrlo je pažljivo rekla:

-Gospodine McIntosh, ništa mi na svetu ne bi bilo draže nego da svoju odluku mogu preinačiti. Ali ja zaista ne vidim načina na koji bih to izvela. Ne mogu još jako dugo ostati pod krovom McGonagallovih.

On je ćutao. Tatjana je osećala užasnu hitnju, mahnitu potrebu za žurbom od koje joj tlo pod nogama gori već danima, samo što je sad dostigla plafon i pretila joj probiti bubnjiće. Ovaj se razgovor neočekivano izrodio u najbitniji razgovor u njenom životu i naprosto nije smela učiniti previd. Zato je pokušavala izneti činjenice u njihovom ogoljenom, bukvalnom značenju, govoreći najiskrenije koliko je uopšte mogla.

-Broj godina koje sam provela u Engleskoj mizeran je u smislu bilo kakve štednje ili zgrtanja bogatstva. Ja moram raditi da bih uopšte živela, gospodine McIntosh. To što bih, možda, radije ostala ovde samo je moj problem. Po poslednji vam put pokušavam objasniti da ne vidim načina na koji bih vam učinila ljubaznost koju od mene tražite.

-Ali ja znam izuzetno efikasno rešenje za vaš problem, iako njegovim navođenjem rizikujem da me posramite gore nego prethodni put. Već sam vam, i ne jednom, ponudio da dođete u moju kuću ne misleći time nikakvog svesnog zla ili uvrede po vašu ličnost. Međutim, tako vam nešto sasvim sigurno više nikada neću nuditi. Vezali ste mi ruke, gospođice Petrović, i terate me da vam umesto ograničene slobode predložim krajnje ropstvo. Ali to pripišite sebi u dug.

Ona je celo vreme netremice zurila u njega.

-O čemu vi, zapravo, pričate, gospodine McIntosh?

On mirno reče:

-O beloj venčanici do poda, gospođice Petrović.

Tatjana u prvi mah zaista nije razumela njegove reči. Imala je velikih problema s govorom ovih ljudi kad je tek došla, i trebalo joj je par meseci da joj njihov akcent prestane praviti zbrku u glavi; međutim, Angus McInstosh je njenom imigrantskom uhu uvek bio savršeno razumljiv. Visoke škole čije je diplome nosio ostavile su na njemu traga i zaista se još nikada nije našla u situaciji da ga ne razume. To što je upravo rekao, naprosto je moralo značiti ono što jeste. Ali, dođavola, kako?

Zgroženo ga je pitala:

-Zar vi to mene prosite, gospodine McIntosh?

-Oprostićete mi što ne klečim, nadam se?

-Oh, gospode!..

Počela se smijati. Njegove su oči bile mirne i hladne. Rekao je:

-Voleo bih kad bi ovaj razgovor mogao proći bez smeha, gospođice. Želim da me shvatite najozbiljnije moguće.

-Oh, oprostite…

-Jer ako nastavite, mogao bih zažaliti i odustati.

-Molim vas da mi oprostite. Ali kakvu reakciju uopšte očekujete, dođavola?

On nadmeno reče:

-Krajnje oduševljenje, naravno.

Ona se opet nasmije.

-Oh, naravno!.. S čim bi, osim ekstaze, bilo koja žena na svetu mogla dočekati prosidbu jednog McIntosha?.. Ali sad vi slušajte mene, Anguse McIntoshe. Ja ne dajem ni pet para na vaše ime i titulu noge te stvari zaslužuju. Ako ste zaista ozbiljni, čemu ne uspevam videti smisao ali neka vam bude!.. Onda morate znati da u vašem imenu ne pronalazim dovoljno razloga za poštovanje, naprimer, vas lično. Ni jedan zaključak koji sam o vama donela prethodnih meseci nema nikakve veze s vašim imenom. Ja vas poštujem jer ste čovek kakav jeste.

On se malo naže nad njom.

-Vaš smeh vas osporava, gospođice Petrović.

-Moj je smeh reakcija na neverovatno, gospodine McIntosh.

-Neverovatno, miss?

-Ne budite blesavi. O čemu vi pričate? Iz kojeg mi razloga nudite da se za vas udam?

-Iz istog razloga iz kojeg muškarci to inače čine. 

Ona to oćuti.

-Verujem da sam vam na samom početku našeg odnosa obrazložio svoje stavove, gopođice. Sasvim sam vam jasno stavio do znanja iz kojeg vas razloga samtram poželjnim partnerom. Protekli meseci nisu uticali na moje mišljenje drugačije do da ga učvrste. U mojem mentalnom sklopu, dvoje ljudi koji tako dobro odgovaraju jedno drugom treba da se venčaju.

-Ali vi ste vrlo malo videli od toga, gospodine McIntosh.

-Ja sam video sve što me je interesovalo, gospođice Petrović, i nadam se da sam tu slobodu ostavio dostupnom i vama. Što nas dovodi do svrhe ovog razgovora. Da li nam se mišljenja podudaraju?

