Ono malo

Ponekad mislim da je moj život dugo vremena bio jedan neprekinut niz izneverenih očekivanja.

Sad, mogli bi pitati, ovi zidovi ovde kojima govorim, pa kakva su vragu bila ta očekivanja, kad nikad nisu ispunjena? Čemu si se nadala? O čemu si sanjala?

Ne, nisam htela biti gospodar univerzuma.

Nikad me nisu zanimali kamioni i avioni. Poštujem novac, ali samo u meri da čovek ne mora strahovati da će ostati bez krova nad glavom ili umreti od gladi. Nikad nisam čeznula da imam zamkove, milione, brendiranu odeću i tašne. Ja sam samo htela miran život.

Izgleda da je očekivati da živiš uz što manje stresa, najneverovatnija želja na svetu. Pre bih došla do zamka u Normandiji.

Naravno, ne krivim druge. Pre sam ih krivila, ali niko ti nije kriv ako si sam budala. Da li zbog načina na koji sam odgajana, da li zbog sredine u kojoj sam živela, da li sam bila previše zaštićena – ne znam. Ono što znam, jeste da sam, odlazeći u svet, sa sobom ponela neke lude ideje kako su ljudi ok, pošteni, ne lažu, ne varaju i na lepo uzvraćaju lepim.

To mi se lupilo o glavu samo tako.

Bila sam vrlo mlada kad sam prvi put napustila kuću, tokom rata. Ja nikakve veze nemam s ovom zemljom, ako zanemarimo zadnjih dvajst i nešto godina koliko u njoj živim. Ja, što bi rekli “moji” Vojvođani, nisam odavle. Nigde u ovoj državi nemam nikakve rodbine, ni bliže ni dalje, i nemam ih, koliko znam, zadnjih jedno petsto godina. Jedni od mojih predaka napustili su ove krajeve s Čarnojevićem ili u to doba otprilike, i nikad se nisu vratili. Svi ostali moji preci su ili Mađari, ili Švabe, ili Hrvati. Niko od njih veze nikad nije imao s ovom zemljom.

U Srbiju sam prvi put došla kroz atare, poljskim putevima, s nepunih šesnaest. Bio je rat, i ja sam došla zajedno s još jednom drugaricom iz gimnazije, iz samo jednog razloga: nisam htela da propustim školsku godinu. Ljudi imaju razne razloge zašto beže od rata. Uglavnom spašavaju živu glavu. Meni u tom trenutku glava nije bila ni na kraj pameti. Ja sam bežala da bih išla u školu.

Posle godinu dana, vratila sam se kući. Rat je prestao, to je sad već bila zvanična država. Onda sam slučajno upoznala momka iz Vojvodine, i udala se za njega. Tako sam došla u Srbiju, tako sam u njoj ostala. Ne računam onu jednu školsku godinu.

Zašto pričam sve ovo? Zato što moj život nije bio šetnja rajskim vrtovima ni pre dolaska ovamo, a nakon toga je postao noćna mora.

To nema veze s ovom zemljom. Slučajno se o njoj radi. Sigurna sam da bih se u istim situacijama nalazila i da nikad nisam dolazila. Ljudi su svugde isti.

Kad sam stvarno napustila kuću i odrasla, imala sam ružičaste naočare nataknute na nos i kroz njih sam sve gledala. Oh, verovala sam da sam vrlo pametna, tada. Verovala sam da ću ja proći bolje. Nisam. U životu sam naučila par stvari, a jedna od njih je da se “nikad” ne govori. Jer, sve što ti “nikad” ne bi i nećeš; po pravilu ti se dogodi.

Bogovi su ljubomorni.

Bila sam naučena da živim i mislim po jus-u: vredno radi, trudi se, nemoj da odustaješ. Budi fin s ljudima i ljudi će biti fini s tobom. Kad ti muško kaže da te voli, neće se predomisliti i ostaćete zajedno doveka. Ako baš ne bude išlo sve kako treba, trudi se više. I više. I još malo više. Budi finija, budi bolja, budi ljubaznija, budi trpeljivija. Oćuti. Izdrži. Pritrpi se.

Stvari će najposle ispasti kako treba.

To je druga stvar koju sam u životu naučila. Stvari ne moraju ispasti kako treba.

Obično ne ispadnu.

Birala sam pogrešne muškarce, donosila pogrešne odluke, govorila kad je trebalo da ćutim i ne mešam se i ćutala kad je trebalo govoriti. Pisala sam kao luda, slala izdavačima (nije bilo neta onda) sve rukom mukotrpno iskucano. Nisam htela da radim, jer sam znala da ima samo jedan posao kojim hoću da se bavim. Obijala sam pragove, kucala na starim pisaćim mašinama dok mi jagodice ne prokrvare (da li ste nekada koristili stare pisaće? Sećate se koliko trebate lupiti slovo da bi se uopšte otisnulo na hartiji?) Ljudi su mi govorili da sam luda. Pravili sprdačinu od mene iza mojih leđa kad me je (prvi) muž varao. Govorili kako sam čudna i arogantna i gledali me podozrivo ništa mi ne verujući, čak i kad sam se trudila uklopiti u plemenski život na koji nisam bila svikla i s kojim sam se prvi put srela (odlasci na slave, porodična druženja, kafe s komšinicama – uz ogovaranja, spletke, svađe, tuče i turbo folk). Nisam odustajala. Trudi se i budi uporan, i na kraju će sve ispasti kako treba. Znaš?

