U svojoj osmoj godini sam naučila da sam falična. Bilo je to, još uvek pamtim, osećanje krajnjeg očaja i beznađa, kao prvo i poslednje zato što nisam znala zašto. Nisam bila svadljivo ni pokvareno dete. Nisam se ponašala s visoka i neprijatno spram dece koja su mi prilazila. Mada mi je samo jedna osoba prišla, te nesretne godine kada sam preselila u drugi deo grada i upisala se u školu u kojoj su se svi međusobno znali još od pelena. Ni to mi nije bilo jasno. Stajala sam pored zida u hodniku tokom prvog odmora, dok su svi ostali, u grupi, držali distancu od deset koraka, posmatrajući me ćutke i s mešavinom one dečije nepatvorene mržnje koja se nauči kriti tek kad odrastemo, i nekog čudnog, gotovo uplašenog otpora kao da su sad na očekivali da se preobrazim u monstruma s pet glava i zmijskim repom. Ili izvedem neku crnu magiju od koje će njima izrasti repovi, možda. Onda me je neko povukao za rukav one odvratne kute koje smo svi tada morali da nosimo, živeo nam maršal Tito, rekavši: A kako se ti zoveš, devojčice? Prošlo je previše godina da bi mi ženska sujeta dozvolila da im navedem tačan broj, ali i dalje se od reči do reči sećam tog pitanja. Devojčica koja mi ga je uputila, postala je moj jedini poznanik na tom mestu sve dok sam na tom mestu ostala. Neću lagati: to nije bilo iskreno poznanstvo spočetka, ne ono kao kad se dvoje ljudi sretnu i kliknu. U tom trenutku, uhvatila bih se i kusate mačke da mi je prišla. Ništa nisam znala o devojčici, osim da mi je jedina prišla na tom stranom mestu krcatom ljudima koji me očigledno i otvoreno ne vole, i to je bilo dovoljno. Mnogo kasnije sam shvatila zašto je to uradila: zato što je i ona, mada na drukčiji način, bila falična. Tako da je to možda ipak bilo pravo? Naša faličnost nas je instinktivno povezala. To nisu bile lepe godine. U moje vreme – avaj 🙂 u školama nisu postojali oni klasični buliji, pogotovo ne kao u američanskim filmovima. Niko me nije redovno tukao, tražio mi pare od užine ili izuo iz novih patika. Posmatrajući kako škole izgledaju danas, sada bih kroz sve to prošla verovatno, a prošla bih sigurno negde u Americi. Naročito jer je moj razred imao – čirlidersice. Ili najpribližnije što bi u ex-YU bilo čirlidersica. Popularna deca postoje svugde, i svugde se slično ponašaju. Ona imaju svoje klike, drže se skupa, u učionici sede jedni blizu drugih, po pravilu imaju svoj ugao hodnika ili dvorišta rezervisan isključivo za njih. Popularna deca određuju pravila i čuvaju kapije. Ona odluče da li će vam biti dozvoljeno da budete deo zajednice, ili ćete završiti u Lazaretu skupa s ostalim gubavcima. Pravila su mnoga i brojna i nisu uvek i svugde ista, ali obično se tiču nečega nad čim nemate nikakvu kontrolu. Naprimer, roditelji vam nisu dovoljno bogati. Ili govorite provincijskim akcentom. Nemate dobre socijalne veštine jer ste introvert ili veoma sramežljivi. Pogrešne ste nacionalnosti, naprimer. Drukčije izgledate, Toni. Znaš? Ništa ja to tada nisam razumela, osim da sam omrznuta bez ikakve krivice s moje strane, bez ičega zlog i naopakog što sam lično počinila, praktično bez i da sam progovorila. Čak i kasnije, kada sam shvatila pojam “izopćenja” i zašto do njega dolazi, još uvek mi nije bilo jasno. Moji roditelji nisu bili siromašni. Ja sam gradsko dete baš kako su i svi oni bili. Nisam govorila smešnim akcentom, govorila sam isto kao i oni. Bila sam socijalno sakata, da, ali ne toliko da ne umem pričati normalno s ljudima. Bila sam drugačije