O miševima i mačkama

Nekada davno, bila sam pasionirani gledalac – svega i koečega. Kao što sam se vodila principom da niti jedna knjiga, ma koliko dosadna/glupa/iritantna/štagod bila, ne sme ostati nepročitana, tako sam se odnosila i spram filmova. Glup rezon danas, mogli bi reći, ali treba uzeti u obzir da sam tad imala 25 godina i još je trebalo proći još bar 13 pre nego mi je onaj fini čika rekao: depresia clinica; i, osim toga, tad je vreme bilo mnogo jeftinije. Čiste savesti mogu reći da sam ranih dvehiljaditih odgledala bukvalno sve što vam može (i ne može) pasti na pamet, od blockbustera preko mađarskih nemih pa sve do uvrnutih japanskih. (Čudna kultura, ti Japanci.) Kad smo već kod, da.

Međutim, u poslednje vreme, a dokona kakva jesam, više ne gledam filmove već ljude koji filmove kritikuju. Dva su razloga za to: prvi je ona depresia clinica, drugi (i neobično, mnogo bitniji) taj da mi je ova vrsta zabave privlačna usled kratkog formata, efikasno i brzo objašnjenog plot-a i jer je, prosto, zabavna.

O čemu ja uopšte danas? 

Kritika je poželjna i potrebita jer se ukus ne može ostaviti ovcama da ga pasu. Ovce su beslovesna stvorenja, i poješće ma šta, pa tako i ono što bi svako s iole mozga odbio uz: “Fuj!” 

Apsolutno se slažem sa gore navedenim.

Međutim.

Tokom mojih formirajućih godina, a mada nikada nisam imala ono što bi se nazvalo “idol” (inače ne vidim svrhu imanja idola, jer ako idolopoklonuješ određenu osobu prema mojem (ne)skromnom mišljenju lako upadaš u razne zamke. Naprimer, teoretski je nemoguće idealizovati ma koga ako istoga lično (i dugo) ne poznaješ a ukoliko ga poznaješ, teško da ćeš da ga idealizuješ. Hugo nije džaba rekao: ne dirajte idole jer će vam njihova pozlata ostati po rukama. Idoli se mogu idealizovati jedino iz daleka, i uz što manje informacija. Dante, koliko je znano, nikad nije reč progovorio sa Beatriče, i to je verovatno bio osnovni razlog što ju je idealizovao do groba. 
Šta pričam, to jeste bio osnovni razlog.
Zatim, šta uopšte znači: idealizovati? Imati idola, bolje rečeno?  Kad ljudi to kažu obično misle na dela koja je njihov tzv. idol počinio, ne na osobu lično i personalno. (Dante je iz druge priče.) U tom slučaju, vi zapravo i nemate – idola. Vi imate određen cilj kojem stremite. To je cilj koji je tzv. idol postigao, ali isti s ciljem po sebi nema ništa. Osoba je jedno, cilj je drugo. (Ponavljam, zaboravite Dantea sada.) Tako da, reći da vam je idol osoba koja je prva kročila na Mesec, znači samo (i jedino) to da stremite tome da jednog dana budete astronaut. Što bi kog đavla pravili zlatno tele od čoveka koji se na Mesec popeo? Otkud vi znate ma šta o toj osobi? Možda je bio kreten. Možda je tukao ženu i sitnu decu i mučio male životinje. Jel to ono što želite da budete? (Odgovori psihopata na ovo pitanje se trenutno ne uzimaju u obzir.) Jedino što vas u vezi te osobe zaista zanima jeste to što se popeo na Mesec. Vi hoćete da budete astronaut.
Koji će vam moj idol za takav neki cilj? 
Oh, reći će neki, idol može biti motivator. Čovek vidi šta je neko drugi postigao, i to ga gura napred da prevaziđe sve prepreke koje pred njim stoje, u smislu ako je mogao on…
Jedino što ovog momenta želim reći po tom pitanju, jeste: manite me američanskih budalaština. Neki ću drugi put.
Jebote. Ovo je bila najšire otvorena zagrada usred rečenice koju sam ikad videla, kamoli napravila. Bilo bi lepo da postoji neko zvanično priznanje za tako šta, da mi slika izađe u novinama i izjavim nešto za Dnevnik.)

….kako počeh – ko se još uvek seća – mada nisam nikad imala ono što se naziva “idol”, bilo je par ljudi čija sam dela cenila i za koja sam (dela, ne ljude) smatrala da govore istinu. Ili bar istinu s kojom sam se slagala. Što je takođe tema o kojoj ću neki drugi put. Nap: svesna sam vrištuće crvenih upozorenja sveze jedne takve izjave. Oladite, drugi put.

