Mesec dana kašnjenja za trogodišnjicu

Bio si klinac.

 

Gadnog jezika, u svađi sa svima, s logikom koja me je nervirala i koju sam htela da osporim. Jer sam mislila da mogu 🙂

 

Ne možeš osporiti stvari koje imaju temelj.

 

Ali bože, kakav si klinac bio.

 

Sjajan, nov, mlad, tek ispod mača izašao klinac, ko netom iskovan. A opet, kad smo progovorili, bilo je čudaštva u tvom rezonovanju, originalnosti koju nisam videla ni kod koga nikada, uznemirujućeg i zabrinjavajućeg osećaja sličnosti. Mlade starosti, ko što je uvek bila moja.

 

Ti znaš da ja mislim da se suprotnosti privlače samo u petparačkoj literaturi.

 

Uplašio si me, jer si bio divalj, i nagao, i grlat, i više nego zao. I jer sam spočetka mislila da si samo to, i još pride balavac.

 

Ali kad smo progovorili, videla sam da to nije cela priča. Da ima temelja iza tvojih besova i zala. Ne da si se pretvarao, oh, ne! Ni danas, ti se ne pretvaraš.

 

Stvari o kojima si govorio, i način na koji si mislio, to je imalo temelj. Većina ga nije videla, i zato su te mrzeli, i govorili: onaj balavac.

 

Onaj zli balavac.

 

Zlato moje zlo, ponekad sretneš ljude ne misleći i ne mareći, ljude kojima se zlatna prašina prosipa sa stopa gde god kroče. Ponekad sretneš ljude koji ostave traga i bola u tvom srcu tako duboko da se više nikakvim vradžbinama, magijama i samolaganjem ne mogu isceliti.

 

Moje blesavo, zlousto zlato, srca zlatnog.

 

Ništa oni o tebi ne znaju, pile moje, zar ne? Ne znaju ti pamet, ni visinu, ni širinu tvojih ramena, ni tvoje zelene oči. Ne znaju tvoju disciplinu, tvoju odgovornost, tvoju velikodušnost, tvoju radišnost, predaju tvog pogleda u mojim rukama. Ništa ne zna svet o mojem zlatnom balavcu. Od kakvih si me sve zala i nevolja spasao, balavac moj zlousti.

 

Pile moje.

 

I nema svet šta da zna.

 

Bio si ostavio prah svojih krila po meni, i mada sam verovala da sam ga sprala, oh ne, nisam nikada. Godinama posle. Dok nisi došao po svoje.

 

Svakakvim su imena zvali i mene i tebe, pile moje, mada nikada o nama ništa nisu znali. I, znaš šta? Odavno više ne marim kakvim nas imenima zovu.

 

Balavac jedan. I ona, ah…Zlo i naopako.

 

Šta znaju oni? Šta znaju o pređi koja se razvila među nama, tankom koncu kojem se vrh igle zakačio od tvog, do mog srca? Kad uzmem tvoje lice u svoje ruke i kad ti se zagledam u oči, ja vidim sebe. Niko to ne zna. Samo ti i ja znamo, pile moje blesavo.

 

Samo ti i ja znamo. Provaliju koja se desila međ nama, mržnju i strah, krajnje odbijanje i prezir. A, opet, nijedno ne pobeže od tanke zlatne pređe između tvog srca, i mog. To znamo najbolje.

 

Zlatni si prah po meni bio ostavio, pile moje. Zauvek.

 

Jedna je reč bila potrebna, i jedna se i desila. Ponekad stari bogovi imaju duše.

 

Ali, psst. Da ne čuje zlo. Da mi ne pomrsi moje plave kose i ne pomuti moje zelene oči, pile moje, psst. Dođi ovde, kao i uvek, među moje ruke, zagnjuri lice u moja nedra.

 

Treba se starati o tom zidu naspram sveta koji smo napravili.

1

Dom, 47

Kad je to poslepodne došla u Kuću, palo joj je na um: imaš li još kojeg džokera u rukavu, bože? Činilo joj se da se u zadnjih par dana sve urotilo protiv nje. Prvo Sean McNeil, onda ta strašna stvar sa Sašom… Sad joj je Morag, neobično kruta i neraspoložena Morag, govorila:

-Hajdemo gore, miss. Ne bih da smetamo tati.

Uzela ju je za ruku i povela stepeništem. Iznenađena, jer Morag je inače uvek nastojala da upriliči njen susret sa svojim ocem, ona je pitala:

-Je li tata zaposlen, dušo?

Ne okrečući se, Morag reče u pola glasa:

-Ne. Ali Eileen je ovde.

-Eileen, draga..?

Prešla je preko praga i Morag zatvori vrata. To je dete imalo najotvoreniji pogled koji je ona ikada videla. Morag vas je uvek gledala pravo u oči kad bi vam se obraćala. Međutim, sad je zurila u pod, i duge su joj trepavice titrale dok je tiho govorila:

-Ali poznajete Eileen, miss. To je ona gospođa što smo je sreli u Londonu.

Tatjana pomisli; ah, Catherine-Zeta Jones. Rekla je:

-Je li Eileen prjateljica tvog tate, dušo?

-Oh da, oni se poznaju oduvek. Jutros je došla.

Onda su neko vreme obe ćutale. Morag je još uvek gledala u pod i vrškove svojih cipelica, a Tatjana je umorno posmatrala njenu riđokosu glavu. Osećala je čudnu težinu u stomaku, kao da više nikada neće biti gladna. To tako ide…

Ali onda je odmahnula, pokušavajući od sebe oterati taj osećaj. Rekla je:

-Da li nešto nije u redu, Morag?

Glas joj je bio nežan. Morag tiho reče:

-Ja baš ne volim Eileen, miss.

-Oh? Žao mi je. Zašto ne voliš Eileen?

Morag sleže ramenima.

-Zar je neljubazna prema tebi?

-Ne baš. U stvari, mislim da je Eileen ljubaznija prema meni nego što to zaista misli.

Tatjana se namah priseti raskošne crnokose žene koja čuči pred Morag i srdačno brblja položivši joj negovane ruke na ramena… Morag je bila prepametna za svoje godine, svakako. Ali možda deca intuitivno poznaju pretvaranje i teatralnost. Ona je imala svoje mišljenje o Eileen, svakako, kao i o svim ženama koje se preko dece pokušavaju dočepati očeva. Stostruko je jače pojmila to saznanje otkad celo ostrvo veruje da je to i njen plan, i otkad se iz petnih žila trudi postići da sličnom dojmu ne podlegne i Angus McIntosh. Ali, naravno, ništa od toga nije mogla reći Morag.

Pitala je:

-Da li Eileen često dolazi?

-Oh, ne. Tata ne trpi strance u kući. Nama jako retko dolaze bilo kakvi gosti.

-Možda je ti samo ne poznaješ dobro, draga. Možda ti zato nije simpatična.

I govoreći to, bila je svesna kako ogavno laže. Morag je savršeno dobro poznavala Eileen. I zaista, dete uzdahne:

-Ali ne, miss. Ja jako dobro znam da se Eileen hoće udati za tatu. Mislim da je uvek to htela, i dok su bili mlađi.

Tatjana je opet oprezno oćutala tu izjavu. Slutila je da zalazi u neistražene i, ko zna? Možda zabranjene vode. Nikad se još s Morag nije dotakla ove teme.

Vrlo je pažljivo upitala:

-Ali ti ne bi volela da se Eileen uda za tvog tatu..?

Morag hitro podiže glavu, najzad; i pogleda u nju širom otvorenim očima, plavim kao različak. Glas joj je bio poplašen:

-Oh, ne. Možda sam vrlo zla, ali nikako ne bih volela da se Eileen uda za tatu!.. Tata nikad ne bi bio sretan s njom, miss!..

Netremice je zurila u nju, i Tatjana, s čudnom nelagodom, oseti kako je obliva rumenilo. Imala je užasno jak dojam da Moragine reči znače nešto posve konkretno. Gledala je u nju kao da nikad neće skinuti oči s njenog lica. Ona se pokuša nasmešiti:

-Ti si dugo bila sama s tatom, dušo.

-Da, znam. Ljudi ne treba da budu sami. Odrasli moraju imati nekog odraslog, kao što se i deca trebaju igrati s drugom decom.

Lice joj iznenada rasvetli onaj anđeoski osmeh.

-Tata je tako tvrdoglav, on neće da mi da za pravo. Možda nije lepo što to kažem, ali tata baš i ne voli ljude, miss. Ali čak i oni koji ne vole ljude moraju imati nekoga. Zar ne?

-Ponekad.

-Svakome neko treba. Ja bih najviše na svetu volela kad bi se tata zaljubio i oženio, jer onda više ne bi bio sam. Samo ne želim da to bude Eileen.

Smešak se istopio na njenom licu. Sad je nanovo izgledala tužna i kruta. Ponovila je:

-Ne želim da to bude Eileen. Ona nije nimalo slična vama, miss. Nikad ne priča kao vi, i njene se oči nikad ne smiju.

Dodala je, s malim nipodaštavanjem:

-I nije ni upola tako lepa.

Tatjana se nasmije.

-Zbog čega si tako utučena, Morag, u stvari? Da li misliš da se tata namerava uskoro ženiti?

To su, verovatno, bile vrlo hrabre reči u njenom životu. Morag odgovori:

-Ne baš. Ne verujem da bi tata oženio nju. Da je hteo, već bi to davno učino, zar ne? Ali opet se plašim…

Sad je izgledala zaista nesretno. Tatjana je zagrli.

-Nemoj se sekirati, dušo. Tata te puno voli, i uvek će te voleti. On nikad ne bi učino nešto što tebe povređuje. Čak i kad bi se oženio, to ništa ne bi imalo s tim koliko voli tebe.

-Znam…

-Znaš šta? Hajde da lupamo glavu oko toga ako tvoj tata odluči oženiti Eileen. Od rane brige nema naročite koristi.

Morag se malo nasmeši.

-Da, miss.

Tatjana veselo popravi nabore njene suknjice.

-Dođi da vidimo da li se Barbi probudila.

Ali kad dete otrča, ona osta gledati za njom shvatajući da je težina pri dnu njene utrobe još gorča.

