Dom, 34

Poslepodne je izašla s Roryjem. Pustila ga je da se istrči, ne bi li je ostavio nasamo s njenom zbrkanom i konfuznom glavom. Bilo joj je teško da se usredsredi na Roryjevo brbrljanje. Bilo joj je teško da se usredsredi na bilo šta otkad je sinoć sišla s Angusa McItnosha.

Zgrozila se kad je ugledala njega i Morag kako dolaze iz pravca Kuće. Možda bi njena sujeta očekivala da ga ugleda, da je u pitanju bio svaki drugi muškarac na svetu osim Angusa McIntosha. Ali, tako nešto ni trenutka nije pomislila za njega. Sve što je ona znala o Angusu McInstoshu, govorilo joj je da će on sedeti u Kući, razmažen, i čekati da mu ona dođe na noge.

Međutim, sad je krupnim koracima gnevnog boga Angus McIntosh prilazio mestu gde je ona sedela na steni, i njoj srce poče lupati u grlu.

Uvek je šašavo sresti muškarca prvi put nakon što s njim spavate, odavno je to naučila. Ma koliko s nekim takvim bili prisni ranije, seks je bio neka druga priča. Seks je otvarao vrata dimenzije koja je posebna za svakog čoveka, i omogućavao vam da ga sagledate u totalno novom i nepoznatom svetlu. Dok joj se Angus McIntosh približavao, Tatjana je na mahove imala dojam da ga nikad pre nije videla. Delovao joj je posve stran i tuđ, i gotovo se osetila kao da je spavala s neznancem iz bara. Međutim, čim joj se približio dovoljno da mu vidi izraz lica, to osećanje prođe.

Sve joj je bilo jasno kad joj je prišao. Morag joj je dotrčala u naručje i odmah počela da priča, i Tatjana je svu svoju pažnju usmerila na nju, kao da bi joj čak i letimičan pogled na njenog oca mogao spržiti zenice. Ali, nije morala gledati u Angusa McIntosha da bi znala šta mu je na pameti.

Od njeg je udarala jara, nestrpljenje pomešano sa srdžbom, i verovatno ga je samo ogromna ljubav spram Morag obuzdavala da joj ne kaže da smesta ode. Ćutao je kao zaliven dok su njih dve pričale, i Tatjana je osećala njegov težak i mračan pogled na sebi poput kakvog ogromnog tereta. Onda Morag ugleda Roryja i otrči, a čim je okrenula leđa, njen joj otac stavi tešku, posedničku ruku na rame. Okrenuo ju je prema sebi osorno, kao da otvara ormar, i odmah bez uvoda prasnuo:

-Gde si bila, dođavola?

Ona je raširenim očima zurila u njega,

-Kog me vraga tako gledaš? Odgovori mi!

-Gde sam mogla da budem? Na istom mestu na kojem i protekle dve godine. Molila bih vas da me ne stežete toliko, gospodine McIntosh.

Njemu čudan, gnevan izraz pređe preko lica, ali kad je progovorio, to je bilo mnogo mirnije nego maločas. Rekao je:

-Vrlo dobro.

Smakao je ruku s nje.

-Da li sam možda blesav ako uviđam da je vaša sitacija od sinoć drugačija nego u protekle dve godine…

Onda je dodao posprdno:

-… gospođice Petrović?

Ona odgovori drhtavim glasom:

-To ne znam.

-Kako ste vi ovo zamislili? Ja nisam Morag. Neću se zadovoljiti vašim slobodnim danima, miss.

Nju to malo naljuti. Rekla je neljubazno:

-Ne čini se da ste išta pitani, gospodine McIntosh.

-Želite li da se igramo, gospođice Petrović?

Ona ne odogovori.

-Oberučke ću udovoljiti vašoj potrebi u drugačijoj situaciji, ali ova je van diskusije. Vi se svakako ne želite igrati sa mnom ovako kako ste počeli.

-Je li to bila nekakva pretnja?

-To je puka istina, i oboje je znamo.

-Kako ste vi ovo zamislili, gospodine McIntosh?

On momentalno otpovrne:

-Ostavićete McGonagallove i doći u Kuću.

Ona hladno reče:

-Ne, hvala. McGonagallovi takođe trebaju dadilju, a javili su se prvi.

-Ja očekujem da vam moja ponuda bude prva na listi prioriteta.

Ona se u neverici zablene u njega.

-Zašto bi se, kog vraga, mene ticalo šta vi očekujete..?

Počela se brecati.

-Ja nisam poslovna pratnja! Kako se usuđujete da mi nudite plaćen boravak pod svojim krovom?

On otpljune:

-To je ono čime se vi bavite, miss.

-Neka ste sto puta prokleti!.. Ja ne spavam s ljudima koji mi plaćaju za čuvanje svoje dece!..

-Onda ćemo morati da unesemo promene u opis vaše profesije.

-Oh, nosite se bestraga.

Okrenula se na peti u nameri da ode od njega, ali on je u deliću trena bio za njenim leđima. Ščepao je za mišicu i nagnuo nad njeno rame, rekavši:

-Ne sećam se da sam završio ovaj razgovor.

-Ja sam ga završila. To me boli.

-Sjajno. To mi je i bila namera.

Osetila je promenu u njegovom glasu. Stajao joj je vrlo blizu, i miris njegove kože pokrene lavinu osećanja u njenoj utrobi. Naglo je postajala slaba i malaksala, i kad se usnama dotakao njene kose, gotovo je poverovala da je na nogama drži još samo opako stezanje njegove ruke.

Rekao je, na samo njeno uho:

-Morag će pozvati Roryja da se igraju.

Ona dahne:

-Oh, ne.

-Itekako.

-Neću to da radim s decom u kući.

-Sinoć se niste bunili, gospođice Petrović.

-Morag je spavala!..

-Neću da se raspravljam, Tatjana.

Stisak na njenoj nadlaktici bio je jak kao mengele. Nikad je pre nije oslovio imenom, čak ni sinoć. Od zvuka svog imena iz njegovih usta, ona se zatresla na mestu. Oh, kako je bestidno lagala! Čim joj se primakao, njene su gaćice počele da vlaže.

Čula ga je kako govori:

-Nema nikakve svrhe da se prenemažete, gospođice Petrović. Mogu da nanjušim vašu želju.

Glas mu je bio mračan.

-Podići ću vam tu suknju, i pokidati veš, i vi ćete preklinjati za još.

-Oh, prestanite!..

-Pozovite Roryja, gospođice Perović.

Onda ju je pustio i odmakao se.

1

Dom, 33

Shannon joj je rekla:

-Hamish kaže da nema pojma kad si se sinoć vratila.

-Oh, nisam ulazila u pub.

Bilo je jutro i Rory je otišao u školu. Tatjana je držala jednog od blizanaca na kolenima i hranila ga.  Bila je neispavana, s tamnim senkama pod očima. Činilo joj se da celu noć nije ni trenula.

Prošle su dve godine koliko živi na tom ostrvu s McGonagallima, ali njena asptinencija je datirala još od ranije. Poslednjii momak s kojim je bila u šemi, bio je šašavi Englez koji je živeo u stanu do njenog. Više su se družili nego što bi se to moglo nazvati nekakvom vezom. Bio je jedan od retkih muškaraca u njenom životu koji je bio u stanju držati ruke podalje kad su bili zajedno, zato što su mu ruke obično trebale za kompjuter. Nigel je bio računarski manijak, i večito u begu od zakona zbog svojih hakerskih mahinacija. Nikad nije bila zaljubljena u njega. Seks je bio standardni instant seks mladih ljudi koji u životu imaju važnijih stvari i koji se krešu usled puke svesti da je to zdravo. Nigel je bio zabavan i volela je s njim brbljati, ali nije mu čak ni javila kad je odlazila u Škotsku.

Sav je njen engleski život bio sastavljen od muškaraca za koje se vezivala otprilike koliko i za pojedine tv-e emisije koje je volela pogledati u dokolici.

Doktor Who nije bio fatalan. Slutila je da bi Angus McIntos mogao biti.

Od njene sedamnaeste godine, svet je stajao izvrnut naglavce. Nikad više nije imala vremena da se bavi stvarima koje nisu bile od kardinalnog značaja. Prvo je izbio rat, onda je otišla u emigraciju… Valjalo je sređivati papire, pronalaziti poslove i stanove, hraniti se i odevati. Prolazili su čitavi meseci a da se uopšte i ne seti seksa. Zaista, možda nije bila sasvim kompetentna da određuje kvalitet nečega čega je u njenom životu bilo neredovito i od malog značaja. Međutim, opet je bila spremna dati svoju desnu ruku da je netom imala najbolji seks u svom veku.

Nije pamtili da joj se čak i kao klinki dešavalo da je seks ovako zgromi i potrese. Bila je umorna kao pas, nije mogla da jede i spava. Celo joj je telo treperelo od radosnog uzbuđenja, svaki se nerv s užitkom protezao. Postajalo joj je vruće kad god bi se setila prethodne večeri.

