Moje zašto

Sećam se da pre nisam. Mislim, mrzela neke stvari.
Ili ne, mržnja je prejaka reč – recimo, trpljenje.

Pre više od 5 godina, otišla sam na G+. Moglo bi se reći da je to bio moj pravi kontakt s ljudima van “regiona”. Inače, a zbogradi teme, morate znati da ćete biti slepi, gluvi i posprdni u vezi stvari koje mrčim ovde, ako imate malo ili nimalo kontakata ili interesovanja van zemlje Srbije i ostalih zlosretnih naslednica SFRJ. Mnogo šta što govorim, ovde je praktički nepoznanica, a čak i ako nije, od toliko je malog uticaja na društvo u celini da možete poverovati kako od muve pravim slona.

Nažalost, svet nije Srbija, i Srbija je toliko iza sveta da živeti ovde, predstavlja život u oazi blažene ignorancije. Ljudi ovde veruju da imaju muke sa Strankom, ne znajući da je Stranaka uvek bilo u zemlji Srbiji, i da su sve najposle nesretno (zaslužno) skončale. Stranka je, zapravo, tek sićušna crtica u istoriji – čak i Srbije, kamoli sveta. 

Strančina će dogoreti. Hoće li nekima drugima?

U početku, nisam imala nikakav stav. Sve mi je bilo isto, jer nisam ni uviđala da postoje razlike. Neko bi rekao da je to bio prst sudbine koji me je naveo da obratim pažnju na određene stvari, ali nije tačno. Nikako nije tačno da bih, slučajem, izabrala drugu stranu. Jer, u početku sam slušala sve strane, i uvažavala sve šta je koja imala za reći. 

Šta me je navelo da ne odem u neonacizam i ekstremnu desnicu (mada svakako ima onih koji će reći da sam verovatno na toj strani ionako)? To što sam razgovala s ekstremnom desnicom. Njihovi argumenti su mi, u najboljem slučaju, delovali labavo, a u najgorem kao najobičnije lupetanje. Iz potpuno istih razloga  nisam prihvatila ni ekstremnu levicu. Labavo u najboljem, i najobičnije lupetanje u najgorem slučaju.

Mislim da je problem u ekstremno.

Zahvaljujući svom nasleđu, koje me je sačuvalo državnog jednoumlja u određenim stvarima, bila sam otvorena za svaku vrstu diskusije i imala dovoljno volje da svačiji argument uzmem u razmatranje. Obe strane u ovom okršaju koji se vodi već godinama, a o kojem blaženi stanovnici zemlje Srbije uglavnom ni pojma nemaju; imaju validnih stavova. Verujem da nije problem kad uvažite argumentovan stav s ma koje strane dolazio. Problem nastaje kad jednu ideologiju, jedno verovanje, jedan stav i jedan koloplet argumenata prihvatite ko slovo u kamenu, ne želeći da saslušate ništa što dolazi od neistomišljenika.

To je bila osnova nacista. Znate?

I da, čak i levičari mogu biti nacisti. Uostalom, Hitler je bio socijalista, između ostalog. Znate? Pogledajte pun naziv njegove partije.

Onda, ako sam bila otvorena za obe strane, šta je presudilo? Mislim da sam to već ranije pominjala: uterivanje ideologije u glavu motkom i pesnicom. Ekstrem. Ispostavilo se da vam državom ne moraju vladati krajnji desničari da bi ista bila diktatura. Jer to je upravo ono što su danas zapadne zemlje: diktature. Ne verujete?


Skroz sam ok ako je u državi zakonom kažnjivo crtanje nacističkih simbola, propagiranje bele supremacije, KKK i vešanje svakog Židova o drvo. Skroz sam ok ako država insistira da muškarci i žene moraju biti jednaki pred zakonom, i da žena ima zagarantovano pravo da u svom životu postupa, ponaša se i obavlja iste vrste poslova kao i muškarac. Više sam nego za da države propišu rigorozne kazne za silovanje. 

Jer, to su sve normalne (mada mrzim tu reč) stvari. To je nešto što svako s iole mozga u glavi prosto mora podržati. 

Ono što mi nije bilo jasno, jeste da ne smem govoriti o svojoj tradiciji da ne bih bila javno napadnuta. Ono što mi nije bilo jasno, jeste da ne smem govoriti o biološkim razlikama između muškaraca i žena (inače, “nauka” iz osnovne škole), da ne bih bila javno prozvana. Obratite pažnju, ja nisam zagovarala nacističke teorije, simbole, belu supremaciju itd. Da jesam, opšte neodobravanje društva bilo bi mi potpuno jasno. 

Ali, ja sam govorila o stvarima toliko nevinim, da mi nije bilo jasno zašto ih zajednica uzima ko opasne. Istorija? Opasno. Tradicija? Opasno. Biologija? Opasno. 

?

Mislim da su mi se kola slomila na primeru Švedske, koju sam ceo vek uzimala kao predvodnika civilizacije (barem zapadne). Bila sam ubeđena da Švedska prosto ne može da pogreši – sve što je radila zadnjih par vekova, donosilo je dobrobit njenim ljudima, i zajednici u celini. Međutim, onda je ta ista Švedska počela govoriti neke stvari koje mi nisu bile jasne, i ponašati se ko da je bez glave. Štaviše, posledice koje je usled toga snosila, konstantno je negirala – štaviše, zabranila da se o istima diskutuje, ili da ih se čak i pominje.

Švedska i zabrane, to mi nikako nije ulazilo u glavu. Mislim, onda.

Po prvi put sam, sa žaljenjem, morala priznati da model koji je usvojila moja model-zemlja jednostavno nije dobar. I nije mi išlo u glavu kako jedna država poput Švedske to ne uviđa. Čak i kad ima ozbiljne argumente koji je pobijaju, ona prosto odbija da pogleda.

To nije ponašanje države, društva, naroda koji pretenduje na mesto lučonoše Zapada. U demokratiji ne postoje zabranjene teme. U demokratiji se ne odbija diskusija. U demokratiji se ne žmuri na negativne posledice akcija. 

Demokratija ne cenzuriše, ne zabranjuje, ne naređuje ljudima kako i šta da govore i kako i šta ne, ne propisuje im kako i šta da misle. 

To radi diktatura.

Da se razumemo, potpuno bih isti stav imala i da je Švedska – i ostale zemlje skupa s njom – usvojila krajnje desničarski pogled. Da je uvela rasne zakone, da propagira belu supremaciju itd. S apsolutno istim žarom i gnusobom bi ih napadala.

Međutim, oni su usvojili drugu vrstu ekstremizma. 

I stoga moj napad. 

Moj napad na ekstremizam. 

0

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.