O ravnopravnosti u dreku

Palo mi je na pamet zašto me, možda, toliko iritira današnje društvo.

Kad kažem društvo, mislim Zapad.

Svi smo mi nostalgični spram prošlosti, ali mislim da nije u tome stvar. Ili bar ne samo u tome. Kad govorim ovim zidovima ovde, to iz mene govori moja ljubomora, verovatno. Dođe mi da pomislim da bih i ja volela da sam imala vremena i volje baviti se svetskim problemima u svojoj petnaestoj godini; međutim, na delu su bile mnogo preče stvari.

Bio je rat, i bio je post-soc-komunizam; što će razumeti jedino onaj ko je doživeo i jedno i drugo. Jer, to se zaista ne može objasniti pukim rečima. To možete samo na svojoj koži osetiti.

Kao što iz porodica alkoholičara često dolaze vatreni protivnici alkohola, tako i iz zemalja koje su bile komunističke, ili, poput moje, šurovale s komunizmom; po pravilu dolaze najvatreniji protivnici istoga. Nemojte me pogrešno shvatiti – moje detinjstvo je bilo ok. Moje školovanje nije koštalo ni dinara, čak su mi i školski udžbenici bili besplatni. Nikad nisam platila ni jedan odlazak kod lekara. Moj je otac četrdeset godina radio za istu firmu. Život se činio sigurniji, država je imala većeg smisla, lopovi na vlasti su krali manje nego ovi današnji i zato jaz između elite i običnog puka nije bio velik kao danas. Ne znam koliko bi mi se mišljenje promenilo i na koju stranu, da nije bilo rata. Verovatno bih sa mnogo više žuči posmatrala to vreme. Mladost čini da stvari dobiju zvezdanu prašinu koju po defaultu samo mladost vidi.

Nije mi, začudo, toliko smetao sam rat – mora da sam luda, ali tako je bilo – usprkos tome što sam svojim očima gledala kako se svet koji sam ceo život poznavala ruši i rasipa u prah i pepeo. Najgori je deo došao posle rata, posle totalnog sloma soc-komunizma i na velika vrata ulaska Zapada.

Neću sad o Zapadu kao Zapadu, i šta mislim o njegovom “dolasku” u ostatke države u kojoj sam se rodila i rasla. O Zapadu ionako dovoljno govorim ovde. Pre bih da progovorim o posledicama. O tome kako je, s dolaskom kapitalizma i zapadnih vrednosti (?) zemlja postala savana u kojoj je na snazi samo jedno pravo, pravo jačega; a pri tom ne mislim jačeg kao mudrijeg, sposobnijeg, preduzimljivijeg. Mislim jačega bukvalno. Ko ima veći pištolj, taj je šerif u gradu. Ko ima deblji obraz, manje morala, više sociopatskih odlika, ko je bešćutniji, beskrupulozniji, gramziviji – on piše i sprovodi zakone. Za razliku od nekih bivših delova moje (bivše) države, koje je Zapad uz pomoć domaćih kvislinga potpuno pokupovao; ovde još uvek ima nekih znakova neovisnog života, s tim da su oni svaki dan sve slabiji i takoreći na izdisaju. Sigurnost s kojom se moja generacija rodila i koju je uzimala zdravo za gotovo, odavno je mrtva. Više ništa nije sigurno, ni posao, ni zdravlje pa ni život sam. Firme propadaju, mali se biznisi zatvaraju, ljudi menjaju poslove ko prljave gaće. Rade za 350-400 EUR, što je manje nego iznosi mesečna potrošačka korpa. I pazite! Ovaj put ne kritikujem Zapad. Ta neosnovana teorija da svako kreće sa istih pozicija i posle je samo sebi kriv ako se ne izdigne iz siromaštva i ne sredi svoj život, jeste samo to, neosnovana teorija u zemlji u kojoj se deca lokalnih kriminalaca školuju po Evropi iako imaju manje mozga i sposobnosti od deteta nekog fabričkog radnika. Ljudi ne polaze s istih pozicija, jer se tvoj budući boljitak u životu meri čistoćom srebra one kašike s kojom si se rodio. Roditelju danas ništa ne znači čak i ako u kući ima novog Mozarta, jer mu nije u stanju platiti časove klavira; dok u isto vreme neki šljam i đubre koje je pokralo državnu firmu i pripada vladajućoj partiji u kući drži pet klavira za pokazivanje tabloidima, mada nema ni trunke sluha. I opet kažem, ne krivim Zapad! Zapad je takav kakav jeste. Niko nas nije tukao po ušima da se igramo liberalnog kapitalizma i pokušavamo bosti s rogatima. Niko nas nije terao – mada ima masa onih koji tvrde da jesmo bili naterani – da se upuštamo s Moćnima, koji će ući na naše tržište i uvek biti konkurentniji od domaćih proizvođača, zato što im robu prave deca-robovi u nekoj vukojebini u južnoj Aziji. Naš čovek ne može otvoriti fabriku u nekom slum-u u Indiji, već mora plaćati domaće radnike koji – naravno – ne dozvoljavaju da budu plaćeni kao da rade u indijskom slum-u. Zato naš čovek nikada ne može biti konkurentan, i zato su nam marketi puni zapadnjačkih proizvoda, i sav novac koji tamo ostavljamo, puni džepove nekih zapadnjačkih bilmeza, ne državnu blagajnu. 

