Ko se boji vuka još

Da li se plašite, i zašto?

Moj izgled zna da zavara, obzirom da ljudi po defaultu misle kako me ništa ne plaši. I priznajem da kad se nađem pred svršenim činom, strah zaista gubim. Moj je strah u isključivoj vezi s razmišljanjem.

Uvek sam se mnogo više plašila razmišljajući o stvari, nego stvari same po sebi. Naročito sam se plašila nakon što se stvar dogodi. Vidite, problem je u tome što ja ne umem iskopčati glavu, nikada, a sve moje misli po pravilu su negativne, ili najposle do negativnog dođu. Oni koji veruju u bedastoće tipa “dešava ti se ono što misliš/privlačiš”, rekli bi: ah! Pa da. Ja ne verujem u zakon privlačenja ili kako se god već glupost zove. Ako bi me ko naterao da se izjasnim, onda bih pre rekla da sam fatalista. Da verujem kako su stvari odavno i unapred predodređene. Međutim, kako nisam budala (svašta sam, osim budale) i mada moju posvećenost nekim totalno fantastičnim stvarima neko može (pogrešno) protumačiti u smislu da sam premaštovita i fantast; moje su noge uvek na zemlji. Verujem da ti se u životu događa ono što si sam napraviš,  ali i da je to samo osnova. Samo Američani veruju kako su gospodari univerzuma. Iole normalni (?) ljudi znaju da nije sve pod njihovom kontrolom, i da postoje stvari za koje bi bilo prosto kretenski preuzimati odgovornost, jer na njih nikakav uticaj nemamo. Ja mogu istinski i svim srcem želeti da pišem, i živim od toga, ali na fakt da živim u zemlji Srbiji, definitivno nemam uticaja. Ono, mogla sam da odem iz nje, ali ne pričam sad o tome. Pričam kako sam pre neki dan na Amazonu čitala recenzije neke grozote pod nazivom “My Serbian Wolf”. Nemam ništa protiv novela, pa čak ni romantičnih, i ima jedna gospođa koja se time bavi a da su mi njene knjige urnebesno zanimljive – ne radi se o Jane Austen. Jane nije pisala romantične novele, ona se sprdala s društvom. 

Elem, nemam ništa protivu petparačke literature, ali i to ima svoje granice. Grozota koju, naravno, nisam čitala, nit mi na pamet pada da čitam; nešto je što bi trebalo ne zapaliti, već zakopati, jer je od one vrste gluposti koja je radioaktivna. Usprkos tome, i usprkos što je dobrim delom na Amazonu ispljuvano, to govno je našlo izdavača, i prodaje se. I žena koja piše ta sranja uredno ih objavljuje godinama i od njih živi. Žena živi u Americi. Ne živi u Srbiji. 
Razumete?

Za svaku se stvar u vašem životu moraju poklopiti određeni uslovi. Želja po sebi, ma koliko jaka bila, ne znači mnogo ukoliko se uslovi ne poklope. Ono, biti u pravo vreme na pravom mestu itd. 

Zašto se onda plašim? Ako postoje stvari koje su van moje moći uticaja? Koja je svrha plašiti ih se? Tako se isto možeš plašiti izaći na ulicu jer postoji relativna verovatnoća da te zgazi kamion. To je prosto besmisleno. Budisti su u pravu. 

Caka je odmaći se od sopstvenih loših misli, reći će vam svaki motivacioni govornik, mada ja nešto nisam sklona verovati u profesiju koja je tu negde u rangu profesije psihoanalitičara za mačke (da, to stvarno postoji). To pali donekle, u smislu da se svojih negativnih misli i strahova možete otresti na neko vreme, staviti ih na led. Možete se preokupirati nečim, čitati, blejati po netu (to je ono što ja radim), izbegavati situacije koje vas mogu skenjati (do neke mere, ne možeš izbeći da ideš na posao, naprimer, ali možeš prestati da se svađaš s imbecilima po internetu – veruj mi, preživećeš i bez toga).  Mislim, znači postojim, ili kako već bajalica ide, ali u mojem slučaju misliti znači početi se plašiti postojanja. 

Najveći deo ljudi na svetu užasava se biti sam, jer biti sam neizostavno dovodi do toga da u nekom trenutku počnete da mislite. To je razlog što je toliko mnogo nas “socijalno i ekstrovertno”, ne zato što to jesmo već jer se užasavamo mogućnosti da ćemo ostati sami sa sobom. Ako malo razmislite, ne možete pukom ekstrovertnošću pravdati ponašanje nekih ljudi koji uvek i neprestano moraju biti u društvu, koji nikad ne sastave nasamo kući ni ceo sat već moraju izaći, pomešati se s drugima. Koji imaju 2568 bliskih prijatelja i kumova, znaju sve tračeve i koja je kobila u kom rijalitiju nabila veće silikone. Takvo ponašanje nije normalno (?) To se ne zove biti društven.

To se zove plašiti se ostati sam sa sobom.

Ne sećam se da sam se u životu plašila ostati sama sa sobom, mada priznajem da moj isposnički način totalne izolacije nije naročito pametan. Nemojte to da radite čak i ako nemate problem da to radite. Čisto tako, nemojte. Čovek mora da misli, jer ima glavu koju mu bogovi nisu dali samo za ukras, i jer nije ovca. (Govorim teoretski, zbogradi teme. Većina ljudi su ovce.) Ne možete se ceo dan zajebavati s društvom i ostaviti nekom drugom da misli za vas. Postoje odluke koje samo vi možete doneti, i postoje odluke koje samo vi morate doneti, jer ako usvojite tuđe, to retko na dobro izlazi. 

Ali, šta ako se plašite? Šta ako, poput mene, nemate nikakav problem da budete sami i počnete da mislite, ali su vam sve misli negativne? Šta ako uglavnom, poput mene, vidite samo crne ishode, s ma koliko pažnje posmatrali stvari, ma koliko dugo ih sagledavali iz svih mogući uglova, ma koliko uzimali u obzir računicu, uzroke i posledice?  

Možda je odgovor u okolnostima. Možda se stvari moraju poklopiti tako da se resetujete, i da vam u glavu počnu dolaziti i drugačiji odgovori. Možda morate sačekati da budete u pravo vreme na pravom mestu. 

Možda još nije pravo vreme ni pravo mesto. Hm?

0

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.