Samo da ti nešto kažem

Ne znam za vas, ali ja nikada nisam volela da me ljudi uvlače u svoje spletke.

Nisam imala najbolje moguće detinjstvo na svetu, ali sam pod tim krovom svejedno naučila neke stvari za koje i danas, posle par desetleća, i dalje verujem da su bile ispravne. Ne kažem da su me je roditelji njima poučili jer su bili visoko moralni ili etički ljudi – pre zato što su bili introverti, teški i zatvoreni, po ovom konkretnom pitanju, koliko i ja. Dobro, lažem: ja sam još gora. Ali to sad nema veze.

Elem! Šta sam naučila:

-moguće je preživeti dan i da ga ne počinješ jutarnjom kafom s komšinicom s kojom ćeš se do mile volje izogovarati. Inače, niko se ne ogovara. Ako imaš šta ljudima reći, to im kažeš u lice, ne u njihova leđa

-živi i ostavi druge da žive. Ne znaš šta se dešava iza ma čijih vrata kad ih ljudi zatvore. Brini svoje brige – ne sekiraj se, imaćeš ih dovoljno.

-više ne živimo u sojenicama, i plemenu. Ljudi su individue, ne majmuni. Neprestano traženje tuđeg društva i prisustva ne samo da je pomalo poremećeno i zahteva dalje istraživanje (čovek se ne bi smeo plašiti da ponekad bude sam, i mora naučiti da zabavi sam sebe), već će te i neizostavno odvesti natrag onom plemenu u kojem

-ćeš definitvno biti upletena u ogovaranja i spletke

Zanimljivo je kako kad posložite neke stvari, one postanu začarani krug.

Možda zato što ja to ne radim, ne volim kad ljudi hoće da mi kažu “nešto u poverenju”. Retko se kad desi da traže neki vaš saveti ili pomoć – po pravilu se dešava da hoće debelo da opljuju nekog. Po tom pitanju, ja imam dva.

Prvo je, zašto?

Pa, ne znam – spletke su odličan način da sam sebi skreneš pažnju sa sopstvenog promašenog života, u smislu vidi-ima-neko-kom-je-gore-od-mene-hvalatibože. Lakše je moralisati o komšinicinom mužu koji je sinoć probudio pola ulice vraćajući se kući pijan, nego priznati kako si ti od svog dobila batine. Ili kako znaš da se švalera. Osim toga, ljudi vole tuđe nesreće. Postoji neka perverzna naklonost u nama koja nas sili da zastanemo i pogledamo saobraćajnu nesreću, naprimer. Ili čak i horor filmove. 🙂 Ne, mislim zaista, ljudi stvarno vole kad se neko nađe u frci. Vole da posmatraju iz prikrajka i bez obzira koje emocije iznosili javno, u potaji im je zlurado drago. Što se smijemo kad neko padne na ledu? Jer nismo pali mi. Jer to nismo bili mi koji smo ispali budale i predmet sprdnje. Jer nismo mi slomili nogu. Štaznam.

Kako god, ljudi to vole.

Zatim, spletkama pokušavaš privući ljude da ti se pridruže. Ispričaš im svoju verziju događaja, i tako od njih praviš saveznike. Ili se bar nadaš da će  ti saveznici biti. Malo nas je koji odu pa poslušaju šta druga strana ima za reći. Osim toga, kad si s nekim “dobar”, takve se stvari, biti na njegovoj strani, automatski podrazumevaju. To znači da bi osobi trebao bezrezervno verovati.

I pazite, nisam isključiva u tom smislu. Zaista ima ljudi kojima bi trebali bezrezervno verovati. Vaš suprug ili supruga, stari prijatelji s kojima ste prošli sito i rešeto i već sto puta izeli onu poslovičnu vreću soli. Ljudi u koje imate poverenje jer su vam već mnogo puta i kroz dugo vremena dali argumente da im verujete.

Međutim, komšinice tračare, kolege s posla za koje ne znate ni gde žive niti vas to zanima i koji su u firmu došli prekjuče i usputni poznanici na netu i slično, ne bi trebali spadati u tu kategoriju.

Tračare nemaju nikakav kredibilitet, a o ovim ostalima ama baš ništa ne znate. Zašto bi im onda verovali?

Drugo pitanje koje imam, jeste: ako si mi već došao i žalio se na nekoga, što te onda isti dan vidim s njim u najsrdačnijem razgovoru kako razmenjujete ljubaznosti? Čekaj, pa jel’ nisi rekao da ne voliš tu osobu iz ovog ili onog razloga? Zar nisi rekao da ti je ta osoba dosadna, gnjavi te, uznemirava, štagod?