Ona je u prvom trenu bila raspeta između iskrenosti i kukavičkog odbijanja bez obrazloženja. Ali, taj je čovek ponudio da je nazove svojom. Zasluživao je istinu.

Rekla je:

-Ne poričem da mi vaša ponuda veoma laska, gospodine. U nekom idealnom svetu ne bih joj pronašla zamerke. Priznajem da su moja osećanja spram vas drugačija nego prema prethodnim muškarcima u mom životu, i da ni o jednom nisam imala čak ni približno toliko visoko mišljenje. Ali ovaj svet nije idealan, gospodine McIntosh. Prinčevi se žene Pepeljugama samo u bajkama.

-Ali vi verujete u bajke, gospođice.

Ona je drhtala na hladnom vetru, ćutke. On reče:

-Ne dozvoljavam da više i trenutka stojite na ovoj hladnoći.

Tatjana baci uplašen pogled u pravcu Kuće.

-Oh ne, zaista, gospodine McIntosh…

-Ni jedno od nas dvoje još nije reklo svoju zadnju, gospođice Petrović. Ne prisiljavajte me da vas fizički sprečim da napustite ostrvo pre nego to učinimo.

Njegov glas nije ostavljao prostora za manevrisanje. Ona pognu glavu.

1

Dom, 52

Sve su njene stvari bile spakovane i spremne. Sutradan je prvim trajektom trebala otići na kopno, a onda za Edinburg. Nije mislila dalje od toga. London joj je bio mrzak, čak još i više nego pre dve i po godine kad je iz njega odlazila, i na mahove je imala dojam da je poslednje mesto na planeti na koje se htela vratiti. Dok je Rory bio u školi, blizanci spavali a Shannon s Hamishom u pubu, ona se iskrala iz kuće da zadnji put prošeta po visoravni.

Verovatno zbog odlaska, ali sve što je gledala i osećala stostruko joj se jače usecalo u mozak. Duboko je disala razmišljajući kako zaista nema vazduha ni prineti ovome ovde. Bilo je hladno i negostoljubivo severnjačko proleće, njenoj osetljivoj imigrantskoj koži jedva drukčije od zime, i trebali su proći još čitavi meseci pre nego sunce zasija s neba, ako i onda. Međutim, na neki šašavi način, njoj su se stopala lepila za tlo kao da je od meda i celo joj se biće opiralo skorom odlasku. Ona nije htela ići.

Pogledala je naniže podno svojih nogu. Okomita litica propadala je pravo u sivo, uzburkano more. Zapravo je imala strah od visine i malo joj se vrtelo u glavi. Međutim, baš to mesto joj se dopadalo najviše na celom ostrvu. Čula je glas iza sebe:

-Ne biste trebali da stojite tu, miss.

Ona se gotovo zagrcne od šoka. Hitro se osvrnula preko ramena.

-Šta vi radite ovde..?

-To bih ja vas mogao da pitam.

Sad je stao do nje. Ali iako je ona raširenim očima odole zurila u njega, nije joj uzvraćao pogled. Lice mu je bilo okrenuto ka pučini.

-Znate li da je ovo mesto ukleto?

-Kako to mislite, ukleto?

-Baš kako sam rekao. Nekada davno, jedna se devojka bacila odavde u more. Priča se kako ju je ponekad moguće videti kako stoji na ovoj litici, u beloj haljini i puštene kose.

Glas mu je bio odsutan. Ona reče:

-Oh!.. Nisam znala za to.

On svrne pogled naniže na nju. Tatjana se slabašno nasmeši.

-Priznajem da me je ovo mesto oduvek privlačilo. Često sam stajala ovde.

-Znam. Mnogo sam vas puta video.

-Oh? Pa, ja nisam videla vas. Na prste jedne ruke mogu nabrojati koliko sam ljudi uopšte srela u svojim obilascima van grada.

-Slažem se. Ovde niko ne šeta.

-Suđeno mi je da u ovoj zemlji radim gafove. Ali moj je izgovor što sam stranac. Koji je vaš?

On se malo osmehne. Ona nastavi:

-Da, glupo pitanje. Vi ste, naravno, McIntosh.

Ništa joj nije odgovorio. Ona i sama okrete lice ka pučini.

-Pretpostavljam da samo plemstvo i ludi imigranti pronalaze ikakvu svrhu u besposlenom bazanju okolicom.

-Pa, ako ništa, barem nam je jedna stvar zajednička, miss.

Tatjana pređe preko te upadice. Posle kraćeg oklevanja, rekla je:

-Upravo sam razmišljala iz kojeg mi je prokletog razloga ova zemlja toliko bliska. Baš kako ste jednom ljubazno primetili: ogromna je razlika između mene, i ove zemlje.

-Istočna Evropa nije drugi univerzum.

Ona se malo namršti.