Shannon reče:

-Jesi li dobro? Izgledaš kao da imaš temperaturu.

-Ma ne. Malo je vruće ovde, zar ne?

Shannon je zurila u nju.

-Vruće? Ja nisam znala da ti znaš englesku reč za “vruće”. Uvek pričaš kako je ovde hladno.

-Da, ali…

-Šta se, kog đavla, dogodilo s tobom otkad sam te zadnji put videla?

Škoti su, možda, bili intuitivan narod, ali Shannon sad verovatno nije trebalo veće mudrosti od tog da je pogleda. Ona joj ništa ne odgovori. Sačekala je dok blizanac nije otrčao iz kuhinje, i tek onda podigla pogled. Nelagodno se nasmešila susrevši se sa Shannoinim očima.

-Šta?

Shannon je neko vreme ćutke gledala u nju. Onda je polako rekla:

-U redu ako nećeš o tome da pričaš.

-O čemu?

Postajala je nervozna pod Shannoinim netremičnim pogledom.

-Prestani zuriti u mene.

-Šta ti je to?

-Koje?

Shannoine se oči iznenada promeniše. Nagnula se u stolici i dohvatila njene rolke.

-Ovo na tvom vratu, gusko!..

Tatjanu poče da hvata panika. Sa svrhom se pažljivo oblačila jutros. Prasnula je:

-Da li vidiš kroz odeću?.. Okani me se, Shannon.

-To je ugriz, ili ja nijedan nisam videla u životu!..

Prasnula je u veseli smeh. Namrgođena i postiđena, Tatjana se istrže od njene ruke i povuče rolku sve do brade.

-S kim si bila sinoć, mala, ha?

-Ni sa kim.

-Ma kako da ne.

Tatjana je vadila cigaretu iz kutije. Shannon se pravila da naglas razmišlja.

-Da vidimo. Juče je bio tvoj slobodan dan.

-Zaveži.

-Gde Tatjana provodi svoje slobodne dane zadnjih meseci? To nas dovodi do plemenite porodice McIntosh. Poslepodne je i Tatjana se igra s Morag McIntosh. Ali Tatjana se sinoć kasno vratila u grad, zar ne?

-Rekla sam ti da zavežeš.

-Šta je Tatjana radila nakon što je Morag otišla na spavanje? Znamo da ne odlazi nikome na ovom ostrvu. Da li je uopšte napuštala Kuću? Ko živi u Kući osim Morag McIntosh?

Opet se nasmijala.

-Moragin otac!

-Ako smesta ne prestaneš, Shannon McGonagall, baciću ti ovu šolju u glavu.

-Ako povežeš kašnjenje, Angusa McInstosha i taj ugriz na tvom vratu, šta dobijaš, Tatjana?

-Rekla sam ti. Šolju u glavu!

-Koji ti je đavo? Svakako ne vidim da je to nešto čega bi se trebala stideti. Mesecima čekam da te najzad uhvatim kako ležeš s Angusom McIntoshem.

Tatjana se zablene u nju. Shannon prevrne očima.

-Kakva si ti guska. Koliko već odlaziš pod njegov krov? Za tebe pouzdano znam da si zagorela, a obzirom da Angus McIntosh ne tuca ništa na ovom ostrvu i gotovo nikad ne ide na kopno, pretpostavljam da je i on. Dva apstinenta u onoj golemoj, praznoj kući!

-Nije prazna. Tamo je Morag.

-Ma nemoj? Da li je očinstvo celibat?

-Ne.

-Zar si stvarno očekivala da će devojka poput tebe biti sigurna pored Angusa McIntosha? Tako si isto mogla da odlaziš i u lavlju jazbinu.

-Pričaš o njemu kao da je manijak!

-Pričam o onome što jeste, McInstosh.

-Dosta mi je više te priče o McIntoshima!..

-Zar već?

Shannon zavrte glavom. Tatjana se obrecne:

-Prestani tu da mi cokćeš i pametno mašeš glavom. Nisam budala. U redu, kažeš da si celo vreme znala da će doći do toga. Verovatno si u pravu. Možemo li sad da završimo tu priču?

-Ali ta je priča tek počela, Tatjana.

-I još se uvek o njoj nema šta za reći. Osim ako ne bi da ti iznosim detalje.

Shannon zausti, ali je ona preseče:

-S čim se možeš odmah pozdraviti.

-Gaduro. Imam pod krovom jednu koja se tucala s Angusom McIntoshem i ne smem da čujem kakav je.

-Otprilke kako i pretpostavljaš. Kakvu sam opet pokoru počinila? Samo mi nemoj reći nešto u smislu: ovde se niko ne tuca s McInstoshima.

-Onda neću.

-Iz kojeg ste razloga napravili toliku famu oko njih?

-Sami su je napravili.

-Ali čak i plemstvo spava sa svojim slugama i zakupcima.

-Tačno. Ali ne otkad ja pamtim.

-Hoćeš da kažeš da Angus McIntosh nikada nije bio ni sa kim na ovom ostrvu?

Shannon sleže ramenima.

-Ne bi se baš reklo da me Angus McIntosh drži pod kiltom, zar ne? Ali ja nikad nisam čula ništa slično.

-Oh, ako ti nisi čula, onda je sve rečeno. Vrlo dobro. Sad je spavao sa mnom. Ali ja nisam odavde. Baš me briga za vaša pravila ponašanja. Nikome nisam naudila.

-Zaista.

-Ako će iko najposle ispasti oštećen, onda sam to samo ja.

-Drugim rečima, gledaj svoje poslove, Shannon McGonagall.

-Upravo tako.

-U redu. Ali hoću da znaš nešto.

Shannon se iznenada pokrete i stavi ruku preko njene. Lice joj je bilo veoma ozbiljno.

-Ako ti ikada bude trebao razgovor, pomoć bilo koje vrste… Ja sam tu.

Tatjana oseti kako joj se grlo steže. Tiho je rekla:

-Znam, draga. Hvala ti.

1

Dom, 32

Znoj se lagano hladio po njenoj koži, i sve je više postajala svesna da je mrak, i da je vrlo tiho, i sigurno veoma kasno. U Kući je uvek bilo tiho kao u grobu. Ona je često mislila kako su domovi starih porodica poput kripti. Kad biste prošli podovima od kamenih ploča, vaši su koraci remetili tišinu odbijajući se od zidova, i svaki je glas odzvanjao resko i grubo, kao da vičete. Morag je bila iznimno tiha jer je odrasla u takvoj jednoj kući, a i njen je otac mrzeo galamu i govorio mirno i nikad ne podižući tona.

Još je uvek nije puštao sa sebe. Ona reče:

-Kasno je. Moram da idem.

Pa se upre o njegova ramena da lakše ustane, međutim, njegov stisak ne popusti ni za nijansu. Nije imalo nikakve svrhe otimati se iz ruku Angusa McIntosha. Zato je veselo rekla:

-Ja ne mogu izvesti ovo bez vaše pomoći, gospodine McIntosh.

On progovori toliko lenim glasom da ju je svu prošla jeza:

-Onda ćete morati da odustanete, gospođice Petrović.

Ona pomisli kako je retko šta na svetu slično muškarcu koji je upravo ševio. Izgledao joj je kao da je na maču dobio svet, i kao da više nema ničega nad čim nije likovao i nazvao svojim.

-Nemojte biti blesavi. Ima strašno puno sati.

-McGonagallovi su otišli na kopno.

-Ali Hamish nije.

-Oh, baš me briga za Hamisha McGonagalla! Može da misli šta god hoće.

-Vi svakako nemate nikakvih obaveza spram njega.

On je, prateći očima svoj pokret, prelazio rukama preko krivine njenih bokova i linije kičme. Rekao je, kao da je uopšte nije čuo:

-Kako savršenu kožu imaš…

Obuhvatio je dlanovima njen struk.

-Isuse!.. Mogao bih da te slomim ovlašnim stiskom. Znaš li onu Andersenovu priču o princezi na zrnu graška? Mora da je mislio na nešto ovakvo.

-Gospodine McIntosh…

-Nema potrebe da me više zoveš tako. Da sam ikad patio od naslova, onda bih tražio da me oslovljavaš mojom titulom. Ali ovakve situacije sve ljude izjednače, zar ne?

Pojačao je stisak na njenim bokovima i udobnije se namestio u njoj. Još je uvek bio ogroman i tvrd, i osećala ga je sve do grla. Kad je ponovo bio ceo unutra, lako se stresao i za časak sklopio oči. Dahnuo je:

-Oh, gospode, kako je dobro…

Onda ju je pogledao očima koje su opet počele da gore.

-Nemaš pojma kako si vruća i vlažna, kao rastopljeni vosak… I tesna poput devojčice. Znam da sam golem. Nekim je ženama to bio problem. Ali ti, lepotice… Ti si pravljena za mene.