Šta onda koji moj i dalje radiš u njegovom/njenom društvu?

Imala sam samo jednom u životu problem reći čoveku da ne želim s njim da komuniciram, i to u svojoj sedamnaestoj. Nakon toga, nikada više. Kad ljudi pređu moje kanonske granice, ja im to otvoreno kažem. Kažem im da ne želim da budem intimna s njima, kažem im da ne želim da se družimo, kažem da prestanu da pokušavaju da me muvaju, kažem da ne želim da mi se više obraćaju ili da ih imam u svom životu uopšte. Kažem im i koji razlog imam za to. I, sutra nema šanse da me vidite kako sam otišla pa se s istom osobom ljubim na ulici u najsrdačnijem razgovoru.

Zašto ljudi to rade?

Ne znam, stvarno. Neki, sigurno, ne vole konflikte i radije će trpeti nego da ispadnu “neprijatni” prema drugima. Mnogi ne žele razdore u porodici. Sve je to jako lepo i pohvalno, mada ne vidim svrhu. Prisustvo nekih ljudi u tvom životu može biti veoma loše. Toksično, što bi se danas reklo. Ako se ne osećaš dobro s njima, ako te uznemiravaju, ako ti unose nemir u dušu i stomak, ako ti je život bolji bez njih – onda spali mostove. Mislim da je tvoja lična dobrobit mnogo bitnija od toga što će neki mamlaz koji ti unosi nervozu ili čak i ozbiljne probleme u život, da se nađe uvređen i tvoje odbijanje protumačiti kao “neprijatno”. Mislim da je dva trenutka “neprijatnosti” bolje i na duže staze isplativije po tvoj sopstveni mentalni mir, nego uzaludno trpljenje samo u cilju da ostaneš “fin”.

Ali, svakom svoje.

Ima, doduše, i dece ili detinjastih odraslih; koji ni sami ne znaju šta hoće, pa vole pažnju ali samo do određene granice (koje ne umeju uspostaviti), ili se danas svađaju na krv i nož da bi već sutra ponovo bili najbolji frendovi s izvorom svoje “mržnje”. Niko nije nepogrešiv, i desi se da ljude pogrešno procenimo ili se s njima zdrpimo zbog gluposti. To je ljuCki i normalno. Ono što nije normalno, jeste takve gluparije zameniti sa stvarnom odbojnošću i nepremostivim razlikama, pa poleteti da suparnike pljuješ okolo iza njihovih leđa mada sukob koji imate ne zavređuje ni toliki otrov, a kamoli da još isti (otrov) širimo među onima koji nikakve veze s celom stvari nemaju. Jer, onda sutra kad shvatite da ste bili blesavi, i krivo tumačili nečije reči ili postupke, pa se izmirite, oni koje ste “prevukli” na svoju stranu ogovarajući te iste, ispadnu budale i osete se ko budale jer su vam verovali. I ako imaju iole pameti u glavi, teško da će vam verovati ikada više.

Ali, kao što rekoh, svakom svoje.

Fakt je da vas najveći deo ljudi koje ćete ikada više sresti, neće ceniti, ne zaista. Neće misliti da ste naročito ili uopšte bitni u njihovom životu. Neće vas smatrati prijateljima, ma šta vama lično govorili. Zapravo, gledaće vas kao potrošnu robu, kao nekog s kojim se razmenjuju usputne milošte samo da bi vas zadržali na stend baju, u slučaju da im iz nekog razloga zatrebate.

To naročito važi za ljude koje srećete onlajn.

Znaš?

1

4 thoughts on “Samo da ti nešto kažem

  1. Bas svaki razgovor je psihoterapija.
    Psihoterapija je potrebna svakome. Covek kome ne bi niko rekao “dobar dan” ili ga makar opsovao, ne bi imao potvrdu da je ziv.
    Bez te potvrde bi se skupio kao jedna para u dzepu, ne bi nasao razlog za zivot.
    Istina je da neke od tih potvrda mogu srusiti coveka, ali ne celog coveka nego samo njegov oklop.
    Masku.
    Ono sto ostane, ma koliko malo bilo, jeste covek.
    Moderan covek to prepoznaje kao poraz – kada od modernog coveka ostane samo covek.
    Nietzsche se ne bi slozio, Hegel bi potvrdio.

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.