Mi smo govna

Mislim da komotno mogu reći da sam od života, računajući ukupno, sigurno nekih 2 godine potrošila u 24-očasovnom kajanju. 
Krivila sam se zbog svega: od tog što sam se razvela (mada mi je brak bio očajan, i nije bilo nikakve druge opcije osim da se razvedem), zbog loših odnosa s roditeljima (mada oni nikad za veka nisu bili dobri, mnogo pre nego sam zapala svojih problema), zbog tog što je moja bivša firma zatvorena a ja ostala bez posla (mada je Upravni odbor sam doveo do istoga, svojim nepromišljenim poslovnim potezima) pa sve do takvih stvari kao što je bio rat u mojoj 14-oj – na koji, složićete se – apsolutno nisam imala nikakvog uticaja.

Hoću reći da mogu na prste jedne ruke izbrojati sve one stvari zbog kojih se krivila nisam.

Krivica, osećaj iste, u svojoj osnovi nije loša. Morate bit posebna vrsta manijaka a da se nikad ne osetite krivi ni zbog čega u svom životu. Zdravo je i prirodno shvatiti da ste nešto usrali onda kad userete nešto.  To se zove preuzimanje odgovornosti. Odrastanje.

Međutim, samokritika (jer je, u mojem slučaju, to sinonim za krivicu) ko i svaka batina, ima svoj drugi kraj. I taj vam se obično obije o glavu.

Krivica, pa čak i samokritika, mogu vas odvesti na zlosrećni put izgovora. Pogotovo i upravo usled onih stvari zbog kojih se osećate najviše krivi, paradoksalno. Jer, čak ni tokom najcrnjih njegovih časova, čovekov ego preostaje, a uloga ega jest da vas štiti, da vašu svest štiti od poraznih istina podsvesti. Učili su me da je ego poput strogog oca, ali zaštitničkog, i ma koliko vam realno nevolja pravio, on vas u isto vreme štiti. Ima sranja u vašem životu za koja ste direktno odgovorni i ima nas koji bi, postavši jednom svesni tog fakta, apsolutno ga razumevajući; sutra otišli i obesili se o prvo drvo.  Zato su izgovori zgodni, jer vam omogućavaju da odgovornost svalite na druge ljude, na okolnosti, na društvo i život sam. Mnogo ćete lepše provesti svoj vek ukoliko sva govna koja ste ikad izasrali pripisujete svemu ostalom do sebi lično. Ali, to nije dobar put. Ne kažem da je nemoralan i nečastan, i to ne samo zato što ne volim govoriti o moralu i časti nit verujem u te fenomene onako kako se većma predstavljaju. To prosto nije dobar put – za vas. Čovek koji nikad ni za šta nije kriv ima mnogo veće probleme od vaše male depresijice. Ako ništa, mnogo je opasniji po okolinu. U najgorem slučaju, ako razonujete tako, zagadićete svakog ko s vama dođe u kontakt i potencijalno ga uništiti. U najboljem, nikada nećete preuzeti odgovornost i nikada odrasti. 

S druge strane, čak i kad ste svesni da ste usrali, taj vas put osvešćivanja i samospoznaje lako može odvesti do onog drveta. Jer u tom receptu nigde tačno ne piše koliko dugo supa treba da se krčka. Postoji mogućnost da je prekuvate, i da lonac eksplodira. Postati svesni da ste počinili grešku, da ste nekog povredili, da ste u životu doneli neke loše odluke, jeste jedno. Opstajavati na tome neprestano, sasvim je nešto drugo. 

Pre par godina gledala sam dokumentarac o liku koji je potrošio najbolje svoje godine bivajuću uber beli supremacista. Učinio je sve po KKK priručniku: premlaćivao je, palio, neprestano dopadao zatvora, istetovirao celo lice nacističkim simbolima. U nekom trenutku, ne sećam se više zašto, odjednom je shvatio da u tome kako misli i postupa nema mnogo smisla. Pa je uzeo da čita, da se informiše, da izađe iz martinki i stavi se u tuđe čizme. Počela je da ga muči savest zbog crne dece koju je mlatio, zbog paljevina i siledžijstva, zbog propalog života koji je najvećma proveo po zatvorima. Iz korena je promenio kompletan svoj način razmišljanja: odbacio sva svoja dotadašnja uverenja, potrošio silne pare da laserski poskida sve one grdobe s lica, oženio se i našao posao, postao otac. Danas vodi jedan potpuno prosečan, ajde recimo normalan (mada mrzim tu reč, normalan) život. I, po sopstvenom priznanju, po prvi put u istome se najzad dobro oseća.

To je primer zdrave krivice i kako ona funkcioniše. Postanete je svesni, priznate da ste vi jedini odgovorni urednik i editor, i nakon toga preduzmete korake da stvari popravite koliko god da vam je u moći. Naravno, ožiljci zauvek ostaju, isto ko gorenavedenom posle njegovih laserski uklonjenih tetovaža. Ali najbitnija misija je obavljena: vi se danas mnogo bolje osećate. 