Osećala je kako pulsira i propinje se u njoj, poput obesnog osvajača. Počela je da je hvata vrućica, pa je brzo ponovila:

-Gospodine McIntosh…

-Oh, do vraga! Da li te to pali? Vrlo dobro. Onda ćemo ostati zvanični.

-Molim vas da me pustite. Ja živim s drugim ljudima i imam obaveze spram njih. Doći ću sutra, i kad budete hteli, ali sad moram da idem.

-Kad budem hteo? Ali ja hoću da ostanete sada, gospođice Petrović.

-Molim vas da mi ne pravite probleme.

On je za časak posmatrao njeno lice. Onda je leno izgovorio:

-Udelite mi još malo svog vremena, miss. Besramno uživam, zar ne vidite? Kako mi možete oduzeti tako nešto?

Ona pomisli da je to njemu, zaista, nepojmljivo. Ko je Angusu McIntoshu ikada odbio ono što je hteo? Kome je na pamet pala jedna takva drskost… U celom njegovom životu, niko mu i nikada nije sputavao užitak bilo koje vrste. On to ne ume da shvati.

Učinila je kompromis.

-Ali samo malo, gospodine.

Nasmijao se.

-Da li se tim tonom obraćate Roryju McGonagallu, miss? Kažu da vešt vaspitač obično u startu ponudi manje nego što namerava, tako da ima čime da trguje posle.

Ona se smešila.

-Da li je to prolazilo vašim dadiljama, gospodine?

-Ja sam uvek bio džentlmen, gospođice. Žena ima pravo na hirove.

-A muškarac na predstavu da ga se za ma šta pita.

-S takvim stavovima, gospođice, koliko ste ljubavnika uopšte imali?

Ona je pokušavala da razbistri mozak. On jekne:

-Gospode!.. Svakako neću da o tome morate toliko dugo misliti!

-Ne mogu da mislim dok to radite, dođavola…

-Pokušajte… Želeo bi da mi pričate o svojim momcima dok vas tucam, gospođice Petrović…

-Ali skroz ste nastrani, gospodine McIntosh…

-Ali to je kao da kažete da je voda mokra, gospođice Petrović… Ko je bio prvi čovek u vašem životu?..

-Oh, bilo je to davno…

-Ne sumnjam da ste se rano počeli zanimati seksom.

-Bila sam smrtno zaljubljena u njega…

Sklopila je oči.

-Bio je nekoliko godina stariji i verovatno najpoželjniji momak u školi… Baraba…

-Čini se da ste uvek naginjali problematičnim muškarcima.

-Svakako sam naginjala njemu. Gledao me s visine i držao se kao da su sve devojke sveta rođene samo kako bi mu udovoljile… Bio je izuzetno neugodan…

-Sad već vidim smisao u toj priči.

Ona otvori oči. Smešio joj se.

-Oh, ali to svakako nije bilo ni prineti vama, gospodine McIntosh…

-Nijedan dripac u vašem životu nije ni prineti meni, miss Petrović…

-To je tačno…

-Nastavite… Oh, to je lepo…

-Da li vam se dopada, gospodine?

-Ni slučajno ne stajte, miss… Hajde, dođavola… Šta se dogodilo s dripcem?

-Bio je.. Oh, on je…

-Nemoj da staješ, do sto đavola! Šta se dogodilo s dripcem?

-Mi… Posvađali smo se kad je počeo rat… On ima um od krvi i paljevine… Rođen petsto godina prekasno… Oh, nemojte me siliti da pričam!..

-Želiš li da ja stanem?

-Oh, ne!..

-Onda ćeš pričati…

-Šta hoćete?.. Jako smo se posvađali… Rekla sam mu.. Rekla sam…

Šta, miss Petrović?..

-Oh, rekla sam mu da bi se trebao lečiti… Da samo manijaci vole rat… Strašno me je izvređao… Nikad više nismo bili zajedno…

-I budala je pustila da odete iz njegovog života?..

-Nije imao izbora…

-Ja vas nikada neću pustiti, gospođice Petrović.

Ona shvati da se umirio.

Kroz gromovito udaranje svog srca, čula je kako oboje glasno i teško dišu. Bili su u goloj vodi i svaki tren podrhtavali. Ona se posve šćućurila u njegovom krilu, dok je mahnito pulsirao u njoj, tvrd do pucanja, željan, raspomamljeni, nikad poraženi osvajač… Tiho je rekla:

-Šta ćete uraditi ako ja poželim da odem, gospodine McIntosh?..

-Vezaću te lancima za zid, ako nikako drukčije. Pretpostavljam da si je taj idiot kasnije prosvirao glavu. Ali ja bih prvo ubio vas.

Njoj su cvokotali zubi.

-Koliko ste vi lud čovek, gospodine McIntosh?

-Sad je kasno da me to pitaš. Trebala si pažljivije slušati kad su ti pričali da su svi McIntoshi ludi.

Ona je zurila u njega.

1

Dom, 31

On ponovo progovori:

-Ja nisam sreo puno osoba koje su mi intelektualno uspevale parirati. Ali vaš me način razmišljanja uvek obraduje. Upravo je neverovatno da neko vaših godina, s ratom uništenim školovanjem, i u emigraciji, bude na ikoji način takmac meni. Nema potrebe da se mrštite, vrlo dobro znate da sam u pravu.

Ona hladno reče:

-Tačno. Ali niko ne voli da mu se tako nešto kaže u lice.

-Gospođice Petrović, izaći ću s otvorenim kartama. Reći ću vam šta mi je na umu, i šta od vas hoću. Ne opterećujte me konvencionalnim budalaštinama. Ako niste u stanju čuti istinu, onda idite i ovaj razgovor više nikad neću započinjati.

Ona ništa ne odgovori. On reče:

-Tako sam i mislio.

Tatjana nervozno povuče dim.

Situacija je postajala sve opasnija. Angus McIntosh je uvek bio hladnokrvan i nadmen, i to je bilo nešto što ga nije sasvim napuštalo ni jednog trena njihovog poznanstva. Onaj njegov osmeh od kojeg joj se vrtelo u glavi, to je, zapravo, bila samo obmana, mamac za lakoverne.

Uvek je bilo nešto od arogantnih McIntosha u njemu.

Međutim, čak joj se ni pri prvim susretima nije činio ovoliko osion. Otkad je za njom zatvorio vrata, ponašao se kao dišuće otelotvorenje sve ostrvske aristokratije ikada. Sablažnjiv način na koji je sedeo, odabir njegovih reči i ton glasa… Tek je smisao svega toga doprinosio da se ne oseća poniženo. Postojao je vrlo konkretan razlog zašto se Angus McIntosh ovako ponaša, ali u njenoj je glavi vladao posvemašnji haos. Nije imala blagog pojma šta će najposle od nje zahtevati. Jer, nešto hoće. I ona neće imati drugačijeg izbora osim da mu udovolji.

Napetost u njenoj utrobi slutila je da će to biti opako i smrtonosno, i da će postati beznadežno ovisna još pre nego se završi.

On reče:

-Kao balavac sam postao žudan vaše ironije i načina na koji hodate pod mojim krovom. Vašeg smeha i vašeg ćutanja, i tog kako se razbesnite i srljate pravo u pogibiju, ne mareći. I, mada mi je mrsko što u zvučati kao svi dripci u vašem životu ikada, moram vam reći da ne pamtim da me je ijedna žena toliko uzbuđivala.

Ona malo skupi ramena. On nastavi.

-Znam da je to priča vašeg života. Upravo vam je pisano da srećete muškarce koji hoće da vas kresnu. Ali šta ćete? U času vašeg rođenja, neki su poročni stari bogovi slagali karte i rekli: ovu ćemo da napravimo fatalnom. Ja se nikad nisam udvarao, ni dok sam bio balavac. Ne možete biti poslednji u nizu od deset vekova gorštačkog plemstva koje je išlo u hajke na žene i provelo generacije silujući, i imati sluha za cveće i bombonjere. Reći ću vam kao McIntosh: koliko tražite i šta tražite da vas imam pod ovim krovom, i u svom krevetu. Da li imamo dogovor, gospođice Petrović?

Ona je oećala kako joj cigareta dogoreva između prstiju. Pružila je ruku i ugasila je, a onda naterala svoje misli na razumljiv engleski.

-Kakav mi, u stvari, dogovor nudite, gospodine McIntosh?

-Mislio sam da sam bio sasvim jasan.

-Zapravo niste. Recite mi, šta nudite za moje seksualne i intelektualne usluge?

-Šta god hoćete.

-Otkud znate da me uopšte imate čime platiti?

On se nasmeši.

-Onda ostavljam vama da nađete satisfakciju kakva vam odgovara.

-Mislite da mogu ikakvu?

-Gospođice Petrović, laskam sebi da će me retko koja žena odbiti. Sasvim sam siguran da vas privlačim, a obzirom da nismo ni deca ni budale, svakako se po tom pitanju možemo dogovoriti. Ovo je već isuviše dugo draženje nerava i potpuno je bespotrebno. Odgovorite mi iskreno. Da li biste da vas kresnem?

