Le Macabre

Koliko ste mračni?

I ne, ne pitam vas koliko ste gore. Pitam koliko ste, i da li uopšte, mračni, macabre. Nisu bila potrebna skorija istraživanja da objasne zašto se u ljudskoj vrsti serijske ubice tretiraju ko naopake rok zvezde, celebritiji, zašto se kuće u kojima su živeli po pravilu moraju sravniti sa zemljom – ne toliko iz poštovanje prema žrtvama, već da bi se sprečili lovci na memorabilije, krvave suvenire. Ljudi će platiti (i plaćali su, uvek) da poseduju čašu iz koje je neki kanibal pio, ma šta, čak i da makar sednu na kauč na kojem je isti nekad sedeo (vidi:  Jeffrey Dahmer). Iako u korenu uznemirujuća, (u težim slučajevima zabrinjavajuća i potencijalno opasna), ta opsesija nikad nije bila naročit tabu, nit su ljudi zbog nje potpadali pod zakone ili podozrenje komšija (uglavnom). To je zato što je ljudska vrsta toliko sviknuta na gore da bi se moglo reći da nam je ta navika dosad već odavno postala sastavni deo genoma. Krvave borbe za opstanak, neprestani ratovi, javna pogubljenja. Te su stvari hiljadama godina išle s čovekom ruku pod ruku. Poslednje javno pogubljenje izvršeno je pre manje od sto godina. Vekovima pre toga, to je bila uobičajena, ponekad i jedina, zabava za celu porodicu – i, verujte, porodice su se oduševljeno spremale na nju kao što su, u drugačijim okolnostima, za pozorište ili operu. Još i danas stoji čuvena rečenica iz Tom-a Sawyer-a: “Proveli se ko na vešanju.

Naravno, Twain je bio ironičan i zgađen napisavši tu rečenicu, ali poenta ostaje. 

Međutim, ne morate nužno biti neko ko žali što je profesija dželata ukinuta, i što više ne možete nedeljom popodne decu odvesti na jedno dobro javno mučenje s pogubljenjem. Čak i ako žalite, osim što bi bilo dobro da odradite neke testove kod psihijatra, svoj fetiš možete zadovoljiti obiljem filmova. Hollywood je zgrožen ako, zbog scenarija, u film mora staviti ženske grudi, ali nema nikakav problem da vam na najeksplicitniji a kreativan način prikaže bilo koju vrstu sakaćenja i torture. Totalno uvrnuta logika, ali šta drugo da očekujete od Amerikanaca koji, po pravilu, logiku i nemaju.

Naravno, postoji i blaža varijanta te bolesti, koja bi se, naprimer, mogla nazvati Tim Burton & Johnny Depp Virus. Da, upravo sam izmislila to, i mislim da, kao dugogodišnji i težak bolesnik od istog virusa, imam puno pravo imenovati ga kako želim. 

Mene ne zanima gore. Nemam ništa protiv njega, jer gore može biti – ako mu pravilno pristupite – čak i umetnost. (Sve može biti umetnost, ako znate kako to da uradite, što još dodatno degradira mistifikovanu i idealizovanu ideju o umetnosti kojoj najveći deo planete robuje. Umetnost nije metafizika, to je zanat ko i svaki drugi, i danas je, kao i mnogi današnji zanati, uglavnom obesmišljen.) Ne da mi ne smeta, već dobro i vešto zanatski odrađen gore može biti prava poslastica za svakog s iole mašte i, da, osećaja za estetiku. 

S druge strane, vulgaran, prostački gore mi je odbojan ne zato što ga se plašim (upravo obratno, ja ne vidim ništa strašno u tome, nit mi je jasno kako se ljudi od tog uopšte mogu uplašiti) već što ga se gadim isto koliko i krajnje debilnih romantičnih komedija, a posle frtalj sata gledanja istoga, zapravo mi postaje dosadan. Onda ga se čak više i ne gadim, prosto se počnem dosađivati. Moja čula naprosto otupe na svu tu količinu krvi koja zaliva zidove i odsečenih organa, pa izgubim bukvalni svaki oset spram toga, i počnem da prevrćem očima od dosade i repetitivnosti. 

Ono što me retko može smoriti, zapravo je macabre. U stvari je atmosfera. 

Zapravo, Japanci su po tom pitanju nenadmašni, ali nisam dovoljno ohola da bih – i pored dugotrajnog istraživanja tematike – imala obraza da o tome govorim. Kao belac, i ipak pripadnik Zapadnjačkog sveta, mnogo sam više hrabrija ako trebam govoriti o nečemu što je, da tako kažemo, tekovina moje rase. Macabre nije najbolja reč, s druge strane nije ni Gotika. Možda bi se moglo raditi o kombinaciji te dve stvari, s ogromnim naglaskom na atmosferu. Ja, naprosto, obožavam dobro urađen psihološki (?) horor od one vrste u kojima su stvari samo ovlaš dotaknute a nikad (ili skoro nikad) eksplicitno prikazane. Potpuna tišina kakve kuće na osami, senka na pravom mestu, naoko uobičajenost ispod koje blesne trenutak uznemiravajućeg osećaja neuobičajenog, stranog, uvrnutog, bolesnog, potencijalno opasnog – sve vas je to, verovali ili ne, u stanju prestraviti do kostiju. Tim Burton i Del Toro su majstori toga, naprimer. Ako ste ikad gledali bilo šta iz njihovog opusa, znaćete o čemu govorim. 

Ali, zašto sam mračna?

Ma šta istraživanja govorila o tome kako svako od nas ima mračnu stranu i u njoj potajno (i grešno) uživa pokatkad, isto je tako tačno da postoje ljudi koji nemaju nikakvih afiniteta prema takvim stvarima, ili ih se čak i groze. E sad, da li se pretvaraju? Ili se pretvaramo mi, ostali? I ako je tačno, zašto bi, kog vraga?

Da li zaista svako ima mračnu stranu, i oni koji otvoreno priznaju da je imaju – jesu li oni svesniji sebe, sposobniji priznati istinu o sebi (i preživeti da posle pričaju) – ljudi koji su se izlečili od najveće zablude čoveka: samoiluzije, i, po toj logici, ujedno i još mnogo drugih stvari? A da li izgubiti iluziju o sebi, kao temeljna stvar od koje sve počinje, znači izgubiti i iluzije o svemu ostalom na svetu, i da li je to uvek dobro ili čak nije uopšte? 

Racio ili osećajnost? Jane Austen najsposle nije bila stoposto sigurna. Ali šta je pa ona znala.

1

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.