Dom, 50

Posle par nedelja sedela je u svojoj sobi kod McGonagallovih i držala telefon u krilu. Dovukla ga je iz hodnika i već pola sata okretala brojeve prijatelja u Londonu. Veze su bile loše ali ona je istrajavala s manijačkom upornošću. Iako istraga još nije okončana, znala je da ova situacija ne može trajati unedogled. Pre ili kasnije, policija će joj morati dozvoliti da ode s ostrva, a za taj je slučaj trebala biti spremna. Bilo je vreme da proba ponovo.

Juče joj je opet bio u poseti onaj uštogljeni Inspektor sa svojim napaljenim štitonošom, i njeno je strpljenje isticalo kao malo peska između prstiju. Bila je mnogo manje ljubazna nego prethodni put. Koliko je uspela da zaključi iz škrtih nagoveštaja, oni još uvek nisu pronašli načina da je konkretnije poveži sa Sašom i ostalim budalama, iako je kao dan bilo očito koliko se trude. Pretpostavljala je da su zadnjih nedelja o njoj iskopali sve što se moglo, ali su se još uvek nadali naći nešto što im je promaklo. Ali njen strah nije bio mnogo manji, čak i ako strpljenje jeste. Dokle god policija ne odloži taj slučaj u arhivu, njena je glava na panju.

Počela je osećati kako joj gori pod petama. Neizvesnost je bilo stotinu puta teže podnositi nego pogibelj bilo koje vrste, i usled toga je bivala sve napetija i radraženija. Kad joj je Shannon pokucala na vrata ona se nervozno obazrela po sobi. Sve je bilo u haosu. Neke je stvari već spakovala, neke su bile izvađene iz ormara i ladica… Bila je odlučila: čim dobije zeleno svetlo, ona će dati petama vetra.

Rekla je:

-Da?

Slušalica joj je bila stegnuta između obraza i ramena dok je, sedeći poput Indijanca nasred postelje, držala prst spreman nad brojčanikom. Nije podigla glavu ni kad su se vrata otvorila i neko ušao u sobu. Nestrpljivo se otresla:

-Može li to malo kasnije, Shannon? Još uvek se zajebavam ovde s ovim vašim prokletim vezama.

-Ne verujem da gospodin McIntosh želi da čeka, Tatjana.

Ona hitro podiže glavu.

Tamo je stajao Angus McIntosh, zakrčivši svojom visinom celu njenu tesnu potkrovnu sobu. Za njegovim ramenom virilo je Shannoino lice, živo od radoznalosti.

Ona polako vrati slušalicu na telefon.

Tišina koja je usledila gotovo se mogla seći nožem i proteklo je neko vreme pre nego se Shannon nakašljala i rekla:

-Pa, ostaviću vas, onda.

Zatvarajući vrata, veselo joj je namignula. Onda su bili sami.

Ona reče:

-Veoma ste me iznenadili, gospodine McIntosh. Nisam imala pojma da ćete doći.

On reče bez ikakvog izraza:

-Pretpostavljam.

Ona zbunjeno trepne.

-Ovaj, Morag..?

-Morag je dole s Roryjem McGonagallom i njegovom braćom. Čekala vas je danas.

Netremice je gledao u nju onim plavim očima.

-I juče. I dan pre toga.

Ona se malo postidi.

-Oprostite. Trebala sam vam javiti. Ali mislila sam da će tako biti najbezbolnije.

-Najbezbolnije, miss?

Glas mu je bio izuzetno hladan. Od tog su se glasa mogla zalediti okna. Tatjana mahinalno skupi ramena. Iako je izgledao hladan kao revolveraš, i govorio leno i ne podižući tona, ona posve shvati da je besan kao zmaj.

Rekao je:

-Shannon McGonagall kaže da se spremate otići s ostrva.

Ona to oćuti.

-Takođe kaže da već izvesno vreme imate problema s policijom. Je li to tačno, gospođice Petrović?

Ona pomisli: oh, gospode! Rekla je, razdraženo:

-Nedeljama govorim Shannon da ne priča okolo kao da sam opljačkala banku ili nekog ubila!..

-Ali vi imate problema s policijom, miss. Zar ne?

Ona poprimi njegov ton:

-Tačno. Međutim, nema potrebe za takvom reakcijom, gospodine McIntosh. Ništa od onoga za šta me policija sumnjiči nije istina. Ja nisam dolazila u vašu kuću i boravila s vašom ćerkom svo vreme vešto prikrivajući kako sam, u stvari, terorista bombaš!..

-Smatrate li me budalom, miss?

Ona se ugrize za jezik. Njegov je glas sad postao opak.

-Nisam došao ovamo da bih vam spočitavao prikrivene terorističke aktivnosti. Došao sam jer Morag od jutros plače. Dva je dana ćutala, a danas je počela da plače. Ako vam je namera bila otići s ovog ostrva bezbolno po Morag, onda vam sa žaljenjem moram reći da ste sasvim omanuli. I da ne znate ništa o Morag iako dolazite u moju kuću već mesecima.

Tatjana je sad počela da gori od stida i nesreće.

-Oh bože… Ali ja nisam htela da…

-Stvari koje vi nećete i nisu vam bile namera mogle bi da napune biblioteku, gospođice. Ali ako započinjete odnos s ljudima, onda dozvolite da se za nešto i oni pitaju.

Ona muklo reče:

-U pravu ste.

-Na kraj mi pameti nije bilo da bi vi bili u stanju otići iz Moraginog života na ovakav način.

Ona se nađe zatečena tim rečima. Kao da je u njihovoj pozadini na sekund zatitralo nešto vrlo bitno, ali to se odmah izgubi. Rekla je:

-Ja sam naprosto mislila da će Morag tako lakše preboleti. Ona je dete, gospodine McIntosh. Deca prebole odlazak svojih dadilja. Za koji mesec, Morag me neće ni pamtiti. Ali nisam je želela povrediti, pogotovo ne toliko mnogo…

Poraženo se zagledala u svoje prazne ruke. On reče:

-O čemu se, zapravo, radi, miss? Nedeljama nisam izlazio iz kuće i nisam čuo da je Scotland Yard dolazio na ostrvo.

Ona je i dalje ćutke zurila u svoje ruke.

-Pretpostavljam da to ima neke veze s nepodobnim ljudima iz vaše prošlosti.

Ona se podsmehne:

-A ne delima?

-Upozoravam vas da ću uzvratiti svako dalje insinuiranje mog nedostatka pameti, gospođice Petrović. Odgovorite mi konkretnim rečima: ko, kako i zašto.

Sad mu je glas imao boju i oštrinu sečiva, i ona umorno reče:

-Igor me je zvao pre skoro mesec dana. Rekao mi je da je Saša uhapšen, zajedno s još nekoliko idiota. Izgleda da su se došli ovamo povezati s nekim ilegalnim organizacijama – ili pojedincima. Policija je kod Saše pronašla moj broj telefona. Dvaput su odonda bili na ostrvu.

Trenutak je ćutala. Onda reče:

-Želeli ste da znate ko, zašto i kako.

-Iz kojeg mi razloga to niste rekli?

Ona se smrači.

-Iz razloga što to nije vaš problem, naravno.

Podigla je glavu i pogledala ga u oči.

-Shannon McGonagall nije imala pravo da vam to kaže, i ja svakako nemam ništa s tim što ipak jeste. Ne želim da se ikako zamarate mojim problemima, gospodine McIntosh.

On je stajao nad njom, u raskoraku, i posmatrao je odgore sa svoje visine. Nije imao nikakvog izraza na licu kad je progovorio:

-Kako se zove Inspektor koji vam je dolazio?

Ona je oklevala. Oprezno je pitala:

-Zašto?

-Nemam nimalo strpljenja ili volje da se s vama raspravljam, gospođice. Ako je to vaša odluka, možete se s ovog ostrva nositi bestraga, što se mene tiče. Ali ne pre nego mi odgovorite.

Ona je zurila u njega. On ispljune:

-Ime, gospođice Petrović.

Ona promrmlja jedva čujno, i on se istog trena okrete na peti i pođe ka vratima. Na pragu je zastao i dodao, tek se ovlaš osvrnuvši preko ramena.

-Policija vas više neće uznemiravati. Sad možete bestraga.