1

Dom, 46

Shannon joj je rekla:

-Ja i dalje mislim da mu ti to trebaš reći.

Tatjana je sedela, posmatrajući užareni vrh svoje cigarete među prstima. Umorno je rekla:

-Zašto?

Onda je dodala, gorko i podsmešljivo:

-Da li možda zato što mora da pazi na svoju književnu reputaciju? Ili aristokratsku?

Shannon joj mirno odgovori:

-Zato što kao aristokrata i čuveni pisac može da ti pomogne, idiotkinjo.

Tatjana pogleda u nju. Shannon odbrusi:

-Ne znam koliko još Angus McIntosh treba da te tuca da bi ti shvatila o čemu se radi. Angusa McIntosha boli dupe za književnu, ili bilo kakvu reputaciju. Njegovu su reputaciju stvarali ljudi vekovima pre njega. Ti pojma nemaš šta znači biti plemić u ovoj zemlji.

-Prosvetli me.

-Plemstvo ima sopstvene zakone. Ni deset puta po deset istočnoevropskih imigrantkinja u begu od države ne bi moglo da utiče na reputaciju aristokrate u ovoj zemlji. Nemoj da si laskaš, devojko.

Ona nestrpljivo prasne:

-Ja nisam u begu od države, dođavola.

-Ti si u situaciji da možeš naterati državu da beži od tebe. Zašto to ne učiniš, onda?

-Prokletstvo, Shannon! Šta hoćeš od mene? Da li bih trebala otići Angusu McIntoshu i moliti ga da potegne svoje porodične veze i skine mi Imigraciono i policiju s vrata..?

-Upravo tako.

-Ne pada mi na pamet.

-Ohola glupačo!.. Želiš li da te deportuju?

-Niko me neće deportovati. Ne mogu me deportovati. Imam državljanstvo ove zemlje.

-Sjajno. Onda ćeš leteti samo do engleskog zatvora.

Ona je zgroženo pogleda.

-Ma o čemu pričaš?.. Zatvor?.. Ništa nisam uradila!.. Niko ne može ništa da mi nakači jer ništa nisam uradila!..

-Tatjana, Englezi mrze teroriste. Svako ko sto godina ima IRU za vratom mrzi teroriste. Za Engleze je sve to isto. Najbitnije što policija zna, jeste da si povezana s ljudima koji su došli da kupuju oružje za pobunu protiv vlade.

-Ne njihove!

-Puno ih se tiče.

-Ja nisam kupovala oružje!..

-Ti si stranac u ovoj zemlji, bez obzira na državljanstvo, i tvoj je telefonski broj pronađen tokom pretresa u hotelskoj sobi teroriste. Koji je tvoj bivši momak.

Ona to oćuti. Shannon se naže u stolici prema njoj.

-Reci Angusu McIntoshu šta se zbiva. Reci mu da su ti juče bila dva bobija i sat te vremena gnjavili. Reci da imaš zabranu odlaska s ostrva dok se stvar ne raščisti.

-Niko mi ništa nije zabranio.

-Ako nisu Gestapo, opet su policija. Možda su te ljubazno zamolili, ali probaj da ih ne poslušaš.

Ona se nalakti na stol, obuhvativši dlanovima čelo.

-Oh, Shannon!.. Šta da radim?..

Shannon je netremice gledala u nju. Glas joj je bio čvrst.

-Idi i reci Angusu McInstoshu šta se događa.

1

Dom, 45

Lepila je s blizancima sličice u album, kad ju je Shannon pozvala s praga:

-Telefon!..

Ona otrči u hodnik, malo zadihana. Samo je Igor imao njen broj ovde, ali njihov se odnos nikad nije zasnivao na besomučnim kontaktima. Za dve i po, skoro, godine u Škotskoj, tek su se par puta čuli. Pomislila je da zna zbog čega ovako iznenadan i neočekivan poziv posle njihovog nedavnog susreta u Londonu, i odmah je počela da govori, još pre pozdrava:

-Hej, šta ima? Ana je došla, zar ne, daj mi je odmah!..

Igor joj je rekao da je najzad uspeo srediti Anine papire, i da ona dolazi za nekoliko nedelja. Ana je bila dve godine mlađa od njih, tiha i stidljiva, i Tatjana ju je mnogo volela. Zadnji ju je put videla kad je bila tri meseca u poseti Igoru, a koliko je uspela dobiti na vizu, ali to je bilo još pre Tatjaninog odlaska u Škotsku. Međutim, posle kraće i neosporno čudne pauze, začula je Igorov glas:

-Ali ne, Petrović, opet si sve pobrkala. Ana dolazi sledeće nedelje.

Ona se iznenadi i nekako poplaši. Veza je bila loša, i kroz strašno etarsko krčanje činilo joj se da Igor govori iz neke govornice pored ceste, ili s mobilnog okružen gomilom ljudi. Ali nije joj bilo potrebno da Igora čuje bolje i jasnije, da bi znala kako nešto nije u redu.

Rekla je:

-Šta se desilo?

On se nasmije, međutim nju to ne prevari.

-Ma ništa, šta bi bilo? Zovem te samo da ne bi paničila bez potrebe i…

Njoj srce poče lagano tonuti u pete. Rekla je, bez daha:

-Zašto da ne paničim?.. Šta se, kog đavola, desilo?

Neizbrojivo kratak delić trena, Igor je oklevao. Onda je opet počeo govoriti onim lažno veselim tonom koji ju je sve više prestravljivao:

-Znao sam da ćeš odmah da slutiš. Kažem da se ništa nije desilo. Bar ne tebi.

-Nego kome? Igore, da li je Ana dobro?

Ali još dok je to izgovarala, postala je svesna kakvu glupost izvaljuje. Igor je voleo Anu. Da se nešto desilo Ani, Igor bi si prosvirao čelo, a ne zvao nju u Škotsku i glumio nehaj.

Zaista, on se obrecne:

-Ne budi glupava. Naravno da je sve u redu s Anom. Slušaj, ne mogu da pričam, zovem te s posla. Zato zaveži i slušaj.

Iznenada, vrtoglavim skokom, on poče govoriti srpski. Učinio je to bez prelaza i pauze i tako neočekivano da za trenutak gotovo nije razumela jezik. Prošlo je već mnogo vremena otkad im je engleski postao navika, u tolikoj meri da su ga govorili i međusobno. Ponekad bi se zapitala koliko, zapravo, Igor i ona mrze taj rat i izbeglištvo, da se čak više ne služe ni rođenim jezikom… Vezanost njenih sunarodnika za domovinu bila je legendarna, ali njih su dvoje pokidali svo korenje još kad su prvi put zakoračili na englesko tlo.

Rekao je:

-Ti se nisi čula sa Sašom, zar ne?

Ona preneraženo ponovi:

-Sa Sašom?…

-Ne ponavljaj moje reči, Petrović, kažem ti da nemam vremena. Nisi se čula s njim, je li tako? Slušaj me.

Igor je bio šeret, i ona se nije mogla setiti da je ijednom pre u životu govorio ozbiljnije nego sada. Tek joj je tog trenutka postalo jasno zašto joj od početka zvuči čudno i sumnjivo. Naime, nije se zezao.

Hitrim je srpskim sipao reči u njeno uho:

-Tek sam jutros čuo, inače bih ti, naravno, javio ranije. Neki su se dripci, zajedno sa Sašom, zajebavali ovde po Londonu, i policija ih je pohapsila.

-Šta?.. Kako to misliš, policija? Kog su đavla radili?

-Ništa ne znam tačno. Čuo sam da je Saša došao u Englesku pa, recimo… Ne da bi kupio novu vijetnamku i martinke. Da li me razumeš?

Ona je razumela. Ali, u isto vreme neverica joj nije dala da razume. Dahnula je:

-Hoćeš reći..

Nije je slušao.

-Nemam pojma šta su tačno radili, ali ih je policija pohvatala. Biće deportovani nazad – posle zatvora, naravno. Stvar je u tome što su ih pretresli, razumeš, hotelske sobe i ostalo, i pokupili sva imena i telefonske brojeve koje su tamo zatekli. Petrović, idiot je imao tvoj broj.

Tatjana prisloni čelo na hladan zid hodnika u kojem je stajala, stiščući slušalicu pobelelim prstima. Igor nije obraćao pažnju na njen šok. I dalje je govorio:

-Rekao sam ti da mu ja nisam dao tvoj broj. Ali jebi ga, neko jeste. Verovatno će te zvati iz Imigracionog ovih dana, i sad me dobro slušaj: nemoj da se usereš. Da li me čuješ, Petrović? Ti nisi ništa uradila. Nemaš nikakve veze sa Sašom još pre nego smo došli u Englesku. Niko ti ništa ne može natovariti. Odgovori im sve što te pitaju, daj im sva imena koja traže… I moje ako treba, i ako ga već nemaju. To sranje nema veze s nama. Da li me razumeš?

Ona reče muklim glasom:

-Da…

-Lepo. E sad, taj tattoo…

Ona se strese.

-Tattoo..?

-Ne budi blesava, znaš o čemu govorim. Nema šanse da bobiji ne primete da su Saša i ostale budale tetovirane. Verovatno će misliti da se radi o nečemu organizovanom, i tražiće sve koji imaju isti tattoo. Ali ti im lepo objasni šta je posredi, i ne mogu ti ništa. Sa zapamti da bobiji nemaju ništa protiv tebe, ništa što te na bilo koji način povezuje sa Sašom osim broja i tetovaže…

Ona prasne:

-Ali jebote Igore! Ljudi su bili deportovani i za manje! Ništa osim broja i tetovaže, da li se uopšte čuješ? Isuse! Zašto je kopile imalo moj broj? Zaštoje hteo da me zove?

Iz sve je snage udarila šakom o dovratak. Kako ju je prvi šok prolazio, počeo ju je hvatati bes. Odjednom je imala želju da vrišti i psuje na sav glas.

Igor reče:

-Jebote, hoćeš više prestati da se glupiraš? Saša je zaljubljen u tebe zadnjih sto godina! Nikad nije ni prestao! Naravno da je počeo da te traži čim je došao!..

-Ali to nema veze sa mnom!