Ona je trenutak ćutala, zureći u njegov leni osmeh. Onda je polako počela:

-To uopšte nije pitanje…

-Bez prenemaganja, molim vas. Naprosto to recite. Ja vas zaista ne nameravam pustiti napolje dokle vas god ne poševim. Da li vi to želite?

-Ne vidim kakvu bi svrhu imao moj odgovor, ako ste vi već doneli odluku.

-Možda bih samo hteo da čujem kako to izgovarate.

-Ne mogu da verujem da vas bog još nije spržio gromom i pored tolike arogancije.

-Dođite ovamo, gospođice Petrović.

-Oh, nosite se!..

-Ne želim da ponavljam.

Ona ustade.

-Sjajno.

Bezobzirno i bez ikakvog stida, on odgurne nogom u stranu lomljivi stolić koji ih je razdvajao. Polako se odvojio od naslona sofe i nagnuo ka njoj. Glas mu je bio drugačiji, grub i opor, i od tog joj klecnuše kolena.

-Nameravam potrošiti svo vreme sveta na tucanje s vama, gospođice, ali ne sada.

Pograbio je za ruku i naterao da mu priđe korak bliže. Pre nego je ona uspela naći oslonac na nesigurnim nogama, već je počeo da je raskopčava. Ona zgroženo dahne:

-Ali šta ako Morag uđe?..

-Ona je anđeo. Nikad se ne budi noću.

-Neka ste sto puta prokleti, Anguse McIntoshe!

-Možete da kunete koliko god želite. Ali ja ću vam ga svejedno staviti.

-Oh, bože!..

Zanela se kad je nestrpljivo povukao nadole njene leviske, ostavivši je skoro nagu u sićušnim gaćicama.

-Bio sam u pravu. Devojka kao što ste vi, oblači ovakav veš čak i kad nema nikoga ko bi ga video.. Ali ja imam ogromno poštovanje spram vaše seksualnosti. To je zaista poslastica za oči.

Reči su mu bile opake, ali stvari su ga odavale: njegov dah, mračna boja njegovog glasa, hitrina njegovih pokreta… Vešto ju je povukao na sebe, ne trošeći vremena ni truda na finese i nežnosti, i njoj se soba zavrte oko glave a kad je ponovo progledala, sedela je na njemu kao u klinču i on je govorio iz najveće uopšte zamislive blizine:

-Ako ste ikad imali ma kakve nedoumice oko moje želje, miss Petrović, da vas odmah razuverim. Želim vas ovoliko.

Grubo ju je pribio uza sebe i ona se strese i izvi ramenima. Bio je golem i kao stena tvrd, i ona se gotovo uplaši od onoga šta će se desiti kad se najzad otkopča. Nije imala nikakve šanse kad mu se jednom našla u rukama. Njegova fizička premoć sad je od nje mogla učiniti šta mu god napamet palo. A, sasvim je jasno videla da je um Angusa McIntosha po tom pitanju krcat i raskošan. Retki su muškarci ovako spretno postupali sa ženama, i ona je shvatala njegove namere tek kad im je već nazirala kraj. Vrtoglavom ju je brzinom raskapčao i svlačio. Ostala je skoro do kože gola za nekoliko neuhvatljivih trenutaka, a on je sam još uvek bio potpuno obučen.

Dahnuo je promuklo:

-Koliko vi želite mene, miss?..

Uronio je dlanom među njena bedra i ona zadihano jekne. Bili su toliko blizu da su im se usta dodirivala. Od mirisa njegove kože mutilo joj se u glavi. Rekao je:

-Kako ste vrući i mokri… Oh, ovo će zaista biti bolje nego sam i mislio!

Ona je tiho jecala:

-Oh, prestanite, ne mogu to da podnesem!..

-Itekako da možete… Hajde, lepotice.. Da li ti se to dopada?

-Oh, da…

-Imaš kožu kao svilu… Savršene kosti… Tu apsolutno savršenu skrivenu dragocenost…

Zagnjurio je lice u njenu rasplelu kosu. Osetila je njegova usta na vratu, i njen je um mislio prsnuti od strahotne kombinacije koju je to činilo s njegovom rukom među njenim bedrima… Njeni su bokovi počeli plesati svoj nezaustavljivi kružni ples nad njegovim dlanom, i osećala je da će svaki čas početi da svršava tako da će to probiti zidove i plafon. Grozničavo ga je pograbila za opasač i čula je kako se smije lica uronjenog u njenu kosu:

-Svakako bih ti bio od veće pomoći, draga, kad bih češće nosio kilt, zar ne?

Ona nestrpljivo prasne:

-Čemu si Škot, dođavola?

-Na to ćemo odmah odgovoriti. Samo mi daj tren, lepotice.

Počeo je da se otkapča i pri tom joj se veselo nacerio. Ona je drhtala od nestrpljenja i želje. U ušima joj je bubnjalo, osećala je kako joj lice bridi od vruće krvi i imala je utisak da se sve oko nje okreće kao na poludeloj vrtešci. Temperatura u prostoriji skočila je sve do tavanice.

Žurno se namestila na njega dok se nije pravo ni skinuo. On vedro reče:

-Prava ste raskalašna kučka, zar ne, miss Petrović?..

-Nisam se popela na vas da bi mi laskali, gospodine McIntosh…

-Pošteno. Hajde da vam ga onda stavim, miss…

I onda je bio ceo u njoj, do grla.

Osetila je kako mu je celim telom prošao drhtaj, a kad je otvorila oči, gledao je u nju iz one ludačke blizine u kojoj se usta dotiču. Za jedan tren, oboje su stali, zadihani, i samo tako gledali jedno u drugo. Onda on reče:

-Neka sam proket… Ali ti si stvarno savršena…

Onda su im se usta po prvi put srela.

Pograbio je za glavu i ljubio svo vreme dok su se ševili, a bili su to mahniti, grubi, bolni poljupci i ona je vrlo brzo na jeziku osetila metalni ukus krvi; ali svoje ili njegove, nije znala, a još manje marila. Mislila je da svršava čitavu večnost, i to se nastavilo i kad je i on počeo. Pre nego se istočio u njoj, jedan je trenutak iskreno poverovala da će umreti potraje li to i sekund duže.

Sve je imalo granice, čak i najbolji seks u njenom životu.

1

Dom, 30

Bio je njen slobodan dan a Shannon je s decom otišla kod rođaka na kopno. Trebali su se tek sutra vratiti. Tatjana je ostala s Morag sve do večeri i obe su shvatile koliko ima sati tek kad je devojčica počela da zeva. Uplašeno je rekla:

-Oh, miss, ja moram smesta u krevet!.. Tata se mnogo ljuti kad dugo ostajem budna.

-Hajde da te stavim na spavanje. Ionako se još ne moram vraćati.

Morag zasvetleše oči.

-Kad bi me bar svako veče mogli stavljati na spavanje, miss!..

Tatjana oseti kako joj se ježe dlačice na rukama. Dok se Morag presvlačila, ona je nemirno hodala po sobi skupljajući igračke. Ceo je dan bila napeta i nigde se nije mogla skrasiti. U zraku je definitivno bilo čudnog naboja.

Kad je pročitala Morag bajku za spavanje, zastala je na hodniku i pokucala na vrata njenog oca. Nikad ga pre nije uznemiravala dok je radio. Ali on nijednom nije izašao iz sobe svo vreme otkad je došla, i osećala je da ne može naprosto otići, ne javivši se.

Otvorio je vrata i upitno je pogledao. Ona reče:

-Oprostite što vam smetam, gospodine McIntosh. Ali Morag je zaspala, a ja moram da idem.

On je nekoliko trenutaka zurio u nju. Onda bezizrazno reče:

-Koliko je sati?

-Već je pao mrak. Znam da je Morag trebala ranije na spavanje, ali…

-Ne mari. Uđite.

Ona usplahireno baci pogled ka stepenicama koje su vodile do prizemlja.

-Morala bih da idem, gospodine.

-Gluposti. McGonagallovi će živeti na istom mestu i kad se vratite.

Iz nekog uvrnutog razloga delovao je kao da mu na pamet ne pada da čuje bilo kakvo dodatno odbijanje. Ona poraženo uđe.

Zatvorio je vrata za njom.

-Pa, sedite negde.

Tatjana nesigurno zakorači ka sofi i foteljama u uglu pored prozora.

Nijdna prostorija u kući nije imala toliko od Angusa McIntosha koliko ova. Ona nikad pre nije ni privirila unutra. Morag joj je rekla da njen otac nikom ne dozvoljava da u tu sobu uđe, i da čak i ona mora paziti kad je dovoljno raspoložen da joj dopusti tu milost. Bila je prostrana i od poda do plafona u policama s knjigama. Niz za nizom knjiga išao joj je oko glave dok se osvrtala. Rekla je:

-Nikad nisam videla toliko knjiga na jednom mestu, osim u londonskim bibliotekama.

