Govori srpski da te niko ne razume, iliti Kako Sam Prevremeno Napustila Hrvatsku

Elem, javim se ja tako na oglas.Traže sobaricu. Nije u pitanju more. Plata izvanredna. Javim se, odgovara mi mlad ženski glas. Med i mleko. Ma takoreći plaćaju ljude (žene) tek što su dobre duše, a ne jer se ima šta za radit. Nema veze kad kažem da nemam nikakvog pojma o tom poslu. Sve može, sve super. Naglašavaju (ko da  me za to zabole kurac): Srbi su, ne Hrvati. Najsumnjivije mi je kad mi kažu da su porodična firma, jer s tim nikad nisam imala dobra iskustva. 

I, bila sam u pravu. Ko što obično jesam, pogana ja.

Kao prvo, ništa nije tačno. Sobarica je samo deo vaših dužnosti. Glavni je deo kuhinja restorana, što je ogavan posao osim ako niste kuvar. Posao koji bih, eto, poželela najgorem neprijatelju. Prvih mesec dana dok još nije bilo gostiju radim ko konj: perem, ribam, presvlačim. Vučem nameštaj tamo vamo. Noge su mi u vodi do kolena maltene svaki dan. Žalosno, ali to mi je najlepše sećanje s Plitvica, izuzimajući ono kad sam milion puta ko dete na Plitvicama bila, a što je skroz druga priča jer su Plitvice jedno od najlepših mesta na planeti. 

Kako god, poznam Plitvice, itekako, mada ih nikad nisam upoznala s druge strane  – mislim, uvek sam ja bila gost. Sad nisam. Turističke lokacije po Plitvicama su kolateralna šteta rata. U smislu da je pre rata postojao Nacionalni park i par hotela i to je bilo to. Svi koji su u blizini žveli bili su teška sirotinja. Međutim, rat je nekom brat, pa je teška sirotinja nakon istog došla u situaciju da se obogati prostim faktom jer im je pradeda onomad napravio šupu tu negde blizu Plitvica. 

Moje su gazde tipičan da tipičniji ne može primer.

Nema ti gore kad se tikva pokondiri, i opanak potpapuči.

Sprdam  se s horoskopom al u jednom je u pravu: ko Jarac, poštujem red i disciplinu i hijerarhiju. Ako je hijerarhija argumentovana. Međutim, kad joj je jedini argument mesto rođenja, odjebite. Pa ja imam pravo na mađarski pasoš zato što Mađari, ko Indijanci, rade svinjariju koja se zove krvni procenat. Ljudi s mnogo manje mađarskih gena od mene imaju pravo na mađarsko državljanstvo. Ja sam u tom pogledu kraljica. Jedino što me jebe da državljanstvo dobijem, jeste što od mađarskog znam samo nekoliko reči, a morala bih (za papire) znat više. Što mi ne pada na pamet, zasad, da učim. Lajoš Zilahi, jedan od mojih omiljenih pisaca a Mađar, sam je rekao da je mađarski kreketanje. Jedan od retko ružnih jezika na planeti, izuzimajući skandinavske. Mesto rođenja, odnosno poreklo, ne znači ništa ako vam je to jedini argument.

Elem. Red i disciplina su jedno, ali dva sata pauze na dan tokom kojeg se očekuje da radite 24  su nešto drugo. Pogotovo kad je u pitanju “porodična firma” odnosno manijaci koji su to zamislili tako da i tokom tih dva sata pauze provedete s njima. Zašto? E pa kontrol frikovi. Šta ja znam. Budale. Vole sebe toliko da bi bili sretni jedino kad bi sami sebi uspeli da popuše. Ja, kad radim, mogu pojest svakojaka govna, ali moje slobodno vreme je moje jebeno slobodno vreme. Ne pada mi na pamet da i tokom svog slobodnog vremena budem u društvu gazdarice, njenih retardiranih i razmaženih ćerki i unuka. 

Nauk za sve postojeće i buduće gazde, i bilo bi mi drago kad bi neko od njih ovo pročitao: nikad, apsolutno nikad ne terajte svoje radnike da svoje sate pauze provode s vama. Gazde i radnici su sukobljena plemena koja uvek imaju razloga da se žale jedni na druge. Vi, ko gazde, uvek imate prilike da kritikujete radnike. Radnici imaju pauzu da rade isto. To se tiče mentalnog zdravlja. Ako radnicima oduzmete i tu šansu, popizdeće i otići vam usred noći, ko ja što sam.