-Upravo tako. Baš to reci bobijima, Petrović. Saša nema nikakve veze s tobom. I ako zagusti, ako se neki vrag zakomplikuje… Traži mene. Da li me razumeš? Ako me Imigraciono iz nekog razloga previdi, a tebi zatreba pomoć… Hoću da mi se javiš. Nemoj da se praviš pametna i da me čuvaš. Neću dozvoliti da zbog jednog idiota i ti budeš deportovana, ne pada mi na pamet. A da nije palo ni tebi.

-Igore, to ne dolazi u obzir. Konačno si sredio Anine papire, konačno…

On se obrecne:

-Neću se raspravljati s tobom. Da li sam bio jasan?

Ona se uhvati za čeo. On ponovi, glasnije:

-Da li sam bio savršeno jasan, Petrović?

-Da, jebote…

-Moram da idem. Pamet u glavu, mala. Javi mi ako nešto bude – i ako ne bude, i ja ću svakako zvati tebe. Oh, jebi ga, evo vraćaju se s pauze… Stvarno moram da idem.

Opet je počeo govoriti engleski. Ona promrmlja nešto i spusti slušalicu dok je on još pričao.

1

Dom, 44

Rory i Morag su bili vrlo tihi. Poslušno su seli pred TV-e i sokove koje im je Tatjana donela, ne postavljajući nikakva pitanja ni zahteve. Ona je to svakako očekivala od Morag McIntosh. Na svetu nije bilo finijeg ni tankoćutnijeg deteta. Ali tim više ju je iznenadio Rory. Za sve te godine, Rory nije sastavio deset minuta ćutanja, osim ako je bio ljut zbog nečega i durio se. Međutim, sad se po prvi put otkad ga zna ponašao kao mali džentlmen. Pretpostavljala je da je scena kojoj je upravo prisustvovao bila šokantna čak i za Roryja McGonagalla koji je s uživanjem prisluškivao razgovore o tučnjavi u pubu. Ali, on to nikada nije video rođenim očima. Hamish I Shannon se skoro nikad nisu svađali, a svakako ne pred decom, i prizor dva odrasla muškarca koji kidišu jedan na drugog verovatno ga je zgromio. Pogledala je u njegov potiljak i zabrinuto i nasmešeno, a onda otišla u drugu prostoriju.

Bila je to velika soba, više duga nego široka, i u zidu preko puta vrata još uvek se nalazilo ognjište poput pećine golemo, gotovo visine čoveka. Tavanica je bila strahotna, kao u crkvi, i pod njom se sredinom poda od kamenih ploča pružao metrima dugačak, olovno težak stol. Tu je zatekla Angusa McIntosha, licem okrenutog ka prastaroj zastavi izvešenoj na zidu iznad stola. Od vekova su boje na njoj bile potamnele, i grb McIntoshevih se jedva nazirao. To je mesto bilo hladno kao grob i ona je samo jednom pre ušla, kad se s Morag igrala skrivača po kući. Nikad nije videla Angusa da ulazi. Na tren je zastala pored vrata, pitajući se da li on, uopšte, želi njeno prisustvo, jer se činio čudno odsutan. Onda je čula kako govori:

-Nekada sam bio izuzetno ponosan zbog ove zastave, miss, i onoga što ona predstavlja. Sve što biste vi mogli reći o plavoj krvi i genealogiji nije ni prineti predstavama kojima sam ja robovao. Bio sam ohol jer sam poslednji preostali potomak porodice koja je posedovala zemlju na kojoj stojite, i njome vladala po sopstvenom nahođenju. Koji, svakako, nije bio mnogo lep. Ali, ja sam se i time oholio.

Osvrnuo se preko ramena na nju. Zatečena, jer ga nikad ranije nije čula da tako govori o McIntoshima, ona vrlo oprezno izgovori:

-Govorite kao da sad znate bolje, gospodine.

-Nadam se da ste u pravu. Ja zaista verujem da sad znam bolje.

-Bolje od čega, zapravo?

-Od idolopoklonstva mahnitanju i bezumlju.

Ona trepne.

-Ne znam da li vas dobro razumem…

-Ali naravno da me razumete, dođavola. Verujem da vi razumete sve pod nebom. Svakako ne moram pričati vama o ludim McIntoshima.

Ona skupi ramena. Rekla je, vrlo tiho:

-Zašto to kažete, gospodine? Zar smatrate svoju porodicu ludom?

On se nestrpljivo obrecne:

-Kakvom je vi smatrate?

-Vodila sam sličan razgovor s vašom ćerkom. Nisam vam u stanju reći ništa drugo nego sam njoj. Moje je uverenje da se ljudima ne treba suditi izvan okvira vremena i prilika u kojima su živeli.

-Izuzetno lepo, baš kako sam od vas i navikao.

-Ne mislim ni da je lepo ni da je ružno. To je prosto moj pogled na stvar.

-Jedina prava plemenitost, miss. Nesvesna.

Ona malo pocrveni. Još joj je uvek bio okrenut leđima, i sve što je mogla videti bila su njegova široka ramena i savršeno prava linija kičme, kao izvajana. Posmatrajući ga, pitala je:

-Zar se vi ne slažete sa mnom, gospodine McIntosh?

-Oh, ne. Vi ste potpuno u pravu. Ne možete ljude izvaditi iz konteksta. Ali, šta ako mentalitet preživi u svetu koji je promenjen? Mogu li suditi tome?

Tatjana je trenutak ćutala. Onda je polako rekla:

-Čini mi se da ste to već uradili, gospodine.

-Tačno. Ja sam sudio McIntoshima. Na svojoj sam koži naučio da je varvarska plahovitost u 21. veku nešto što treba zatući. Odavno se već ne ponosim krvavim delima svojih očeva. Bili su budale, do zadnjeg, i mač koji im je mahom sudio nije bio ništa do onoga što su ionako zaslužili.

Ona odsutno izgovori:

-Ko od mača živi…

-Ali ja ne živim od mača, kao svi drugi McIntoshi pre mene.

Okrenuo se ka njoj.

-Gospođice Petrović, imao sam sedamnaest godina kad sam se samo ludom srećom spasao od ubistva, i obećao sam sebi da više nikada neću dozvoliti da do toga dođe. Ali kad vam Sean McNeil sledeći put, a hoće, stane na put; ja neću imati drugog izbora nego da mu zavrnem vratom. Nadam se da vam je savršeno jasno u kakvu me situaciju dovodite.

Tatjana je osećala kako joj lice gori sve do korena kose. Rekla je drhtavim glasom:

-Ja nisam tražila da me branite. Još manje da Seanu McNeilu zavrćete vratom.

-Nisam ni ja. Ali niko me nije ni pitao. Zahtevam da budete fer, miss Petrović. Ako sam ja zbog vas i vaše bezbednosti spreman rizikovati tuđe vratove, onda i vi pregrizite svoj ponos i učinite da do toga ne mora doći. Jedini način da vas se Sean McNeil i svaka druga baraba na ovom ostrvu okanu, jeste da dođete pod moj krov. I to je upravo ono što od vas zahtevam.

Ona hitro reče:

-Ovaj smo razgovor davno okončali, gospodine McIntosh. Ne želim na sebi nikakve odgovornosti zbog toga što vi smatrate da trebate zavrnuti vratom svakoj budali koja me gnjavi.

-To nije ni približno tačno. Smatram vas lično odgovornom što se dovodite u situacije da vas Sean McNeil presreće po divljini. Vrlo vam je dobro poznato moje stajalište da lepe devojke trebaju paziti šta, gde, kako i s kim rade.

Ona se obrecne:

-Šta vas briga, onda? Ako ja svojim ponašanjem provociram Seana McNeila, šta se to onda tiče vas?

On je trenutak ćutao, i pogled mu je bio vrlo hladan. Onda je rekao:

-Izgleda da sam pogrešio. Vi to uopšte ne razumete.

Ona prasne:

-Šta, kog đavla..? Šta je to što ja ne razumem..?

-Ne razumete da se ja ne cenkam. Ne pokušavam vas uhvatiti na brzinu. Jednostavno vam kažem kakva ta stvar jeste. Bude li vam Sean McNeil na ikoji način naudio, ja ću ga naći. A onda neka nam je bog na pomoći obojici.

Ona oseti kako joj gnev vetri iz glave. Njemu su oči bile sasvim mirne, i ton je njegovog glasa zvučao racionalno. On se zaista nije pogađao, ili zezao. Naprosto joj je iznosio činjenice.

Rekla je:

-Ali ja ne očekujem od vas da me na bilo koji način štitite. A čak i da očekujem… Zašto govorite o tome kao o nečemu što se može izroditi u nesreću i, nedajbože, ubistvo?..

Razrogačeno je zurila u njega. On mirno reče:

-Zato što će se u to izroditi, gospođice Petrović. Ja nisam čovek kojeg biste mogli pustiti da radi slične stvari, i verovati mu na reč da će znati da stane. Kad je u pitanju gnev, moj je mentalni sklop defektan kao i kod svih McIntosha ikada. Poslednji put: ne dovodite me u slične situacije.

Tatjana je neko vreme ćutala. Činilo joj se da određene stvari počinju dobijati smisao. Taj neobični konflikt koji je Angus McIntosh u sebi nosio, gnušanje spram porodice koja mu je svejedno mnogo bitna, i čijom se pripadnošću ponosi, odjednom je umela povezati s ubistvom koje je skoro počinio još kao dečak, i otuđenjem od celog sveta iz tog proizašlim. Shannon joj je rekla da se Angus McIntosh posve povukao u Kuću nakon te strašne tuče, i na ostrvu su ga se svi plašili, a plašili su se oduvek i njegovih predaka. Ona se malo prepade. Ako su čak i ovi plahi, prgavi ljudi smatrali da se McIntosha treba plašiti, onda ta stvar nije bila za zanemarivanje. Kakve je sve pogrome Angusova porodica počinila pa da je ostrvljanima uterala strah u kosti? Morali su biti užasni tirani kroz čitave vekove da bi zaslužili takvu reputaciju!..

Rekla je:

-Ja vam mogu reći samo ono što i maločas: ne očekujem od vas da me štitite. Sean McNeil nije ništa gori od drugih dripaca s kojima sam imala posla.