Glas joj je bio pun poštovanja. On se zavalio na sofi preko puta njene fotelje, nemarno podižući nogu na ivicu krhkog stola koji je delovao kao da bi ga i šolja s čajem mogla slomiti. Pomislila je kako Angus McIntosh još nikada od početka njihovog poznanstva nije uradio nešto toliko nalik potomku lordova, kao sad, podigavši nogu na taj stol. Bio je to preskup komad nameštaja, toliko star da je zapravo spadao u muzej. Svugde osim pod krovom plemića istoričari umetnosti bi ga od prašine brisali samo u belim rukavicama. Međutim, ovaj muškarac je imao celovitu, apsolutnu svest da je on lično plemenitiji od bilo kojeg i kakvog stola na svetu. Čak je i potplat njegove obuće činio čast jednom ovakvom primerku zbog kojeg bi kolekcionari ridali od zavisti.

On se udobno namestio na sofi, zabacivši ruke iza glave. Kad bi Angus McIntosh sedeo, činio je to poput razmažene divlje mačke odgojene u maharadžinoj palati. Ništa na svetu nije bilo slično Angusu McIntoshu koji prede, nemaran čak i kad uživa. Njegovi su preci umetnost užitka svakako doveli do vrhunca. Bili su razuzdani, plahi i nikad do kraja civilizovani Škoti, poput pripitomljene zveri koja začas može sevnuti kandžama dosadi li joj maženje; ali Tatjana pomisli kako neke stvari određuju svu aristokratiju na planeti.

Svi su oni znali uživati.

On leno reče:

-McIntoshi su se tek u zadnjih par stotina godina naučili pismenosti. Najveći broj mojih predaka bio je nepismen, i bestidno ponosan zbog toga.

Ona se nasmeši.

-Ne verujem da im je pisana reč ikada bila potrebna.

-Zaista ne. U ovim krajevima postoji uzrečica da je mač sve što jednom McIntoshu uopšte treba.

-Ah, ne znam šta bi vi s mačem danas.

-Mislite? Bez da se potrudim, sad bih vam mogao nabrojati bar deset poželjnih primera.

-Međutim, ipak ste se latili pera.

On se isceri.

-Otkad zapravo pišete, gospodine?

-Oh, ja sam vunderkind, zar niste znali? Bio sam čuven još pre nego sam postao blaziran spram slave. Ali vi biste rekli da nikad i nisam bio u sličnoj opasnosti.

-Zašto to mislite?

-Zato što je vaša teorija da se pripadnici plemenitih porodica već rađaju blazirani. Slava čuvenog pisca svakako je mizerna kad se uporedi s tako nečim.

-Ja nikad nisam rekla ništa slično.

-Ne, vi ste previše fini da tako nešto naglas kažete. Iako ste u mnogo čemu upravo nezamislivo drski, opet nikad ne dirate u stvari koje smatrate svetinjom. Osobina na kojoj vam je moj osetljivi, plahi ego McIntosha izuzetno zahvalan.

Ona prihvati rugajuću notu njegovog glasa.

-Rekli ste to kao da zahvaljujete na milosti.

-Milostiv je svako ko ne provocira jednog McIntosha.

-Mislite, spram sebe?

-Spram oboje, gospođice Petrović.

-Čini se da ste danas čudno raspoloženi, gospodine. Još nikad nisam čula da ste za pet minuta više puta izgovorili svoje prezime. Ali to je možda do tog teškog pritiska napolju.

-Ne znam za pritisak. Uvek sam razdražljiv kad pišem. Zato volim kad mi ne pobegnete kao što ste maločas pokušali. Prija mi brbljanje s vama, gospođice Petrović.

-Oh? Šta ste radili pre, dok niste mene poznavali?

-Zatvarao se danima ovde. Kao balavac sam puno pio. Onda je stigla Morag, pa sam odušak morao naći u istresanju na druge ljude.

-Drago mi je što čujem da sam od javne koristi.

-Nevolja će biti kad prestanete dolaziti.

Ona to oćuti. Odsutno je gledala u ogromni, verovatno poput nebeskog svoda težak radni stol preko puta krcat papirima. Monitor kompjutera bacao je treperavo svetlo po zidovima. Bilo je senovito i sumračno. Samo je jedna zidna lampa svetlela u udaljenom ćošku, a napolju se već spustio mrak. Njih su dvoje sedeli u tami. On reče:

-Ima već izvesno vreme kako sam iznašao da vi imate mnoge osobine idealnog partnera za mene, gospođice Petrović.

Njene oči hitro poleteše u njegovom pravcu.

-Kako to mislite, gospodine McIntosh?

-Zar je moguće da sam u svom zaključku usamljen?

-Uopšte ne razumem o čemu govorite.

-Ipak ćete me naterati da to kažem, zar ne?

Nije mu mogla dobro videti lice u senci, ali je svejedno osetila da se više ne zavitlava. Rekao je:

-Kao prvo i najvažnije, Morag je posve luda za vama. U početku sam mislio da će je fascinacija proći, ali ispostavilo se da ste vi zarazni što vas čovek više upoznaje. Najveći deo svih mladih dama koje sam uopšte sreo blešte punim sjajem samo tokom najranijeg poznanstva. Međutim, s vama je to obratno.

Ona muklo reče:

-Smem li pušiti ovde, gospodine McIntosh?

-Imate pepeljaru na stolu.

Gledao ju je dok je palila cigaretu rukama koje su podrhtavale. Bila je zahvalna što je mračno i što on, nadala se, ne može videti da se zapravo trese sva. Lice joj je gorelo, i počinjalo je da joj biva zlo. Nešto u njenoj glavi urlikalo je da će ubrzo čuti stvari od kojih će pasti na mestu mrtva.

A opet, nije mogla dočekati da ih čuje.

1

Dom, 29

Nije osetila kad joj je prišao. Sve što je odjednom znala, bilo je da joj je ukopao prste u potiljak i silovito je, ne mnogo nežno, okrenuo ka sebi. Zaronila je lice u njegove grudi, grčevito ga grabeći za odeću. Obema ju je rukama stezao uz sebe, tako da je jedva uspevala disati, ali nije marila: u celom svom životu nije se osetila zaštićenije i sigurnije. U rukama tog čoveka ništa nije pretilo. Bio je tako velik i snažan, poput moćnog paganskog boga koji pesnicom mrvi u prah čitava carstva, da je odjednom imala dojam kako je postala nedodirljiva, besmrtna. Iznenada je posve pouzdano znala da je zagrljaj Angusa McIntosha sigurna luka koju ceo svoj život traži.

To je trže iz opijenosti. Izvila se i pograbila ga za zapešća, sklanjajući mu ruke naniže i podižući glavu. Dahnula je:

-Oprostite, gospodine…

-Ne pričajte gluposti.

-Nikad mi se ništa slično nije desilo.

Pokušala se nasmešiti.

-Nikom ne pričam o tome, ne znam šta mi je bilo… Oh, bože, mogla bih u zemlju da propadnem.

-Rekao sam vam da ne pričate gluposti. Možda je na meni da se ispričavam. Da sam znao koliko je ta tema bolna, nikad vas ne bih silio da o njoj govorite.

-Vi to niste mogli znati. Uostalom, sve je to bilo davno. Gotovo sam već i zaboravila. Čovek ima sretnu sposobnost da zaboravlja ružne stvari.

Pokušala je da pohvata kosu koja se raspala kad ju je zgrabio.

-Stvar je u tome što već jako dugo vremena niko nije video tu tetovažu. Na ovom ostrvu vi ste prvi i jedini. A ja o njoj ne mislim nikad.

-Dozvolite, molim vas.

Uzeo je šnale iz njene ruke i počeo joj podizati kosu. Veselo je rekao:

-Čovek ovlada najneverovatnijim veštinama za muškarca kad ima ćerku.

Tatjana oseti strahopoštovanje za njegovo obzirno menjanje teme. Tiho je rekla:

-Vi ste zaista jedan od najboljih ljudi koje sam u životu srela, gospodine McIntosh.

U sebi je dodala: ne jedan od.

On je obesno povuče za pramen kose.

-Imam vrlo jednostavno pravilo za postupanje s ljudima, gospođice Petrović. Uvek im dajem samo onoliko koliko mi pruže.

Ona je bila vrlo slaba od njegovih prstiju u svojoj kosi. Pomalo joj se od tog ježila koža na hrbatu. Prepoznala je kompliment u njegovim rečima, ali nije bila dovoljno pribrana da mu bilo kako odgovori. Međutim, on nastavi:

-Vi sigurno nemate pojma kakvu ste stvar učinili kad ste onaj dan doveli Morag kući. Čekao sam važan poziv iz Londona i nisam mogao da odem po nju u školu. Mrzim kad se tako nešto dogodi, jer ne dozvoljavam da Morag ide sama iz grada sve do ove pustoši, ali čovek ne može baš sve držati pod kontrolom. Razlog što sam vam upriličio onakav doček leži u tome što sam već bio besan zbog tog poziva, a onda sam još video nju uplakanu. Međutim, čim sam se ohladio, ta je stvar legla na mesto. Niko na ovom ostrvu ne bi odveo Morag kući, gospođice Petrović. Ne bi im palo na um da to urade. Ali iako sam siguran da ste vi već jako dobro znali kakvu reputaciju uživam, svejedno ste to učinili.

