Let iznad crvendaćevog gnezda

Na ovaj me post ponukao bes od jutros.

Ne osećam se baš najbolje ovih dana, mada je ovo moje omiljeno godišnje doba, ali to i nema veze s vremenom. Sve što mi je trebalo jeste da jutros, uz kafu i cigaru, otvorim yt i naletim na infamous Robin DiAngelo, pa da me sastavi sasvim.

Sociolog Robin DiAngelo tvorac je nečega što se zove “white fragility”, odnosno teorije koju ću opisati najjednostavnije moguće, a to je da su svi belci u korenu rasisti, i da se plaše da to priznaju, iz čega i proizilazi njihova slabost, fragility.

Ko god je zabasao ovde, zna da mi je zlo od bele krivice i sličnih gluposti, koju ne da ne osećam, već ne postoji način na svetu na koji bi me ma ko ubedio da ista iole drži vodu. Ali, da idemo ispočetka, važi?

Mada mi je termin bio poznat od ranije, nisam ga, priznajem, doživljavala ni malo ozbiljno, smatrajući kako je samo baljezganje od iste vrste kao i Alex Jones i ostala bratija. To mi je ulazilo u isti čabar govana skupa s u modro ofarabnim i na ježa ošišanim feministkinjama koje se izjašnjavaju kao zmajevi i jednorozi i doživljavaju nervne slomove po američanskim koledžima zbog gluposti jer nemaju nikakvih briga u životu, a ni pameti. Razmažena dečurlija najvećim, i frustrirana manjim delom, a često i jedno i drugo. I dan danas smatram da sve one treba da se leče.

Onda sam, poprilici kasnije, nabasala na neki klip na kojem belci, par žena i muškaraca, kleči s lancima oko ruku i nogu na nekom američanskom trgu, s majicama na kojima je pisalo nešto u smislu “kriv sam”, pognutih glava, dok – šta znam? Svaki crnac koji naiđe može da se dere na njih, pljune ih, udari ili šta već?

U pitanju je bio performans isto koliko i “politički protest u smislu osvešćivanja (?) nacije”, ali ja ne volim modernu umetnost, ne volim performanse i svakako ne volim kad se ma koja, pa makar i najbizarnija moderna umetnost, rabi u političke svrhe.

Međutim, navedeni performans mrzim ponajviše zato što mi je ostao usečen u mozak. Bilo je to kao da gledate saobraćajnu nesreću u kojoj su putnici ostali bez glava i udova i cestom curi krv, ali vi, mada zgroženi, ne možete okrenuti oči. Ponekad je strahota nečega toliko velika da vas parališe i ostavi u šoku. Vi ne želite da vidite, nećete da znate, ali prosto se ne možete pomeriti, ko hipnotisani.

Tako sam se osećala gledajući pomenuti klip.

Naravno, najjači dojam koji sam imala bio je transfer blama. Na svojoj sam koži osećala kao vatru žežuću sramotu ne – kako bi leftičarski mozak odmah skočio do zaključka – usled svoje bele krivice i sramote jer je nosim – već zbog poniženja koje su ti mulci sebi dozvolili. Učestvovati u tako jednoj ponižavajućoj stvari, gore je nego da su ih kamere uhvatile kako kradu patike iz polomljenih izloga – ali tog se leftičari ne stide, jel. Dok su trajali ovi rasni neredi po Americi, “aktivisti”  su pljačkali ono što su prethodno palili i lupali. Toliko o njihovom aktivizmu o kojem ću neki drugi put.

Kako god, to što su te budale pristale da urade, uslikaju se i proslede duž planete; bilo je gore nego da su snimali kako se vešaju. Za vešanje bih možda i našla opravdanja – ko zna zašto si ko oduzima život ako nije u njegovoj glavi. Ovo naprosto nije imalo opravdanja. Bilo je ružno, ponižavajuće, sramotno i patetično. Odjednom sam (što će mi se kasnije, nažalost, desiti još koji put) mrzela što sam bela – ali, opet, ne iz razloga na koje bi leftičari prvo pomislili – ne jer se stidim boje svoje kože; već zato što sam se stidela što su ti ludaci iste boje kože kao i ja, i na neki blesav način njihovo budalasanje sramoti kompletnu rasu čiji sam deo.

Da, ja inače još uvek verujem u rase. U čemu se ne razlikujem od leftičara, ma šta tvrdili. Jer, kad oni ne bi verovali u rase, ne bi mogli ni verovati da su belci rasisti.

Znaš?