1

Dom, 49

Počelo se prikradati veče, i Morag ju je ispratila stepeništem do hola. Svo su vreme provele na spratu u Moraginoj sobi i nisu videle ni Moraginog oca ni njegovu gošću. Što se nje ticalo, nije mogla poželeti bolje. Nije imala nikakvu želju da sreće Honourable Catherine Jones, a ni Angusa McIntosha. Bila je umorna kao pas, kao da su je sve godine rata i izbeglištva konačno sustigle, i sve što je želela bilo je da se vrati u svoju sobu pod krovom McGonagallovih i spava danima. Osećala se mala, jadna i bespomoćna, mizerna kao retko kad. Pogotovo kad su se jedna vrata u prizemlju širom otvorila.

Ona je već imala obučen kaput i rukavice i gotovo je držala ruku na prastaroj bravi, kad je začula glasove i ženski smeh i vrata se otvorila. Tu je na pragu stajala vrtoglavo lepa, kraljevska žena volšebne velške lepote, poput čarobnice. Tatjani se učini izuzetno visoka i negovana, sa svojom divnom crnom kosom rasutom po ramenima i onim tamnim očima bez zenica. Smejala se dok je izlazila, a onda je ugleda i zastane u pola pokreta. Osmeh joj malo izbledi. Rekla je:

-Oh, Anguse, pa to je ona tvoja lepa dadilja!..

Glas joj je bio posprdan. Stajala je na tom pragu i gledala je kao da je neka retka zverka u kavezu, možda rob doveden u lancima na dvor kraljevima da se zgražaju njegovom egzotikom, kraljevima koji bi vrištali od smeha kad bi im se reklo da je i to čovek.

Angus McIntosh je bio za njenim leđima. Mirno je rekao:

-Zar već idete, miss Petrović?

Nisu se sreli posle one rasprave pred zastavom McIntosha i njenih zadnjih reči pri odlasku. Ona se nasmeši:

-Odavno sam stigla, gospodine McIntosh.

Skrštenih ruku, Eileen ju je posmatrala malčice nakrivivši kraljevsku glavu. Rekla je, ne skrečući očiju:

-Mislila sam da gospođica živi pod  tvojim krovom, Anguse. Nisam znala da je plaćaš po satu.

U uglu njenih usta titrao je podsmeh. Tatjana ispravi ramena, i baš je zaustila kad začu njegov glas:

-Ah, gospođica Petrović nadsve ceni svoju slobodu.

Ona zblanuto pogleda u njegovo lice, i onda se zgrozi kad isto ruganje uhvati i u njegovim očima. Eileen se osvrne preko ramena.

-Kako smo neotesani, dragi! Pričamo o gospođici kao da nije prisutna.

Opet je pogledala u nju i snishodljivo rekla:

-Oprostite, miss. Ali Angus vas ni jednom rečju nije pomenuo. Sasvim sam smetnula s uma da smo se srele u Londonu.

Tatjana pomisli: ha!

Mogla je reći; ali, draga, mene niko ne zaboravlja, i još desetinu zajedljivih stvari koje su joj istog trena pale na um i već vibrirale na vrhu jezika, ali tamo je Morag stajala u tom holu s njima, gledajući napeto i bržno, i imala je važnijih stvari u životu nego je gađanje rečima s bogatim velškim kučkama. Zato je ljubazno rekla:

-Ne mari, miss. Ne verujem da bismo se ikada družile.

Odmah je potom odvratila oči s nje na Morag. Nežno ju je povukla za pletenicu i nasmešila se.

-Sad mi je vreme da idem, dušo. Mnogo mi je žao.

Morag je zurila u nju, poluotvorenih usta, i ona pomisli kako će je svaki čas zaslepeti suze. Hitro se okrenula i smesta izašla, i gotovo celim putem do grada trčala.

1

Dom, 48

Posle dugog noćnog premišljanja, odlučila je poslušati Shannon i reći Angusu McIntoshu za nevolju u kojoj se našla.

Uštogljeni Inspektor iz Scotland Yarda, i njegov potčinjeni žutokljunac koji nije uspevao otrgnuti oči s nje svo vreme dok su razgovarali u dnevnoj sobi McGonagallovih, možda nisu bili realna pretnja, ali Tatjana nije želela da proverava.

Sve im je iskreno i pošteno rekla, baš kako ju je Igor savetovao. Objasnila je otkad poznaje Sašu, i kako se njihova veza okončala još pre nego je emigrirala, i da ga više nikad potom nije srela. Rekla im je da je Saša nije kontaktirao pri dolasku, iako je imao njen broj, i da zaista nema nikakvog pojma o tome šta je nameravao, ili učinio. Uštogljeni inspektor kojem su crte na pantalonama bile toliko oštre da bi čoveku, verovatno, presekle vrat, činio se ljut njenim iskrenim pristupom. Kao dan je bilo očito da je došao u Škotsku s već unapred donešenim zaključcima s kojima se njen nastup, sad, nije podudarao. Od tog mu je odmah proradila žgaravica. Sa sasvim formalnom učtivošću, koja ni izdaleka ne prikriva prave misli, iskazao je svoje nezadovoljstvo naloživši joj da, zasad, ne napušta ostrvo dokle joj god ne jave drukčije. Pred ulazom u pub gadljivo se osvrnuo oko sebe, ruku nisko prekrštenih na leđima. Gledajući odgore iza zavesa svoje sobe, Tatjana je pomislila kako izgleda kao spomenik engleskom stavu spram imigranata u Škotskoj, i Škotskoj u celini.

Nikad nije imala puno posla s vlastima u Engleskoj. Sve je svoje papire legalno sređivala i uvek budno pazila da ne podleže izbegličkim prečicama i zaobilaznim načinima. Ona nikad nije zavolela Engleze, ali im je svakog momenta priznavala pamet i efikasnost. U sporu s državom, imigranti nisu imali nikakve šanse. Jedino što je imigrant u Engleskoj ujopšte mogao, bilo je da preduzme sve što je u njegovoj moći da do spora s državom ne dođe.

Stoga joj je novonastala situacija bila mučna i teška. Još se uvek nije do kraja privikla na englesko državljanstvo, kad se već pronašla povezana s teroristima i kupovinom oružja!.. Samo da se ticalo nekog drugog, gotovo se mogla upišati od smeha. Da li luda domovina ikada ostavlja na miru dezertere? Uvek je verovala da je dovoljno da čovek ode. Da pokida veze s pogubnim ljudima i uticajima i, naposletku, mestima. Vaš je razum morao važiti za nešto pri božijem sudu! Ali, sad joj je palo na um da pri Staroj planini Balkan postoji verovanje da je bog osvetoljubiv i surevnjiv, i samo retkima prašta. Ako najposle dobije nogu u tur za zalet sve do kuće, možda to neće biti ništa više nego joj je bog našao za shodno naplatiti.

Ali, mislila je očajno tih dana, zar su moji gresi zaista toliko teški?

Ona nikad ništa loše nije počinila zaista. Imala je šesnaest godina kad se ložila na propagandu, ali hiljade Hitlerjugenda su radili isto i najvećem broju nije ni dlaka s glave zafalila posle. Najveće zlo koje je uradila, zapravo je uradila sebi. Istetovirala je taj crtež na sebi i nosiće ga zauvek, do groba.

Zar je moguće da naposletku ipak bude deportovana? Kakve su, uopšte, engleske zakonske mere za šurovanje s terorizmom? Jer, u najgorem slučaju, samo za tako nešto bi je i mogli kriviti. Neka bi se zadrta budala u Imigracionom mogla naći uvređena jer pri popunjavanju formulara nikad nije pomenula da se družila (ili možda čak i pripadala!) militantnom jezgru nadobudnih balavih šovinista. Neko bi eventualno mogao potegnuti pitanje zašto je ona tako nešto prećutala. Da li možda zato što se radi o infiltriranju? O razmeštanju ljudi na strateška mesta po Evropi? O nekom paklenom planu u kojem bi njeno lice i seksipilno dupe možda predstavljali lukavi kamuflažni zaklon za postavljanje bombi po metroima i bioskopima?

Kad bi joj misli otišle u tom pravcu, terala se da prestane. Stvari koje su joj padale na pamet većini bi ljudi zvučale kao teorije zavere i paranoja, ali uvek je preostajala činjenica da je ona izbeglica u Engleskoj. Tome se nije imalo šta staviti nasuprot. Njena je reč bila od mizernog značaja ako bi se ikad uhvatila u koštac s državom. Ona nije imala novaca  za sudove i advokate. Koliko bi joj, uopšte, trebalo novaca i vremena da dokaže svoju nevinost u jednoj ovakvoj stvari? I šta ako ono kopile kaže da ona laže? Dobro je poznavala Sašu. Saša joj nikad nije oprostio što ga je ostavila, pogotovo način na koji je to učinila. Uvek je znala da Saša nije neko kome se bezopasno zamera. Šta se uopšte dešavalo u njegovoj glavi sve ove godine? Koliko je njegovo ludilo uznapredovalo? Na koju ga je stranu odvela surovost i onaj manijački rezon? Saša je oduvek bio idealan materijal za neo-nacistu i skinheda. Imao je rasno i nacionalno besprekorno usmeren um. Hitler bi se upišao od sreće da ga je ikada sreo.