Ona tiho progovori:

-Naravno da jesam. Rekla sam vam da bih to napravila i da sam znala da ste još deset puta gori.

On se nasmije.

-Tačno. I ta blesava haljina za predstavu… Usudili ste se da je napravite posle onakvog mog dočeka.

-Morag je tako želela haljinu. Nisam je mogla gledati kako nešto tako jako želi.

Dodala je, pomirljivo:

-I nisam uopšte marila za vas.

-Zaista niste.

Nagnuo se nad njeno rame.

-Gospođice Petrović, već ste mi jednom natrljali nos kad sam se drznuo insinuirati da vas motivišu neki prljavi ženski planovi. Ali rizikovaću da mi bacite tu šolju u glavu. Kad bi McGonagallovi sutra odlučili da je Rory prestar za dadilju, ja bih voleo da dođete pod ovaj krov.

Njoj je lice gorelo.

-To je izuzetno ljubazno od vas, gospodine McIntosh.

-Oh, znam da jeste. Posle Morag, moja mi je privatnost najvažnija na svetu. Ali vi imate redak dar da boravite na istom mestu s čovekom i da ga ostavljate na miru.

Odmakao se od nje.

-Šta kažete? Da ste riđokosi, bili bi prava gorštakinja.

-Sačuvaj bože. Još ni sa sobom ovakvom nisam načisto.

Nasmijao se. Ali, kad je pošao da uzme šolju, ona se pomalo nelagodno i uznemireno uhvatila dlanom mesta na vratu gde ju je do maločas doticao.

1

Dom, 28

Morag i Rory su otrčali na sprat da igraju igricu. Uskoro su mogli čuti Roryjevo oduševljeno brbljanje. Angus reče:

-Zgodan mali vrag. Liči na oca kad je bio njegovih godina.

-Oh, ali uopšte nije na oca.

-Shannon McGonagall je uvek bila divlja. Sećam se da se tukla s dečacima, i često im razbijala noseve.

-I danas je opaka. Izgleda kao da će se slomiti, ali to je puka obmana. Rory se samo nje na svetu plaši.

-Vidim da vi nemate neku naročitu muku da ga obuzdate.

-Da, ali ja koristim smicalice.

On se nasmije.

-Snaga iza prestola?

-Čak su i mali muškarci muškarci, gospodine McIntosh.

-Nemojte se mučiti. Dozvolite meni.

Prišao joj je dok se propinjala na prste da dohvati kutiju s kafom s police. Nasmijala se.

-Čini mi se da je ta kutija stajala niže. Da li ste je s naročitim razlogom podigli tako visoko, kao taktičan način da mi kažete da je prestanem kuvati?

-Nikako. Preferiram jasne i glasne zabrane, gospođice Petrović. Ne bi se baš reklo da sam suptilan…

Naglo je ućutao.

Odjednom je osetila njegovu ruku na sebi. Pre nego joj se dotakao gole kože vrata, znala je o čemu se radi.

Rekao je:

-Šta je to?

Tatjana nelagodno reče:

-Oh, samo glupa tetovaža.

Izvila je ramenima, pokušavajući se odmaći od njegove ruke. Međutim, činilo se da on to uopšte ne primećuje, ili možda ne mari. Bez ikakvog ustručavanja, dohvatio se izreza njenog džempera i povukao ga naniže.

-Nisam imao pojma da ste tetovirani.

-Nisam mislila da ćete ikad doći u situaciju da vidite. Ovo nije klima za egzibicioniste.

-Možda vam nikad nisam stao dovoljno blizu.

-Da li biste me pustili, gospodine McIntosh?

On oklevajući smače ruku s nje, i Tatjana hitro vrati izraz na mesto. Zažarena i postiđena, nije se usuđivala okrenuti ka njemu, već je nastavila ćutke spremati kafu. Čula je kako govori:

-Ne dozvoljavam da me ostavite bez odgovora. Šta vam je to?

-Oh, to je nacionalni simbol moje zemlje. Vrlo je star. Nalazio se na zastavi naše prve kraljevske kuće, ali ima istoričara koji tvrde da je mnogo drevniji od toga. Orao s dve glave, po njima, jeste paganski simbol iz slovenske mitologije. Bio je vesnik bogova. Slovenski Hermes. To nije opšteprihvaćena teorija, mada postoje zapisi opstali u Rusiji i Ukrajini…

Ućutala je.

-Nikad nisam video nešto tako lepo. Mora da ste prošli kroz pakao dok su vam ga radili.

-Nije baš bilo prijatno. To je velika slika, ceo je proces trajao par meseci.

-Nikakvo čudo. Iz kojeg ste razloga vi istetovirali tako nešto?

Ona pogne glavu.

-Imala sam šesnaest godina…

-Šesnaest godina? Svaka čast, gospođice Petrović. Sa šesnaest godina, ja bih ubio svakog ko bi mi se približio s iglom. Napravljeni ste od jače građe nego što izgledate.

-Nisam. Inače mi nikada ne bi pala na pamet takva jedna glupost.

Odsutno je zurila u vodu koja se zagrijavala na plameniku.

-Bio je rat, i cela je zemlja goreala od nacionalne euforije. Moje je društvo odlučilo da se tetovira. Bili smo balavci i budale. Svi smo uradili orla na istom mestu, u sastavu lopatica. Jednog od mojih prijatelja je kasnije uhvatila protivnička strana. Ne biste želeli da znate šta su mu uradili zbog te kretenske tetovaže. Stotinu puta sam se pokajala jer je imam, ali to je jedino što mogu. I u grob ću otići s njom.

Onda je oporo dodala:

-Obeležena pred bogovima. Pravo mi budi.

-Ne vidim razloga da to tako tragično primate.

-Mislite?

-Imali ste samo šesnaest godina, gospođice. Adolescenti su budale. To potpada pod odrastanje.

-Znam. Mislim da sam naprasno odrasla kad mi je rodni grad pred očima goreo. Jednom sam se zasvagda izlečila od rata.

Ljutito je lupila kašičicom po šolji.

-Niko od nas nije imao pojma šta je rat. Imali smo lude ideje o belim konjima i sjajnim oklopima. Vizije pobedonosnih vitezova kako galopiraju pod slavolucima u veličanstvenom zalasku sunca. Svaki je dripac bio Aragorn, i svaga guska Jovajna. Sanjali smo da marširamo u rat protiv Oka Sauronovog. Ali, onda smo se probudili, i videli da smo stigli. A to je mnogo više nalikovalo onim delovima Gospodara prstenova koje smo radije zaobilazili.

Sad je zurila u šolje s kafom, ne videvši ih.

-Rat je užas, gospodine McIntosh. Rat su spaljeni gradovi i poklana deca. Žene raskidanih utroba od silovanja. Leševi bez glava i glave bez tela pored puta. I jedan od tvojih školskih drugova koji te ucenjuje seksom da bi tebe i tvoje roditelje izveo iz plamtećeg grada. Bili smo dobri. Pokrivao me je u školi kad sam markirala s časova. Izlazili smo zajedno, pili i zezali se. Nameštala sam mu svoje drugarice. I onda dođe u taj podrum, bahati Hrvat, u onaj smrad i užas dvadesetoro ljudi na prostoru manjem od vašeg predsoblja, i traži da te kresne ako želiš spasti sebe i svoje roditelje iz pakla. Kaže: usluga za uslugu, Tanja. Šta kažeš da počnemo pušenjem? Imao je plave oči. Smijao mi se u lice.

Zaronila je lice u dlanove i počela da plače.

1

Dom, 27

Hrabro je nastavila:

-Ovde se veruje da vi odgajate Morag da izraste u arogantno kopile kakvo ste i sami.

On hladno reče:

-Ne postoji način na koji bih ja mogao odgajati Morag a da oni pomisle drugačije.

-Vidim da ste sasvim sigurni u to.

-Svakako da jesam.

-Da li ste pitali Morag je li i ona?

On je pogleda tako da se ona sad potpuno zbuni i postide.

Odjednom joj se učinilo da je zadnjih meseci iz nedokučivih, i, svakako, idiotskih i neosnovanih razloga posve smetnula s uma da je taj čovek ohol i arogantan. Kao da joj je neki veo spao s očiju, i iznenada je ponovo videla Angusa McIntosha onakvog kakav je, u stvari, i bio: izuzetno uobražen, neprijatan i bahat škotski plemić.

Otpljunuo je:

-Kog vraga vi o tome znate?

Ona ništa ne reče.

