Odgovor koji ti neću dati, Toni

U svojoj osmoj godini sam naučila da sam falična.

 

Bilo je to, još uvek pamtim, osećanje krajnjeg očaja i beznađa, kao prvo i poslednje zato što nisam znala zašto. Nisam bila svadljivo ni pokvareno dete. Nisam se ponašala s visoka i neprijatno spram dece koja su mi prilazila. Mada mi je samo jedna osoba prišla, te nesretne godine kada sam preselila u drugi deo grada i upisala se u školu u kojoj su se svi međusobno znali još od pelena. Ni to mi nije bilo jasno. Stajala sam pored zida u hodniku tokom prvog odmora, dok su svi ostali, u grupi, držali distancu od deset koraka, posmatrajući me ćutke i s mešavinom one dečije nepatvorene mržnje koja se nauči kriti tek kad odrastemo, i nekog čudnog, gotovo uplašenog otpora kao da su sad na očekivali da se preobrazim u monstruma s pet glava i zmijskim repom. Ili izvedem neku crnu magiju od koje će njima izrasti repovi, možda.

 

Onda me je neko povukao za rukav one odvratne kute koje smo svi tada morali da nosimo, živeo nam maršal Tito, rekavši: A kako se ti zoveš, devojčice? 

 

Prošlo je previše godina da bi mi ženska sujeta dozvolila da im navedem tačan broj, ali i dalje se od reči do reči sećam tog pitanja. Devojčica koja mi ga je uputila, postala je moj jedini poznanik na tom mestu sve dok sam na tom mestu ostala. Neću lagati: to nije bilo iskreno poznanstvo spočetka, ne ono kao kad se dvoje ljudi sretnu i kliknu. U tom trenutku, uhvatila bih se i kusate mačke da mi je prišla. Ništa nisam znala o devojčici, osim da mi je jedina prišla na tom stranom mestu krcatom ljudima koji me očigledno i otvoreno ne vole, i to je bilo dovoljno. Mnogo kasnije sam shvatila zašto je to uradila: zato što je i ona, mada na drukčiji način, bila falična.

 

Tako da je to možda ipak bilo pravo?

 

Naša faličnost nas je instinktivno povezala.

 

To nisu bile lepe godine. U moje vreme – avaj 🙂 u školama nisu postojali oni klasični buliji, pogotovo ne kao u američanskim filmovima. Niko me nije redovno tukao, tražio mi pare od užine ili izuo iz novih patika. Posmatrajući kako škole izgledaju danas, sada bih kroz sve to prošla verovatno, a prošla bih sigurno negde u Americi. Naročito jer je moj razred imao – čirlidersice. Ili najpribližnije što bi u ex-YU bilo čirlidersica.

 

Popularna deca postoje svugde, i svugde se slično ponašaju. Ona imaju svoje klike, drže se skupa, u učionici sede jedni blizu drugih, po pravilu imaju svoj ugao hodnika ili dvorišta rezervisan isključivo za njih. Popularna deca određuju pravila i čuvaju kapije. Ona odluče da li će vam biti dozvoljeno da budete deo zajednice, ili ćete završiti u Lazaretu skupa s ostalim gubavcima. Pravila su mnoga i brojna i nisu uvek i svugde ista, ali obično se tiču nečega nad čim nemate nikakvu kontrolu. Naprimer, roditelji vam nisu dovoljno bogati. Ili govorite provincijskim akcentom. Nemate dobre socijalne veštine jer ste introvert ili veoma sramežljivi. Pogrešne ste nacionalnosti, naprimer.

 

Drukčije izgledate, Toni. Znaš?

 

Ništa ja to tada nisam razumela, osim da sam omrznuta bez ikakve krivice s moje strane, bez ičega zlog i naopakog što sam lično počinila, praktično bez i da sam progovorila. Čak i kasnije, kada sam shvatila pojam “izopćenja” i zašto do njega dolazi, još uvek mi nije bilo jasno. Moji roditelji nisu bili siromašni. Ja sam gradsko dete baš kako su i svi oni bili. Nisam govorila smešnim akcentom, govorila sam isto kao i oni.

 

Bila sam socijalno sakata, da, ali ne toliko da ne umem pričati normalno s ljudima. Bila sam drugačije nacionalnosti? Hm.

 

Ne nužno nacionalnosti, trebam biti fer, jer u to doba, s osam ili devet ili dvanaest godina, mi još uvek jedva da smo hvatali koncept nacionalnosti kao takve – setite se, živeo nam maršal Tito? Trebalo je proći još izvesno vreme do trenutka kad su takve stvari postale važnije od ma čega. Međutim, to je opet imalo neke veze, čak i ako je nismo prepoznali, ni ja a ni oni koji su me kinjili. Najposle, svi smo mi bili jedna gomila neznalica onda.

