Ništa ne košta

 Pokušaću da objasnim neke stvari s kojima ni dan danas nisam (skroz) načisto, a ako se iko ikada nađe u situaciji da čita, neka mi on objasni bolje.

Do pre par godina radila sam u banci. Dobila sam otkaz na tom poslu kao tehnološki višak, mada je opravdanje bilo da na poziciji na kojoj sam ne dajem svoj najbolji doprinos. Neću sad da ulazim u to što se kompletna banka (na teritoriji cele Srbije) u roku od nekoliko meseci posle mog otkaza, trajno zatvorila, i što su sve moje bivše kolege – bez obzira koliko su na svojim pozicijama bili dobri ili ne – završili na ulici takođe. To je neka skroz druga priča.

Želim reći ovo: kad sam počela raditi u banci, počela sam kao teller, odnosno kao šalteruša. Bila sam blagajnik, štaviše, bila sam glavni blagajnik. To je bila osobina bankarske profesije s kojom nisam imala neki veliki problem. Mislim da moram pobliže objasniti ovo, jer je povezano.

Ja sam introvert, ekstremni, i ne volim nikakve poslove koji me dovode u kontakt s ljudima. Naravno da je bilo mnogo aspekata moje pozicije u banci koji su se direktno sukobljavali s mojom introvertnošću i socijalnom anksioznošću. Međutim, to je još uvek bilo nešto s čim sam se mogla nositi, i što me nije ometalo toliko da svoj posao kao takav počnem zanemarivati.

Međutim, onda sam, mimo svoje volje, “uzdignuta” na poziciju salesa, odnosno a da progovorim ljudskim a ne bankarskim rečnikom, na mesto onoga koji će ljudima uvaljivati kredite.

Zašto kažem “uvaljivati”? Zato što sam o tome uvek tako mislila.

Ja ne volim prodaju, ne nalazim se u tom poslu – što je normalno uzevši u obzir način na koji mi je mozak kalibrisan, i određene fobije kojima sam ceo vek podložna. Međutim, nije sam fakt prodaje bio taj koji me je naterao da zamrzim posao i da sasvim dignem ruke od njega, znajući da ću dobiti otkaz (postojale su određene prednosti usled kojih otkaz nisam sama dala). Problem je bio u tome što sam prodaju u bankarskom sektoru doživljavala kao izuzetno sramnu i nečasnu, i moj stomak to nije mogao svariti.

Sigurna sam, štaviše znam; da ima više mojih bivši kolega koje bi sad rekle: kiselo grožđe. To što u nečem nisi bila dobra, dovelo te je do toga da prezreš ceo koncept. I, donekle se slažem. Ili, tačnije, slagala bih se kad bi te moje bivše kolege i same prihvatile predrasude kojima robuju; a to je da su moje poslove nakon banke mahom smatrali ispod časti i poniženjem. Ja nisam. Štaviše, uglavnom sam sve te poslove smatrala mnogo časnijim nego je bio posao  banci – jedino što se ta “čast” nije ogledala u lepoj odeći, udobnoj kancelariji i snobovštini. Ljudi doživljavaju bankarske službenike od višeg reda; smatraju kako im je upala kašika u med zato što rade taj posao; a to je zato što vide samo vanjštinu: ponavljam, lepu odeću, namirisane kancelarije, štikle, UDOBNOST. Bankarski službenici se ne znoje na njivama, njima klima duva nad glavom celu godinu. Posao koji rade nije fizički zahtevan. Imaju čistačice koje im čiste prostorije, njihove radne stolove, trče im po doručak. Nokti su im negovani, frizure nameštene, šminka na mestu, suknja uska i štikle dominantne. U zemlji u kojoj masa ljudi ide u nadnicu ili leži pod autom tokom ciče zime u ulju i prljavštini; to je zavidan posao. I sram me bilo što pokušavam ikome reći koliko je taj posao loš.

Neću sad pričati o svim psihičkim maltretiranjima kojima ste kao bankarski službenik podvrgnuti jer mi mnogi ne bi verovali, a i oni koji bi, rekli bi: pa šta? Ima i gorih stvari! Pa ŠTA što si bila maltretirana – misliš li da je lakše kopati na njivi na plus 45? Sram te bilo! Imala si posao iz snova, i dozvolila si da ga izgubiš! 

Na stranu to što na neki način smatram da je i rad na njivi na plus 45 bolji. Nećemo sad o tome. Poenta ovog mog mrčenja ovde, jeste moja sramota. Ne, ne sramota što više ne radim u banci; upravo obratno. Sramota bankarsog posla – odnosno, da budem precizna, posla kreditnog službenika.

Ja nikad nisam bila načisto s tim. Nisam se mogla naterati da prodajem stvari u koje ne verujem, za koje, štaviše, mislim da su na direktnu štetu onih kojima prodajem. Moje kolege nisu imale taj problem. Verujem, iz određenih razloga, da im je bilo postavljeno u target da prodaju sprave za mučenje ili načine bezbolnog samoubistva; da oni ni u tome ne bi videli ništa diskutabilno. Moje bivše kolege nisu imale nikakav moralni ili etički problem s tim što rade, i nikako nisu razumeli mene koja je svaki dan pre posla prvo morala da ide u wc-e da povraća.

Moja je socijalna ansksioznost ogromna, i ako ću se boriti s njom, to moraju biti stvari koje smatram stvarno vrednima. To mora biti nešto o čemu ovisi život, ili zdravlje, ili životna sreća. 

To svakako nisu krediti.