E pa nije tako.

Priznajem, evo, na sopstvenu sramotu, da sam se bila prodala u nekom trenutku. Pristala sam i na slave, i na ogovaranja, i na spletke, i na to da mi se ljudi smeju iza leđa, i na turbo folk. Sve sam oćutala. Par puta kad sam se požalila majci, od nje sam dobila nauk koji sam odavno svladala: izdrži. Sama si se upetljala, i sad plivaj kako znaš. Pod krovom pod kojim sam rasla, nije se odustajalo, pa makar vas to života koštalo. Poseješ, pa žanješ. Nema bega iz toga. Beg je sramota. Beg je slabost.

Nema gore sramote od toga – biti slab.

Čovek se pozna po tome koliko je u stanju da istrpi.

Onda sam jedan dan samo pukla.

Bile su mi potrebne godine, i drugi brak, ali sam najposle pukla.

Pitala sam se: šta si ikada htela, zapravo? Kad sam se pretražila, počela sam se smejati. Jer, to što sam htela, bio je prost, miran život u kojem živim u malom stanu, kuvam za neposrednu porodicu, muža i dete, s njima zajedno ručam, i ne brinem šta ću jesti sutra. To je bilo sve. Odjebi čak i pisanje – to je bilo sve.

To je bukvalno bilo sve.

Ali, tražila sam, previše. Jer, da bi imali samo to malo, morate, kao prvo, imati svoj sopstveni krov nad glavom. Morate imati posao. Morate imati muža/muškarca koji vas neće lagati i varati, ili (drugi) neće biti do te mere frustriran da svoje slabosti leči na vašoj koži. Morate biti zadovoljni svojim životom, da sopstvenim frustracijama ne bi učili rođeno dete. To nije tako jednostavno kako se čini. Znaš?

Osim toga, odustajanje nije slabost. Napuštanje nekoga ili nečega što vas unesrećuje, ne znači da  ste manje čovek.

Poenta života nije trpljenje.

To nije lako. To nije malo. Od života sam, izgleda, očekivala previše. Krov nad glavom, samo svoj, partnera koji vas iskreno voli, slobodu da pišete pa makar ni dinara ne zaradili. Naspram toga, brendirane tašne i redovni manikir su sprdačina. Ma šta, onaj zamak u Normandiji je sprdačina. Većinu ako ne i sve te zamkove naseljavaju ljudi koji nikad nisu imali to malo.

Kad sam to shvatila, prestala sam se smejati, i počela lečiti. Terapijom i tabletama sam pokušavala zalečiti otvorene rane uzrokovane saznanjem da sam tražila tako malo.

Zvuči blesavo, jel?

Zvuči ko sprdnja. U doba kad devojčice žele da “pokore muški patrijarhalizam”, da se “izbore za rodna i sexualna prava” – ili, s druge strane, da budu Kim Kardašijan, komplet s njenim parama i dupetom – ja ovo zovem “malo”?

Ok.

Šta vi imate od vašeg više?

Ličnu sreću? Ne pričam o miru u svetu. Pitam vas konkretno. Šta vi imate od toga? Šta imate od toga da se sutra probudite kao nuklearni fizičar, najčuveniji feminista na planeti, Kim Kardašijan lično? Kako će izgledati vaš lični život? Da li ćete imati svoj mir, svoju privatnost, slobodu da baš sve uradite kako vama paše? Da li ćete imati osobu kojoj verujete da će biti uz vas do smrti, podržavati vas kroz ma koje muke prolazili, bolesti, nesreće, starost? Da li ćete imati zdravu, sretnu decu naučenu da sutra odu od vas i budu svoji, i zadovoljni, ljudi?

Da li ćete biti u stanju zorom posmatrati sneg kako bešumno pada, ispijajući kafu sa zrnom cimeta, uviđajući kako je nebo čisto jutros kao oprano staklo?

I osećati mir, onaj mir koji ni bogovi ne poznaju ali ga ponekad daruju?

Ako hoćete, ja se izvinjavam. Izvinjavam se na tome što sam nisam dovoljno woke, što nisam dovoljno uporna, što nakon jednog izdajstva odmah odlazim od ljudi, što sam isključiva, što sam shvatila da je život previše kratak. Što vaše vrednosti nisu i moje.

U stvari, ne. Na tome vam se ne izvinjavam.

Jutjub je pun infulensera koji snimaju svoje nervne slomove jer su počeli gubiti folovere na Tviteru ili Instagramu. Ono što pokušavam da radim, da pišem – moj način da imam folovere –  niko ne čita. Devojčice bljuju u kupatilu posle ručka kako bi imale 40 kila s krevetom. Ja imam 57, i moram da skinem još dve. Juče sam pila toplu čokoladu i jela kinesku hranu. Nisam bljuvala.

Ne zanima me vaše više.

Ne zanima me kojim ćete me imenom zvati.

Ne zanima me šta ćete mi govoriti iza leđa.

Ne zanima me što vas neću imati za prijatelje, ili folovere.

Uopšte me ne zanima šta mislite.

Hoću samo svoje malo.

2

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.