 

Ali, to su bile lude osamdesete, i čak i pre prve periode devojčice su znale kako treba da nose svoje duge ravne kose s gelom podignutim šiškama i da je najveća sramota skinuti se leti na štrandu i biti beo kao sir. Pogotovo kad dečaci ne moraju gledati naniže kad vam se obraćaju, jer ste visoki koliko i oni. Moja je kosa bila sve samo ne ravna, glatka i lepršava, i bila je plava – teško mi je ležala na ramenima u blesavim uvojcima i kovrčama i zadnje što se od tog užasa i strahote moglo napraviti – bile su vodoskok-šiške, poslednji krik mode i najveći doseg ženske lepote. Niko kog sam znala, a da mi nije bio rod, nije imao plave, kamoli zelene oči. Glavna je čirlidersica imala maslinastu indijsku put, smeđe oči i precrnu ravnu kosu ko američki domoroci, i uvek besprekorno cool šiške. Nije, kao ja, bila štrkljava, niti su joj rukavi uvek, kao meni, a ma šta oblačila i ma koliko se trudila, bili malo prekratki na grana-dugačkim i tankim rukama. Ona nije već u šestom razredu bila višlja od svih dečaka naše generacije osim možda jednog ili dvojice koji su ionako i sami bili nevažni u kontekstu kolektiviteta.

 

Svesna sam da zvuči smešno, i u stvari jeste, urnebesno smešno ali danas, i ne samo zato što već davnih dana ne marim za tako šta, već i zato što danas znam neke stvari koje onda nisam. Jer, tada nisam imala pojma zašto me sve devojčice u razredu ignorišu, osim ako mi trebaju šta smetiti iza leđa: neku glasinu, neko ružno ime, neku sprdnju od mog sopstvenog imena koje je bilo čudno i neuobičajeno samo po sebi, kad je trebalo napujdati kakvog dečaka da me gurne u hodniku i izbije mi torbu i sveske iz ruku, kad je trebalo upirati prstom u mene leti na Dunavu, uz hihot i ruganje (sve dok nisam prestala ići na štrand sasvim) ili kad je trebalo prevrnuti očima ako im se obratim i smesta se od mene odmaći kao da sam stvarno leprozna, i zaudaram. Čak i kad bih progovorila na času da odgovorim na nastavničko pitanje, one su prevrtale očima, sašaptavale se i gurkale i neretko počinjale otvoreno da se smiju. Niko me nikada nije pozvao ni na jedan rođendan, ni na jednu (kako se to tada zvalo) veselicu – a što je tek običan naziv za žurku. Niko mi nikada nije doša u kuću niti sam ja u čijoj kući bila, nikada, za svo trajanje osnovne škole, čak ni kad se radilo o onoj mojoj jedinoj a-kako-se-ti-zoveš-devojčice ali to je imalo svoje razloge, drugačije, veoma nesretne, i neću sad o tome. Na svim mestima, školi, u naselju, čak i tokom prvih bojažljivih “stvarnih” izlazaka do jedanaest naveče i roditeljima koji dolaze po nas – ja sam bila sama i po strani, totalno ignorisana osim ako bih se našla na putu nekome, što je bila mnogo gora opcija, veruj, Toni.

 

Kažem, smešno, jer danas ne želim ništa više osim da me svi ostave na miru i niko na mene ne obraća pažnju, ali kad imaš osam ili dvanaest godina onda ne umeš misliti tako i boli, boli. Onda boli biti – faličan.

 

Jer, nije samo moja divlja mašta iznašla kako sa mnom neki vrag nije u redu – neki vrag zaista nije bio u redu sa mnom. Ja nisam bila kao ostali. Ja se nisam uklapala. Ja sam bila drugačija. Jer inače, šta? Kako razloga nije bilo, onda je razlog naprosto morao biti u meni. Ja sam bila razlog.