Stavili ste tačku na svoje kajanje. Ona vas više ne muči, ne izaziva vam plač i nesanicu, ne posmatrate više sebe kao najgoru osobu koja je ikad živela i koja jedva da zaslužuje i ono malo drveta da se o njeg besi. 

Čini se logično, racionalno i jednostavno, ali u stvari uopšte nije tako. Ja mislim da je bivši neo naci učinio ogromnu stvar za koju su sposobni samo retki i probrani, i kojih je tek šačica u ovoj dolini suza. Iskreno, malo me zanimaju stvari koje je radio i mislio, jer nije u tome poenta.  Pravi je značaj u tome kako se on sa svojim osećajem krivice izborio, i kako je iz tog okršaja izašao kao pobednik, ovenčan mirom. Sve ostalo (posao, žena, deca, sretan život) tek su prirodne nuspojave njegove pobede a koja je bila racionalni pristup kajanju i samokritici. 

Mislite da je to lako? Razmislite bolje.

Ja, naravno, nisam još na tom cilju, ako ga ikada i dosegnem. Učinila sam pačije korake, i čestitam sebi na svakom (moram, jer niko drugi neće, a u ovoj situaciji morate čestitati sebi na svakom napretku, ma koliko trivijalan i neznatan bio. Jer, verujte, nije. Ja u svaki pomak ulažem znoja i krvi i do juče nezamislive količine hrabrosti, i ne obazirem se hoće li mi neko verovati da je to baš tako, ili ne. Ja znam da je tako). 

Kvaka 22 jeste što čak i da se sa svojom krivicom konstruktivno izborite, posledice nekih sranja koja ste počinili nikad nećete moći poništiti. Ne zapravo. U najboljem slučaju, ublažićete ih i donekle modifikovati. Najplastičnije moguće: niko vam tu ne garantuje uspeh, i u biti uspeti nikada i nećete. E sad, prvo što bi ste se zapitali, jeste a što da se uopšte time bakćem, onda, i čak i ako se bakćem, kako ću se naopako iz toga jednog dana iščupati i (pre)živeti? Kako da ne odem pod ono drvo? 

Kako? Ja to ne znam. Ja nemam instant rešenja jer da ih imam sad ne bih sedela ovde ranom zorom, uz prvu jutarnju kafu i cigar(e), i mrčila koješta. Da imam instant rešenja ne bih ni bila u situaciji u kojoj jesam. Mada, ako ćete iskreno, ne verujem da instant rešenja uopšte postoje. I čak i da se pravimo da postoje, zbogradi teme, to nije način koji vam je moguć. Ako hoćete instant rešenja obratite se svom egu, i ič se ne sekirajte – on će vam ih naći. I to je u redu, ako imate dovoljno jak stomak. Ako ga imate, vaš će vam ego omogućiti da proživite ostatak svojih dana oprani od sranja za koja su, naravno, krivi svi drugi osim vas. Ne vi. Nikad vi. Eto vam rešenja. Sviđa vam se?

Ako je odgovor potvrdan, vi nemate šta da tražite više ovde. Izlečeni ste i želim vam sve najbolje. To što ja ne bih mogla biti u vašoj koži i straćiti ostatak svog života ko mizerno, gorko, zajedljivo i slepo biće u zavadi s celim svetom; to je samo moj problem. Ako vas radi, ako je vama ok –  putuj igumane i ne misli na manastir. 

Drugog odgovora nemam, osim da vas čeka dug put na kojem bi trebali izdržati. Za načine morate sami da vidite. Jer, u tome je lepota: vi sve ovde morate sami. Najbliži vaši čak i puni najtrpeljivijeg razumevanja i najiskrenije želje da vam pomognu – podrazumevajući da je ta želja konstruktivna i plodonosna – biće vam oslonac, i te kakav, naravno. Ali, niko ne može hodati vašim putem do li vas. To morate sami. 

Dovoljno da se većina poplaši i odustane. I to je ok takođe. Teško je pomisliti da sve kolateralne štete prihvatanja sopstvenih sranja – svest koliko ste i kakvo govno bili, fakt da ste nekome učinili veliku nepravdu i unesrećili ga i možda mu napravili celovekovne probleme, priznanje da ste napravili do zla boga pogrešne izbore u životu koji su vam isti maltene upropastili, stid i sram, osećaj da ste najgore biće koje je ikada hodalo ovom dolinom suza – teško je i pomisliti kako se sa svim tim morate sami nositi i kako ne postoje brza rešenja nit prečica. Kamoli tom stazom hodati. 

I to je ok. Ja vas razumem. Verovatno jedino pametno (ako je pametno uopšte) što vam mogu reći, jeste da vam ponovim onu kako Japanci svoju polomljenu grnčariju iznova spajaju zlatnim žicama. 

Zato što su ožiljci neprocenjiva stvar koja pokazuje da ste u ratu bili, rat vodili, i pobedu odneli. 

I niste govno. Ne više.

1

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.