Ne jednom se tih dana iskreno zapitala gde joj je bila glava i kako je ikada mogla biti zaljubljena u Sašu. Ali u tom je pitanju ležao i odgovor. Imala je šesnaest godina i bila je zaljubljena. Povela se za Sašinom harizmatičnom rečitošću, njegovim bezumnim žarom. Za Sašinim zgodnim licem, za njegovim u teretani odnegovanim mišicama i stomakom. Za načinom na koji su mu stajale martinke. Za onim njegovim zelenim očima kao hladna voda fjorda. Sašine su oči uvek ostajale hladne, bez obzira da li smejao ili pretio. Morala je znati bolje. Morala je znati bolje kakav je čovek s uvek hladnim očima.

Takav bi čovek smatrao zgodnim načinom osvete kad bi u ovu priču uvukao bivšu devojku koja ga je prezrela. A bilo je dovoljno da Saša kaže kako ona laže, i da za bobije bude zauvek prokažena. Njegova bi reč sada mogla imati težinu nebeskog svoda. Saša bi mogao reći da sve te godine sarađuje s njima, da im je služila kao veza, da im je pripremala teren. Mogao bi reći stotine stvari dovoljnih da joj zauvek zabrane ponovni dolazak na englesko tlo. Sad joj je bilo zlo kad bi se setila svih onih reči koje mu je bacila u lice tokom zadnje svađe, i svakog puta kad mu je potom zalupila slušalicu, i prezira s kojim se otresla svakog od onih nekoliko puta koliko je hteo pomirenje. Igor je svakako bio u pravu. Saša je još dugo posle raskida ostao vezan za nju. Među ljudima koji su ih poznavali oboje nije bilo nikoga ko nije mislio da Saša priželjkuje da mu se ona vrati. Na svoj bolesni način, on je nju voleo. Šta može učiniti osujećena naklonost bolesnog čoveka?

Shannon je potpuno u pravu. Njoj je trebala pomoć nekoga ko u ovoj zemlji ima moć da rastera policiju i Imigraciono. Nekoga čije je ime dovoljno staro i slavno, ko je porodično vezan s lordovima i ministrima i ima novaca. Nekoga kao što je Angus McIntosh.

Ali onda je došla u Kuću, i tamo zatekla Eileen.

Njena rešenost, ionako na klimavim nogama, razvejala se u ništa. Bilo joj je zlo pri pomisli kako će morati da stane pred Angusa McIntosha, posle svih oholih i gordih reči koje mu je izrekla, i reći mu da joj je potrebna pomoć. Nije bila sigurna ni da bi joj on udovoljio. Angus McIntosh se gadio ljudi koji traže bilo kave usluge. Ako je išta naučila o njemu, naučila je to. Ako bi ga molila, da li je sasvim neverovatno pomisliti da bi je on prezreo? Ali, bila je spremna da prihvati taj rizik, onoliko spremna koliko je uopšte mogla biti; jer ako bi na jednu stranu stvaila prezir Angusa McIntosha, a na drugu eventualni zatvor i deportaciju, onda je ovaj zadnji tas duboko pretezao. Niko ne može da se oholi bez pokrića. Ponekad čovek stisne zube i pregrize svoj ponos. On je bio u situaciji da joj pomogne. Nije poznavala nikoga drugog u Britaniji ko je to mogao.

Ali, onda je otišla u Kuću i tamo zatekla Eileen.

1

Mesec dana kašnjenja za trogodišnjicu

Bio si klinac.

 

Gadnog jezika, u svađi sa svima, s logikom koja me je nervirala i koju sam htela da osporim. Jer sam mislila da mogu 🙂

 

Ne možeš osporiti stvari koje imaju temelj.

 

Ali bože, kakav si klinac bio.

 

Sjajan, nov, mlad, tek ispod mača izašao klinac, ko netom iskovan. A opet, kad smo progovorili, bilo je čudaštva u tvom rezonovanju, originalnosti koju nisam videla ni kod koga nikada, uznemirujućeg i zabrinjavajućeg osećaja sličnosti. Mlade starosti, ko što je uvek bila moja.

 

Ti znaš da ja mislim da se suprotnosti privlače samo u petparačkoj literaturi.

 

Uplašio si me, jer si bio divalj, i nagao, i grlat, i više nego zao. I jer sam spočetka mislila da si samo to, i još pride balavac.

 

Ali kad smo progovorili, videla sam da to nije cela priča. Da ima temelja iza tvojih besova i zala. Ne da si se pretvarao, oh, ne! Ni danas, ti se ne pretvaraš.

 

Stvari o kojima si govorio, i način na koji si mislio, to je imalo temelj. Većina ga nije videla, i zato su te mrzeli, i govorili: onaj balavac.

 

Onaj zli balavac.

 

Zlato moje zlo, ponekad sretneš ljude ne misleći i ne mareći, ljude kojima se zlatna prašina prosipa sa stopa gde god kroče. Ponekad sretneš ljude koji ostave traga i bola u tvom srcu tako duboko da se više nikakvim vradžbinama, magijama i samolaganjem ne mogu isceliti.

 

Moje blesavo, zlousto zlato, srca zlatnog.

 

Ništa oni o tebi ne znaju, pile moje, zar ne? Ne znaju ti pamet, ni visinu, ni širinu tvojih ramena, ni tvoje zelene oči. Ne znaju tvoju disciplinu, tvoju odgovornost, tvoju velikodušnost, tvoju radišnost, predaju tvog pogleda u mojim rukama. Ništa ne zna svet o mojem zlatnom balavcu. Od kakvih si me sve zala i nevolja spasao, balavac moj zlousti.

 

Pile moje.

 

I nema svet šta da zna.

 

Bio si ostavio prah svojih krila po meni, i mada sam verovala da sam ga sprala, oh ne, nisam nikada. Godinama posle. Dok nisi došao po svoje.

 

Svakakvim su imena zvali i mene i tebe, pile moje, mada nikada o nama ništa nisu znali. I, znaš šta? Odavno više ne marim kakvim nas imenima zovu.

 

Balavac jedan. I ona, ah…Zlo i naopako.

 

Šta znaju oni? Šta znaju o pređi koja se razvila među nama, tankom koncu kojem se vrh igle zakačio od tvog, do mog srca? Kad uzmem tvoje lice u svoje ruke i kad ti se zagledam u oči, ja vidim sebe. Niko to ne zna. Samo ti i ja znamo, pile moje blesavo.

 

Samo ti i ja znamo. Provaliju koja se desila međ nama, mržnju i strah, krajnje odbijanje i prezir. A, opet, nijedno ne pobeže od tanke zlatne pređe između tvog srca, i mog. To znamo najbolje.

 

Zlatni si prah po meni bio ostavio, pile moje. Zauvek.

 

Jedna je reč bila potrebna, i jedna se i desila. Ponekad stari bogovi imaju duše.

 

Ali, psst. Da ne čuje zlo. Da mi ne pomrsi moje plave kose i ne pomuti moje zelene oči, pile moje, psst. Dođi ovde, kao i uvek, među moje ruke, zagnjuri lice u moja nedra.

 

Treba se starati o tom zidu naspram sveta koji smo napravili.

1

Dom, 47

Kad je to poslepodne došla u Kuću, palo joj je na um: imaš li još kojeg džokera u rukavu, bože? Činilo joj se da se u zadnjih par dana sve urotilo protiv nje. Prvo Sean McNeil, onda ta strašna stvar sa Sašom… Sad joj je Morag, neobično kruta i neraspoložena Morag, govorila:

-Hajdemo gore, miss. Ne bih da smetamo tati.

Uzela ju je za ruku i povela stepeništem. Iznenađena, jer Morag je inače uvek nastojala da upriliči njen susret sa svojim ocem, ona je pitala:

-Je li tata zaposlen, dušo?

Ne okrečući se, Morag reče u pola glasa:

-Ne. Ali Eileen je ovde.

-Eileen, draga..?