 

Oh, koliko sam puta oplakala pitajući se u očaju: zašto?? Šta sam kome uradila?? Zašto, čak i kad sam prijateljska i kad lepo pričam s ljudima, oni krenu da se isprdavaju, da me spuštaju, da prave budalu od mene?? Zašto mi u torbu ubacuju papiriće s lažnim izjavama ljubavi da vide hoću li nasesti, hoću li poverovati da mi je to neki trubadur napisao iskrena srca a ne krišom na odmoru, dok mu Glavna Čirlidersica diktira u pero šta da napiše i onda mu naređuje da drži stražu dok mi ona sama gura kukavičje jaje u svesku ili pod klupu? Zašto mi se na hodniku podmeću noge ne bi li pala, zašto sam na autobuskoj stanici uvek bar pet metara dalje od svih ostalih, sama? Zašto čak i društveno nebitni, oni nepopularni, izbegavaju da me pogledaju, i, ako im se ukaže prilika, rade mi iste gadosti kao i ostali? 

 

Tad sam zamrzela ogledalo, i, da budem iskrena, ne volim ga ni dan danas. Pupoljci moje socijalne sakatosti iz tih dana s vremenom su izrasli u duboku i tamnu šumu, ali još uvek pamtim gde je i zašto drveće pustilo korena. Ni danas nemam nikakve prijatelje, ali ono što je žalosno, to je da sam izgubila veru u prijatelje i ljude kao takve. Još uvek mislim da se “normalni” ljudi ne druže s faličnima poput mene. Da falični postoje da bi bili sami jer da je drukčije, falični ne bi ni bili, zar ne? Ljudi su društvena bića i ostalo. Ali, da li se falični uopšte mogu ubrojati u ljude? Normalne ljude? Naravno da ne.

 

Zašto govorim sve ovo, Toni? Zato što ničim realnim zasnovane predrasude postoje čak i spram belaca, u beloj zemlji, u Evropi. Zato što se dešava da ti čak i ljudi koje bi inače po najprostijoj logici zvao “svojima” naprave pakao od detinjstva i usade ti u glavu toliko duboke frustracije i samo-prezir da ti trebaju godine i godine da ih kasnije iščivijaš a možda čak ni onda. Zato što svugde postoje ljudi koji te neće voleti zbog idiotluka: jer ti je kosa drukčija od njihove, jer ti je ime neuobičajeno i čudno, jer si previše beo… Ili previše crn. Ili ljubičast. Ili štagod. To nije nešto isključivo usmereno samo na jednu grupu ljudi, samo na jedan etnicitet, samo na jednu vrstu kose i boju kože.

 

I, nekad je misterija toliko glupava i infantilna da nije misterija uopšte, kao što se desilo meni da saznam kad sam, skoro punoletna, i odavno već drčna i jedna skroz-mi-se-jebe-za-sve gadnog jezika gimnazijalka najzad upitala Glavnu Čirlidersicu: ajde majke ti sad mi reci, što si me onoliko maltretirala dok smo bile deca?

 

Do tad smo, u jednom od onih urnebesnih obrta sudbine pri kojima uvek zamislim kako se neki stari bogovi smeju od gore s oblaka, uživajući u još jednoj uspeloj neslanoj šali nad nedotupavim  smtnicima; čirlidersica i ja već bile najbolji prijatelji ikada, i jedini najbolji jedna drugoj do smrti. Odgovor koji mi je dala bio je toliko neverovatno budalast i budalasto neverovatan da me je bukvalno bez teksta ostavio – što je, inače, podvig. Tim je kretenskim odgovorom učinila sve moje isplakane suze cmizdrenjem bezveze i razloga, kompletno moje celoživotno osećanje nedostojnosti, nižerodnosti i faličnosti najvećim gubitkom vremena i energije koji će mi se ikada više u dogoditi. I, mada je došao kasno, svejedno je došao na vreme i ako nije izbrisao prošlost, učinio je boljom budućnost.

 

Međutim, ja ti neću reći koji je to odgovor bio, jer si ti već odavno ušančena u jedan koji si sama za sebe izmislila i od njega napravila božanstvo kojem se klanjaš, skupa sa sledbenicima svog kulta.

 

Što je šteta, Toni. Ali, svakom svoje.

1
What’s your Reaction?
+1
0
+1
0
+1
0
+1
0
+1
0
+1
0
+1
0

5 thoughts on “Odgovor koji ti neću dati, Toni

  1. Valkyriur:
    Ljudi nisu ni zli ni dobri. Ljudi su, prosto, ljudi. Mladunče čoveka mora se naučiti moralnim normama da bi funkcionisalo u društvu. To ne znači da su moralne norme čoveku imanentne i genetički, kamoli božanski, uslovljene. Većina strašno urla na mene kad to kažem, ali većina nikad ne razmišlja o tome šta je to što zovu moralom uopšte. Osnovni moral, ako bi ga tako nazvali, jeste nešto što poseduju i životinje. Zver ne ubija iz hira i dokolice, već zato što mora da jede ili joj je ugroženo leglo. Nijedna zver nije zla. To je ono što ja zovem osnovnim moralom. Ne povredi iz ćefa. Ljudski moral je mutacija kao i najveći deo stvari koje obeležavaju čoveka. Nemoj da koristiš politički nekorektan rečnik. Nemoj da neko pomisli da ti je sex na pameti, čak i kad ti jeste na pameti. Kaži hvala čak i kad je to šuplja fraza. Izvini se makar to ništa ne značilo. Ljudi kažu: dobar čovek, ali to je samo civilizovan čovek.