Ali, ne pričam sad o tome. Ponavljam, zadnji put, ja ne krivim Zapad. Ne možeš kriviti nešto zato što je takvo kakvo jeste. Jedino što možeš, to je da biraš hoćeš li to prihvatiti, ili ne. Ne menjaš narav Zapada – biraš da li ti se ta narav dopada ili ne.

Ono što pokušavam reći, jeste da ovde ljudi naprosto nemaju ni vremena ni volje da se zajebavaju sa socijalnom pravdom, stotinama gendera, pravima transeksualaca itd. Ovde ljudi nemaju ni vremena ni prilike da mrče gluposti po Twitter-u. Da bi vodio krstaške ratove po socijalnim mrežama, išao u marševe protiv belog muškog patrijarhata i obilazio galerije u kojima su slike rađene menstrualnom krvlju; kao prvo ne smeš biti gladan. Ne smeš imati egzistencijalnih problema.

Raznovrsnost gendera nije egzistencijalni problem. Egzistencijalni je problem kad ti uterivači dugova dođu na vrata jer nemaš od čega platiti kiriju.

Znaš?

Zato kažem da moj otpor spram zapadnjačkih vrednosti (?) verovatno ima veze s – ljubomorom. Možda bih i ja htela biti dokona, i možda bih htela da je cela moja država toliko bogata i dokona da ima vremena i sredstava da se bavi ma čime osim golim preživljavanjem. Jug Evrope nije Mars i na njemu takođe žive ljudi. I nas iritira mnogo stvari. Ima i ovde homoseksualaca, ima transvestita – problem je što su i oni gladni kao i njihovi strejt sugrađani. I ovde se krše raznorazna ljudska prava, ali niko nema vremena da se njima bavi. Ovde ljudi imaju realne probleme oko toga kako da prehrane sebe i porodicu i kako da počiste kuću od kriminala i korupcije. To je isti đavo kao i s filozofijom – niko ne filozofira gladan. Zato su čuveni filozofi po pravilu imali mecene i zaštitnike. Um odbija da radi ako je stomak prazan.