Ja nisam nesretnica iz Brusa koja će za pare pustit da je guzi ko god. Pričam o one dve koje su skupa sa mnom tamo radile. Volela bih da mi je obraz ko njihov, pa da se mogu guziti za pare ko što one rade. Al jebi ga. Svakom svoje. Njima nije smetalo da se guze, meni jeste. Njima nije smetalo što im se uvalio posao “sobarice” a očekivalo se da najviše rade u kuhinji restorana (što je ogavan posao). Meni jeste. Ja sam smatrala da sam bila prevarena. Jer mi se o kuhinji reklo da ću u njoj imati posla možda tek toliko da priskočim kad je najveća gužva, da napravim koju salatu, naprimer. A ispostavilo se da moram crnački robovati u istoj od 4 popodne pa do nebitno kad noću, naučiti kuvati jela (?) pored žive kuvarice, prati suđe dok ti jagodice ne puknu i počnu da krvare, pentrati se po lestvama da ribam pločice, naučiti šta znače brzometne dojave iz restorana (2 za 6, ppd, ppm, obv, šžljg) jer božemoj kuvarica ima bitnija posla osim da kuva. 

?

Zvučim ko najrazmeženija osoba ikada i tek ću zvučati ali baš me briga. Kad ti se proda posao “sobarice” i kad ti se kaže da ćeš imati dva dana slobodna mesečno, a svake nedelje jedno slobodno poslepodne, a onda se ispostavi da slobodno poslepodne u stvari znači “pauza od dva do šest, umesto uobičajene od dva do četiri” a na slobodne se dane gleda kao na bogohuljenje i svi te kolektivno mrze jer ih tražiš; i kad se ispostavi da imaš najmanje posla po sobama a najviše u kuhinji za koju se nisi ni javila da radiš, onda me pitajte o razmaženosti. Ili o gazdačkim lagarijama. Ili o njihovoj manijakalnosti i kontrolfrikovštini zbog radi koje žele da su im radnici 24 sata na očima, pa insistiraju da i onih bednih 2 sata pauze dnevno provode s njima. Ne, manijaci, to nije zato što ste “porodična firma koja svoje radnike gleda ko porodicu”. To je zato što ste bolesni i paranoidni i morate uvek sve da nadgledate, pa i šta vam radnici rade i kako se ponašaju čak i tokom pauze. Upala vam je kašika u med s one dve krave iz Brusa koje bi pustile da ih naguzite i za manje pare. Nažalost, vašu, ja nisam iz Brusa. I nema  šanse da me guzite ni za mnogo više nego dajete.

Potpapučeni opanci, koje do pre par godina ker nije imao za šta da ujede, a onda ih sunce obasjalo jer ih osralo da im neki pradeda, slučajno, imao neko bezvredno parče zemlje u relativnoj blizini Plitvica. Što se u Titino vreme smatralo za tešku vukojebinu i nedođiju u kojoj samo golje žive, nesretnici koji nisu umeli ništa bolje u životu. Još jednom: ja sam iz Hrvatske. Ja znam kako se gleda na te pasivne krajeve i ljude iz njih (otprilike ko na cigane). Znači, vi ste cigani koji su se, sticajem čudnih i krajnje neočekivanih okolnosti, obogatili. Ali za doktora se uči a gospodin se rađa. Uvek ćete bit jad i beda pa ma koliko para potrpali u onu debelu guzicu. 

Kad više nisam mogla da trpim gazdaricu (jednu od, ako ne i najviše, nesnosnih ljudskih bića koje sam ikada srela) kako me prepada iza šupa da vidi šta radim tokom moje jebene pauze a to što sam radila bilo je da se krijem od njih između ostalog jer pušim a oni mrze pušače, umesto da probam da joj ko čoveku objasnim da je moje slobodno vreme moje slobodno vreme koje mogu provesti gde hoću pa makar i u najbližem selu ako mi se ćefne i da me boli neka stvar jer se vi bojite da se tamo neko ne zapita šta ja na Plitvicama radim a vama nijedan radnik nije prijavljen – što je isključivo vaš problem – umesto da joj pokušam objasnit da joj je ćerka prezahtevna ćurka koja misli da su radnici koje uzimate njene lične sluge, umesto da joj pokušam objasniti da bi svako razuman koji mrzi pušače insistirao da uzima samo radnike koji ne puše, umesto da pokušam da objasnim da mi se nije nabolje objasnilo šta “mala povremena pripomoć u kuhinji” u stvari znači, ko ni šta u vašem internom rečniku znači “slobodno poslepodne” – mala napomena: u normalnom svetu to znači da to poslepodne nećeš raditi – umesto svega toga, ja sam od njih otišla praktički noću, bez najave, bez otkaznog roka (kog otkaznog roka?) i treba da mi zahvale na one dve rečenice koje sam im ostavila napisane,  u smislu da ih neću prijavljivati inspekciji. 

Sad kad nešto razmišljam, skoro mi dođe da im ovo pošaljem.


Naravno, neću. Boli me neka stvar za njih, a oni će uvek imati telad iz Brusa i sličnih vukojebina koje će im se doći guziti čak i za manje pare. Kako god, jebale vas Plitvice. 

end of part 2

0

1 thought on “Govori srpski da te niko ne razume, iliti Kako Sam Prevremeno Napustila Hrvatsku

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.