-Ja sam totalno anonimna ovde. Do te mere da se ne zna ni odakle sam. Moja zemlja uopšte nije u Istočnoj Evropi. Ali britanski um ne pronalazi nikakvu suštinsku razliku između Istočne Evrope, Balkana i Uskršnjih ostrva. Za vas, ceo je svet s one strane Kanala samo zbrkana i nejasna masa onih drugih.

-Poštedite me. Koliko ste i šta vi znali o Škotskoj pre nego ste došli?

-O Škotskoj? Sasvim malo. Dovoljno da znam da nije u Istočnoj Evropi, naprimer.

Rekla je to s malim prezirom. On se nasmije.

-Ali vi ste načitani, miss. Ne uzimajte ljudima za zlo ako ne dele vaša interesovanja.

-Ne pričam o svojoj opštoj kulturi ili poznavanju geografije. Sad kad razmislim, zapravo mi se čini da se radi o Keltima.

-O Keltima, miss?

Ona uzdahne.

-Veliki sam poštovalac keltske kulture i mentaliteta. Muzike, legendi, tradicije…

Namrštila se.

-Jedino tako mogu objasniti svoju vezanost za ovo ostrvo. Jer nikako drukčije ne umem.

-Želim vam da u Londonu uspete pronaći dovoljno slobodnog vremena da o tome razmislite.

-Zašto to kažete?

-Zato što u London odlazite, zar ne?

Ona sleže ramenima.

-Imigrantske su pete krilate, gospodine McIntosh. Nemam nikakvu predstavu o tome gde idem, zapravo.

-Zar se zaista nikada nećete vratiti kući?

-Ne.

Rekla je to odsutno i bez razmišljanja. Učini joj se da on očekuje nekakvo opširnije obrazloženje, pa je strpljivo nastavila:

-Rat je sve izvrnuo naglavce, gospodine McInstosh.

-Ali ne možete si uzeti nov identitet.

-Mislite?

-Gospođice Petrović, ljudi su ono što jesu. Makar se tog gnušali, ili iz dna duše prezirali. Niko ne uspeva pobeći od sopstvene krvi.

Ona hladno reče:

-Da li ste se vi zato zatvorili u Kuću?

U prvi joj se mah činilo da će pobesneti. Ali onda je rekao isto onako mirno kao i dotada:

-Da.

-Pretpostavljam da je to bio način da svoju plahovitost držite na uzdi. Ponekad je pametno ne dovoditi se u iskušenje. Pogotovo ako time ništa ne gubite. Ne verujem da je vama izolacija ikada naudila.

-Zaista ne. Ja sam potpuno zadovoljan svojim životom. Ali kuća u kojoj sam se zatvorio nalazi se na mojoj zemlji, miss.

-Ali i vi želite pobeći od sebe, baš kao i ja. Zar ne?

On joj ništa ne odgovori.

-Jednom ste mi rekli da se niste izolovali da bi pobegli od drugih ljudi. Učinili ste to želeći da pobegnete od sebe. Ja sam iz svoje zemlje otišla iz istog razloga.

Uzdahnula je.

-Ali plašim se da ste vi ipak u pravu. Čovek je ono što jeste. Kako pobeći od svoje krvi? Ovo što mi se dogodilo, ta gadost s policijom… Čini mi se da svo vreme vodim zaludnu bitku. Uvek će biti nekog vraga da me podseća na to ko sam i odakle dolazim.

-Neko poput vas ne bi smeo dozvoliti da poklekne pred mišljenjem ksenofobične zemlje o imigrantima.

Tatjana malo razmisli o njegovim rečima.

-Mislite da je to u pitanju?

-Ali gospođice, vi se sasvim očigledno slažete s Englezima oko vaše domovine i nacionalne pripadnosti.

-Zato što se englesko i moje mišljenje u toj stvari podudaraju.

-Ja mislim da su Škoti počinili stotine gluposti u svojoj istoriji. Ali pre bih umro nego i sa jednim Englezom podelio mišljenje o tome, sve i da mu kruna stoji na glavi.

Ona se nasmije.

-Ali to je nešto drugo!.. Vi imate neizbrojivo mnogo vekova uzajamne mržnje!..

-I vi takođe. Englezi preziru sve strance, oduvek. Hoćete li im dati za pravo?

-Bojim se da me niko ništa ne pita u vezi toga, gospodine McIntosh.

On sleže ramenima.

-To je uvek stvar izbora, gospođice Petrović.

Ona ga pogleda.

-Izbora? Kakav izbor mislite da ja imam?

-Vaše su pete krilate, zar ne? Ništa vas ne obavezuje da se vratite u Englesku.

-Tačno. Zato to i nije moja odluka još.

-Šta vam je na pameti, miss?

Ona je gledala u njega. Sad mu je mogla reći: oh, stotine stvari!.. Stotine je stvari koje bih želela, volela, nadala im se… I šta s tim? Moja ih želja ne čini ni malo realnijim.

1