nacionalnosti? Hm. Ne nužno nacionalnosti, trebam biti fer, jer u to doba, s osam ili devet ili dvanaest godina, mi još uvek jedva da smo hvatali koncept nacionalnosti kao takve – setite se, živeo nam maršal Tito? Trebalo je proći još izvesno vreme do trenutka kad su takve stvari postale važnije od ma čega. Međutim, to je opet imalo neke veze, čak i ako je nismo prepoznali, ni ja a ni oni koji su me kinjili. Najposle, svi smo mi bili jedna gomila neznalica onda. Ali, to su bile lude osamdesete, i čak i pre prve periode devojčice su znale kako treba da nose svoje duge ravne kose s gelom podignutim šiškama i da je najveća sramota skinuti se leti na štrandu i biti beo kao sir. Pogotovo kad dečaci ne moraju gledati naniže kad vam se obraćaju, jer ste visoki koliko i oni. Moja je kosa bila sve samo ne ravna, glatka i lepršava, i bila je plava – teško mi je ležala na ramenima u blesavim uvojcima i kovrčama i zadnje što se od tog užasa i strahote moglo napraviti – bile su vodoskok-šiške, poslednji krik mode i najveći doseg ženske lepote. Niko kog sam znala, a da mi nije bio rod, nije imao plave, kamoli zelene oči. Glavna je čirlidersica imala maslinastu indijsku put, smeđe oči i precrnu ravnu kosu ko američki domoroci, i uvek besprekorno cool šiške. Nije, kao ja, bila štrkljava, niti su joj rukavi uvek, kao meni, a ma šta oblačila i ma koliko se trudila, bili malo prekratki na grana-dugačkim i tankim rukama. Ona nije već u šestom razredu bila višlja od svih dečaka naše generacije osim možda jednog ili dvojice koji su ionako i sami bili nevažni u kontekstu kolektiviteta. Svesna sam da zvuči smešno, i u stvari jeste, urnebesno smešno ali danas, i ne samo zato što već davnih dana ne marim za tako šta, već i zato što danas znam neke stvari koje onda nisam. Jer, tada nisam imala pojma zašto me sve devojčice u razredu ignorišu, osim ako mi trebaju šta smetiti iza leđa: neku glasinu, neko ružno ime, neku sprdnju od mog sopstvenog imena koje je bilo čudno i neuobičajeno samo po sebi, kad je trebalo napujdati kakvog dečaka da me gurne u hodniku i izbije mi torbu i […]
Obracaju se srpskoj vladi,
Peticijom.
Promasili su fudbal.
Ne postoji srpska vlada, postoji vlada srbije. Primalac ne postoji.
Ne postoji ni srpska vojska. Postoji neka vojska srbije koja nije srpska.
Ni srpskih rudnika, rudnici srbije su kineski rudnici.
Ne postoji ni srbija, prestala je da postoji kada se utopila u open balkan sa tiranom kao prestonicom.
Pravo je pitanje kome ce jos jedan u nizu nvo odneti peticiju, a jos pravlje pitanje je ko skuplja potpise i kome, ko ga angazuje i ko placa.
Po zakonu peticija mora imati 10000 potpisa skupljenih za ne duze od 7 dana, notarska overa 50din puta 10000 (podaci se unose rukom i jedan notar moze da upise stodvadeset za dan) sedmog dana predato skupstini srbije (ne srpskoj skupstini) da bi predsednik skupstine, eto, odlucio da je ne stavi na dnevni red.
Za igranje demokratije potreban je lubrikant, jer je na suprotstavljenoj strani policija koja po pravilu sluzbe uopste nije demokratska.
Tek kada osetis da imas dovoljno hrabrosti, snage, ljudi, ideja za kripto rat, tada ne pises niikakvu peticiju nego diskretno obilazis po stanovima. Desetak najvise, dok se uvuce strah ubijace se sami.
Nikada u istoriji sveta peticija nije srusila vladu niti njene odluke. Okupaciona vlada srbije je okupaciona vlada i nema moc ni da donosi ni da menja odluke.
Kada bude postojala srpska vlada znacu kome ide peticija.