Prešla je preko praga i Morag zatvori vrata. To je dete imalo najotvoreniji pogled koji je ona ikada videla. Morag vas je uvek gledala pravo u oči kad bi vam se obraćala. Međutim, sad je zurila u pod, i duge su joj trepavice titrale dok je tiho govorila:

-Ali poznajete Eileen, miss. To je ona gospođa što smo je sreli u Londonu.

Tatjana pomisli; ah, Catherine-Zeta Jones. Rekla je:

-Je li Eileen prjateljica tvog tate, dušo?

-Oh da, oni se poznaju oduvek. Jutros je došla.

Onda su neko vreme obe ćutale. Morag je još uvek gledala u pod i vrškove svojih cipelica, a Tatjana je umorno posmatrala njenu riđokosu glavu. Osećala je čudnu težinu u stomaku, kao da više nikada neće biti gladna. To tako ide…

Ali onda je odmahnula, pokušavajući od sebe oterati taj osećaj. Rekla je:

-Da li nešto nije u redu, Morag?

Glas joj je bio nežan. Morag tiho reče:

-Ja baš ne volim Eileen, miss.

-Oh? Žao mi je. Zašto ne voliš Eileen?

Morag sleže ramenima.

-Zar je neljubazna prema tebi?

-Ne baš. U stvari, mislim da je Eileen ljubaznija prema meni nego što to zaista misli.

Tatjana se namah priseti raskošne crnokose žene koja čuči pred Morag i srdačno brblja položivši joj negovane ruke na ramena… Morag je bila prepametna za svoje godine, svakako. Ali možda deca intuitivno poznaju pretvaranje i teatralnost. Ona je imala svoje mišljenje o Eileen, svakako, kao i o svim ženama koje se preko dece pokušavaju dočepati očeva. Stostruko je jače pojmila to saznanje otkad celo ostrvo veruje da je to i njen plan, i otkad se iz petnih žila trudi postići da sličnom dojmu ne podlegne i Angus McIntosh. Ali, naravno, ništa od toga nije mogla reći Morag.

Pitala je:

-Da li Eileen često dolazi?

-Oh, ne. Tata ne trpi strance u kući. Nama jako retko dolaze bilo kakvi gosti.

-Možda je ti samo ne poznaješ dobro, draga. Možda ti zato nije simpatična.

I govoreći to, bila je svesna kako ogavno laže. Morag je savršeno dobro poznavala Eileen. I zaista, dete uzdahne:

-Ali ne, miss. Ja jako dobro znam da se Eileen hoće udati za tatu. Mislim da je uvek to htela, i dok su bili mlađi.

Tatjana je opet oprezno oćutala tu izjavu. Slutila je da zalazi u neistražene i, ko zna? Možda zabranjene vode. Nikad se još s Morag nije dotakla ove teme.

Vrlo je pažljivo upitala:

-Ali ti ne bi volela da se Eileen uda za tvog tatu..?

Morag hitro podiže glavu, najzad; i pogleda u nju širom otvorenim očima, plavim kao različak. Glas joj je bio poplašen:

-Oh, ne. Možda sam vrlo zla, ali nikako ne bih volela da se Eileen uda za tatu!.. Tata nikad ne bi bio sretan s njom, miss!..

Netremice je zurila u nju, i Tatjana, s čudnom nelagodom, oseti kako je obliva rumenilo. Imala je užasno jak dojam da Moragine reči znače nešto posve konkretno. Gledala je u nju kao da nikad neće skinuti oči s njenog lica. Ona se pokuša nasmešiti:

-Ti si dugo bila sama s tatom, dušo.

-Da, znam. Ljudi ne treba da budu sami. Odrasli moraju imati nekog odraslog, kao što se i deca trebaju igrati s drugom decom.

Lice joj iznenada rasvetli onaj anđeoski osmeh.

-Tata je tako tvrdoglav, on neće da mi da za pravo. Možda nije lepo što to kažem, ali tata baš i ne voli ljude, miss. Ali čak i oni koji ne vole ljude moraju imati nekoga. Zar ne?

-Ponekad.

-Svakome neko treba. Ja bih najviše na svetu volela kad bi se tata zaljubio i oženio, jer onda više ne bi bio sam. Samo ne želim da to bude Eileen.

Smešak se istopio na njenom licu. Sad je nanovo izgledala tužna i kruta. Ponovila je:

-Ne želim da to bude Eileen. Ona nije nimalo slična vama, miss. Nikad ne priča kao vi, i njene se oči nikad ne smiju.

Dodala je, s malim nipodaštavanjem:

-I nije ni upola tako lepa.

Tatjana se nasmije.

-Zbog čega si tako utučena, Morag, u stvari? Da li misliš da se tata namerava uskoro ženiti?

To su, verovatno, bile vrlo hrabre reči u njenom životu. Morag odgovori:

-Ne baš. Ne verujem da bi tata oženio nju. Da je hteo, već bi to davno učino, zar ne? Ali opet se plašim…

Sad je izgledala zaista nesretno. Tatjana je zagrli.

-Nemoj se sekirati, dušo. Tata te puno voli, i uvek će te voleti. On nikad ne bi učino nešto što tebe povređuje. Čak i kad bi se oženio, to ništa ne bi imalo s tim koliko voli tebe.

-Znam…

-Znaš šta? Hajde da lupamo glavu oko toga ako tvoj tata odluči oženiti Eileen. Od rane brige nema naročite koristi.

Morag se malo nasmeši.

-Da, miss.

Tatjana veselo popravi nabore njene suknjice.

-Dođi da vidimo da li se Barbi probudila.

Ali kad dete otrča, ona osta gledati za njom shvatajući da je težina pri dnu njene utrobe još gorča.

1

Dom, 46

Shannon joj je rekla:

-Ja i dalje mislim da mu ti to trebaš reći.

Tatjana je sedela, posmatrajući užareni vrh svoje cigarete među prstima. Umorno je rekla:

-Zašto?

Onda je dodala, gorko i podsmešljivo:

-Da li možda zato što mora da pazi na svoju književnu reputaciju? Ili aristokratsku?

Shannon joj mirno odgovori:

-Zato što kao aristokrata i čuveni pisac može da ti pomogne, idiotkinjo.

Tatjana pogleda u nju. Shannon odbrusi:

-Ne znam koliko još Angus McIntosh treba da te tuca da bi ti shvatila o čemu se radi. Angusa McIntosha boli dupe za književnu, ili bilo kakvu reputaciju. Njegovu su reputaciju stvarali ljudi vekovima pre njega. Ti pojma nemaš šta znači biti plemić u ovoj zemlji.

-Prosvetli me.

-Plemstvo ima sopstvene zakone. Ni deset puta po deset istočnoevropskih imigrantkinja u begu od države ne bi moglo da utiče na reputaciju aristokrate u ovoj zemlji. Nemoj da si laskaš, devojko.

Ona nestrpljivo prasne:

-Ja nisam u begu od države, dođavola.

-Ti si u situaciji da možeš naterati državu da beži od tebe. Zašto to ne učiniš, onda?

-Prokletstvo, Shannon! Šta hoćeš od mene? Da li bih trebala otići Angusu McIntoshu i moliti ga da potegne svoje porodične veze i skine mi Imigraciono i policiju s vrata..?

-Upravo tako.

-Ne pada mi na pamet.

-Ohola glupačo!.. Želiš li da te deportuju?

-Niko me neće deportovati. Ne mogu me deportovati. Imam državljanstvo ove zemlje.

-Sjajno. Onda ćeš leteti samo do engleskog zatvora.

Ona je zgroženo pogleda.

-Ma o čemu pričaš?.. Zatvor?.. Ništa nisam uradila!.. Niko ne može ništa da mi nakači jer ništa nisam uradila!..

-Tatjana, Englezi mrze teroriste. Svako ko sto godina ima IRU za vratom mrzi teroriste. Za Engleze je sve to isto. Najbitnije što policija zna, jeste da si povezana s ljudima koji su došli da kupuju oružje za pobunu protiv vlade.

-Ne njihove!

-Puno ih se tiče.

-Ja nisam kupovala oružje!..

-Ti si stranac u ovoj zemlji, bez obzira na državljanstvo, i tvoj je telefonski broj pronađen tokom pretresa u hotelskoj sobi teroriste. Koji je tvoj bivši momak.

Ona to oćuti. Shannon se naže u stolici prema njoj.

-Reci Angusu McIntoshu šta se zbiva. Reci mu da su ti juče bila dva bobija i sat te vremena gnjavili. Reci da imaš zabranu odlaska s ostrva dok se stvar ne raščisti.

-Niko mi ništa nije zabranio.