-Ja sam stekao utisak da vam je preko glave raznoraznih Seana McNeila.

-Tačno. Ali vi ste mi odgovorili da tome nema pomoći. Zar ne? Ja sam devojka u koju se blene. Upravo ste mi vi rekli da je Sean McNeil nužno zlo svih gradova sveta, ma gde otišla i šta god od sebe uradila. Zar to nisu bile vaše reči, gospodine McIntosh?

-Jesu. Ali one nisu promenjive na situaciju koju imamo sada.

Ona podiže obrve.

-Kakva je to situacija? Ne pada mi na pamet da vam dozvolim da svoj gnev stavljate na probe. Zašto se, kog đavla, vi osećate u obavezi da me štitite?

On se otrese:

-Zato što ste žena koju tucam, prokletstvo. Zato što dolazite u moju kuću, i moja vas ćerka obožava, i jer nisam skot.

-Nego posednik?

On je pogleda tako da se mahinalno ugrizla za usnu. Rekao je s hladnim ruganjem:

-Zar nisu vaše reči da muškarci poseduju?

Ona mu otpovrne:

-Ali ja nisam govorila o mušarcima koji tucaju.

-Ali muškarci u svakom slučaju svojataju žene koje tucaju, gospođice Petrović, šta god vi o toj temi imali reći.

Ona oholo okrete glavu od njega.

-Odakle vam ideja da bih ja bio u stanju sedeti besposleno dok vas barabe pokušavaju silovati?

Ona je i dalje držala glavu okrenutu od njega, oholo dignute brade.

-Nikad nisam mislio da imate preterano lepo mišljenje o meni, bez obzira u kojoj vam meri učtivost držala zauzdan jezik, ali me opet čudi što smatrate da ne marim.

Tatjana najzad progovori:

-Ja imam izuzetno visoko mišljenje o vama, gospodine McIntosh. Ne običavam legati s ljudima koje ne cenim.

Rekla je to nestrpljivo i razdraženo. On mirno uzvrati:

-U čemu je, onda, problem, miss?

Ona pomisli: zaista, u čemu?

Celo je ostrvo znalo da se tuca s Angusom McIntoshem, sve i da ju je ikada bilo briga šta svet misli o onome što radi. Bila je vezana za Roryja i McGonagallove, ali u svom je životu napuštala i draže kuće i prijatelje. Zašto onda nije u stanju pregristi taj iluzorni ponos koji ionako stoji na nogama od bestida, dati mu za pravo i doći pod njegov krov?

Slutila je da je on u pravu. Sean McNeil ne bi je više gnjavio kad bi došla u Kuću. Na ovom ostrvu niko ne dira metrese McIntosha.

Ali, kod te tačke njena sujeta razjareno podiže glavu. Možda je mogla legati s njim kad god mu se prohte, i ispunjavati mu svaki besramni zahtev koji je imao. Nije bila ništa manje bestidna od Angusa McIntosha i u seksu s njim pronalazila je svog sopstvenog, ogromnog zadovoljstva. Nije je ponižavalo tucanje. Njihov je seks bio pošten i fer.

Ali ovde se radilo o njenoj slobodi.

Rekla mu je:

-Ne mogu podneti da bilo kojem muškarcu, pa tako ni vama, budem plaćena družbenica. Nikad u životu nisam to učinila i ne zbog nedostatka prilika. Svakakve su mi predloge muškarci u životu iznosili, ali ne verujem da će se roditi taj zbog kojeg bih pristala, i neću pristati ni sad. Neizmerno sam vam zahvalna na ovome što ste danas učinili, zaštitivši me, i laska mi što osećate da sam vredna vašeg truda i patronata. Ali, trebali bi se stideti što mi nudite novac za seks, gospodine McIntosh, i što me silite da ga uvek iznova odbijam. Kakvo je vaše mišljenje o meni?

Nije sačekala da joj odgovori. Izašla je iz prostorije, zatvorila vrata i umorno rekla Roryju:

-Hajdemo, dušo.

Oči su joj bile pune suza.

1

Dom, 43

Hodala je razmišljajući, kad ju je Rory povukao za ruku i rekao:

-Jel’ ono Sean McNeil?

Proteklo je nekoliko burnih nedelja po dolasku iz Londona, i Tatjani se činilo da je ceo njen svet ispunjen mahnitom žurbom, nesanicom i lošim apetitom. Šta god da je činila i kuda god pošla, njena je utroba u nekom momentu zapovedala: dosta. Hitrina tog da što pre pronađe vreme i priliku za odlazak u Kuću, i ruke Angusa McIntosha, ponekad je činila da joj od razdraženog nestrpljenja cvokoću zubi. Znala je da će ta luda, mahnita strast među njima uskoro oslabiti, kao što već sve takve stvari prolaze; ali sad joj saznanje o tome nije bilo od naročite pomoći. Još pre nego su legli, ona je slutila da bi to bilo fatalno, i da bi mogla postati beznadežno ovisna. Sve što joj je uopšte preostalo, bilo je da svom mahnitanju udovoljava dokle god ono traje.

 

Ono što ju je mnogo više čudilo, bilo je podjednako interesovanje koje je dobijala od – njega. Angus McIntosh bio je dobrih sedam godina od nje stariji, i bio je muško, bogat, i plemić. Slutila je da ona nikako nije u stanju parirati tako nečemu kad se ticalo seksa. Njeno je iskustvo bilo mizerno u poređenju s njegovim. Međutim, mislila je, oni su oboje bestidni, i možda takve stvari anuliraju neiskustvo.

Uletela je u tu priču s Angusom McIntoshem budalasto, i bez ikakvih ideja o mogućem razvoju događaja. Nedeljama nije mislila ni o čemu osim kako da opet bude potucana. Onda se u njenu glavu lagano uvukla jedna uznemirujuća svest. Počela je da shvata da nikad ni u čijem društvu nije uživala više. Počela je shvatati da će proći još mnogo dok ne sretne čoveka koji će joj se sviđati kao Angus McIntosh, i da to vreme možda nikad neće ni doći.

To nije bila lepa misao i uvek ju je terala od sebe. Rat je izveo karambol u njenoj glavi. Prestala je verovati u dugoročne planove i strpljivo iščekivanje. Život je bio kratak i neizvestan, i sreći je trebalo ponuditi fotelju kad uđe na vrata. Neprestano je ponavljala sebi: neću misliti. Neću planirati reakciju na svaki od mogućih ishoda. Naprosto ću uživati dok traje.

Rory je upirao prstom. Ona mu reče:

-Ne pokazuj prstom, dragi.

Nije gledala u pravcu Seana McNeila. Od one scene u pubu, nijednom ga nije srela. Ona je slabo izlazila, osim kad je odlazila u Kuću, ali ljudi s ostrva nisu mnogo bazali po divljini kao ona, i retke je uopšte sretala van grada. Za trenutak se malo žacnula, međutim, bio je dan, i Rory je bio s njom. Nije verovala da će se Sean McNeil usuditi da joj priđe dok je s Roryjem. Hamish mu je rekao da će ga prebiti ako je ikada više oslovi, ali sumnjala je da se takve pretnje primaju kod nekoga kao što je Sean McNeil. Nadala se da je prošlo dovoljno vremena da se ohladi, i da ne bi učinio to što jeste da nije bio pijan. Ali, to nije značilo i da mu prašta. Nije imala nameru više ikada i reč razmeniti s kopiletom.

Rory opet progovori:

-Zašto Sean McNeil ide za nama?

Ona pogleda naniže u njega.

-Ne pričaj gluposti, Rory. Naravno da Sean McNeil ne ide za nama.

Ti pričaš gluposti!.. Video sam da ide za nama još kad smo izašli iz grada!..

-Nismo ti i ja postavili ovaj put ovde. I drugi ljudi idu njime.

-Kuda? Mogao bi da dođe do Kuće i da se onda vrati. Ovim se putem ide do Kuće, a Sean McNeil nema tamo nikakvog posla.

-Ne gnjavi me, Rory. Otkud ja znam kuda ide Sean McNeil?

Rory ljutito reče:

-Ide nama. Jel’ vidiš da ide da nas sretne? Kako on sme da sretne tebe? Tata ga je izbacio iz puba zato što je tebe gnjavio, Tanja. Rekao mu je da više ne sme da ti se približi, jel’ tako?

-Znaš mnogo šta što te se uopšte ne tiče, Rory McGonagall. Ali ja se svakako neću utrkivati sa Seanom McNeilom po visoravni. Ako hoće da nas sretne, to je njegova stvar.

Rory ozbiljno reče:

-Nemoj se plašiti, Tanja. Tata kaže da je Sean McNeil budala, ali ja sam ovde s tobom. Ja ću te braniti.

Tatjana mu veselo razbaruši kosu i nežno reče:

-Oh, ti si moj veliki vitez, Rory McGonagall! Baš nas briga za Seana McNeila, zar ne? Hajdemo tamo do one stene. Čini mi se da vidim nešto za tvoj herbarijum.

Sišli su s puta sve do velike sive stene u čijem su podnožju čučnuli da pogledaju siroto ostrvsko rastinje. Ovako daleko na severu cveće nije raslo. Rory i ona su već nedelju dana hodali po visoravni ne bi li našli bilo šta što bi vredelo staviti u herbarijum. Brbljali su kad je senka pala preko njih. Opet neugodno žacnuta, Tatjana okrene glavu i ugleda Seana McNeila. Rekao je:

-Zdravo, Tatjana.

Onda je pogledao neprijateljsko, smrknuto Roryjevo lice, i iscerio se.

-Hej, Rory McGonagall!..  Zašto me gledaš tako?

Rory bezobrazno reče:

-Imamo posla, Sean McNeil.

-Zna li tvoja miss da govori za sebe?

-Nemaš ti ništa s Tanjom. Produži!

Tatjani cela ta stvar odjednom dođe smešna. Rory je stajao ispred nje kočoperno kao štitonoša u njenoj službi, bez trunke zbunjenosti ili straha. Rory se po pravilu nikome nije sklanjao s puta, i na svaku je imao odgovor.

Ona reče:

-Dosta je, dragi. Nastavi da skupljaš trave, molim te.