Nisam se mogla naterati da flertujem, ulagujem se, laskam, u dupe uvlačim, glumim zanimanje i oduševljenje s ljudima samo zato da bi im prodala nešto što im nikako ne ide u prilog, što će krvavo otplaćivati i usled čega će dolaziti da me proklinju. I ja i moje bivše kolege mnogi smo put bili proklinjani od strane ljudi kojima smo uvalili raznorazne gadosti. Čini se da moje bivše kolege to nije naročito pogodilo. Mene jeste. Meni je ceo taj posao bio odvratan, i smatrala sam da muku koju u njeg ulažem, boreći se sa sopstvenom socijalnom fobijom, nije vredan iste te muke. Posao koji me je terao da ne spavam noćima, i da onda na njega dolazim grogi ili čak i kasnim, posao pre kojeg bih povraćala, posao koji nisam smatrala vrednim tolike muke jer sam znala da će se u par meseci zatvoriti (što se i desilo) – ne verujem da iko treba da nastavi da radi tako nešto.

Smatrala sam da je moj mir bitniji.

Naravno, nisam imala mnogo mira nakon banke; našla sam se u sto problema i napravila sto grešaka od koji neke ni dan danas nisam ispravila i usled kojih me neki i dan danas mrze ili misle o meni s podsmehom i nipodaštavanjem. Ali, deo mira koji sam stekla nakon banke, taj specifičan deo mira koji je direktno povezan s prestankom tog posla; to se isplatilo, i to je nešto čije plodove još uvek berem. Kad god se nađem  nedoumici, ja se setim tog mira. Setim se kako izgleda više se ne buditi sa stomakom u čvoru i povraćati pre ulaska pod tuš. Sećam se kako izgleda više ne trpeti podozrive poglede kolega, njihovo sašaptavanja iza leđa ili čak i otvorene sukobe tokom kojih sam pokušavala objasniti sebe, a koji (pokušaj) niko nikada nije razumeo, niti mu dao ma kakve vrednosti. Sećam se kako više nemam straha otvoriti mail jer me u njemu neće dočekati pet crvenim slovima ispisanih upozorenja o otkazu. Sećam se kako više nikom ne moram na svakih sat vremena pisat izveštaje koliko sam čega prodala, i opravdanja zašto nisam prodala. Setim se kako se više nikad neću naći u situaciji da nazovem nekog telefonom i pokušam mu uvalit štednju, samo da bi mi osoba rekla kako nema leba da jede a kamoli da štedi, ili kako mi više niko neće sedeti preko puta i plakati da mu dam kredit jer nema od čeg da kupi drva za zimu, samo da bih mu ja rekla da mu kreditni rejting nije dobar i da će se morati smrznuti zimus.

Postoji mogućnost da se pravdam, naravno. Postoji mogućnost da svoje psihološke probleme uzimam kao opravdanje što u tom poslu nisam uspela. S druge strane, nije svako pravljen za svaki posao, i ono što neko radi bez ikakve muke, nekog drugog može oterati u samoubistvo. Na nekim poslovima ljudi cvetaju, na istima neki drugi pucaju. Ja sam u banci pukla. Dugo sam pokušavala naći uzroke tome, dok se nisam setila da uzroci i nisu bitni.

Ne krivim se što taj posao nisam nastavila, niti jer sam na njemu dobila otkaz. Mislim, ne krivim se više. Neposredno nakon otkaza, svi meni najbliži otvoreno su me ili prikriveno krivili. Govorili su mi kako je to strašno, kako sam trebala raditi drugačije, šta ću sada, kako je to bio sjajan posao – zar ću se sad spuštati na takve gadosti kao što je konobarisanje?? Govorili su mi da moje psihičko stanje i mentalni sklop nisu nikakvo opravdanje, da sam se trebala “sabrati”, “ojačati”. Govorili su mi da se prenemažem i izmišljam besne gliste.

Mislim da je nepotrebno reći da više ni sa kim ko mi je govorio takve stvari nemam nikakvog kontakta – što nije isključivo u vezi s bankom, ali je banka svakako bila razlog.

Ne znam. Kad pokušam zanemariti krajnju ne-etičnost bankarskog poziva; preostaju mi moji lični problemi. I, s njima sam u redu. U redu je ako nisam bila psihički dovoljno jaka da se nosim s tim poslom. U redu je ako sam zbog svoje psihičke konfuzije taj posao izgubila. U redu je što sam, posle celoživotne socijalne fobije, još bila postala i depresivna i završila na lekovima. 

U redu je ako sam zbog svega toga dobila otkaz. U redu je ako zbog svoje depresije nisam bila u stanju biti najbolji prodavac u banci ikada. Niko DRUGI u istoj situaciji ne bi, takođe.

Ko god mi zamera, u redu je i to. Ko god je smatrao da sam posle tog posla “pala”, u redu je i to. Osim jedne osobe, niko se od mojih bivših kolega nije uzneo ni u čemu. Jedni su postali prodavci od vrata do vrata (inače, najniži vid salesa), neki su počeli da voze kamione. Niko nije postao CEO kakve druge banke ili bilo kakve korporacije. 

Šta god o meni mislili, ajde recimo da i ja mogu reći o njima. mada nije u tome stvar.

Neću se izvinjavati jer mi je loše. Izvinjavala sam se godinama, i jedine reakcije koje sam dobijala bile su da se “presaberem”, “ojačam”, “urazumim”, “opametim”, “odrastem”…

Fala vam i ko me čuo i ko ne. I zabijte si ta mišljenja tamo di sunce ne sija.

Banka je mene puno koštala, i to stvari od kojih se ni danas nisam oporavila. To je jedino bitno.

Košta.

0

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.