Napisala sam odgovor kod tvog prethodnog komentara 🙂
Sve što kažeš u pravu si, osim po pitanju “demokratije” s čim se ne bih složila, obzirom da ne verujem da je demokratija ikada postojala nakon što smo iz zadruga počeli da se okupljamo u veće grupe. Demokratija ne funkcioniše na nivou države, pa čak ni na nivou oblasti u nekoj. Teško da funkcioniše u opštini, pogotovo ako nije seoska. Jedina “prava” demokratija može postojati među ljudima koji se lično znaju, znaju jedni drugima vrline i mane, i na konto toga (jedino na konto toga) mogu doneti kakve “demokratske” odluke. Širenjem zajednice, to je potpuno izgubilo na značaju i izvetoperilo se u klasično holivudsko obožavanje glumaca, koje volimo ili ne volimo (glasamo za njih ili ne glasamo) na osnovu toga da li su nam lepi i lepo zbore – mada apsolutno ništa o njima ne znamo, pa čak ni da li u privatnosti možda jedu malu decu. “Demokratija” je odavno tek notorna budalaština.
Zato mislim da čak ni obilaženje stanova ne znači mnogo. Ja ne znam ništa o osobi koja je lice ideje što si mi je ponudio s praga, a svaka ideja mora imati jedno ili nekoliko lica. Ja ne znam te ljude, ne znam ko su, šta su, da li su uopšte dobri ljudi, da li su im namere časne i ozbiljne, da li su hrabri i li kukavci, hoće li se prodati za šaku srebrnjaka ili će pljunuti na nju i biti spremni da gore za ono što propovedaju… Takve stvari o ljudima i njihovim idejama možeš znati jedino ako lično poznaješ ljude, i znaš sve što su u životu počinili i kako su se u bilo kojoj situaciji poneli, na dobro ili na loše. Tako da im možeš pošteno suditi i odlučiti da ih podržiš ili ne.
Slična je stvar i s ovom peticijom. Naravno, nemam pojma ko ju je postavio (izbegla sam jednu koja je bila postavljen na sajtu jedne stranke), mada i dalje najverovatnije iza nje stoji neka stranka, ili što je podjedanko odvratno, nevladina organizacija – iako, obzirom da su sve nvo leftičarski nabrijane, malo mi je teško to da pomislim. Ali, baš zato što peticija nije nosila ničiji konkretni amblem, zastavu ili lice, odlučila sam da je potpišem. Stvar mi se nije učinila globalistički kultizam – mada su globalisti zajebani, i više nego dobro se znaju maskirati – i čak i ako je tako, nek im je. Znaš ono: zejebeš me jednom?
Svesno sam prihvatila rizik.
Rio Tinto će se povući iz Srbije kada državne ugovore koje je podmićivanjem dobila,
prava na iskopavanje i preradu rude,
skupo proda Kinezima.
A Kinezi ne mare za peticije, NVO i građanski aktivizam.
Ja sam”izborni apstinent” i ne mogu a da se ne složim s tobom, međutim, pada mi na pamet ona Sremčeva: “A no valjda da ostanemo flegmatični?”
Baš me briga da li će pomoći. Imala sam priliku da podržimm nešto što smatram ispravnim, i kad već nisam u stanju da utičem na svet -a niko od nas nije, da se ne šalimom, jer ovo više nije borba sa zmajem, već s armijom stoglavih nemani i milijardama njihovih poslušnika ispranog mozga nad kojima pobede nema – barem još uvek imam slobodu da u svojoj glavi učinim nešto što smatram časnim. Nikakve vajde za svet kao takav, ali od vajde za mene, i time se moram zadovoljiti. Mada ne još zadugo.
I ta će nam sitnica biti ubrzo oduzeta.
Pravilno je da svako uradi ono što može.
Sasvim dovoljno.
Neko će, sasvim je dovoljno, oćutati. Neko potpisati, neko javno iskazati mišljenje, neko aktivno skupljati potpise, neko prisustvovati protestima… Neko se učlaniti u Crnu Ruku.
Nismo isti i ne treba očekivati da svako da isto. Dovoljno je da svako da ono što može. Gausova kriva će učiniti sve ostalo.