Onda je pogledala u momka.

-Šta hoćeš, Sean McNeil?

Glas joj je bio hladan. Na trenutak je videla neobičan izraz u njegovim očima, nešto između gneva i pohlepe, ali onda je veselo rekao:

-Nisam te nigde video nedeljama, Tatjana.

-Nije bilo ni potrebe.

-Hteo sam biti dobar momak i ispričati se.

-Ni za to nema potrebe. Kakav si ti momak, Sean McNeil, to smo raspravili.

On se smrači.

-Mogla bi biti malo mekša prema meni. Imaš li predstavu koliko McIntoshima traju njihove kurve?

Ona hitro pogleda u Roryja, koji je čučao i zurio u njih otvorenih usta. Besno je rekla:

-Neko će ti jednom odseći taj odvratni jezik, Sean McNeil!..

On bezobrazno otpovrne:

-Što klinac pre sazna ko ga voda za ručicu, tim bolje.

-Ne pada mi na pamet da više slušam tvoje gluposti. Hajdemo, Rory.

Sačekala je dok ju je Rory primio za ruku i onda pošla, ne gledajući u Seanovom pravcu, međutim, kako je prolaz između stena bio uzak, u jednom su se trenu našli s njim u istoj ravni. On je pograbi za mišicu i naže se nad njeno rame:

-Ti i ja nismo završili, gospođice Nadobudna.

-Ti i ja nikad nismo ni počeli! Sklanjaj ruke s mene!

-Mislio sam biti fer i ispričati se za ono veče, i svoje pijanstvo. Pomislio sam da čak i drolja Angusa McIntosha zaslužuje vreme da uvidi kakvu glupost radi. Kad te on šutne, kao što naravno uskoro hoće, kome ćeš otići, podvita repa?

-Možeš da crkneš nadajući se! Jesi li posve poludeo? Zar ne vidiš da nisam sama? Hamish McGonagall će ti okrenuti vilicu na potiljak kad sazna, budalo! Skidaj te gadne ruke s mene!..

-Videću koliko ćeš zaštitnika imati kad dosadiš Njegovoj Milosti i taj ti bezobrazni oreol kučke spadne!

-I do tog možeš da crkneš nadajući se, Sean McNeil.

Svo troje od njih hitro podigoše glave.

Za jedan trenutak magnovenja, Tatjani se učini da budna sanja. Bio je to prizor kao s filmskog platna: ispevši se na stenu iznad njih, u raskoraku, stajao je Angus McIntosh. Siloviti vetar s pučine nosio mu je varvarsku kosu, i ona gotovo pomisli kako za njegovim leđima može videti vrh jarbola drakara pristiglog na obalu. Trepnula je, opčinjeno, a kad je otvorila oči, on je još uvek stajao tamo: ogromni, moćni, gnevni morski pljačkaš, potomak gospodara…

Morag je stajala pored njega, grčevito mu stiskajući ruku i zureći naniže raširenim očima, bez daha. On reče:

-Čini mi se da je gospođica rekla da skineš svoje gadne ruke s nje?..

Sean McNeil iskezi zube, ali mu ruka spade. Istog trena, Tatjana pođe nagore, vukući zblanutog Roryja za sobom.

Sean reče, posprdno učtivim glasom:

-Bez ljutnje, gospodine McIntosh. Nisam smerao nikakvog zla.

Ali njegove su oči dovoljno govorile. Posmatrao je Angusa kao što bi drugog gladijatora u areni, obilazeći ga i procenjujući mu snagu. Međutim, Angus McIntosh se nije činio dovoljno zainteresovan čak ni za toliko. On je, svakako, znao da mu malo muškaraca može parirati, a na ovom ostrvu niko, i bilo je sasvim očigledno da Seana McNeila ne smatra vrednim pomena. Fizički superiorni muškarci ponekad su bili velikodušni. Za nekog te visine, pod čijom se težinom ugibaju podovi, svaki je suparnik smejurija. Takvim je ljudima obično dovoljno da se – pojave.

Sve je imao, pomislila je Tatjana poraženo. Većini je ljudi njegova titula bila dovoljna da im začepi usta, ali ne i bitangama kao Seanu McNeilu. Međutim, u tu je svrhu imao pesnicu. Sean McNeil možda nije imao nikakvog obzira spram imena McIntosh, ali toj je pesnici morao da ukaže poštovanje.

Na njegove reči, Angus otpljune:

-To neću pitati tebe, Sean McNeil.

Pogledao je u Tatjanu. Ona tiho reče:

-U redu je, gospodine McIntosh.

-Pa, čini se da ti je ovo sretan dam, Sean.

Nacerio se.

-Sad se ispričaj gospođici i onda možeš bestraga.

Sean McNeil pocrveni od besa. Obrecnuo se:

-Ne možete mi vi naređivati! McIntoshi više ne mogu da naređuju na ovom ostrvu!..

-Ne bi voleo da siđem dole, zar ne, Sean McNeil?

Rekao je to s dosadom. Sean je izgledao kao da mu svi živci trepere. Da je pogled mogao ubijati, Angus McIntosh ne bi živeo ni trena duže, ali je u isto vreme znao da je pogled sve što ima. Preko lica mu pređe užasan izraz pomešanog gneva i poniženja, a onda je zarežao:

-Izvinjavam se, gospođice.

To je više zvučalo kao kletva, ali Tatjani je bilo čak i previše: sve što je htela, bilo je da se ova scena već jednom završi. Hitro je i napeto pogledala u Angusa, ali on nije gledao u nju. Rekao je, posmatrajući pod sobom Seana McNeila koji nije bio ponižen samo usled toga što je stajao niže:

-Sjajno. Sad ćeš otići, Sean McNeil, i kad sledeći put sretneš gospođicu, ti pređi na drugu stranu. Ne bih voleo da ikad čujem da si joj i senku očešao.

Nasmešio se.

-A ti još manje.

Sean McNeil se sad već tresao od besa. Rekao je:

-Propali bi klanovi trebali znati gde im je mesto!  Davno je prošlo vreme kad ste vi bii  gospodari sveta, Anguse McIntosh!

-Imam punu trpezariju glava koje su lajale kao ti sad, Sean McNeil. Još jednom stavi u usta ime McIntosh pred mojom ćerkom, i imaću i tvoju. Gubi se, na smrt mi dosađuješ.

Sean McNeil po poslednji put zausti, ali Angusovo se lice za nijansu promeni, i on odustade, i ode.

1

Dom, 42

Navukla je svoj uski crni kaputić i izašla na balkon apartmana da zapali cigaretu. Hotelski balkoni su bili jedini azil za nikotinske ovisnike, i prethodne dve noći kad je izlazila da popuši jednu pre spavanja, videla je još nekoliko usamljenih crvenih tačaka po okolnim terasama. Rekla je Angusu:

-Društvom anatemisani poroci povezuju ljude ma kojeg da su socijalnog ili imovinskog statusa. Ni sa kim u ovom hotelu nemam ni jedne zajedničke stvari, ali kad izađem ovde da zapalim cigaretu, bez obzira što smo neznanci i ne vidimo si lica u mraku, odmah se osetim kao pripadnik kakvog bratstva. Pomislim: oh, evo moje sirote prokažene braće…

On je izašao za njom i sad je sedeo na mramornoj ogradi balkona koja je mutno sijala u tami, okrenut ka njoj. Rekao je:

-Ljudi vole da vide da neko robuje istom poroku kao i oni. Onda je teret krivice lakše podneti.

-Ne osećam se nimalo kriva jer pušim.

-Upotrebljavaš reči kao: prokaženi, anatemisani… Ne bih rekao ni da se ponosiš.

Ona se nasmije.

-Ali to je uvreda na povredu, gospodine McIntosh. Nije dosta što sam imigrant u Engleskoj, već sam još i imigrant-pušač… Priznajem da je moja paranoja izraženija otkad sam došla ovamo. Naviknuta sam da me ljudi u startu odbacuju kad vide da nisam Engleskinja, i ponekad je moj strah veći nego situacija nalaže.

-Strah, gospođice Petrović? Vi ste jedna od najhrabrijih žena koje sam u životu sreo.

-Ali vi retko srećete hrabre ljude, gospodine. To što sam vam se usprotivila, verovatno je golema smelost u vašim očima…

On se smijao.

-Tačno.

-Međutim, vama se niko ne protivi i naprosto niste naviknuti. Možda sam ja samo drska i velika kukavica u svemu što činim. Mali ljudi ponekad nadižu galamu. Tako prikrivaju svoju nesigurnost.

-I za nadizanje galame je potrebna smelost, gospođice Petrović.

Ona sleže ramenima.

-Pretpostavljam da se s vama niko ne svađa, gospodine McIntosh.

-Zaista ne. Ali ja sam McIntosh, i prodavani pisac. Ljudi su vrlo snishodljivi kad se s tako nečim sretnu.

-Ja uopšte ne mislim da je to u pitanju. Vi biste izazivali strahopoštovanje i da se zovete drukčije, i da ne pišete.

-Zaista tako mislite?

Ona prosto odgovori:

-Da.

On se veselo naceri.

-Izuzetno mi prija laskanje iz vaših usta, miss.

-Ne laskam vam. Niti verujem da vama bilo čije laskanje prija.

-U pravu ste. Ne trpim poltrone. Ali dobiti pohvalu od nekoga koga se poštuje, i mišljenje uvažava… To je kao melem na mom egu.

Ona se smijala.

-Zar vam je ego možda trpeo?

Prevrnuo je očima.

-Svaki put kad dođem ovamo mrzim sebe što sam to ponovo učinio. Ljudi koje sam prisiljen sresti, razgovori koje moram voditi… Zlo mi je od toga.

Njoj je osmeh malo izbledeo na licu. Rekla je:

-Primetila sam da ste danas otkazali neke od svojih obaveza. Ako se ne varam, trebali ste imati sastanke celo poslepodne?

On reče s dosadom:

-I neki idiotski party večeras.

-Gospodine McIntosh, vi ste neviđena cepidlaka.

-Cepidlaka, gospođice Petrović?