“Strah od letenja” je jedno od tih dela. Opšte mesto, reći će mnogi, ali i ja sam čovek. O čemu govorim? Ovoga puta, o jednom kratkom pasusu u knjizi u kojem Erica govori o – kritičarima. Mogla bih parafrazirati, ali mnogo je efektnije kad se pročita original. Poenta je da je ona pisala prezrivo o toj vrsti zanimanja (ne radi se o tome da su je kritičari mrzeli, već upravo obrnuto). Bez obzira što je uživala zadovoljavajući stav međ tom branšom, i što nije snosila nikakve posledice njihove profesije (pričam o liku, ne o Erici, mada je uvreženo mišljenje da je Strah njena biografija), kako god, ona je prezirala kritičare u meri u kojoj čak ni meni ne smetaju:)

U drugom razredu gimnazije, moj profesor srpskog mi je rekao da bih se u životu trebala baviti kritikom. Ta je izjava urnebesna iz dva razloga. Prvi je taj što, ako bi pisala iskrene kritike o ma čemu verovatno bi bila banovana s interneta ili čak dopala zatvora. Drugi je taj što sam ja profesiju kritičara smatrala bespotrebnom čak i pre nego sam znala da postoji Erica. 

Osnovni je problem što se slažem da su ljudi ovce i da im ne treba dozvoliti da imaju sopstveni ukus po pitanju maltene ma čega. 
Ovo sad zvuči krajnje politički nekorektno, ali, pod 1, ja nisam politički korektna, i pod 2, prestanite bulazniti i pogledajte istinu u oči. 

Masa je bezglava, zato i ima pastira. Pastir će joj, služeći se raznim sredstvima, reći šta voli i želi. Iz perspektive pastira, masu nikad ne smeš pustiti da misli svojom glavom, jer masa, kako rekoh, glavu nema. Masa sluša onog ko je najglasniji, i tako i treba da bude. 

Problem nastaje kad postoji problem kod onog kojeg bi masa teoretski trebala da sluša.

Neću govoriti o rijalitijima, jer je to samo nusprodukt. Kažu da svaki narod ima vlast kakvu zaslužuje, ali ne sećam se da je iko ikada zaozbiljno uzeo u obzir koliko je narod blesav. Pastir ima svoju svrhu jer ako bi pustili ovce da same odlučuju, udar komete bi bio spas za čovečanstvo.

Međutim. Kritika. 

Ma koliko ju ja lično smatrala bespotrebnom profesijom ko i profesiju psihologa za mačke – a verujte i to postoji, što je još samo jedan dodatni pokazatelj krajnje propasti zapadne civilizacije – postoje određeni uslovi. U osnovi, kritika ma kog oblika umetnosti (odnosno stvaralaštva/kreativnosti, obzirom da se danas svaki kurac trpa pod “umetnost”) bi trebala bit individualna. Svaki film koji odgledate, svaka knjiga koju pročitate, trebale bi bit – lično iskustvo. I to govorim kao osoba koja je ispisala tone papire (i, kasnije, word-a), propagirajući određene ideje. Ja nisam Tolkien, ja propagiram ideje. 
Slava Tolkienu koji se trudio da nikad ne padne u tu zamku.

Umetnost, nazovimo je tako da bi bilo jednostavnije, bi, navodno, trebala terat ljude da misle i da se preispituju. Mada je profesija današnjih glumaca proistekla iz položaja dvorskih luda srednjevekovne Evrope, to ne znači nužno mnogo, obzirom da su i mnoge dvorske lude uticale na mišljenje svojih kraljeva. Ali to nije cela priča. Umetnost bi trebala bit i prosta estetika. Tu je celi koloplet značenja i ideja. Kreativnost nije ukalupljena i na svakog drukčije utiče. Zašto bi umetnost trebala bit simbolična? Postoji pravac u toj priči koji ja nikad nisam volela. Mada mu i sama donekle težim, ali na stranu ja. Imam dojam da ljudi daju preveliku težinu toj stvari. Da ju stavljaju kao reper i temelj. Ili cilj kojem svi treba da težimo.  Sećam se knjige koju sam čitala u osnovnoj školi. U pitanju je čuveni hrvatski pisac ali zaista me mrzi da ga guglam. Sve njegove priče bile su opisi. Epiteti. Do u najmanje detalje opisane šume, polja itd. Uopšte nisam u stanju da parafraziram kako je čovek pisao. Mnogi su ga mrzeli smatrajući ga dosadnim. Ja sam ga volela, obzirom da je imao takav ingeniozni dar da predstavi stvar o kojoj priča da sam imala utisak da ju lično doživljavam. Većina današnjih kritičara bi reklo: nema radnje. Repetitivno. Bez smisla. Ima onih koji bi rekli: oh! Vrhunska umetnost na delu! Simbolika!
Odjebite i jedni i drugi.