-Ako nisu Gestapo, opet su policija. Možda su te ljubazno zamolili, ali probaj da ih ne poslušaš.

Ona se nalakti na stol, obuhvativši dlanovima čelo.

-Oh, Shannon!.. Šta da radim?..

Shannon je netremice gledala u nju. Glas joj je bio čvrst.

-Idi i reci Angusu McInstoshu šta se događa.

1

Dom, 45

Lepila je s blizancima sličice u album, kad ju je Shannon pozvala s praga:

-Telefon!..

Ona otrči u hodnik, malo zadihana. Samo je Igor imao njen broj ovde, ali njihov se odnos nikad nije zasnivao na besomučnim kontaktima. Za dve i po, skoro, godine u Škotskoj, tek su se par puta čuli. Pomislila je da zna zbog čega ovako iznenadan i neočekivan poziv posle njihovog nedavnog susreta u Londonu, i odmah je počela da govori, još pre pozdrava:

-Hej, šta ima? Ana je došla, zar ne, daj mi je odmah!..

Igor joj je rekao da je najzad uspeo srediti Anine papire, i da ona dolazi za nekoliko nedelja. Ana je bila dve godine mlađa od njih, tiha i stidljiva, i Tatjana ju je mnogo volela. Zadnji ju je put videla kad je bila tri meseca u poseti Igoru, a koliko je uspela dobiti na vizu, ali to je bilo još pre Tatjaninog odlaska u Škotsku. Međutim, posle kraće i neosporno čudne pauze, začula je Igorov glas:

-Ali ne, Petrović, opet si sve pobrkala. Ana dolazi sledeće nedelje.

Ona se iznenadi i nekako poplaši. Veza je bila loša, i kroz strašno etarsko krčanje činilo joj se da Igor govori iz neke govornice pored ceste, ili s mobilnog okružen gomilom ljudi. Ali nije joj bilo potrebno da Igora čuje bolje i jasnije, da bi znala kako nešto nije u redu.

Rekla je:

-Šta se desilo?

On se nasmije, međutim nju to ne prevari.

-Ma ništa, šta bi bilo? Zovem te samo da ne bi paničila bez potrebe i…

Njoj srce poče lagano tonuti u pete. Rekla je, bez daha:

-Zašto da ne paničim?.. Šta se, kog đavola, desilo?

Neizbrojivo kratak delić trena, Igor je oklevao. Onda je opet počeo govoriti onim lažno veselim tonom koji ju je sve više prestravljivao:

-Znao sam da ćeš odmah da slutiš. Kažem da se ništa nije desilo. Bar ne tebi.

-Nego kome? Igore, da li je Ana dobro?

Ali još dok je to izgovarala, postala je svesna kakvu glupost izvaljuje. Igor je voleo Anu. Da se nešto desilo Ani, Igor bi si prosvirao čelo, a ne zvao nju u Škotsku i glumio nehaj.

Zaista, on se obrecne:

-Ne budi glupava. Naravno da je sve u redu s Anom. Slušaj, ne mogu da pričam, zovem te s posla. Zato zaveži i slušaj.

Iznenada, vrtoglavim skokom, on poče govoriti srpski. Učinio je to bez prelaza i pauze i tako neočekivano da za trenutak gotovo nije razumela jezik. Prošlo je već mnogo vremena otkad im je engleski postao navika, u tolikoj meri da su ga govorili i međusobno. Ponekad bi se zapitala koliko, zapravo, Igor i ona mrze taj rat i izbeglištvo, da se čak više ne služe ni rođenim jezikom… Vezanost njenih sunarodnika za domovinu bila je legendarna, ali njih su dvoje pokidali svo korenje još kad su prvi put zakoračili na englesko tlo.

Rekao je:

-Ti se nisi čula sa Sašom, zar ne?

Ona preneraženo ponovi:

-Sa Sašom?…

-Ne ponavljaj moje reči, Petrović, kažem ti da nemam vremena. Nisi se čula s njim, je li tako? Slušaj me.

Igor je bio šeret, i ona se nije mogla setiti da je ijednom pre u životu govorio ozbiljnije nego sada. Tek joj je tog trenutka postalo jasno zašto joj od početka zvuči čudno i sumnjivo. Naime, nije se zezao.

Hitrim je srpskim sipao reči u njeno uho:

-Tek sam jutros čuo, inače bih ti, naravno, javio ranije. Neki su se dripci, zajedno sa Sašom, zajebavali ovde po Londonu, i policija ih je pohapsila.

-Šta?.. Kako to misliš, policija? Kog su đavla radili?

-Ništa ne znam tačno. Čuo sam da je Saša došao u Englesku pa, recimo… Ne da bi kupio novu vijetnamku i martinke. Da li me razumeš?

Ona je razumela. Ali, u isto vreme neverica joj nije dala da razume. Dahnula je:

-Hoćeš reći..

Nije je slušao.

-Nemam pojma šta su tačno radili, ali ih je policija pohvatala. Biće deportovani nazad – posle zatvora, naravno. Stvar je u tome što su ih pretresli, razumeš, hotelske sobe i ostalo, i pokupili sva imena i telefonske brojeve koje su tamo zatekli. Petrović, idiot je imao tvoj broj.

Tatjana prisloni čelo na hladan zid hodnika u kojem je stajala, stiščući slušalicu pobelelim prstima. Igor nije obraćao pažnju na njen šok. I dalje je govorio:

-Rekao sam ti da mu ja nisam dao tvoj broj. Ali jebi ga, neko jeste. Verovatno će te zvati iz Imigracionog ovih dana, i sad me dobro slušaj: nemoj da se usereš. Da li me čuješ, Petrović? Ti nisi ništa uradila. Nemaš nikakve veze sa Sašom još pre nego smo došli u Englesku. Niko ti ništa ne može natovariti. Odgovori im sve što te pitaju, daj im sva imena koja traže… I moje ako treba, i ako ga već nemaju. To sranje nema veze s nama. Da li me razumeš?

Ona reče muklim glasom:

-Da…

-Lepo. E sad, taj tattoo…

Ona se strese.

-Tattoo..?

-Ne budi blesava, znaš o čemu govorim. Nema šanse da bobiji ne primete da su Saša i ostale budale tetovirane. Verovatno će misliti da se radi o nečemu organizovanom, i tražiće sve koji imaju isti tattoo. Ali ti im lepo objasni šta je posredi, i ne mogu ti ništa. Sa zapamti da bobiji nemaju ništa protiv tebe, ništa što te na bilo koji način povezuje sa Sašom osim broja i tetovaže…

Ona prasne:

-Ali jebote Igore! Ljudi su bili deportovani i za manje! Ništa osim broja i tetovaže, da li se uopšte čuješ? Isuse! Zašto je kopile imalo moj broj? Zaštoje hteo da me zove?

Iz sve je snage udarila šakom o dovratak. Kako ju je prvi šok prolazio, počeo ju je hvatati bes. Odjednom je imala želju da vrišti i psuje na sav glas.

Igor reče:

-Jebote, hoćeš više prestati da se glupiraš? Saša je zaljubljen u tebe zadnjih sto godina! Nikad nije ni prestao! Naravno da je počeo da te traži čim je došao!..

-Ali to nema veze sa mnom!

-Upravo tako. Baš to reci bobijima, Petrović. Saša nema nikakve veze s tobom. I ako zagusti, ako se neki vrag zakomplikuje… Traži mene. Da li me razumeš? Ako me Imigraciono iz nekog razloga previdi, a tebi zatreba pomoć… Hoću da mi se javiš. Nemoj da se praviš pametna i da me čuvaš. Neću dozvoliti da zbog jednog idiota i ti budeš deportovana, ne pada mi na pamet. A da nije palo ni tebi.

-Igore, to ne dolazi u obzir. Konačno si sredio Anine papire, konačno…

On se obrecne:

-Neću se raspravljati s tobom. Da li sam bio jasan?

Ona se uhvati za čeo. On ponovi, glasnije:

-Da li sam bio savršeno jasan, Petrović?

-Da, jebote…

-Moram da idem. Pamet u glavu, mala. Javi mi ako nešto bude – i ako ne bude, i ja ću svakako zvati tebe. Oh, jebi ga, evo vraćaju se s pauze… Stvarno moram da idem.

Opet je počeo govoriti engleski. Ona promrmlja nešto i spusti slušalicu dok je on još pričao.