-Da. Pretpostavljam da ceo život uživate povlasticu izbegavanja ljudi koji su vam mrski i dosadni. Vaš ime i vaš talent omogućili su vam da takve neprijatnosti svedete na najmanju moguću meru. Ali u svojoj oholosti ne uviđate da je već i to nešto što samo retki i probrani mogu. Vaša bi zaliha strpljenja naprosto morala biti mnogo veća.

-Već sam vam rekao da me uopšte ne zanima kako mi sudite, miss.

Glas mu je bio hladan. Ona odbrusi:

-Ako vam se ne sviđa da čujete, vi idite, gospodine McIntosh. Možda na neko mesto gde će se slagati sa svim što kažete i svaki vaš gest dočekivati fanfarama i oduševljenim povicima gomile.

U tami je videla kako se led u njegovim očima topi, a onda je prasnuo u smeh. Ona se malo naljuti, jer je u stvari izgledalo kao da se ne smije tome što je rekla, već njoj. Odigla je bradu.

-Ne podnosim razmažene budale.

-Pa, gospođice Petrović, onda svakako ne podnosite mene. Priznajem da jesam razmažen. Ceo mi se život povlađivalo, i gotovo da uopšte ne poznajem drugačiju reakciju.

-Ali vi ste u najvećem broju puta obzirni, gospodine McIntosh. Zato mi ide na živce kad se odjednom počete ponašati kao blazirani princ u kadi punoj sladoleda.

On učini podsmešljvi naklon.

-Vaša je teorija da ljude određuje njihovo poreklo, i da svako na svetu ima svoje mesto. Ispričavam se zbog deset vekova svojih aristokratskih predaka koji su mi s genima ostavili kratko strpljenje, nepoznavanje neposluha i hedonistički pristup stvarima.

Ona pomirljivo reče:

-U pravu ste. Vi zaista ne možete drugačije. Čak ni kad bi hteli.

-Pitanje je, koliko je to mrsko vama, zar ne?

-Meni, gospodine McIntosh?

-Upravo tako. Da li je moj obzir spram vaše ličnosti dostatan da zanemarite moje povremene blazirane ispade?

Ona je zurila u njega zaboravljajući da joj cigareta dogoreva.

-Zašto bi vas zanimalo tako nešto?

-Zato što sam obziran, zar ne.

-Vi ste zaista veoma fin čovek u mnogo čemu, i vrlo je malo predrasuda kojima sam robovala pre dosad ostalo nepobijeno. Rezonovala sam kao i svi sa ostrva: da ste uvrnuti mizantrop. 

-I ja to zaista jesam.

Ona zavrte glavom.

-Oh, ne. Ne zapravo. Vi ste samo čovek koji svoju privatnost vrednuje više od bilo čega na svetu.

-To je tačno. Ali ja sam tu privatnost podelio s vama, miss Petrović. Zato očekujem određene ustupke s vaše strane.

-Kao naprimer?

-Da mi odgovorite, za početak.

-Na šta? Već sam vam davno rekla da mi niste mrski, gospodine McIntosh. Ponekad ste arogantni, i zapravo ne marite jeste li ponizili ili uvredili čoveka. Ali, to je ono što vi jeste: vaše poreklo, vaša krv, način na koji ste odgajani, jedini ljudi s kojima se ceo život srećete. Uvek se naposletku setim, kao maločas, da se nema svrhe ljutiti na ljude zato što su takvi kakvi jesu.

On joj ništa ne uzvrati.

1

Dom, 41

Kad je otišao, Morag je celog dana bila tiha i zbunjena. Nakon što su se vratili u hotel i večerali, Tatjana ju je stavila u krevet. Angus ju je zadirkivao:

-Zašto si tako ćutljiva, Morag?

Vireći iz mekanog jastuka svojim nosićem i pegama, Morag je žestoko pocrvenela.

-Je li ti se svideo prijatelj gospođice Petrović?

Devojčica pogleda u Tatjanu. Rekla je, bez daha:

-To je najlepši gospodin kojeg sam u životu videla.

Dok se Angus smijao, Tatjana reče:

-Oh, ne brini, Morag! Još ćeš puno lepe gospode da sretneš u životu!

-Je li on vaš momak, miss?

-Ali nikako. Mi smo samo dobri prijatelji. Poznajem Igora još otkad sam bila mala kao ti sad. Njegov je otac radio s mojim, i naše su majke bile prijateljice.

-Išli ste u školu zajedno?

-Uvek smo sedeli u istoj klupi. Igor je samo par meseci stariji od mene.

Devojčica uzdahne.

-Mora da su sve devojčice u vašoj školi bile zaljubljene u njega.

Tatjana se smešila.

-Ali još nikada nisam čula da i sa jednom razgovara kao s tobom, Morag.

-Oh, ima li još dugo do mog šesnaestog rođendana, tata?..

-Ma uopšte ne. Obećavam da ću ga pustiti da pobedi kad dođe s mačem po tebe. Samo ću mu malo pripretiti, tek da McIntoshi ne kažu da sam te dao bez borbe.

-Hoćeš li, tata?

-Kažem da ti obećavam.

Devojčica opet uzdahne i pokri se preko glave.

U drugoj sobi apartmana kojeg je s Morag delila, Tatjana reče:

-Nije lepo da se rugate Morag, gospodine McIntosh. I mala se deca zaljubljuju. Niko ne voli da se s tako čim zbija šala.

On se smijao.

-Ali o čemu pričate? Bio sam savršeno ozbiljan. Zaista ću dati Morag vašem prijatelju ako je potraži na njen šesnaesti rođendan…

-Sva sreća da zaljubljenost ne traje dugo. Inače biste bili prisiljeni ispuniti datu reč.

On se prestao smijati, i sad ju je posmatrao s izrazom koji nije umela objasniti. Rekao je:

-Morag je istrajna kao i svi McIntoshi. Ne bih tu priču tako olako primao, miss.

-Zar zaista? Biste li vi bili u stanju čekati nekoga deset godina?

On se zavali u kožnu fotelju pored kamina. Leno je izgovorio:

-Ali ja sam odrastao, gospođice Petrović.

-Ali vi ste McIntosh, gospodine.

On ju je procenjivački gledao. Vrlo je dug i spor bio taj pogled, i iz nekog blesavog razloga njoj se naježiše dlačice na hrbatu.

-Ne smatram da na svetu ima žena koje su vredne deset godina čekanja.

-Slažem se. Niko se ne čeka deset godina. Život je previše kratak za takve gluposti.

-Da li se i vaš bivši momak slaže?

Ona ga zgroženo pogleda.

Upitao je to bez ikakvog prethodnog nagoveštaja šta mu je na umu, i ona je bila iskreno zapanjena. Dahnula je:

-Kako znate za…

-Ne  budite smešni. Način na koji ste reagovali bio je jasan kao dan.

-O, priznajem da me je Igor uhvatio nespremnu. Saša je poslednja osoba na svetu za koju bih pomislila da je došao u Englesku.

-Zašto?

-Zato što….

Osetila je nervoznu potrebu za cigaretama. Ali hotel je imao protivpožarne alarme u svakom apartmanu, i to uopšte nije dolazilo u obzir. Rekla je:

-Već sam vam rekla da je Saša sasvim nepodesan za život u miru.

-Ali u vašoj je zemlji već neko vreme mir, gospođice.

-Da li ste ikada iskusili posleratni mir, gospodine?

Pogledala je u njega i susrela se sa njegovim mirnim plavim očima iz kojih se ništa nije dalo pročitati.

-Pogotovo mir zemlje u kojoj ste bili pobunjenik.

Trenutak je oklevala, pre nego će nastaviti oporim glasom:

-Znam da zvuči kao otrcana priču za Imigraciono, ali moj je narod zaista obeležen u zemlji iz koje dolazim. Najvećim delom zbog sopstvenih gluposti, naravno, ali to ne menja na stvari. Možda je rat prestao, i krv više ne teče ulicama… Ali nema ni govora o miru kakvim ga vi zamišljate.

Uzdahnula je.

-Većini je ljudi to nesnosno. Meni je bilo – iz tog sam razloga otišla, naravno. Međutim, neki…

Slegnula je ramenima.

-Neki vole da žive takvim životom. Neki uopšte ne smatraju da žive ako ne pripremaju zavere i adrenalin im ne hrli venama.

-Neki kao Saša?

-Tačno. Za Sašu je rat bio kao od bogova poslan, i čak ga i ovaj posleratni “mir” na neki način razgaljuje. Nemam pojma šta bi on mogao raditi u Engleskoj.

-Svako ima prag do kojeg podnosi uzbuđenje.

-Oh, ne on. Ne možete pomisliti kakav je postao kad je barut zamirisao.

-Postao?

Ona se nasmije.

-Da, svakako, u pravu ste. Niko ne – postaje. Ljudi su onakvi kakvi jesu. Ne mogu za svoje slepilo kriviti rat, ili čak i Sašu.

-Međutim, vi niste dozvolili da to potraje, zar ne, miss?

Ona podiže obrve.

-Ne, naravno.

-Vi ste otišli od njega kad ste, najzad, shvatili o kakvom se labilnom momku radi.

-Upravo tako.

-Možda on nije ostavio vas?

Ona je zurila u njega.

-Ne razumem. Šta želite reći, gospodine McIntosh? Saša i ja već godinama nismo zajedno. Otkad sam napustila domovinu, više se nikada nismo sreli.

On sleže ramenima.

-Da, pa? Vaš je prijatelj sasvim ubeđen da ste Saši još uvek veoma dragi.

-Oh, Igor!..

Nemarno je odmahnula rukom.

-Nemojte se pouzdati u sve što Igor kaže, gospodine McIntosh. Svaku njegovu primedbu prethodno treba očistiti od podsmeha i ironije.

Namrštila se.

-Uostalom, sve i da je u pravu… To zaista nema nikakve veze sa mnom. Naši su se putevi odavno razdvojili.

On joj odgovori posle nekog vremena:

-Čini se da ste iskreni, miss.

-Bog s vama, gospodine McIntosh!..

Smijala se.

-Imam previše godina da bi opstajavala u osećanjima spram gimnazijskih ljubavi!.. Skoro mi je neverovatno kako sam ikada mogla biti zaljubljena u Sašu. Ali to tako ide s adolescentima, zar ne. Verovatno ste i vi bili zaljubljeni u neke devojčice s kojima u stvari niste imali ni najdaljih sličnosti.