Ja sam čovekova dela volela zbog estetike. Reči su mu lepo izgledale. Rečenice su mu bile maestralne. Čitajući ga, mogla sam da vidim boju polja i onjušim šumu. 
Za mene je on dobar pisac.

S druge strane, Američki psiho je jedna od najboljih knjiga napisana, i estetski (i na još mnoge druge načine) je odvratna. Ako nemate jak stomak, nemojte ni da pokušavate. Ali, to je jedna od mojih omiljenih knjiga jer sam joj spoznala simboliku, i, ako je tumačite kroz simboliku i ono što je pisac hteo da kaže, ostaćete zapanjeni njenom maestralnošću. To nije estetski lepo delo. Ali vrednost je neupitna, i po mojem mišljenju izjednačena sa Shakespeare-om. 
Možda i više.


Kojeg bi kritičara tu čovek trebao da sluša?


Onog koji ne vidi dalje od strahovitih i po psihu  bolno detaljnih opisa ubistava u Američkom psihu, i koji bi rekao da je to odvratna knjiga koju treba zabraniti?


Ili možda jednog pragmatičnog koji nije u stanju osetiti lepotu pisane reči kroz koju možete doživeti maltene realan osećaj, i koji bi mojeg hrvatskog pisca-ljubitelja epiteta doživeo ko dosadnog i repetitivnog?

Ono što sam ja shvatila, jeste da su kritičari proizvodi društva, i samo ih tako treba posmatrati. Nijedan kritičar kojeg sam čitala/slušala nije uspeo da umanji/uveliča vrednost dela nakon iskustva kojeg sam već imala. Moje mišljenje je ostalo nepromenjeno. 
Međutim, svakako je uticalo na moj stav o stvarima o kojima nemam pojma, ali striktno ako se tiče filmova. Knjige mi još uvek nisu uspeli dohvatiti. Na osnovu nečijeg mišljenja i načina na koji su predstavili određene filmove, ja sam odustala od svake ideje da ih gledam. Književne kritičare ne čitam po pravilu, i čak i kad ih čitam, nijedan me još nije uspeo oterati svojim stavom. Jebote, ja sam čitala Twilight. Toliko o književnim kritičarima.


Koji bi bio zaključak? Možda je “umetnost” individualna i subjektivna. Možda joj ne trebaju pravila. Naprimer, ja ne volim moderno slikarstvo isto koliko ga nije voleo Hitler. Iz istih razloga? Otkud znam, nikad nisam pričala s Hitlerom. Za mene je to prosto pitanje estetike. I protivljenje simbolizmu. Ako ti je želja da naslikaš očajnu ženu, nemaš potrebe da se služiš simbolizmom. Ako ti je želja da predstaviš dekadenciju američkog društva, nema potrebe da to predstaviš poglavljima kao što su “Kako napraviti ćufte od mesa mlade žene”. Ponavljam, ja cenim simboliku Američkog psiha, ali smtram da ona nije bila nužno potrebna. Dvojaka je. Efikasna je i ovako, ali bila bi efikasna i da je predstavljena drukčije. Što nas dovodi do srži svih kritičara ikada.

Šta oni vole?

To je jedino pitanje, i jedino što treba da vas zanima u vezi njih. Jer su kritičari ljudi koji krvare, pišaju i seru ko i vi. I ne seru ljubičice. Subjektivni su. Možda rade za državu, ko kod Hiće. Čak i ako nemaju neku takvu agendu, ljudi  su. Nijedna škola ne može te naučiti kako da budeš – manje (ili više, zavisi) čovek. Pogotovo u ovom polju. Kad se tiče “umetnosti”, ljudi će joj uvek prilaziti s ljudske strane.


Da li smatram da je profesija kritičara bespotrebna? Da i ne. “Da” podrazumeva mnogo faktora, u koje ulazi i da li se mi direktno slažemo. Subjektivno, kako god. Ako je u pitanju diktatura, onda ne, jer vas u dikaturi niko ništa ne pita. Ako diktatura postavi zvaničnog kritičara, vaše je da se složite s njegovim mišljenjem, period.

Ako se ne tiče diktature, profesija kritičara ne služi ničemu, jer je u demokratiji svako slobodan da misli i voli i naginje čemu želi, pa makar i rijalitijima i makar bio kreten.


Koje je rešenje? Ako ste već tolko zaludni, ko ja, onda slušajte kritičare s čijim se mišljenjem slažete. Zvuči debilno, ali nije. Vi bi ionako izabrali ono s čim se slažete. Dal vam je potreban kritičar da vam to kaže? Hm.

Ispada da je kritičar jedino potreban u striktnim društvima koja žele da njihovi rezidenti misle i osećaju ono što je propisano.

Ali, to ne mora da bude zlo i naopako.  Jel se sećate ovaca? 

Jel hoćete da budete beslovesan ko ovca? 

Hm?

1

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.