Ovo je škakljiva tema, jer ja ipak živim u Evropi, ne Africi, i ono što se u Evropi zove “glad” nije isto što se pod “glađu” podrazumeva u Africi. Ovde ipak ne umiru cela plemena godišnje. Ali ta istina ne doprinosi poenti. Nema nikakvog evolutivnog smisla tešiti se glupostima tipa: ćuti, bolje nam je nego u Africi. Da je ma ko u Evropi tako razmišljao, još uvek bi živeli u pećinama. To prosto nije evropski način rasuđivanja. Ovaj je kontinent stalno rovario da postigne više i bolje. Neću ulaziti u načine na koji su današnje evropske sile to “više i bolje” postigle – to je tema za neki drugi put. Mojoj državi niko nije kriv što nikad nismo bili kolonijalna sila i nismo išli po svetu i odande dovlačili bogatstva kući. Ali, veći je problem, iz naše perspektive – jer, mi i nemamo problem s kolonijalizmom, ne kao UK, naprimer – taj što se taj isti vrli, ex-kolonijalni Zapad danas spram nas odnosi isto kao Belgija onomad u Kongu s urođenicima. Veći je problem što smo, za Zapad, danas mi ovde na Istoku i Jugu – urođenici. Ali, kao što rekoh, o tome neki drugi put.

Pokušavam reći da, ma kako nas Zapad gledao, mi jesmo u Evropi, i na mnoge načine delimo isto rezonovanje, a tu ne spada tešenje jer ne umiremo od malarije i gladi kao u Africi. I zato neću ni trpeti da mi ma ko kaže da ćutim, jer mi je bolje nego u nekom slum-u u Indiji. Jer u tome uopšte i nije poenta. Poenta je u ovoj vrsti gladi, gladi kako je ostatak Evrope i Zapad u celini doživljava, a po čijim merilima mi gladni jesmo.

Zato nemamo živaca da se uzrujavamo oko gendera i muške opresije. Ovde su svi genderi, svi muškarci i žene i svako između i van tih odrednica; gladni. Mi smo svi skupa, koliko god da nas ima i kakvi god da smo, u istom dreku.

S druge strane, to saznanje na neki čudan, ironičan način oslobađa. Čini se da je ovde prava ravnopravnost.

Ima li veće ravnopravnosti nego znati da smo svi u istom sranju?

3

5 thoughts on “O ravnopravnosti u dreku

  1. Sandveil dance je, tek da znaš ko piše.

    Ahhahahahahhahahh, oa jeste to ravnopravnost.
    Sjajan tekst kao i uvek!
    Moje je mišljenje da bi i za planetu i zaljude bolje bilo da smo ostali u pećinama…

    Nema me jer sam neke probleme imala u rl inisam ni svoje pisala…
    Svaratih tek da ti kažem da te nisam zaboravila. 💙💜

  2. Sorry za greške u kucanju. Nisam ja za ove sajtove gde nema naknadne isprake. Trapava do bola!

  3. Ne živiš u Evropi. Kao ni ja.
    Evropa je skup propisa i pravila koja štite tvoj društveni i socijalni status, ali nisu besplatna.
    Cena je sloboda. Suverenitet. Samosvojnost. Sama nađi reč.
    Zato ne živiš u Evropi. Niti ćeš, ikada. Kao ni ja.
    “Pedalj kože”, recimo, ne poznaje Evropa. To postoji samo na divljim prostorima.
    Mislim da vredi.

    1. Slažem se, mada me muči da ćemo tu cenu ionako platiti, i opet nećemo biti primljeni u klub.
      Ne bih htela da budemo u klubu, naravno, ne radi se o tome. Govorim prosto da ćemo skupo platiti – ništa. Daćemo zadnje preostatke svoje slobode (?) ni za šta.
      O pripadnosti Evropi govorila sam u smislu kontinentalne pripadnosti, nekog pagansko-judeo-hrišćanog nasleđa i prošlosti. Prošlosti, zato što je nonsens pozivati se na bilo kakvo nasleđe u Evropi danas. Nonsens je – negde čak i zločin – pozivati se više na ma šta što Evropu čini osobenom u odnosu na ostatak sveta. Tako da mi preostaje kontinent, sa kojeg teško mogu da nas fizički izmeste – mada mogu, žele i to rade, na svaki drugi način.
      I ja mislim da vredi. Zato mi i jeste mučno dok gledam kako se daje u bescenje, ni u šta.

Odgovori na Anonimno Otkaži odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.