-Mislite, čak ni kao što je tetovaža na leđima?

Ona se žacne. Ništa mu ne reče na to, i on nastavi veselim tonom:

-Tako sam i mislio. Nisam mogao a da ne primetim da je i vaš prijatelj pripadnik istog bratstva kao i vi, miss.

Ona hladno reče:

-Rekla sam vam da se celo moje društvo tetoviralo.

-Morao sam biti pametniji pa razumeti da time mislite i bivše momke.

-U stvari, to je bila ideja mog bivšeg momka. On je šovinista, a jedno vreme našeg života kojeg se radije ne bih sećala, bili smo i mi.

-Međutim, vas je prošlo.

-Svakako da nas je prošlo. Osim Igora i mene, još je nekoliko ljudi iz društva ovde u Engleskoj. Svi mrzimo tu glupu tetovažu.

-Pretpostavljam svi osim Saše, zar ne?

-Verovatno. Ali to uopšte nije moja briga. Kao ni ceo ovaj razgovor. Možemo li ga završiti, gospodine McIntosh?

On se isceri.

-Zašto vam je to toliko mrsko?

-Zato što me pokušavate isprovocirati. Uopšte ne shvatam kud ciljate. Želite li, možda, ispipati moja trenutna osećanja spram bivših ljubavnika? Zašto me, onda, konkretno ne pitate?

On posprdno reče:

-Zato što biste možda tražili protivuslugu. A ja vam se ne nameravam ispovedati, gospođice Petrović.

Ona mu odbrusi:

-Već ste previše slobode uzeli. Nema potrebe za takvim iznenadnim obzirom, gospodine McIntosh.

On se nasmije.

-Pošteno. Uvek zaostajem za vama, i neprestano me držite u dugu.

-Ali već sam vam rekla da me ne zanima vaš osobni život, gospodine.

-U tome se savim razlikujemo, gospođice Petrović. Vi se volite tucati s neznancima, kako se čini, ali mene intrigiraju sve pojedinosti o ženi s kojom ležem. Smatram da nečiji intimni svet može biti prokleto jebozovan.

-Oh, zavisi.

-Zato sam i rekao: nečiji.

-Ne vidim mnogo šta jebozovnog u mojem intimnom svetu.

-Ali vi ne vidite ni kako na druge delujete. Inače bi vam ručica neprestano bila uposlena dok vaš čovek crpi snage za još. Ne biste mogli prestati tucati samu sebe, kao što ne može ni on.

Ona je blenula u njega.

-Vi ste zaista pogani do srži u…

-Ja sam ono što jesam, gospođice Petrović, i takav vam se dopadam. Uzalud se pretvarate da ste zgroženi.

Udobnije se namestio u svojoj fotelji preko puta nje. Onda je rekao:

-Hajdete, miss. Dve godina apstinirate na mom ostrvu. Nećete mi reći da nikada niste umazali prstiće. Žalim beskrajno svaki put kojem nisam prisustvovao. Zato ćete biti dragi i pokazati mi kako to izgleda.

Nasmešio se.

-Sada.

Njoj je lice gorelo. Rekla je:

-Ne dolazi u obzir. Ne pada mi na pamet da…

-Ali to uopšte nema veze s vašom pameću. Samo s gaćicama koje su već vlažne. Vi ste bestidni, i zbog toga vas poštujem koliko ne možete ni da pretpostavite. Nemam sluha za device. Hoću da spustite gaćice i učinite to.

Glas mu je bio veseo i zabavljen, ali u pozadini je zijala mračna nota.

-Potucaću vas tako da ćete to pamtiti ceo život. Ali prvo vi razveselite mene.

Tatjana shvati da joj je prostorija dobila čudnu dimenziju pred očima, kao da ivice svake stvari vibriraju u ritmu s načinom na koji joj je pulsiralo lice. Kožna fotelja u kojoj je sedela bila je glatka i klizava, a njegove reči činile su joj pubis teškim i vrelim. Kao u snu, polako je podigla rubove svoje crvene suknjice naviše, jedva uspevajući verovati sopstvenim rukama da to čine. Međutim, on je imao opaku moć vešca u glasu, magiju koja ju je hipnotisala kao bespomoćnu zver bez trunke ljudskosti i dostojanstva. Rekao je, tonom u kojem je bilo hiljadu boja:

-Upravo tako… To sam hteo da vidim.

Ispod suknje, ona je imala crne čarape, one koje se penju do vrhova butina i ostavljaju nepokrivene sićušne gaćice kakve je obično nosila. Bile su crvene i već vrlo vlažne. Otkrivši ih, oblila ju je žestina, ali iz pravca nasuprotne fotelje začula je mukli, nestrpljivi uzdah. Bio je u senci, i nije mu uopšte uspevala videti lice, ali su je njegove oči pekle kao da je sposoban otelotvoriti pogled; učiniti ga fizičkim i opipljivim. Zarežao je:

-Prelepo, ali sad ih skinite… Oh, tako, to je lepo… Zaista nema prizora lepšeg od žene koja skida gaćice… Raširite noge, miss, želim da vas vidim…

Osećajući kako joj se znoj u kapima kupi po bedrima, ona ih sporo razmače. Da je iole razuma izdržavalo bitku u njenoj glavi, sad bi možda umrla od stida. Nikad u životu ničijem pogledu nije bila izložena kao sada. Krv joj je šumila u ušima toliko glasno da je jedva čula njegove prigušene reči:

-Isuse, kako ste lepi… Ovakvu kao što ste sad, trebalo bi vas izlagati, i hiljade bi hodočasnika dolazilo da se klanjaju savršenstvu… Učinite da vernici postanu kult, miss, napravite pagansku orgiju… Onda ću vas ja blagosloviti semenom, i proizvesti u sveštenicu… Hajde, želim da te vidim kako svršavaš…

Ona pomače tešku ruku palu među bedra. Bila je toliko vlažna da nije uspevala usredsrediti  prst na jezičku, neprestano joj je bežao. Znala je da ovo neće dugo trajati: svaki će čas početi da svršava. Nestrpljivom kretnjom podigla je nogu na rukohvat fotelje, ugodnije se namestivši, i onda sklopila oči. Začu kako je on jeknuo, metalni zvuk igle kad se nestrpljivo raskopčao. Promuklo je prasnuo:

-Hajde, kučko!.. Samo nastavi, oh, da!.. Sjajno to radiš, i sigurno oduvek!… Rodila si se naopaka, zar ne… Pričaj sa mnom, dođavola!.. Je li tačno da ceo život to radiš?..

Ona je dahnula:

-Oh, da…

-Nego šta nego da jesi… Samo naopake male veštice kao što si ti umeju da… Oh, prokleta da si!

Posve raspojasana, obnevidela, na samoj vibrirajućoj ivici orgazma, ona za časak, ne registrujući umom šta čini, podiže ruku do lica i hitro posisa prst a onda ga vratolomno brzo nanovo vrati među oznojena i skoro natopljena bedra. Istog je trena počela da svršava, dok joj je u glavi pucalo kao da joj se bubnjići raspadaju, i nije imala kontakta sa stvarnošću sve dok iznenada nije postala svesna da je on u njoj već ko zna koliko dugo i žestoko je tuca. Pograbio je rukama naslon fotelje, udarajaću o nju tako da je nameštaj zveckao i tresao se, gotovo do bola grub i mahnit. Ona se ugrizla za usnu do krvi, odižući se na dlanove koji su klizali po mokroj koži fotelje. Svršila je opet, i nanovo dok se u njoj točio. A onda je pomislila da je doživela sve iole na svetu vredno, i da baš može smesta i umreti.

1

Odgovor koji ti neću dati, Toni

U svojoj osmoj godini sam naučila da sam falična.

 

Bilo je to, još uvek pamtim, osećanje krajnjeg očaja i beznađa, kao prvo i poslednje zato što nisam znala zašto. Nisam bila svadljivo ni pokvareno dete. Nisam se ponašala s visoka i neprijatno spram dece koja su mi prilazila. Mada mi je samo jedna osoba prišla, te nesretne godine kada sam preselila u drugi deo grada i upisala se u školu u kojoj su se svi međusobno znali još od pelena. Ni to mi nije bilo jasno. Stajala sam pored zida u hodniku tokom prvog odmora, dok su svi ostali, u grupi, držali distancu od deset koraka, posmatrajući me ćutke i s mešavinom one dečije nepatvorene mržnje koja se nauči kriti tek kad odrastemo, i nekog čudnog, gotovo uplašenog otpora kao da su sad na očekivali da se preobrazim u monstruma s pet glava i zmijskim repom. Ili izvedem neku crnu magiju od koje će njima izrasti repovi, možda.

 

Onda me je neko povukao za rukav one odvratne kute koje smo svi tada morali da nosimo, živeo nam maršal Tito, rekavši: A kako se ti zoveš, devojčice? 

 

Prošlo je previše godina da bi mi ženska sujeta dozvolila da im navedem tačan broj, ali i dalje se od reči do reči sećam tog pitanja. Devojčica koja mi ga je uputila, postala je moj jedini poznanik na tom mestu sve dok sam na tom mestu ostala. Neću lagati: to nije bilo iskreno poznanstvo spočetka, ne ono kao kad se dvoje ljudi sretnu i kliknu. U tom trenutku, uhvatila bih se i kusate mačke da mi je prišla. Ništa nisam znala o devojčici, osim da mi je jedina prišla na tom stranom mestu krcatom ljudima koji me očigledno i otvoreno ne vole, i to je bilo dovoljno. Mnogo kasnije sam shvatila zašto je to uradila: zato što je i ona, mada na drukčiji način, bila falična.

 

Tako da je to možda ipak bilo pravo?

 

Naša faličnost nas je instinktivno povezala.

 

To nisu bile lepe godine. U moje vreme – avaj 🙂 u školama nisu postojali oni klasični buliji, pogotovo ne kao u američanskim filmovima. Niko me nije redovno tukao, tražio mi pare od užine ili izuo iz novih patika. Posmatrajući kako škole izgledaju danas, sada bih kroz sve to prošla verovatno, a prošla bih sigurno negde u Americi. Naročito jer je moj razred imao – čirlidersice. Ili najpribližnije što bi u ex-YU bilo čirlidersica.