1

Dom, 44

Rory i Morag su bili vrlo tihi. Poslušno su seli pred TV-e i sokove koje im je Tatjana donela, ne postavljajući nikakva pitanja ni zahteve. Ona je to svakako očekivala od Morag McIntosh. Na svetu nije bilo finijeg ni tankoćutnijeg deteta. Ali tim više ju je iznenadio Rory. Za sve te godine, Rory nije sastavio deset minuta ćutanja, osim ako je bio ljut zbog nečega i durio se. Međutim, sad se po prvi put otkad ga zna ponašao kao mali džentlmen. Pretpostavljala je da je scena kojoj je upravo prisustvovao bila šokantna čak i za Roryja McGonagalla koji je s uživanjem prisluškivao razgovore o tučnjavi u pubu. Ali, on to nikada nije video rođenim očima. Hamish I Shannon se skoro nikad nisu svađali, a svakako ne pred decom, i prizor dva odrasla muškarca koji kidišu jedan na drugog verovatno ga je zgromio. Pogledala je u njegov potiljak i zabrinuto i nasmešeno, a onda otišla u drugu prostoriju.

Bila je to velika soba, više duga nego široka, i u zidu preko puta vrata još uvek se nalazilo ognjište poput pećine golemo, gotovo visine čoveka. Tavanica je bila strahotna, kao u crkvi, i pod njom se sredinom poda od kamenih ploča pružao metrima dugačak, olovno težak stol. Tu je zatekla Angusa McIntosha, licem okrenutog ka prastaroj zastavi izvešenoj na zidu iznad stola. Od vekova su boje na njoj bile potamnele, i grb McIntoshevih se jedva nazirao. To je mesto bilo hladno kao grob i ona je samo jednom pre ušla, kad se s Morag igrala skrivača po kući. Nikad nije videla Angusa da ulazi. Na tren je zastala pored vrata, pitajući se da li on, uopšte, želi njeno prisustvo, jer se činio čudno odsutan. Onda je čula kako govori:

-Nekada sam bio izuzetno ponosan zbog ove zastave, miss, i onoga što ona predstavlja. Sve što biste vi mogli reći o plavoj krvi i genealogiji nije ni prineti predstavama kojima sam ja robovao. Bio sam ohol jer sam poslednji preostali potomak porodice koja je posedovala zemlju na kojoj stojite, i njome vladala po sopstvenom nahođenju. Koji, svakako, nije bio mnogo lep. Ali, ja sam se i time oholio.

Osvrnuo se preko ramena na nju. Zatečena, jer ga nikad ranije nije čula da tako govori o McIntoshima, ona vrlo oprezno izgovori:

-Govorite kao da sad znate bolje, gospodine.

-Nadam se da ste u pravu. Ja zaista verujem da sad znam bolje.

-Bolje od čega, zapravo?

-Od idolopoklonstva mahnitanju i bezumlju.

Ona trepne.

-Ne znam da li vas dobro razumem…

-Ali naravno da me razumete, dođavola. Verujem da vi razumete sve pod nebom. Svakako ne moram pričati vama o ludim McIntoshima.

Ona skupi ramena. Rekla je, vrlo tiho:

-Zašto to kažete, gospodine? Zar smatrate svoju porodicu ludom?

On se nestrpljivo obrecne:

-Kakvom je vi smatrate?

-Vodila sam sličan razgovor s vašom ćerkom. Nisam vam u stanju reći ništa drugo nego sam njoj. Moje je uverenje da se ljudima ne treba suditi izvan okvira vremena i prilika u kojima su živeli.

-Izuzetno lepo, baš kako sam od vas i navikao.

-Ne mislim ni da je lepo ni da je ružno. To je prosto moj pogled na stvar.

-Jedina prava plemenitost, miss. Nesvesna.

Ona malo pocrveni. Još joj je uvek bio okrenut leđima, i sve što je mogla videti bila su njegova široka ramena i savršeno prava linija kičme, kao izvajana. Posmatrajući ga, pitala je:

-Zar se vi ne slažete sa mnom, gospodine McIntosh?

-Oh, ne. Vi ste potpuno u pravu. Ne možete ljude izvaditi iz konteksta. Ali, šta ako mentalitet preživi u svetu koji je promenjen? Mogu li suditi tome?

Tatjana je trenutak ćutala. Onda je polako rekla:

-Čini mi se da ste to već uradili, gospodine.

-Tačno. Ja sam sudio McIntoshima. Na svojoj sam koži naučio da je varvarska plahovitost u 21. veku nešto što treba zatući. Odavno se već ne ponosim krvavim delima svojih očeva. Bili su budale, do zadnjeg, i mač koji im je mahom sudio nije bio ništa do onoga što su ionako zaslužili.

Ona odsutno izgovori:

-Ko od mača živi…

-Ali ja ne živim od mača, kao svi drugi McIntoshi pre mene.

Okrenuo se ka njoj.

-Gospođice Petrović, imao sam sedamnaest godina kad sam se samo ludom srećom spasao od ubistva, i obećao sam sebi da više nikada neću dozvoliti da do toga dođe. Ali kad vam Sean McNeil sledeći put, a hoće, stane na put; ja neću imati drugog izbora nego da mu zavrnem vratom. Nadam se da vam je savršeno jasno u kakvu me situaciju dovodite.

Tatjana je osećala kako joj lice gori sve do korena kose. Rekla je drhtavim glasom:

-Ja nisam tražila da me branite. Još manje da Seanu McNeilu zavrćete vratom.

-Nisam ni ja. Ali niko me nije ni pitao. Zahtevam da budete fer, miss Petrović. Ako sam ja zbog vas i vaše bezbednosti spreman rizikovati tuđe vratove, onda i vi pregrizite svoj ponos i učinite da do toga ne mora doći. Jedini način da vas se Sean McNeil i svaka druga baraba na ovom ostrvu okanu, jeste da dođete pod moj krov. I to je upravo ono što od vas zahtevam.

Ona hitro reče:

-Ovaj smo razgovor davno okončali, gospodine McIntosh. Ne želim na sebi nikakve odgovornosti zbog toga što vi smatrate da trebate zavrnuti vratom svakoj budali koja me gnjavi.

-To nije ni približno tačno. Smatram vas lično odgovornom što se dovodite u situacije da vas Sean McNeil presreće po divljini. Vrlo vam je dobro poznato moje stajalište da lepe devojke trebaju paziti šta, gde, kako i s kim rade.

Ona se obrecne:

-Šta vas briga, onda? Ako ja svojim ponašanjem provociram Seana McNeila, šta se to onda tiče vas?

On je trenutak ćutao, i pogled mu je bio vrlo hladan. Onda je rekao:

-Izgleda da sam pogrešio. Vi to uopšte ne razumete.

Ona prasne:

-Šta, kog đavla..? Šta je to što ja ne razumem..?

-Ne razumete da se ja ne cenkam. Ne pokušavam vas uhvatiti na brzinu. Jednostavno vam kažem kakva ta stvar jeste. Bude li vam Sean McNeil na ikoji način naudio, ja ću ga naći. A onda neka nam je bog na pomoći obojici.

Ona oseti kako joj gnev vetri iz glave. Njemu su oči bile sasvim mirne, i ton je njegovog glasa zvučao racionalno. On se zaista nije pogađao, ili zezao. Naprosto joj je iznosio činjenice.

Rekla je:

-Ali ja ne očekujem od vas da me na bilo koji način štitite. A čak i da očekujem… Zašto govorite o tome kao o nečemu što se može izroditi u nesreću i, nedajbože, ubistvo?..

Razrogačeno je zurila u njega. On mirno reče:

-Zato što će se u to izroditi, gospođice Petrović. Ja nisam čovek kojeg biste mogli pustiti da radi slične stvari, i verovati mu na reč da će znati da stane. Kad je u pitanju gnev, moj je mentalni sklop defektan kao i kod svih McIntosha ikada. Poslednji put: ne dovodite me u slične situacije.

Tatjana je neko vreme ćutala. Činilo joj se da određene stvari počinju dobijati smisao. Taj neobični konflikt koji je Angus McIntosh u sebi nosio, gnušanje spram porodice koja mu je svejedno mnogo bitna, i čijom se pripadnošću ponosi, odjednom je umela povezati s ubistvom koje je skoro počinio još kao dečak, i otuđenjem od celog sveta iz tog proizašlim. Shannon joj je rekla da se Angus McIntosh posve povukao u Kuću nakon te strašne tuče, i na ostrvu su ga se svi plašili, a plašili su se oduvek i njegovih predaka. Ona se malo prepade. Ako su čak i ovi plahi, prgavi ljudi smatrali da se McIntosha treba plašiti, onda ta stvar nije bila za zanemarivanje. Kakve je sve pogrome Angusova porodica počinila pa da je ostrvljanima uterala strah u kosti? Morali su biti užasni tirani kroz čitave vekove da bi zaslužili takvu reputaciju!..