    1. Ni ja to ne bih bolje rekla 😁
      Ni danas, kao ni onda, maltene niko to ne razume. Usudila bih se reći, danas još manje. Čuvena Nobelovka Toni Morrison u svojoj knjizi Najplavlje oko, takođe.
      Kad ne razumeš te najosnovnije stvari, onda pođeš opasnom stazom gde se ljudi dele na “genetički dobre i “genetički loše”.
      Naš moderni mesija Robin DiAngelo se slaže.

    1. Zanimljivo. Ne bih rekla da je fašizam originalno, predisponirano stanje bukvalno svakog ljudskog udruživanja ikada. Teritorijalnost? Sklonost sličnosti, i oprez spram drugačijeg? Svakako. Ljudska je vrsta dovoljno stara da joj još uvek u onom reptilskom delu uma postoji urođen strah od sveg nepoznatog i nesličnog, što ima svoj evolutivne razloge. Ali, ne bih to nazvala fašizmom, ne.

      Prvo, zato što je fašizam danas toliko prežvakana reč da više ne znači ništa, onda, zato što ljudi po difoltu fašizmom zovu svaku vrstu suverenosti i klot proste ljubavi spram sopstvenog roda i familije (a što je u direktnoj vezi s prvim), treće zato što niko više ne zna da fašizam i nacizam nisu jedno te isto.

      Četvrto, zato što nije svaka ljudska zajednica ikada tokom istorije ljudskog roda pod obavezno i bez izuzetka između sebe birala Duče-a za vođu. Ili čak birala vođu, umesto predstavnika. Bilo je skroz drugačijih situacija, što znači da ne možemo govoriti o nečemu što je urođeno i, samim tim, faktički nepromenjivo i oduvek postojeće i zauvek hoće (mada, najverovatnije hoće. Nemam poverenja u svet odavno).

      Možda bih pre rekla da je 1984.-a nešto što je za već dugi niz godina postalo, veštom manipulacijom, lošim ili nikakvim obrazovanjem i postepenim zaglupljivanjem ljudskog uma koje se oslanja na tehnologiju umesto na sopstveni zdrav razum i gnjavažu s tim skopčanu – uobičajeno stanje zajednice. Jer, čak ni ako pričamo o tiraniji ili diktaturama koje su, KAO, nešto drugačije od 1984.-e (mada nisu), čak ni njih ne smatram – urođenim ljudskoj vrsti. Ljude možeš u obor uterati mačem i golom silom, i možeš ih izmanipulisati, ali to i dalje ne znači da bi oni sami, kad bi im bilo dozvoljeno da biraju i kad im se u kultu ne bi oprao mozak – prihvatili da tako žive.

      Inače,hvala što dolaziš ovamo. Znaš da mi je tvoj upliv uvek bio dragocen.

      1. U prvom osnovne su se zajedno držali drugari iz vrtića ili parka. to je Jezgro oko kojeg se kristalizuje zajednica.
        Svi ostali su bili pojedinci, sami, uplašeni, različiti koji su svesni da su različiti.
        U urođenom strahu od smrti, a ovde socijalne smrti, pognutih glava glume da su nešto što nisu da bi bili prihvaćeni. Mnogima uspeva, ali ne svima, od nekih se traži više nego što mogu da daju.
        “Fascio” je način na koji je ustrojena zajednica. Vlati koje štrče se šišaju, ili gore, odbacuju.
        Kada odrastu imaju potrebu da budu prihvaćeni na mrežama, u klubovima, društvu koje im nije doraslo… postali su zavisni od lajka, pohvale šefa, oblače se i glume ludilo da bi bili prihvaćeni.
        U međuvremenu su izgubili sebe, ili nikada nisu izgradili.
        Društvo počiva na pripadnosti naciji, klubu, partiji… Pojedinac je van moralnih zakona.
        A sav civilizacijski napredak, ironično, dugujemo odbačenim pojedincima.
        “Kamen koji odbaciše zidari posta kamen ugaoni”.
        Hvala Tebi.

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.