 

Popularna deca postoje svugde, i svugde se slično ponašaju. Ona imaju svoje klike, drže se skupa, u učionici sede jedni blizu drugih, po pravilu imaju svoj ugao hodnika ili dvorišta rezervisan isključivo za njih. Popularna deca određuju pravila i čuvaju kapije. Ona odluče da li će vam biti dozvoljeno da budete deo zajednice, ili ćete završiti u Lazaretu skupa s ostalim gubavcima. Pravila su mnoga i brojna i nisu uvek i svugde ista, ali obično se tiču nečega nad čim nemate nikakvu kontrolu. Naprimer, roditelji vam nisu dovoljno bogati. Ili govorite provincijskim akcentom. Nemate dobre socijalne veštine jer ste introvert ili veoma sramežljivi. Pogrešne ste nacionalnosti, naprimer.

 

Drukčije izgledate, Toni. Znaš?

 

Ništa ja to tada nisam razumela, osim da sam omrznuta bez ikakve krivice s moje strane, bez ičega zlog i naopakog što sam lično počinila, praktično bez i da sam progovorila. Čak i kasnije, kada sam shvatila pojam “izopćenja” i zašto do njega dolazi, još uvek mi nije bilo jasno. Moji roditelji nisu bili siromašni. Ja sam gradsko dete baš kako su i svi oni bili. Nisam govorila smešnim akcentom, govorila sam isto kao i oni.

 

Bila sam socijalno sakata, da, ali ne toliko da ne umem pričati normalno s ljudima. Bila sam drugačije nacionalnosti? Hm.

 

Ne nužno nacionalnosti, trebam biti fer, jer u to doba, s osam ili devet ili dvanaest godina, mi još uvek jedva da smo hvatali koncept nacionalnosti kao takve – setite se, živeo nam maršal Tito? Trebalo je proći još izvesno vreme do trenutka kad su takve stvari postale važnije od ma čega. Međutim, to je opet imalo neke veze, čak i ako je nismo prepoznali, ni ja a ni oni koji su me kinjili. Najposle, svi smo mi bili jedna gomila neznalica onda.

 

Ali, to su bile lude osamdesete, i čak i pre prve periode devojčice su znale kako treba da nose svoje duge ravne kose s gelom podignutim šiškama i da je najveća sramota skinuti se leti na štrandu i biti beo kao sir. Pogotovo kad dečaci ne moraju gledati naniže kad vam se obraćaju, jer ste visoki koliko i oni. Moja je kosa bila sve samo ne ravna, glatka i lepršava, i bila je plava – teško mi je ležala na ramenima u blesavim uvojcima i kovrčama i zadnje što se od tog užasa i strahote moglo napraviti – bile su vodoskok-šiške, poslednji krik mode i najveći doseg ženske lepote. Niko kog sam znala, a da mi nije bio rod, nije imao plave, kamoli zelene oči. Glavna je čirlidersica imala maslinastu indijsku put, smeđe oči i precrnu ravnu kosu ko američki domoroci, i uvek besprekorno cool šiške. Nije, kao ja, bila štrkljava, niti su joj rukavi uvek, kao meni, a ma šta oblačila i ma koliko se trudila, bili malo prekratki na grana-dugačkim i tankim rukama. Ona nije već u šestom razredu bila višlja od svih dečaka naše generacije osim možda jednog ili dvojice koji su ionako i sami bili nevažni u kontekstu kolektiviteta.

 

Svesna sam da zvuči smešno, i u stvari jeste, urnebesno smešno ali danas, i ne samo zato što već davnih dana ne marim za tako šta, već i zato što danas znam neke stvari koje onda nisam. Jer, tada nisam imala pojma zašto me sve devojčice u razredu ignorišu, osim ako mi trebaju šta smetiti iza leđa: neku glasinu, neko ružno ime, neku sprdnju od mog sopstvenog imena koje je bilo čudno i neuobičajeno samo po sebi, kad je trebalo napujdati kakvog dečaka da me gurne u hodniku i izbije mi torbu i sveske iz ruku, kad je trebalo upirati prstom u mene leti na Dunavu, uz hihot i ruganje (sve dok nisam prestala ići na štrand sasvim) ili kad je trebalo prevrnuti očima ako im se obratim i smesta se od mene odmaći kao da sam stvarno leprozna, i zaudaram. Čak i kad bih progovorila na času da odgovorim na nastavničko pitanje, one su prevrtale očima, sašaptavale se i gurkale i neretko počinjale otvoreno da se smiju. Niko me nikada nije pozvao ni na jedan rođendan, ni na jednu (kako se to tada zvalo) veselicu – a što je tek običan naziv za žurku. Niko mi nikada nije doša u kuću niti sam ja u čijoj kući bila, nikada, za svo trajanje osnovne škole, čak ni kad se radilo o onoj mojoj jedinoj a-kako-se-ti-zoveš-devojčice ali to je imalo svoje razloge, drugačije, veoma nesretne, i neću sad o tome. Na svim mestima, školi, u naselju, čak i tokom prvih bojažljivih “stvarnih” izlazaka do jedanaest naveče i roditeljima koji dolaze po nas – ja sam bila sama i po strani, totalno ignorisana osim ako bih se našla na putu nekome, što je bila mnogo gora opcija, veruj, Toni.

 

Kažem, smešno, jer danas ne želim ništa više osim da me svi ostave na miru i niko na mene ne obraća pažnju, ali kad imaš osam ili dvanaest godina onda ne umeš misliti tako i boli, boli. Onda boli biti – faličan.

 

Jer, nije samo moja divlja mašta iznašla kako sa mnom neki vrag nije u redu – neki vrag zaista nije bio u redu sa mnom. Ja nisam bila kao ostali. Ja se nisam uklapala. Ja sam bila drugačija. Jer inače, šta? Kako razloga nije bilo, onda je razlog naprosto morao biti u meni. Ja sam bila razlog.

 

Oh, koliko sam puta oplakala pitajući se u očaju: zašto?? Šta sam kome uradila?? Zašto, čak i kad sam prijateljska i kad lepo pričam s ljudima, oni krenu da se isprdavaju, da me spuštaju, da prave budalu od mene?? Zašto mi u torbu ubacuju papiriće s lažnim izjavama ljubavi da vide hoću li nasesti, hoću li poverovati da mi je to neki trubadur napisao iskrena srca a ne krišom na odmoru, dok mu Glavna Čirlidersica diktira u pero šta da napiše i onda mu naređuje da drži stražu dok mi ona sama gura kukavičje jaje u svesku ili pod klupu? Zašto mi se na hodniku podmeću noge ne bi li pala, zašto sam na autobuskoj stanici uvek bar pet metara dalje od svih ostalih, sama? Zašto čak i društveno nebitni, oni nepopularni, izbegavaju da me pogledaju, i, ako im se ukaže prilika, rade mi iste gadosti kao i ostali? 

 

Tad sam zamrzela ogledalo, i, da budem iskrena, ne volim ga ni dan danas. Pupoljci moje socijalne sakatosti iz tih dana s vremenom su izrasli u duboku i tamnu šumu, ali još uvek pamtim gde je i zašto drveće pustilo korena. Ni danas nemam nikakve prijatelje, ali ono što je žalosno, to je da sam izgubila veru u prijatelje i ljude kao takve. Još uvek mislim da se “normalni” ljudi ne druže s faličnima poput mene. Da falični postoje da bi bili sami jer da je drukčije, falični ne bi ni bili, zar ne? Ljudi su društvena bića i ostalo. Ali, da li se falični uopšte mogu ubrojati u ljude? Normalne ljude? Naravno da ne.

 

Zašto govorim sve ovo, Toni? Zato što ničim realnim zasnovane predrasude postoje čak i spram belaca, u beloj zemlji, u Evropi. Zato što se dešava da ti čak i ljudi koje bi inače po najprostijoj logici zvao “svojima” naprave pakao od detinjstva i usade ti u glavu toliko duboke frustracije i samo-prezir da ti trebaju godine i godine da ih kasnije iščivijaš a možda čak ni onda. Zato što svugde postoje ljudi koji te neće voleti zbog idiotluka: jer ti je kosa drukčija od njihove, jer ti je ime neuobičajeno i čudno, jer si previše beo… Ili previše crn. Ili ljubičast. Ili štagod. To nije nešto isključivo usmereno samo na jednu grupu ljudi, samo na jedan etnicitet, samo na jednu vrstu kose i boju kože.

 

I, nekad je misterija toliko glupava i infantilna da nije misterija uopšte, kao što se desilo meni da saznam kad sam, skoro punoletna, i odavno već drčna i jedna skroz-mi-se-jebe-za-sve gadnog jezika gimnazijalka najzad upitala Glavnu Čirlidersicu: ajde majke ti sad mi reci, što si me onoliko maltretirala dok smo bile deca?

 

Do tad smo, u jednom od onih urnebesnih obrta sudbine pri kojima uvek zamislim kako se neki stari bogovi smeju od gore s oblaka, uživajući u još jednoj uspeloj neslanoj šali nad nedotupavim  smtnicima; čirlidersica i ja već bile najbolji prijatelji ikada, i jedini najbolji jedna drugoj do smrti. Odgovor koji mi je dala bio je toliko neverovatno budalast i budalasto neverovatan da me je bukvalno bez teksta ostavio – što je, inače, podvig. Tim je kretenskim odgovorom učinila sve moje isplakane suze cmizdrenjem bezveze i razloga, kompletno moje celoživotno osećanje nedostojnosti, nižerodnosti i faličnosti najvećim gubitkom vremena i energije koji će mi se ikada više u dogoditi. I, mada je došao kasno, svejedno je došao na vreme i ako nije izbrisao prošlost, učinio je boljom budućnost.

 

Međutim, ja ti neću reći koji je to odgovor bio, jer si ti već odavno ušančena u jedan koji si sama za sebe izmislila i od njega napravila božanstvo kojem se klanjaš, skupa sa sledbenicima svog kulta.

 

Što je šteta, Toni. Ali, svakom svoje.

1