-Juče ste došli u ovu zemlju. Nemate ni najdalju predstavu o tome kakvi su ovde ljudi. Deli nas milion stvari: istorija, geografski položaj, mentalitet, rasa. I usuđujete se da preda mnom pametujete! Šta bi rekli da sam ja došao u vašu domovinu i počeo vam držati budalaste pridike o ratu? Oterali bi me do sto đavola, i svakako s pravom!..

-U redu. Onda oterajte i vi mene. Ponovo.

-Gospođice Petrović, nek mi je dragi bog na pomoći, ali ja zaista cenim vašu pamet i društvo. Izuzetno ste mi prijatni. Ali razlog iz kojeg sam vam pristupio nakon one drskosti s haljinom za školsku predstavu, niukoliko nije taj što sam, možda, uvideo da grešim. Ako ste zadnjih meseci živeli u ubeđenju kako ste me prosvetlili, onda vam sa žaljenjem moram reći da živite u zabludi. Naš je odnos utemeljen na Moraginoj naklonosti. Poslednji put: moja je ćerka htela da se zbliži s vama, ne ja.

Ona reče, stisnuta grla:

-Nikada mi nije palo na um da vas na bilo šta navodim. Niti sam, ikada, verovala da je tako nešto moguće. Situacija s nama dvoma vrlo je prosta: vi imate svoje mišljenje, ja svoje. Naravno da nikad nisam ni pomislila da sam u stanju da vas promenim. Ali dopustite da i dalje smatram kako bi to trebali.

-Možete da smatrate šta god hoćete, dokle god to zadržavate za sebe, gospođice Petrović.

-Svakako. Molim vas da mi oprostite.

Onda su neko vreme oboje ćutali. Rory i Morag dotrčaše do njih. Rory je vikao:

-Oh, Tanja, da li znaš da Morag ima novog Harryja Pottera na kompjuteru? Odvedi me da vidim, molim te, molim te!..

-Nikako, Rory. Moramo da se vratimo.

-Zašto? Tek smo došli!

Morag ljupko reče:

-Ali ako vas ja zamolim, gospođice?

Rory se zablene u nju.

-Ne zovi je gospođica. Samo matori ljudi jedni druge zovu tako, a Tanja je naša.

Ona reče kroz smeh:

-Hvala ti, dragi. Sad moramo da idemo.

Angus progovori:

-Ali ovaj je Harry Potter bolji od svih ostalih, zar ne, Morag?

Videla je kako je Rory obesio vilicu. Ljutito je pogledala Angusa, koji je nanovo izveo neku akrobaciju i još jednom zbacio onaj oholi gard. Činilo se da više nije gnevan. Rekao je:

-Ma koliko vas Rory voleo, gospođice Petrović, ne verujem da ste dorasli jednom Harryju Potteru.

Rory zacvili. Morag je s nadom gledala u nju.

-Oh, u redu. Ali samo sat  vremena, i da si bio dobar kao nikad, Rory McGonagall.

-Hoću, Tanja!..

Odjurili su. Ona reče:

-Ovo je bilo lepo od vas, gospodine McIntosh.

-Niste me pogledali kao da sam vas ičim obradovao.

-Mislila sam lepo zbog Morag. Na čemu vam hvala.

-Nemojte da crvenim. S mojom kosom, to nije baš ugodan prizor.

Ona se nasmeši.

1

Dom, 26

Proleće je stidljivo provirilo između oblaka severne zime. Roryja, koji je obožavao da luta naokolo, Tatjana je nanovo povela u svoje šetnje. Prvi put kad im se dogodilo da sretnu Angusa i Morag McIntosh, Rory je tvrdoglavo i nabusito ostao stajati po strani svo vreme dok je ona s njima pričala, i posle se još danima durio. Rekla mu je.

-Baš me briga što nećeš da se igraš s Morag McIntosh. Ona je jako draga, i to je svakako tvoj propust.

Ali dečak je bio ljubomoran i još uvek je vario činjenicu da ona svoje slobodno vreme provodi s Morag, umesto, kao do tada, s njim. Međutim, nakon što su dvočlanu porodicu McIntosh još par puta sreli u šetnji, Rory je olabavio gard. On nije mogao podneti da bude van događaja. Dok su Tatjana i Morag skupljale siromašno ostrvsko cveće da naprave venčić, prišunjao im se i neko vreme ćutke prisluškivao njihov razgovor. Onda je čučnuo i bez reči im se pridružio. Tatjana se napravila nevešta, ali je u sebi likovala. Pre par meseci, Rory nije hteo ni da pogleda u Morag. Spretno ih je navela na razgovor. Morag je spočetka bila ćutljiva, i puno je više posmatrala Roryja nego što je govorila, a kako se on ubrzo raspojasao od tolike pažnje; gledala ga je poluotvorenih usta, kao da je prvi dečak kojeg je ikad u životu srela. Nije moglo biti ponašanja koje bi Rory McGonagall smatrao prihvatljivijim. Svako ko je gledao u njega s toliko pažnje i divljenja, zasluživao je srdačnost.

Morag je umela da sluša, a Rory je uvek imao šta da kaže.

Posmatrajući ih zajedno, Tatjana je rekla Angusu McIntoshu:

-Osećam da je ovo početak prijateljstva. Rory je obično blagonaklon prema svakom ko mu odaje priznanje.

On se nasmešio.

-Tipično muško ponašanje, zar ne, gospođice?

-Ah, muškarci su mahom velika deca, gospodine McIntosh.

-A vi ste pametna mlada dama. Svakako ste sa svrhom rekli da se divite mojim knjigama još tokom prve posete.

Ona se nasmije.

-Zar je moguće da tako nešto prolazi kod vas?

Slegnuo je ramenima.

-Svi su ljudi smrtni, gospođice Petrović.

Ona se, nasmešena, opet zagleda u Morag i Roryja. Iznenada joj je nešto palo na um, pa je oprezno izgovorila:

-Jednom davno ste mi rekli da se Morag ne igra s ovdašnjom decom. Nadam se da ne smatrate drskošću to što sam je upoznala s Roryjem.

Dobacila mu je kosi pogled. On reče:

-Mi smo prišli vama.

-Jeste, ali…

-Zar me još uvek tako slabo poznajete? Da sam vaše društvo smatrao nepoželjnim, svakako bih vas zaobišao.

Ona to oćuti. On nije gledao u nju.

-Morag se zaista ne igra s ovdašnjom decom. Ali to je do ovdašnje dece, ne do nje.

-Želite reći da deca neće da se igraju s njom?

-Trebalo vam je nekoliko nedelja susretanja po divljini da bi se Rory McGonagall otkravio. Šta vi mislite?

-Morag je lepa, pametna i ima bogatog oca, gospodine McIntosh. Deca se na tako nešto lepe kao pčele na med.

-Ne na ovom ostrvu.

Konačno je svrnuo pogled naniže na nju.

-Ona je McIntosh. Ovde postoji jasna kastinska granica između McIntosha i svih ostalih.

Tatjana u neverici odmahne glavom.

-Ali to je vreme davno prošlo!..

-Ne toliko davno koliko mislite. McIntoshi nisu prekonoć izgubili sve što su imali. Ovo je ostrvo ostalo u posedu moje porodice dugo nakon što je sve ostalo propalo. Bio sam već skoro punoletan kad ga je deda prodao državi.

Ona tiho reče:

-Oh! Nisam to znala…

-Ovde su se samo vršnjaci Roryja McGonagalla rodili i rasli lišeni svesti da sve što imaju pripada, u stvari, McIntoshima.

Udelio joj je povlasticu svog osmeha.

-A njima su, svakako, pričali.

Ona oprezno reče:

-Međutim, ja nisam stekla utisak da se ljudi drže podalje od vas.

-Već ja od njih?

-Na neki način.

On veselo reče:

-Slobodno recite šta mislite, gospođice.

-U redu. Koliko ja o tome znam, vas smatraju uvrnutim čudakom koji se otresa na ljude i rasteruje ih od sebe. Rekli su mi da ste bahati i bezobrazni.

-Često.

-To nije način da se ljudi pridobiju, morate priznati.

-Oboje smo u pravu, miss. Način na koji se stvari na ovom ostrvu odvijaju, vrlo je sličan začaranom krugu. Ja gledam svoja posla, oni svoja. Nijedno dete neće prići Morag u školi, ali ni Morag ne učestvuje u školskim predstavama niti odlazi na dečije rođendane. Mene ljudi oslovljavaju tek kad im se javim prvi, ali priznajem da mi često nije do toga. Svako snosi svoj deo odgovornosti.

-I nikom ne pada na um da učini prvi korak.

On podiže obrve.

-Bog s vama, gospođice. Želite li da mi napunite kuću gomilom ribara i njihove raspuštene dečurlije?

Ona hladno reče:

-Neobična izjava od čoveka koji mi je pokušao prodati svoja komunistička uverenja. Da li svi ljudi još uvek krvare crveno kad ih posečete, gospodine McIntosh?

