Nema potrebe

Ima mnogo ljudi u mojem životu koji bi me nazvali pogrdnim imenima, i još više onih koji to i rade. Da im skratim muke ako ikad ovde zabasaju: da, jesam sebična.

 

U jednom trenutku u mom životu, moj mi je život postao bitniji.

 

Oh, oni se ne bi složili. Oni bi rekli da sam ja uvek bila sebična i samo o sebi mislila. Ali, znate kako, niko još nije ni u čijoj glavi svetlio; a oni koji misle da znaju sve, obično znaju kerov kurac, a često ni pola od toga. Ljudi koji misle da znaju sve, su jedan, i glavni od, razloga što danas živim kako živim.

I što dalje od njih.

 

Koje god da sam odluke donela – a maltene su se sve ticale ili te odluke ili nervnog sloma i vezivanja za krevet na psihijatriji – ne izvinjavam se nikome. Ne izvinjavam se čak ni za eventualne nesporazume. Ne izvinjavam se čak ni ako sam nečiji postupak krivo protumačila, ako su mi neke informacije loše ili lažno prenete pa sam na konto njih ispala pizda – ne, ne izvinjavam se čak ni za to. 

 

Toliko sam godina svog života provela izvinjavajući se: ocu što nisam sin, majci što postojim, bivšima jer nisam ono što od mene žele, šefovima jer loše radim posao koji mrzim – da se više ne izvinjavam nikome čak ni ako sam se o koga ogrešila. 

 

Želeći da ugodim drugima, završila sam na lekovima. Oh, reći će oni koji mi sude ako slučajno ovde nalete, nemoj da sereš – nismo mi krivi za to!

 

U pravu ste. Kriva sam ja koja sam dozvolila da ikad imam ikakvog posla s vama. Da vas pustim u svoj jebeni život.

 

Dve trećine svog života provela sam hodajući po jajima i plašeći se i svoje senke – kamoli da insistiram na nečemu što stvarno želim. Vaše sam želje stavljala ispred svojih. Pustila sam vas da mi birate kako i koliko treba da pričam s čijom majkom, kako i šta da mislim o svojim roditeljima, na šta da trošim pare od rođene plate, gde da letujem – čak ste me naterali da ko mlada, jedva tridesetogodišnja, pride lepa žena; živim u jebenom celibatu – jer ste se vi na mene durili. Kad sam suznih očiju dolazila da vas molim da mi objasnite, vi ste me odjebali.

 

Znate kako? Odavno sam ja odjebala vas. I, to je, u biti, sva priča.

 

Nema više da me se cima telefonom ili mailom i da mi se drži slovo kako i šta treba da mislim, na kojim socijalnim mrežama smem da budem učlanjena i s kim i kako tamo smem da pričam. Nema više da mi se govore šizofrene ludosti kako ću ubiti rođene roditelje – oh, da, i to mi je rečeno. I to ne figurativno i metaforički ubiti – već zaista ubiti, sekirom valjda? Nema više da mi se stoji nad glavom i drže pridike kako nisam normalna, kako mogu da puštam da se stvari dešavaju kako se dešavaju (ko da sam maloumna pa ne znam da se struja mora platit ako nećeš da ti je isključe), kako moram da se trgnem i pokrenem – u isto vreme dok sam prolazila kroz najcrnje ponore depresije, bez lekova, sa samo jednom željom: da nekako dođem do kakvog konopca o koji ću da se okačim.

 

Da imate stida i srama, rekla bih vam: stid vas i sram bio. 

 

U svojoj veličini i pravdoljubivosti, terali ste ženu koja nije znala gde joj je glava da bude čvrsta i jaka i da ustane i trči mada su joj obe noge bile polomljene. Možda nisam na pravi način znala da se izrazim (nisam), ali da ste tako veliki, pravdoljubivi i mudri ko što o sebi mislite; prepoznali bi vapaje čak i ako su bili loše izneti. I, to ne vapaje za pomoć – samo vapaje da me se ostavi da pokušam da preguram, bez uznemiravanja.

 

Ali, vi ni to niste bili u stanju. Ikad ste nudili “pomoć”, za to ste nešto tražili. Da se vratim prethodnom životu, da menjam svoje odluke onako kako vi nalazite za shodno – i ne pitajući se  šta ja o tome mislim i da li se slažem. Čak i kad ste glumili velikodušnost, vi ste samo trgovali, i od mene pokušavali dobiti ono što u stvari želite. O, veliki i mudri i tako pravdoljubivi.

 

Nikakvog vi ljudskog, nesebičnog sažaljenja nikada niste imali. Vi ste samo svoje interese gledali, i samo hteli da se postupi onako kako vi za shodno nalazite.

Veliki i mudri, fuj.

 

Ko od vas zna koliko sam dugo pretraživala net da nađem najbezbolnije i najbrže načine samoubistva? Ko od vas zna koliko sam kose iščupala kajući se za greške iz prošlosti koje nikad više neću biti u stanju ispraviti i ljude o koje sam se ogrešila i koji mi nikad neće oprostiti? Ko od vas zna kakvim sam sve odvratnim imenima zvala sebe jer sam ćutala kad je trebalo da govorim i dozvoljavala kad je trebalo da presečem i kažem e sad je dosta? Ko od vas zna kako je piti teške tablete koje vas čine umrtvljenim i pospanim tako da ne možete držati oči otvorene po ceo dan? Ko od vas zna koliko me je koštalo donositi odluke koje su se ticale golog opstanka, i koje su me najposle koštale ne samo mentalnog već i fizičkog zdravlja? 

 

A samo zato što nisam imala muda reći ne onda kad je trebalo, što je po pravilu bilo uvek na početku.

 

Da sam govorila ne, dve trećine mog života ne bi postojalo. Ni moji bivši, ni porodični razdori, ništa. Samo da sam imala muda reći ne, odmah, istog momenta kad sam primetila nešto što me je zapeklo nepravdom i nerazumom; živela bih 200 godina i umrla sretna.

 

Sad neću. I, ne krivim više nikoga, jer ljudi ne mogu postupati mimo sebe, i narcisi će uvek bit narcisi, i edipalci će uvek bit edipalci, i ljubomora na bivše će uvek bit ljubomora na bivše, i nečija frustracija zato što vi bolje izgledate i od njih ste možda pametniji, će uvek biti njihova frustracija, i ne možete nečije sexualne perverzije zadovoljiti ako to nisu i vaše perverzije, i otac nikad neće poželeti ćerku, i majka vas nikad neće zavoleti i neće vam pomoći ni dozvoliti da joj se u kuću vratite čak ni ako je preklinjete.


Kriviti ljude zato što su to što jesu je besmisleno. Ali, izvinjavati im se jer ste od njih otišli jer su takvi kakvi jesu, naročito je besmisleno.

 

Nema potrebe da mi se dolazi i traži objašnjenje ili mi se pokušava nabiti krivica. Imam životno bitne stvari na pameti trenutno, i da, sebična sam – moj mi je život bitniji. Od svih vas. Neću da umrem.

 

Terapueti su me terali da si to često ponavljam, ko mantru, tako da je danas postalo navika.

 

Neću da umrem.

 

Svi vi ako slučajno, totalno nezvani, nepozvani i neželjeni naiđete; imam vam za reći samo jedno: sve što vam je na umu, nema potrebe. Ali baš ništa od toga što vam je, možda, na umu: nikakvo traženje objašnjenja, nikakvo nabijanje krivice, nikakve informacije o ma kome

Nema potrebe. Ne zanima me.

Stvarno.

Zaobiđite, jednom konačno.

O jebote, ajde mi se jednom skinite s kurca!

0

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.