Rekla je:

-Ja vam mogu reći samo ono što i maločas: ne očekujem od vas da me štitite. Sean McNeil nije ništa gori od drugih dripaca s kojima sam imala posla.

-Ja sam stekao utisak da vam je preko glave raznoraznih Seana McNeila.

-Tačno. Ali vi ste mi odgovorili da tome nema pomoći. Zar ne? Ja sam devojka u koju se blene. Upravo ste mi vi rekli da je Sean McNeil nužno zlo svih gradova sveta, ma gde otišla i šta god od sebe uradila. Zar to nisu bile vaše reči, gospodine McIntosh?

-Jesu. Ali one nisu promenjive na situaciju koju imamo sada.

Ona podiže obrve.

-Kakva je to situacija? Ne pada mi na pamet da vam dozvolim da svoj gnev stavljate na probe. Zašto se, kog đavla, vi osećate u obavezi da me štitite?

On se otrese:

-Zato što ste žena koju tucam, prokletstvo. Zato što dolazite u moju kuću, i moja vas ćerka obožava, i jer nisam skot.

-Nego posednik?

On je pogleda tako da se mahinalno ugrizla za usnu. Rekao je s hladnim ruganjem:

-Zar nisu vaše reči da muškarci poseduju?

Ona mu otpovrne:

-Ali ja nisam govorila o mušarcima koji tucaju.

-Ali muškarci u svakom slučaju svojataju žene koje tucaju, gospođice Petrović, šta god vi o toj temi imali reći.

Ona oholo okrete glavu od njega.

-Odakle vam ideja da bih ja bio u stanju sedeti besposleno dok vas barabe pokušavaju silovati?

Ona je i dalje držala glavu okrenutu od njega, oholo dignute brade.

-Nikad nisam mislio da imate preterano lepo mišljenje o meni, bez obzira u kojoj vam meri učtivost držala zauzdan jezik, ali me opet čudi što smatrate da ne marim.

Tatjana najzad progovori:

-Ja imam izuzetno visoko mišljenje o vama, gospodine McIntosh. Ne običavam legati s ljudima koje ne cenim.

Rekla je to nestrpljivo i razdraženo. On mirno uzvrati:

-U čemu je, onda, problem, miss?

Ona pomisli: zaista, u čemu?

Celo je ostrvo znalo da se tuca s Angusom McIntoshem, sve i da ju je ikada bilo briga šta svet misli o onome što radi. Bila je vezana za Roryja i McGonagallove, ali u svom je životu napuštala i draže kuće i prijatelje. Zašto onda nije u stanju pregristi taj iluzorni ponos koji ionako stoji na nogama od bestida, dati mu za pravo i doći pod njegov krov?

Slutila je da je on u pravu. Sean McNeil ne bi je više gnjavio kad bi došla u Kuću. Na ovom ostrvu niko ne dira metrese McIntosha.

Ali, kod te tačke njena sujeta razjareno podiže glavu. Možda je mogla legati s njim kad god mu se prohte, i ispunjavati mu svaki besramni zahtev koji je imao. Nije bila ništa manje bestidna od Angusa McIntosha i u seksu s njim pronalazila je svog sopstvenog, ogromnog zadovoljstva. Nije je ponižavalo tucanje. Njihov je seks bio pošten i fer.

Ali ovde se radilo o njenoj slobodi.

Rekla mu je:

-Ne mogu podneti da bilo kojem muškarcu, pa tako ni vama, budem plaćena družbenica. Nikad u životu nisam to učinila i ne zbog nedostatka prilika. Svakakve su mi predloge muškarci u životu iznosili, ali ne verujem da će se roditi taj zbog kojeg bih pristala, i neću pristati ni sad. Neizmerno sam vam zahvalna na ovome što ste danas učinili, zaštitivši me, i laska mi što osećate da sam vredna vašeg truda i patronata. Ali, trebali bi se stideti što mi nudite novac za seks, gospodine McIntosh, i što me silite da ga uvek iznova odbijam. Kakvo je vaše mišljenje o meni?

Nije sačekala da joj odgovori. Izašla je iz prostorije, zatvorila vrata i umorno rekla Roryju:

-Hajdemo, dušo.

Oči su joj bile pune suza.

1

Dom, 43

Hodala je razmišljajući, kad ju je Rory povukao za ruku i rekao:

-Jel’ ono Sean McNeil?

Proteklo je nekoliko burnih nedelja po dolasku iz Londona, i Tatjani se činilo da je ceo njen svet ispunjen mahnitom žurbom, nesanicom i lošim apetitom. Šta god da je činila i kuda god pošla, njena je utroba u nekom momentu zapovedala: dosta. Hitrina tog da što pre pronađe vreme i priliku za odlazak u Kuću, i ruke Angusa McIntosha, ponekad je činila da joj od razdraženog nestrpljenja cvokoću zubi. Znala je da će ta luda, mahnita strast među njima uskoro oslabiti, kao što već sve takve stvari prolaze; ali sad joj saznanje o tome nije bilo od naročite pomoći. Još pre nego su legli, ona je slutila da bi to bilo fatalno, i da bi mogla postati beznadežno ovisna. Sve što joj je uopšte preostalo, bilo je da svom mahnitanju udovoljava dokle god ono traje.

 

Ono što ju je mnogo više čudilo, bilo je podjednako interesovanje koje je dobijala od – njega. Angus McIntosh bio je dobrih sedam godina od nje stariji, i bio je muško, bogat, i plemić. Slutila je da ona nikako nije u stanju parirati tako nečemu kad se ticalo seksa. Njeno je iskustvo bilo mizerno u poređenju s njegovim. Međutim, mislila je, oni su oboje bestidni, i možda takve stvari anuliraju neiskustvo.

Uletela je u tu priču s Angusom McIntoshem budalasto, i bez ikakvih ideja o mogućem razvoju događaja. Nedeljama nije mislila ni o čemu osim kako da opet bude potucana. Onda se u njenu glavu lagano uvukla jedna uznemirujuća svest. Počela je da shvata da nikad ni u čijem društvu nije uživala više. Počela je shvatati da će proći još mnogo dok ne sretne čoveka koji će joj se sviđati kao Angus McIntosh, i da to vreme možda nikad neće ni doći.

To nije bila lepa misao i uvek ju je terala od sebe. Rat je izveo karambol u njenoj glavi. Prestala je verovati u dugoročne planove i strpljivo iščekivanje. Život je bio kratak i neizvestan, i sreći je trebalo ponuditi fotelju kad uđe na vrata. Neprestano je ponavljala sebi: neću misliti. Neću planirati reakciju na svaki od mogućih ishoda. Naprosto ću uživati dok traje.

Rory je upirao prstom. Ona mu reče:

-Ne pokazuj prstom, dragi.

Nije gledala u pravcu Seana McNeila. Od one scene u pubu, nijednom ga nije srela. Ona je slabo izlazila, osim kad je odlazila u Kuću, ali ljudi s ostrva nisu mnogo bazali po divljini kao ona, i retke je uopšte sretala van grada. Za trenutak se malo žacnula, međutim, bio je dan, i Rory je bio s njom. Nije verovala da će se Sean McNeil usuditi da joj priđe dok je s Roryjem. Hamish mu je rekao da će ga prebiti ako je ikada više oslovi, ali sumnjala je da se takve pretnje primaju kod nekoga kao što je Sean McNeil. Nadala se da je prošlo dovoljno vremena da se ohladi, i da ne bi učinio to što jeste da nije bio pijan. Ali, to nije značilo i da mu prašta. Nije imala nameru više ikada i reč razmeniti s kopiletom.

Rory opet progovori:

-Zašto Sean McNeil ide za nama?

Ona pogleda naniže u njega.

-Ne pričaj gluposti, Rory. Naravno da Sean McNeil ne ide za nama.

Ti pričaš gluposti!.. Video sam da ide za nama još kad smo izašli iz grada!..

-Nismo ti i ja postavili ovaj put ovde. I drugi ljudi idu njime.

-Kuda? Mogao bi da dođe do Kuće i da se onda vrati. Ovim se putem ide do Kuće, a Sean McNeil nema tamo nikakvog posla.

-Ne gnjavi me, Rory. Otkud ja znam kuda ide Sean McNeil?