On se veselo smijao.

-Ali to nema nikakve veze s onim što bi vi, takav mali snob, nazvali “mojim plemenitim pedigreom”.

-Nego s čim?

-S mojom neosetljivošću spram ljudskog roda u celini, zapravo. Rasterujem od sebe ljude zato što me gnjave, ne zato što se plašim da ne uprljam rukavice.

-Zar je moguće da vas baš svi gnjave?

On je pogleda odgore sa svoje olimpske visine.

-Vi me ne gnjavite, naprimer.

Ona malo pocrveni. On nastavi:

-Ali vi ste retka biljka. Zlo i naopako da vas je više takvih. Morao bih iz temelja menjati svoje stavove o ljudima i društvu. Međutim, slutim da ću ostati pošteđen takve sramote.

-Sve je to lepo i krasno. Ali šta je s Morag?

-S Morag, gospođice?

Način na koji je ponovio njene reči, učini da shvati da je otišla predaleko.

1

Dom, 25

Ostavila je Morag pred tv-om i otišla da skuva kafu. Angus McInstosh nije pravio pitanje oko njenog preturanja po kuhinji. Ponekad je s Morag pravila palačinke, i dešavalo se da skuva čaj i onda mu ga pošalje po devojčici u radnu sobu. Upravo je sipala kafu, kad začu njegove korake.

-Jednom ćete u džepu prokrijumčariti šolju za tu vašu kafu iz kuhinje McGonagallovih, tako da vidim kako to u stvari izgleda.

-Vi ste blagoslovljeni neznanjem, pa vam je svejedno.

-Ali nije vama.

-U moru svega na šta sam se morala privići u Engleskoj, ovo je upravo mizerno.

Seli su za sto. Ona je gledala kroz malo četvrtasto okno s kovanom rešetkom. Odatle je videla komad opalnosivog zimskog neba i vrh litice u daljini. On je sedeo onako kako je već naučila da ima naviku: nemarno zavaljen i s rukom prebačenom preko naslona stolice. Imao je tako duge noge da je osećala kako se ispod stola dotiče njene.

Najzad je progovorio.

-Ne znam nikog ko je u stanju da ćuti kao vi, miss Petrović. Ne sećam se da ste ikada progovorili sa mnom ako to nisam bio ja koji je započeo razgovor.

-Ne želim da vam dosađujem.

-Besmislica. Čini se da vam je razgovor potreban.

Ona oporo reče:

-Možda. Ali šta to ima s vama?

Slegnuo je ramenima.

-Kako god hoćete.

Tatjana se opet zagleda kroz prozor. Ali, njegove su reči bile na mestu. Zaista joj je trebao neko da mu ispriča kako se oseća. Obično je imala Shannon za te stvari, međutim nije nalazila za shodno da priča Shannon o Seanu McNeilu. One su već desetinu puta pretresle Seana McNeila, i nisu našle naročito pametnog rešenja.

Rekla je:

-Ako baš želite znati, imam problem s muškarcima u svom životu, gospodine McIntosh.

On leno reče:

-Problem s muškarcima, miss Petrović?

-Da. Nije me briga kako će zvučati, obzirom da je tačno. Ne mogu ni da se setim svih muškaraca koji su na mene nasrtali u životu.

-Šta vam znači to, nasrtali?

-Šta znači vama?

-Pretpostavljam da mislite na situacije kad su vas momci sačekivali po mračnim prolazima?

Ona to oćuti.

-Imam jednu teoriju koja nije baš omiljena u današnje vreme. Uvek sam smatrao da bi se devojke trebale čuvati da idu mračnim prolazima same.

-Oh, gluposti. Definitivno nekad moram proći sama mračnim parkovima i ulicama. Mislite li da sam u Englesku došla s telesnom stražom?

-To je samo moje mišljenje.

-Tipična muška priča o provociranju silovanja!

-Tipično žensko opravdanje za nedostatak pameti.

Ona ga oštro pogleda. On reče:

-Rekli ste mi da imate tradicionalne poglede na muškarce i žene, gospođice. Ne razumem kako je to nespojivo sa svešću da su žene fizički inferiornije, a muškarci s erekcijom labilni i često neotesani.

-To je tačno. Ali šta je onda rešenje? Da obučemo žene u čadore?

-Muslimani imaju radikalan pristup, i omašuju temu. Nikad nisam mislio da bi sve žene trebale da nose čadore. Međutim, nekima ni čador ne bi pomogao.

-Šta hoćete da kažete?

-Da je većina žena sasvim bezbedna, ma šta ženski pokret o toj temi govorio. Zapravo su jako retke one pripadnice vašeg pola koje navode muškarce da se ponašaju kao skotovi.

Nasmešio se.

-Hoćete li da budem sasvim iskren?

-Molim vas.

-Jedini razlog što u našem društvu anoreksične manekenke postavljaju estetske norme, jeste taj što su modni kreatori homoseksualci. Ali prosečan muškarac, kakvih nas je još uvek najveći broj na planeti, ima u svoj hromozomski niz utisnut impuls da žena vredna pažnje ima struk i bokove kao naprimer vi, miss. Verujem da kad se popnete na prste da dohvatite piće iza šanka, kompletan muški sastav puba neko vreme ne sme da ustaje sa stolice. Neki dan kad sam vam pustio kosu, umalo se meni digao. A ja sam davno imao petnaest godina, i mnogo je prošlo otkako više ne tucam karlicom, već glavom. Šta ste kog đavola očekivali od Seana McNeila?

Tatjana je već izvesno vreme crvenela zbog njegovih reči, ali sad je momentalno zaboravila svoj stid. Ruka s cigaretom pade joj na stol kad je dahnula:

-Sean McNeil? Kako vi znate za Seana McNeila?

-Opet mi postavljate to smešno pitanje na ostrvu sa šačicom ljudi. Čuo sam za Seana McNeila i rusvaj koji je Hamish McGonagall napravio u podrumu puba. Šta ste vi mislili, zaboga?

Iscerio se.

-Nadam se da ga je dobro isprašio. Hamish McGonagall je miran čovek, ali ume biti gadan kad se razbesni.

-Zaista. Sean McNeil ima zabranu dolaska u pub.

-Da se ja pitam, bila bi doživotna. Ali zbog toga što je balavi dripac koji ima navadu da se opije i porazbija pola inventara, a ne zbog vas, miss.

Ona se namrgodi.

-Ja nisam tražila od Hamisha…

-Znam da niste. Ali kakvog je on izbora uopšte imao? Dokle se god vi vrtite po pubu, jedino je rešenje da se budalama poput Seana McNeila zabrani ulaz.

-Ja se ne vrtim po pubu. Kad smo se tek vratili, Shannon me je zamolila da je ponekad odmenim. McGonagallovi su sjajni ljudi. Nikad im ne bih odbila pomoć.

-Nema potrebe da se ljutite.

-Onda me prestanite prozivati. Pričate kao da namerno provociram Seana McNeila!

-Oh, ne namerno.

-Šta bih, onda, po vašem mišljenu, trebala?

-Obzirom da se ne možete svesno nagrditi, jer ipak ste žensko, zar ne? Moj bi vam savet bio sledeći: što pre se udajte, gospođice Petrović.

Ona trepne.

-Da se… Šta?

-Udate, miss. Jedini način na koji se napadni mužjaci uspešno drže na odstojanju, jeste taj da se obezbedite sopstvenim čovekom. Onda više nikada nećete morati da prolazite sami mračnim parkovima, i vaš problem s muškarcima, kako ste ga nazvali, će biti rešen.

-Udaja?..

-Je li to isuviše radikalan pristup temi? Imate li šta protiv braka?

-Ne, naravno da…

-Pa onda?

-Niste mi od naročite pomoći, gospodine McIntosh. Vaš je savet da se udam. Mogu li izaći na ulicu i zaustaviti nekog s molbom da me oženi?

-Ja uopšte ne sumnjam da vi znate mnogo efikasnije načine, miss.

Ona razdraženo odmače stolicu i ustade.

-Vama je lako da se sprdate. Ali meni je zaista problem što živim u tuđoj zemlji, sama.

-Zar me niste slušali?

-To mi ništa ne pomaže sada. Mislila sam, ako odem iz Londona, onda…

Okrenula mu je leđa. Posle nekoliko trenutaka, začu kako njegova stolica škripi i kako joj prilazi. Ona tiho reče:

-Ovo je provincija. Tu ljudi žive i razmišljaju nevinije nego u velikim gradovima. Nije pošteno da mi se takve stvari događaju i ovde. Zato sam mislila da će biti ok doći. Ali čak i ovde ima budala koje ne razumeju: ne.

-Svugde ih ima. Nemojte da mislite loše o ovom ostrvu zato što su vaša sopstvena očekivanja ispala nerealna i idealistička. Sean McNeil je nužno zlo svakog grada na svetu. Gde god da odete, naći ćete jednog.

Ona pogne glavu.

1