Elem, zašto govorim sve ovo? Zato što sam tek tog trena shvatila koliko je celo to majmunisanje s belom krivicom daleko otišlo, i da uopšte nije naprosto pitanje kakve male grupe ekstremista. Kad sam počela čitati po netu, i videla koliko učenih glava razgovara na tu temu, podržava je, piše o njoj knjige, osniva društva, pokrete i organizuje mitinge – tek sam onda shvatila koliko sam sve olako primila. Nije u pitanju zanemarljivo mala, nebitna grupa ludaka i somnabulista koja veruje u ravnu zemlju i kojoj se cela planeta (sferična) smeje. U pitanju su mnogo ozbiljnije stvari. U pitanju je još jedna stranica iz 1984.

Mnogo kasnije došla je zabrana mase filmova, knjiga, reči iz rečnika, rušenje istorijskih spomenika, prepravljanje prošlosti i učenje dece po školama na Zapadu toj novoj, reviziranoj verziji umesto istini. “Ko kontroliše prošlost, kontroliše budućnost” ili kako već prokleti citat ide. Naravno, iz 1984. A odakle bi drugo, osim iz svete knjige leftičara?

Tu i tamo sam natrčavala na Robinino ime, ali nisam se udubljivala, smatrajući je, kako rekoh, samo jednom od ludaka kojima predaje po američanskim koledžima. Osim toga, jako me nervira i namešta mi živce slušati leftičarska sranja. Možda zato što sam danima već neraspoložena ili ko zna šta, jutros sam naletila na neko njeno predavanje i rekla ajde da čujem šta ludača priča.

Ostala sam zapanjena.

Gospođa (ili kako da se god deklariše, “ovo”, “ono”, “IT”, bez obzira) sociolog duboko je razradila i po celom jebenom netu mrči svoje ludosti o urođenom rasizmu belaca. Onemogućila je svaki vid rasprave, jer, po njenoj teoriji, ukoliko se s njom ne slažeš, to samo znači da si duboko ukopan u svoje bele privilegije i urođeni rasizam. Ništa drugo. Ne da slučajno imaš argumente, pa čak ni pravo na govor. Jer, po gospođi sociologu, belci su defektni kulturološki i psihički (?) i nisu ni u stanju da uvide koliko su loši. Zato im se ne treba dati da pričaju, jer govore samo iz svog revolta koji opet nije ništa drugo do potvrda njene teorije, i treba ih se jedino prevaspitati.

Ako to ne uspe, možda spaliti u gasnim pećima?

Da li vama gospođina teorija liči na neku drugu koju ste čuli? Hm?

Koga se sećate iz istorije a da je govorio da su cele rase kulturološki defektne, dakle inferiorne, da su isključivi krivac za stanje u društvu, da im se treba oduzeti pravo na govor jer ono što govore i kako se ponašaju prosto potvrđuje teoriju da su defektni i krivi?

Hm? Iko?

Gospođa sociolog ima neke ozbiljne probleme, koji verovatno proističu iz vrlo lošeg detinjstva (veliko siromaštvo, majka umrla kad je bila mala, najniži sloj društva itd) ali i Hitler je bio  duboko frustriran što ga nisu primili na bečku akademiju, pa ga to na kraju nije opravdalo. To što vučeš prljave pelene iz detinjstva ne daje ti za pravo da ideš okolo i celu jednu rasu proglašavaš urođeno krivom i lošom.

Koji je tebi, ženo??

Kad bi to ludilo moglo ostati s one strane bare, ič ne bih rekla (Amerika ima sopstvene probleme i zato se kod njih najviše takvih ekstrema sreće) taman ko što nemam šta za reći za Severnu Koreju. Severna Koreja nikakvog uticaja nema na ostatak sveta, osim eventualnog straha da bi se mogla dočepat kakvog stvarno opasnog nuklearnog oružja. Njihov kult ličnosti, njihove političke, filozofske i ine teorije neće se proširiti po svetu.

Međutim, Amerika je nešto drugo. Amerika utiče na celu planetu već skoro sto godina, i nikad više nego danas. Američke političke i filozofske teorije mogu i jesu od uticaja po ceo svet. Gledate njihove filmove, slušate njihovu muziku, pratite njiove trendove, želite svoju decu tamo da pošaljete.

Jeste li spremni da podelite s njima krivicu s kojom veze nemate, da se složite da ste defektni jer ste beli – samo zato što oni sami sebi ne mogu oprostiti jer su jednom držali robove? Hoćete li se stideti američkih robovlasnika onomad? Koji s vama veze nemaju? Samo zato što ste beli?

Jeste li spremni da prihvatite da pripadate rasi koja je kriva za svo zlo koje se ikada desilo na svetu?

Jeste li spremni za nove gasne komore? Jeste li spremni za Robin?

Hm?

2

1 thought on “Let iznad crvendaćevog gnezda

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.