Rory ljutito reče:

-Ide nama. Jel’ vidiš da ide da nas sretne? Kako on sme da sretne tebe? Tata ga je izbacio iz puba zato što je tebe gnjavio, Tanja. Rekao mu je da više ne sme da ti se približi, jel’ tako?

-Znaš mnogo šta što te se uopšte ne tiče, Rory McGonagall. Ali ja se svakako neću utrkivati sa Seanom McNeilom po visoravni. Ako hoće da nas sretne, to je njegova stvar.

Rory ozbiljno reče:

-Nemoj se plašiti, Tanja. Tata kaže da je Sean McNeil budala, ali ja sam ovde s tobom. Ja ću te braniti.

Tatjana mu veselo razbaruši kosu i nežno reče:

-Oh, ti si moj veliki vitez, Rory McGonagall! Baš nas briga za Seana McNeila, zar ne? Hajdemo tamo do one stene. Čini mi se da vidim nešto za tvoj herbarijum.

Sišli su s puta sve do velike sive stene u čijem su podnožju čučnuli da pogledaju siroto ostrvsko rastinje. Ovako daleko na severu cveće nije raslo. Rory i ona su već nedelju dana hodali po visoravni ne bi li našli bilo šta što bi vredelo staviti u herbarijum. Brbljali su kad je senka pala preko njih. Opet neugodno žacnuta, Tatjana okrene glavu i ugleda Seana McNeila. Rekao je:

-Zdravo, Tatjana.

Onda je pogledao neprijateljsko, smrknuto Roryjevo lice, i iscerio se.

-Hej, Rory McGonagall!..  Zašto me gledaš tako?

Rory bezobrazno reče:

-Imamo posla, Sean McNeil.

-Zna li tvoja miss da govori za sebe?

-Nemaš ti ništa s Tanjom. Produži!

Tatjani cela ta stvar odjednom dođe smešna. Rory je stajao ispred nje kočoperno kao štitonoša u njenoj službi, bez trunke zbunjenosti ili straha. Rory se po pravilu nikome nije sklanjao s puta, i na svaku je imao odgovor.

Ona reče:

-Dosta je, dragi. Nastavi da skupljaš trave, molim te.

Onda je pogledala u momka.

-Šta hoćeš, Sean McNeil?

Glas joj je bio hladan. Na trenutak je videla neobičan izraz u njegovim očima, nešto između gneva i pohlepe, ali onda je veselo rekao:

-Nisam te nigde video nedeljama, Tatjana.

-Nije bilo ni potrebe.

-Hteo sam biti dobar momak i ispričati se.

-Ni za to nema potrebe. Kakav si ti momak, Sean McNeil, to smo raspravili.

On se smrači.

-Mogla bi biti malo mekša prema meni. Imaš li predstavu koliko McIntoshima traju njihove kurve?

Ona hitro pogleda u Roryja, koji je čučao i zurio u njih otvorenih usta. Besno je rekla:

-Neko će ti jednom odseći taj odvratni jezik, Sean McNeil!..

On bezobrazno otpovrne:

-Što klinac pre sazna ko ga voda za ručicu, tim bolje.

-Ne pada mi na pamet da više slušam tvoje gluposti. Hajdemo, Rory.

Sačekala je dok ju je Rory primio za ruku i onda pošla, ne gledajući u Seanovom pravcu, međutim, kako je prolaz između stena bio uzak, u jednom su se trenu našli s njim u istoj ravni. On je pograbi za mišicu i naže se nad njeno rame:

-Ti i ja nismo završili, gospođice Nadobudna.

-Ti i ja nikad nismo ni počeli! Sklanjaj ruke s mene!

-Mislio sam biti fer i ispričati se za ono veče, i svoje pijanstvo. Pomislio sam da čak i drolja Angusa McIntosha zaslužuje vreme da uvidi kakvu glupost radi. Kad te on šutne, kao što naravno uskoro hoće, kome ćeš otići, podvita repa?

-Možeš da crkneš nadajući se! Jesi li posve poludeo? Zar ne vidiš da nisam sama? Hamish McGonagall će ti okrenuti vilicu na potiljak kad sazna, budalo! Skidaj te gadne ruke s mene!..

-Videću koliko ćeš zaštitnika imati kad dosadiš Njegovoj Milosti i taj ti bezobrazni oreol kučke spadne!

-I do tog možeš da crkneš nadajući se, Sean McNeil.

Svo troje od njih hitro podigoše glave.

Za jedan trenutak magnovenja, Tatjani se učini da budna sanja. Bio je to prizor kao s filmskog platna: ispevši se na stenu iznad njih, u raskoraku, stajao je Angus McIntosh. Siloviti vetar s pučine nosio mu je varvarsku kosu, i ona gotovo pomisli kako za njegovim leđima može videti vrh jarbola drakara pristiglog na obalu. Trepnula je, opčinjeno, a kad je otvorila oči, on je još uvek stajao tamo: ogromni, moćni, gnevni morski pljačkaš, potomak gospodara…

Morag je stajala pored njega, grčevito mu stiskajući ruku i zureći naniže raširenim očima, bez daha. On reče:

-Čini mi se da je gospođica rekla da skineš svoje gadne ruke s nje?..

Sean McNeil iskezi zube, ali mu ruka spade. Istog trena, Tatjana pođe nagore, vukući zblanutog Roryja za sobom.

Sean reče, posprdno učtivim glasom:

-Bez ljutnje, gospodine McIntosh. Nisam smerao nikakvog zla.

Ali njegove su oči dovoljno govorile. Posmatrao je Angusa kao što bi drugog gladijatora u areni, obilazeći ga i procenjujući mu snagu. Međutim, Angus McIntosh se nije činio dovoljno zainteresovan čak ni za toliko. On je, svakako, znao da mu malo muškaraca može parirati, a na ovom ostrvu niko, i bilo je sasvim očigledno da Seana McNeila ne smatra vrednim pomena. Fizički superiorni muškarci ponekad su bili velikodušni. Za nekog te visine, pod čijom se težinom ugibaju podovi, svaki je suparnik smejurija. Takvim je ljudima obično dovoljno da se – pojave.

Sve je imao, pomislila je Tatjana poraženo. Većini je ljudi njegova titula bila dovoljna da im začepi usta, ali ne i bitangama kao Seanu McNeilu. Međutim, u tu je svrhu imao pesnicu. Sean McNeil možda nije imao nikakvog obzira spram imena McIntosh, ali toj je pesnici morao da ukaže poštovanje.

Na njegove reči, Angus otpljune:

-To neću pitati tebe, Sean McNeil.

Pogledao je u Tatjanu. Ona tiho reče:

-U redu je, gospodine McIntosh.

-Pa, čini se da ti je ovo sretan dam, Sean.

Nacerio se.

-Sad se ispričaj gospođici i onda možeš bestraga.

Sean McNeil pocrveni od besa. Obrecnuo se:

-Ne možete mi vi naređivati! McIntoshi više ne mogu da naređuju na ovom ostrvu!..

-Ne bi voleo da siđem dole, zar ne, Sean McNeil?

Rekao je to s dosadom. Sean je izgledao kao da mu svi živci trepere. Da je pogled mogao ubijati, Angus McIntosh ne bi živeo ni trena duže, ali je u isto vreme znao da je pogled sve što ima. Preko lica mu pređe užasan izraz pomešanog gneva i poniženja, a onda je zarežao:

-Izvinjavam se, gospođice.

To je više zvučalo kao kletva, ali Tatjani je bilo čak i previše: sve što je htela, bilo je da se ova scena već jednom završi. Hitro je i napeto pogledala u Angusa, ali on nije gledao u nju. Rekao je, posmatrajući pod sobom Seana McNeila koji nije bio ponižen samo usled toga što je stajao niže:

-Sjajno. Sad ćeš otići, Sean McNeil, i kad sledeći put sretneš gospođicu, ti pređi na drugu stranu. Ne bih voleo da ikad čujem da si joj i senku očešao.

Nasmešio se.

-A ti još manje.

Sean McNeil se sad već tresao od besa. Rekao je:

-Propali bi klanovi trebali znati gde im je mesto!  Davno je prošlo vreme kad ste vi bii  gospodari sveta, Anguse McIntosh!

-Imam punu trpezariju glava koje su lajale kao ti sad, Sean McNeil. Još jednom stavi u usta ime McIntosh pred mojom ćerkom, i imaću i tvoju. Gubi se, na smrt mi dosađuješ.

Sean McNeil po poslednji put zausti, ali Angusovo se lice za nijansu promeni, i on odustade, i ode.

1